Navigacija

Jelena Josipović
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

UDK: 050.445:391 ŽENSKI SVET
305-055.2

Pregledni članak

Odnos prema modi u pismima čitateljki u časopisu „Ženski svet“ (1886-1914)[1]

U ovom radu pokušaću da, kroz analizu diskursa u pismima objavljenim u časopisu „Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja“, istražim vrednosne stavove čitateljki o modi i oblačenju. Putem tekstualne analize sadržaja, u prvom delu rada opisaću program i dominantnu ideologiju o modi promovisanu u samom časopisu, a zatim ću, koristeći se konkretnim primerima iz pisama čitateljki, uporediti tu ideologiju sa vrednosnim stavovima koji su izneti u pismima. U analizi ću posmatrati uzajamnu povezanost mode i koncepata tradicije, morala i emancipacije žena.

Ključne reči:

moda, ideologija, vrednosni stavovi, ženski časopisi

Osnovna ideja istraživanja je da se sagleda ideologija vezana za poimanje mode u časopisu Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja kod čitateljki ovog časopisa. Kreiranje medijskog diskursa shvatićemo kao dinamičan proces, u kojem je stvarnost ugrađena u diskurs i konstruisana kroz diskurs, odnosno shvatićemo da je „diskurs društveno konstitutivan u istoj meri koliko i kao i društveno uslovljen“.[2] Stav medija, odnosno u ovom slučaju časopisa, prema važnim državnim i društvenim pitanjima (ili onim pitanjima koja su smatrana za važna), proizilazi iz trenutne sociokulturne ideologije, ali je istovremeno i oblikuje. U ovom radu će se, s jedne strane, kroz tekstualnu analizu sadržaja opisati ideologija prema modi koja je dominirala u samom časopisu, a koja je istovremeno bila karakteristična za tradicionalno srpsko društvo uopšte. Zatim ću prikazati stavove prema modi kod čitateljki časopisa, posmatrajući je u odnosu na dominantne ideje o tradiciji, moralu i emancipaciji žena, putem analize stavova u pismima čitateljki koja su u časopisu objavljena.

O časopisu Ženski svet

Časopis „Ženski svet“ izlazio je od 1886. do 1914. godine, a prvi broj pojavio se 6. aprila 1886. Izdavač i urednik časopisa bio je Arkadije Varađanin, tadašnji upravitelj srpske više devojačke škole, a među ostalim članovima uredništva, u prvoj godini izlaženja, nalazila se samo jedna žena. Naravno, kao mogući saradnici navedeni su i učitelji i učiteljice srpske devojačke škole i perovođe pojedinih sestrinskih zadruga, mada su svi građani i građanke pozvani da sarađuju u časopisu.

Teško je odrediti ko je bio autor nekog članka, pošto su oni uglavnom bili potpisivani inicijalima ili pseudonimima. Vlasnik je bila Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja,[3] a časopis je izlazio u Novom Sadu. List je izlazio redovno, svakog 1. dana u mesecu, mada je od 1905. godine u julu izlazio dvobroj za jul i avgust. U prvom članku časopisa, pod nazivom „Pristup“,[4] objašnjava se da je cilj lista jačanje kulture, izveštavanje o radu ženskih zadruga i obrazovanje žena.

U ovom članku, koji je imao ulogu programa, navodeći da su društvene prilike teške, ističe se da

dok je samo fizička sila naginjala na naš narod, donde su dosta snažne bile grudi naše muške braće, da ih, i bez naše pomoći, otiskuju; al danas je kulturna, mlogo snažnija i opasnija snaga opasala naše narodno telo, pa tu se mora upreti i druga polovina našeg društva [...] jer je u prvoj liniji tu njihova dodirna tačka [...] a mi, ovako slab, mali i rasejan narod, pozvani smo mlogo pre, upućeni smo daleko više, da se pobrinemo, kako ćemo u naš kulturni rad privući, spremiti i očeličiti naš ženski svet za svoj uzvišeni poziv.[5]

Pokretanje časopisa dovodi se u neraskidivu vezu sa očuvanjem i definisanjem nacionalnog. Iako se to ne kaže eksplicitno, u člancima u časopisu uočljiv je tradicionalni pristup kulturi, koja se sme poboljšati, ali ne i menjati, što će biti karakteristično i za stavove o modi.

Kada je reč o obrazovanju, u člancima se ipak ističe važnost obrazovanja žena, kao jedno od najvažnijih državnih i društvenih pitanja u Srbiji. Međutim, iako postoji podrška formalnom obrazovanju žena, uloga žene kao majke i supruge ipak ostaje najviši cilj kojem treba težiti. Samo uredništvo lista kaže da

smer će svoj ograničiti poglavito na ona tri pravca, koja su čisto ženskoj prirodi bogodana, a to je: davaće im saveta kao materama, kako će odranjivati i odgajivati decu, pruža će im pouke kako će čuvati i negovati zdravlje svojih, to najveće blago čovekovo, poučavati, kako će kao supruge stvarati mir, sreću i zadovoljstvo u kući, toj porodičnoj svetinji i upućivati, kako će kao gazdarice svoju kuću bolje kućiti, u opšte, pomagaće da se u društvu naših ženskinja utvrđuje hrišćanski moral, zasađuje vrlina, krepi rodoljublje i podstiče oduševljenje za sve ono, što je lepo, krasno i uzorito.[6]

Odnos prema modi u časopisu Ženski svet

Kada je reč o modi, već u prvom broju časopisa objavljena je vest da je u Engleskoj osnovano udruženje žena koje se bore za ukidanje „ubitačne mode“, odnosno odela koja štete zdravlju poput midera, šlepova i sl. Vest se završava rečima da „oni ovim hoće poglavito, da idu dobrim i lepim primerom prostijem i siromašnijem svetu, kako bi se sačuvao od skupe promenljive mode“.[7] Ideja davanja primera siromašnijima i da je potrebno sačuvati se od mode biće suština najvećeg broja pisama čitateljki.

Karakterističan je tradicionalni diskurs koji vrednuje skromnost, prirodnu i unutrašnju lepotu, a negira značaj mode i spoljašnjeg izgleda, jer „domaćica treba da se ponosi, ako sebe i svoje domaće odeva skromno, a za tako odelo ne treba velika troška“.[8]

Tema o emancipaciji žena i ženskih pokreta nije se zaobilazila ni u Ženskom svetu, npr. tokom 1895. godine u tri broja izlazio je članak „Žena XX veka“, zatim u 4, 5, 7/8. i 9. broju tokom 1908. godine izlazio je članak u nastavcima naslovljen „Žensko pitanje“. Istoimeni članci objavljivani su u svakom broju iz 1912. godine,[9] a javljali su se i članci o uspesima žena u svetu, npr. „Ženskinje kao lekari“ iz 1898. godine. Međutim, emancipacija je smatrana poželjnom dok doprinosi održavanju postojećeg patrijarhalnog društva ili ga ne menja, odnosno, dok pospešuje model tradicionalne uloge žene. Na primer, u članku „Žensko pitanje“,[10] koji upravo govori da su žene i te kako sposobne da se bave svim naukama i zanimanjima, kaže se da žena ne sme da se

baci u naručje besmislenim teorijama emancipacije, koje sa pogrešnog stanovišta polazeći ne idu za tim, da obezbede bračni život od svakog, nego da podpunim oslobođenjem žene i muža od uzajamnih dužnosti, upropaste porodični život. Pad morala u porodičnom životu i pad čistoće bračne veze su bili uzroci pada Rima i staroga veka.[11]

Moda je izjednačavana sa sujetom žene, njenom nerazboritošću i sebičnošću, a posledica praćenja mode je moralni pad i propast porodice: „ako je domaćica sujetna, pa se stara samo oko toga da joj je odelo lepo, a ne i korisno i celishodno, ta će svoju porodicu tim brzo upropastiti i unesrećiti“,[12] „no kako da ispune sve dužnosti, čime da udovolje ovim prekim potrebama ako mlađano doba u neradu, bezukusnom luksusu i lenosti provađaju?“.[13]

Zanimljivo je da, uprkos negativnoj ideologiji o modi koja je promovisana u časopisu, u nekim brojevima štampane su reklame koje su se najčešće ticale modernih odevnih predmeta i šminke.

O pismima čitateljki

Epistolarni diskurs se od drugih vrsta diskursa razlikuje po „određenim pronominalnim i predikativnim obeležjima“.[14] Dženet Altman (Janet Altman) navodi tri osnovna obeležja, a to su poseban odnos između JaTi (odnosno autora pisma i čitaoca), preovlađivanje sadašnjeg vremena i temporalna polivalentnost.[15]

Prema Ljudmili Popović, konstitutivna pravila pisma su nekontaktnost, pisani oblik prenošenja poruke i izazivanje reakcija.[16] Autorka izvodi podelu na podžanrove, sa napomenom da se neke njihove osobine mogu podudarati. U podžanrove epistolarnog diskursa spadaju privatni intimni, privatni distancirani, poslovni, diplomatski i otvoreni.[17]

Kada je reč o pismima u časopisima, mogu se izdvojiti dva njihova tipa.[18] Prvi čine pisma kojima se izražava mišljenje i koja su obično upućena uredniku časopisa, a drugi čine pisma u kojima se traži savet o nekom pitanju.[19]

Mnoga istraživanja pokazuju da postoji velika popularnost rubrika u kojima se objavljuju pisma, a prema Bogartu, postoji direktna veza između „zainteresovanosti čitalaca za neku publikaciju i mogućnosti da u njoj učestvuju“.[20] Citirajući Norda (Nord), Pastor (Pastor) navodi da je značaj pisama u dnevnoj štampi i časopisima u tome što „predstavljaju prvu manifestaciju odnosa između čitalaca i novina“.[21]

Rubrike u časopisima s početka 20. veka, prema rečima Slobodanke Peković, uglavnom su bile sledeće: „na udarnom mestu su uvodni tekstovi koji se osvrću na takozvanu temu dana, ili meseca, zatim slede književni, 'naučni' (istorija, higijena, ponekad filosofija, pravo, gotovo nikad politika), prilozi, saveti, recepti“. Pisma čitateljki nisu činile sastavni deo časopisa na kraju 19. i početkom 20. veka, a Ženski svet ne predstavlja izuzetak. Prvi članci uglavnom bi se ticali nekog ženskog ili aktuelnog društvenog pitanja (rad, obrazovanje, vera i sl.), zatim bi sledili stručno-savetodavni članci (dva do tri članka, najčešće o odgoju dece, higijeni i zdravlju), izveštaji o radu dobrotvornih zadruga, zatim je sledila rubrika „Listići“ (zanimljivosti iz drugih kultura, različite vesti, kratki saveti o zdravlju, higijeni i kućnim poslovima i obaveštenja o novim knjigama i listovima). Poslednja rubrika bila je pošta, u kojoj su objavljivane javne zahvale, odgovori uredništva na pisma čitalaca i čitateljki, umrlice i slične objave. Kasnije su se u rubrici „Listići“ objavljivali literarni tekstovi, a uvedene su rubrike „Beleške“, „Čitulja“, „Glasnik“ i „Književnost“, koje su ponekad menjale svoj redosled. Takođe, počele su se objavljivati različite pesme, koje su se obično ticale Srpkinja i srpstva, kao i oglasi na poslednjim stranama, uglavnom za sredstva za lepotu i odeću.

Međutim, u ovom časopisu su u nekim brojevima bila objavljivana i pisma čitateljki. Pošto nije postojala posebna rubrika u kojoj bi ona bila štampana, uglavnom su se nalazila ispred izveštaja ženskih zadruga i u „Listićima“. Autorke nekih od njih bile su anonimne,[22] za neke se može preko pseudonima pretpostaviti da su u nekom periodu bile saradnice u listu, ali imajući u vidu stepen nepismenosti žena u ovom periodu, može se zaključiti da su sve pripadale višem i/ili obrazovanom društvenom sloju.[23] Pripadnice viših i obrazovanih slojeva društva mogle su postati deo srpske elite,[24] a prema rečima Jelene Savić, „nacionalno jedinstvo, ideal prepoznat kao starozavetni cilj, predstavljao je identitet srpske elite krajem XIX i početkom XX veka, bez obzira na to da li je ona dolazila sa univerziteta, iz skupštinskih dvorana ili ženskih salona. Ideja „duga prema narodu“ davala je srpskoj eliti misionarski, odnosno ideološki karakter koji ju je, da bi ostvarila svoju ulogu, upućivao ne samo na partijsko, već i na građansko udruživanje.“[25] Upravo ovakvi ideali biće prepoznati u objavljenim pismima.

Ne računajući javne zahvale i čestitke, koje se takođe javljaju sporadično, u Ženskom svetu objavljeno je ukupno 33[26] pisma. Obično su čitateljke pisale kako bi izrazile mišljenje o nekom ranije objavljenom članku ili predlogu za proširenje ili promenu u strukturi časopisa. Takođe se pojavljuje javna korespondencija, ukoliko su čitateljke smatrale da je njihova diskusija važna za časopis ili ženske zadruge.

U ovim pismima, čitateljke su se bavile različitim temama, poput uloge ženskih zadruga, odnosu muškaraca i žena, o srpskom ugledu i časti, podmlatku, boljitku društva i ženskim časopisima.

Međutim, na pitanje mode i njenog uticaja na dobrobit srpskog društva čitateljke se osvrću skoro u polovini objavljenih pisama, što govori o važnosti i značaju te teme za žene s početka 20. veka. Rebeka Arnold (Rebecca Arnold) modu definiše kao „vibrantnu formu vizuelne i materijalne kulture koja igra važnu ulogu u društvenom i kulturnom životu“.[27] U pismima upućenim časopisu, čitateljke su modu uglavnom poistovećivale sa uticajem drugih kultura i pojmom pomodarstva, tako da je usko vezana za očuvanje nacionalnog identiteta i tradicije.

Moda kao oružje: nametanje ideologija

Za potrebe ovog rada ideologije ćemo definisati kao „posebne forme socijalne kognicije koje dele društvene grupe“ koje zbog toga „formiraju osnovu socijalnih reprezentacija i praksi članova grupe“.[28] S druge strane, „ideje, verovanja i vrednosti jednih grupa, izražene kroz modu i odevanje, i korišćene kako bi dovele u pitanje verovanja, vrednosti, ideje i iskustva drugih grupa, mogu se smatrati ideologijama tih grupa“.[29] Malkolm Barnard (Malcolm Barnard) smatra da moda i odevanje mogu biti vrednovani dvojako, odnosno da im se može dati „pozitivna vrednost i da budu shvaćeni kao privlačni i korisni, ili negativna vrednost, pri čemu su viđeni kao trivijalni i varljivi“.[30] U svim pismima koja su ušla u analizu odnos prema modi i raskošnom odevanju je negativan, i „odbacuje modu kao nešto inferiorno, trivijalno, što stvara lažne i izopačene želje, održava lažne i obmanljive poglede, i što je kozmetičko i veštačko“:[31]

Bezuman raskoš i prokleta moda toliko su ovladali nami ratarskim devojkama, da svoje roditelje hoćemo da upropastimo, a drugim narodima služimo na podsmeh i ruglo.[32]

Barnard ističe, koristeći se tezom Daglasove (Douglas) i Išervuda (Isherwood) da su dobra sama po sebi neutralna, dok je njihova upotreba socijalna, kao i njihovim metaforama ograda i mostova. U kontekstu mode objašnjava da su odevni predmeti neutralni, a da je njihova upotreba socijalna. Kao ograde oni „razdvajaju jednu grupu od druge“, dok kao mostovi „istovremeno identifikuju zajedničke vrednosti unutar grupe“.[33] Razvijajući ovu metaforu, Barnard dolazi do ideje da moda i odevanje funkcionišu više kao oružje i odbrana, jer „se njima izražavaju ideologije društvene grupe koje mogu biti protivne ideologijama drugih grupa u društvenom poretku“[34]

Simelov model modne promene se „bazira na ideji da modne stilove prvo usvajaju viši slojevi, a kasnije srednji i niži“.[35] Nekoliko pisama potvrđuje ovu teoriju, ističući uticaj koji praćenje mode u bogatijim slojevima ima na ponašanje u siromašnijim slojevima:

Ti znaš, da od nas uzimaju primera niži društveni staleži; i svo zlo, što ima u našem ženskom društvu potiče od nas ženskih iz boljih kuća. Pođemo li mi drugom stazom, ići će za nama i onaj naš svet iz nižih narodnih slojeva. To se najbolje može na modi našoj primetiti. Što su god u nas videle naše ženskinje iz zanatlijskog i ratarskog staleža, prisvojile su i same, čak glede i kako se češljamo, kako suknje, kako trake nameštamo.[36]

Pošto su baš gazdačke devojke prve počele terati modu i raskošno se kinđuriti, to one treba sad u ovom odsudnom trenutku, kad je propast tako blizu, da prve i natrag pođu i da i ostale svoje siromašnije sestre na pravi put povedu.[37]

Koristeći se Barnardovim metaforama, u ovom slučaju moda kao most ne služi da poveže članove grupe, već treba da posluži u redukovanju razlika između slojeva; istovremeno, očigledna je želja bogatijeg društvenog sloja da, koristeći modu „kao oružje“, nametne sopstvenu ideologiju u cilju društvenog, ekonomskog i moralnog poboljšanja.

Dajana Krejn (Diana Crane) navodi da je oblačenje „pokazatelj kako su ljudi u različitim periodima shvatali svoju poziciju u društvenim strukturama i menjali statusne granice“.[38] U ovim pismima zanimljivo je pozivanje na promene davanjem primera, gde devojke i žene iz bogatijih staleža shvataju svoju odgovornost i prihvataju se aktivne uloge u društvenim promenama, dok one siromašnije kroz modu pokušavaju da promene svoj status.

 

Moda i moral

U stavovima čitateljki očigledna je povezanost praćenja mode i morala; za devojke koje su pratile modu smatralo se da su moralno propale, ali sa druge strane, očigledno je istovremeno postojao jak pritisak društva da se moda prati. Arnold smatra da su „tokom istorije, više pisali oni koji su smatrali da moda implicira narcističke tendencije, gordost i nerazumnost nego oni koji su je hvalili“, kao i da

korišćenje mode radi stvaranja novih identiteta i rušenje tradicionalnih konvencija o tome kako bi trebalo da izgledaju, značilo je da ona može da ospori društvene i kulturne podele [...] Takve strepnje su ostale centralne, a odstupanje od norme je eventualno moglo da izazove bes prema modi i njenim sledbenicima zbog kršenja morala.[39]

U objavljenim pismima, sujeta, nerad i nemoral su osobine koje čitateljke izjednačuju sa modom:

Koliko je sama ta moda upropastila naših ratarskih i zanatlijskih kuća, koliko je tu lakoumnih devojaka palo u ponor nemorala, sve sa tog sujetnog lickanja?[40]

Ne, nije kriva služba i rad, ako je koja naša devojka propala, nego moda i nerad i što naša devojka, kad služi, retko da noćiva u kući svoje gđe, nego ide kući na noćište, pa pošto mati ne zna kad od gđe pođe, a gđa kad kući stigne, može u takom slučaju da posrne, osobito ako se podigla na modu, a to je skoro slučaj kod sviju, koje počnu da služe; tome treba stati na put i onda ne bi bilo opasnosti.[41]

Već je krajnje vreme, da se te zlosretne mode, koja nas i naš narod upropašćuje, okanemo i da pođemo pametnijim i zdravijim putem.[42]

U analiziranim pismima, a što je uočljivo i u navedenim citatima, karakteristično je odsustvo uzročno-posledičnih objašnjenja zbog čega je moda loša; autorke pisama uticaje mode predstavljaju kao jedinu moguću istinu, što nam pokazuje da je reč o vladajućem načinu razmišljanja među čitateljkama ovog časopisa. Jedno od mogućih rešenja može se naći u rečima Rebeke Arnold da je „oblačenje posmatrano kao označitelj nosiočevog pola, seksualnosti, klase i društvenog položaja, i bilo kakva neodređenost mogla je dovesti do nesporazuma i osude“.[43] Međutim, sudeći isključivo prema stavovima koje su čitateljke izložile u svojim pismima, mogući uzrok ovome je raskol između tradicionalnog i modernog.

Moda i očuvanje tradicije

S obzirom da su žene „na izvestan način, bile odane čuvarke tradicije i zatečenog stanja i često su same bile odane tradicionalnim i patrijarhalnim pravilima“,[44] nije neobično iskazivanje pozitivnih stavova o tradicionalnom, koje je izjednačavano sa srpskim, i negativnih stavova o tuđem:

No nije ni pravo, i žalosno je pogledati Srpkinju, na kojoj ničeg njenog, ničeg srpskog nema. Pa i ono što je uzeto od stranaca da se zadovolji ugledanje, „ukus“, sujeta i dr., – tako je šareno, prenatrpano, suvišno, – da je smešno.[45]

Da više nikad ne obučem svilu niti drugu kakvu skupocenu haljinu, da ne mećem na lice pomadu ni belilo, da ne nosim ambrel, rukavice, boa i druge nepotrebne stvari i da nikad više nikakav skupocen nakit na sebe ne metnem, nego da se nosim čisto, ukusno i skromno, kako priliči Srpkinji devojci.[46]

Stavovi prema tuđem postaju negativni u kontekstu primene stranih običaja u srpskoj kulturi i društvu:

Mi se danas tako reći utrkujemo, koja će od koje više i očitije da se reprezentuje ko revnosna predstavnica truloga zapada, uzaimajući, a najrevnosnije podražavajući tuđinštini. [...] To je, čini mi se, najpreči i najradikalniji lek za naše drage sestre, koje su pre nesvesno i silom okolnosti, nego voljno i usled neophodne potrebe, počele da kod sebe i oko sebe uvode one navike i običaje, čiju ćete tradiciju zalud tražiti u analima prošlosti naših predaka, a koji treba da nam nagone rumenilo stida na naše obraze.[47]

Možemo reći, da bi se i rodoljublje razvilo u većoj meri, inače je prilično hladno, ili bar ne pokazuje se tamo, gde je najpreča potreba; i nema sumnje da ćemo – odvikavši se od tih silnih tuđih drangulija – zavoleti naše domaće, rođene srpske proizvode za nošnju što sad po gde kad tek „od mode“ upotrebljavamo.[48]

U navedenim citatima dominira i stav da je tradicija neuskladiva sa modnim trendovima, a da je opšteprihvaćeno mišljenje da je moda nepomirljiva i u suprotnosti sa srpskom tradicijom, možemo videti u pismima koja se bave predlozima za promene u časopisu. Govoreći o člancima o ručnim radovima i šivenju, u jednom pismu se navodi da je potrebno da se: „preduzme pravac, koji bi služio širenju i usavršavanju srpskih narodnih rukotvorina i srpske narodne nošnje, a suzbijanju mode“.[49]

Moda i emancipacija

Kako navodi Ivana Aritonović, „kao i u drugim evropskim državama, borba za emancipaciju žena u Srbiji počela je u drugoj polovini 19. veka. To je period osnivanja prvih ženskih udruženja, čiji je cilj bio borba za po­litičku i zakonsku jednakost“.[50] Možemo reći da idealna žena u časopisu nije ona koja bi bila ispred svog vremena, koja bi se borila za emancipaciju, pravo glasa i formalno obrazovanje. Štaviše, u objavljenim pismima, što je bilo u skladu sa ideologijom časopisa, pokazuje se da je glavni cilj emancipacije bio da žena postane bolja ćerka, supruga i majka. Drugačija shvatanja emancipacije shvaćena su kao neumerena sloboda, koja se izjednačavala sa nepotrebnom raskoši koji nije priličila „prirodi“ žene.

Ako pođemo sa emancipacijom ženskinja i dalje ovako, kao do sad, te ako većina ženskinja i od sada bude emancipaciju tu ispovedala sa takovim načelima, koja u svakom pogledu daju maha ženskinji da vrši volju svoju, da bude slobodna, pa često i suviše, da je u svojim uživanjima neograničena, da tera raskoš i kojekakve športove, koje se sa ženskom prirodom nikako ne slažu; a kraj toga prirodom joj određene dužnosti da zanemaruje, da silom utuče nežnost, stid, skromnost i sve one vrline svoje, koje joj je sama priroda za ukras namenula; da bome dakraj takovih situacija mogli bi kriviti emancipaciju kao takovu, zbog koje je društveno stanje dobilo vrlo ružan vid i koje stanje će voditi propasti.[51]

U skladu sa programom časopisa, imajući u vidu da „putem odabira određene uređivačke politike časopisa formira se određen konstrukt/model rodnih uloga koji se plasira kao poželjan ili poželjniji od drugih (ako ih ima) modela“,[52] u objavljivanim pismima mogli su se pročitati određeni stavovi o odnosu mode, emancipacije i dobrobiti nacije. Prema rečima Slobodanke Peković, „nacionalno je u ženskim časopisima, bez obzira da li su se obraćali seoskoj, malograđanskoj ili varoškoj ženi, bilo izdignuto na pijedestal nesumnjive vrednosti, na visinu nedodirljivog i nepromenljivog“.[53] U pismima karakterističan je diskurs u kojem se nacionalno, koje se donekle poistovećivalo sa tradicionalnim, pokušava spojiti sa konceptom emancipacije, čime bi se sprečile potencijalne promene u društvu:

Ta me je misao (o napuštanju mode) obradovala sa više razloga; no ponajglavnije s toga, što se tim početkom i u nas krči puta najboljoj već prečišćenoj ideji današnjeg doba: – oslobođenju ženskinja. [...] Uviđajući beskorisnost mode, naše Srpkinje neće se moći odavati onolikom besposličenju, provodeći vreme u spremanju toalete, praznim razgovorima, nekakvim morskim šetnjama, zabavama i t. d., i t. d. – no tim bolje će uviđati potrebu zbiljnijeg rada, i odavaće se svesrdnije pravom obrazovanju i usavršavanju svome, kući svojoj i svemu ostalom, što se traži od ženskinje, „emancipovane“ u pravom smislu te reči. [...] Kad bismo dakle ozbiljno pregli, da modu istiskujemo iz ženskog sveta, učinili bi time znatnu uslugu pomenutoj ideji emancipacije i kod nas, a posepce ideji narodnosti naše.[54]

U navedenim stavovima možemo uočiti da se težilo nepromenljivosti postojećeg stanja. Između ostalog, postojao je i stav da emancipacija žena u kontekstu mode vodi ka usklađivanju ženskih ideologija sa muškim:

No ja ću ovde da razlažem zadatak emancipacije i kako ja upravo zamišljam istu, jer o tome ću možda drugadeš koju reći. [...] ...držim kada bi ženskinje na čisto bile sa pojmom emancipacije, da bi tada baš u pogledu tom bile solidarne sa težnjama i mislima muškinja. Na ime, onda bi one same uzimale takovo odelo, s kojim bi svaki muž morao biti zadovoljan, a izlišne i besmislene želje za nakitom i svakom skupocenošću odbiće od sebe. Jer sama emancipacija stvara prost, jednostavan ukus, a isključuje sujetu, zbog koje se danas i oblače najskupocenijim i odveć ukrašenim aljinama.[55]

Zaključak

U ovom radu analizirana su pisma čitateljki koja su sporadično objavljivana u časopisu Ženski svet. Cilj rada je pokušaj da se osvetle dominantni vrednosni stavovi o modi u pismima koja su pisale pripadnice obrazovanog i/ili bogatijeg sloja srpskog društva. S obzirom na to da su ideologije vezane za očuvanje tradicije, emancipaciju žena i moral usko povezivane sa načinom odevanja i praćenjem mode, naglasak je bio upravo na odnosu mode i ovih koncepata.

Analiza je pokazala da je moda među autorkama pisama imala isključivo negativnu konotaciju. Kada je reč o odnosu mode i tradicije, karakteristično je izdizanje vrednosti nacionalnog i poistovećivanje mode sa tuđim, a samim tim i nepoželjnim. Praćenje mode izazivalo je moralnu osudu, osobe koje su je pratile bile bi okarakterisane kao sujetne, površne i lenje.

Odnos emancipacije i mode posebno je zanimljiv. Emancipacija je bila poželjna samo ako vodi boljitku porodice i očuvanju tradicionalnih društvenih struktura, pa je tako definisana bila u suprotnosti sa modom, koja se vezuje za promene i tuđinsko.

Možemo zaključiti da, u skladu sa jasnom ideologijom časopisa, za koji je sama moda antinacionalna, a njeno praćenje destruktivno i na individualnom i na društvenom planu, pisma koja su u njemu sporadično objavljivana samo su potvrđivala tako koncipiranu ideologiju.


[1] Ovaj rad je nastao u okviru projekta br. 178029 Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine u kome autorka učestvuje od školske 2011/12. godine kao stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

[2] Jan Blommaert „Critical discourse analysis“, Annual review of anthropology, 29 (2000): 448

[3] Naziv je dat u originalu.

[4] „Pristup“, Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 1 (1886): 1-4

[5] Ibid, 1-2

[6] Ibid, 3-4

[7] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 1 (1886): 24

[8] „Odelo“, Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 6 (1886): 170

[9] U ovim člancima opisivale su se karakteristike ženskih pokreta u severnijim zemljama Evrope. U prva dva broja tema je bila Holandija, trećeg i četvrtog Švedska, petog i šestog Norveška, dvobroj 7/8 govorio je o Danskoj, Finska je bila tema 9-og, Island 10-og, Engleska 11-og broja, a Nemačka 12-og broja. Autorka tekstova je Zorka Janković.

[10] Članak je napisao Stevan M. Simunović

[11] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 7-8 (1908): 160

[12] „Odelo“, Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 6 (1886): 169

[13] „Žensko pitanje“, Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 4 (1908): 197

[14] Jenet Altman, Epistolarity: approaches to a FormColumbus: Ohio State University Press, 1982: 117

[15] Ibid, 117-118

[16] Ljudmila Popović, Epistolarni diskurs ukrajinskog i srpskog jezika, Beograd : Filološki fakultet, 2000 :20

[17] Ibid, 77

[18] Za opširniju tipologiju pogledati: Lluís Pastor, La gestión periodística del público I. Teoría de las cartas al director, Barcelona: Editorial UOC, 2009: 89-130

[19] Gabrina Pounds, „Democratic participation and Letters to the Editor in Britain and Italy”,Discourse & Society 17 (2006): 31

[20] Lluís Pastor, La gestión periodística del público I. Teoría de las cartas al director, Barcelona: Editorial UOC, 2009: 93-94

[21] Ibid, 95

[22] Za anonimno pismo objavljeno u broju 9, 1. decembra 1886. godine, ne može se sa sigurnošću reći da li ga je pisala osoba ženskog ili muškog pola, ali je ipak uvršteno u analizu zbog važnosti sadržaja.

[23] Broj školovanih i pismenih žena u obuhvaćenom periodu bio je veoma mali. Ljubinka Trgovčević navodi da je „1900. je bilo 7,36% pismenih žena (po drugim podacima 6%), odnosno duplo manje nego što je bilo nepismenih muškaraca. Većina pismenih je bila iz grada (1895. u gradovima je bilo pismenih žena 37, a na selu 1,5%), a jedna trećina od ukupnog broja pismenih živela je u Beogradu“. (citirano prema Ljubinka Trgovčević-Mitrović, „Žene kao deo elite u Srbiji u 19. veku. Otvaranje pitanja“, Dijalog povjesničara-istoričara, 5 (2002): 258)

[24] Jelena Savić, Kolo srpskih sestara – odgovor elite na žensko pitanje, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, 73 (2009): 117 (preuzeto 18. septembra 2012.)

[25] Ibid

[26] Pojedine strane iz broja 5 iz 1909. i brojeva 1 i 2 iz 1910. godine zbog oštećenja nisu mogle da budu pregledane, te ni pisma koja su možda na njima objavljena nisu ušla u analizu.

[27] Rebecca Arnold, Fashion: a very short introduction, Oxford: Oxford University Press, 2009: 7

[28] Teun A. Van Dijk. Discourse, Ideology and Context. Folia Lingüística, 1-2 (2001): 12 (preuzeto 4. septembra 2012.)

[29] Malcolm Barnard, Fashion as Communication, London and New York: Routledge, Taylor&Francis Group, 2002: 41

[30] Ibid, 46

[31] Ibid

[32] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 4 (1905): 82

[33] Malcolm Barnard, Fashion as Communication, London and New York: Routledge, Taylor&Francis Group, 2002: 40

[34] Ibid, 41

[35] Diana Crane, Fashion and its Social Agenda: Class, Gender, and Identity in Clothing, Chicago: University of Chicago Press, 2001: 6

[36] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 3, (1886): 71-72

[37] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 4, (1905): 82

[38] Diana Crane, Fashion and its Social Agenda: Class, Gender, and Identity in Clothing, Chicago: University of Chicago Press, 2001: 1

[39] Rebecca Arnold, Fashion: a very short introduction, Oxford: Oxford University Press, 2009: 91

[40] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 3 (1886): 72

[41] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 7-8 (1905): 150

[42] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 4, (1886): 111

[43] Rebecca Arnold, Fashion: a very short introduction, Oxford: Oxford University Press, 2009: 94

[44] Slobodanka Peković, „Ženski časopisi u Srbiji na počeku 20. veka“, Slavicatergesina, 11-12 (2004): 123 <www.openstarts.units.it/dspace/bitstream/10077/2423/1/05.pdf> (preuzeto 5. septembra 2012.)

[45] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 9 (1886): 270

[46] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 4 (1905): 82

[47] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 1 (1905): 7

[48] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 9 (1886): 267

[49] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 11 (1908): 242

[50] Ivana Aritonović, „Društveni položaj žena u Srbiji u doba Kraljevine Jugoslavije“, Baština, 27 (2009): 240 (pruzeto 1. septembra 2012.)

[51] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 10 (1901): 148

[52] Isidora Jarić, „Sinhronicitet društvene promene i konstrukta rodnih uloga: tradicionalizam i modernost kao sadržaji poželjnog modela rodnih uloga u ženskim časopisima u poslednjoj četvrtini 20. veka“, Filozofija i društvo, 19-20 (2002): 270 (preuzeto 7. septembra 2012.)

[53] Slobodanka Peković, „Ženski časopisi u Srbiji na počeku 20. veka“, Slavicatergesina, 11-12 (2004): 132 <www.openstarts.units.it/dspace/bitstream/10077/2423/1/05.pdf> (preuzeto 5. septembra 2012.)

[54] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 9 (1886): 267

[55] Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, 10 (1901): 148

Literatura:

Altman, Janet, Epistolarity: approaches to a Form., Columbus: Ohio State University Press, 1982

Aritonović, Ivana, „Društveni položaj žena u Srbiji u doba Kraljevine Jugoslavije“, Baština, 27 (2009) <http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0353-9008/2009/0353-90080927233A.pdf> (pruzeto 1. septembra 2012.)

Arnold, Rebecca, Fashion: a very short introduction, Oxford: Oxford University Press, 2009

Barnard, Malcolm. Fashion as Communication. London and New York: Routledge, Taylor&Francis Group, 2002

Blommaert, Jan, „Critical discourse analysis“, Annual review of anthropology, 29 (2000)

Crane, Diana, Fashion and its Social Agenda: Class, Gender, and Identity in Clothing, Chicago: University of Chicago Press, 2001

Jarić, Isidora, „Sinhronicitet društvene promene i konstrukta rodnih uloga: tradicionalizam i modernost kao sadržaji poželjnog modela rodnih uloga u ženskim časopisima u poslednjoj četvrtini 20. veka“, Filozfija i društvo, 19-20 (2002) <http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0353-5738/2002/0353-57380209267J.pdf> (preuzeto 7. septembra 2012.)

Pastor, Lluís, La gestión periodística del público I. Teoría de las cartas al director, Barcelona: Editorial UOC, 2009

Peković, Slobodanka, „Ženski časopisi u Srbiji na počeku 20. veka“, Slavica tergesina, 11-12 (2004) <www.openstarts.units.it/dspace/bitstream/10077/2423/1/05.pdf> (preuzeto 5. septembra 2012.)

Popović, Ljudmila, Epistolarni diskurs ukrajinskog i srpskog jezika, Beograd : Filološki fakultet, 2000

Pounds, Gabrina, “Democratic participation and Letters to the Editor in Britain and Italy”, Discourse & Society 17 (2006): 31 <http://das.sagepub.com/content/17/1/29>

Savić, Jelena, „Kolo srpskih sestara – odgovor elite na žensko pitanje“, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, 73 (2009): 115-132 <http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/5_GEM_73_Savi%C4%87_115-132.pdf> (preuzeto 18. septembra 2012.)

Trgovčević-Mitrović, Ljubinka, „Žene kao deo elite u Srbiji u 19. veku. Otvaranje pitanja“, Dijalog povjesničara-istoričara, 5 (2002): 251-268 <http://www.cpi.hr/download/links/hr/7077.pdf > (preuzeto 12. septembra 2012.)

Van Dijk, Teun A. „Discourse, Ideology and Context“, Folia Lingüística, vol. 35, 1-2 (2001) <http://www.discourses.org/OldArticles/Discourse,%20ideology%20and%20context.pdf> (preuzeto 4. septembra 2012.)

Ženski svet: organ dobrotvornih zadruga Srpkinja, urednik Arkadije Varađanin, Novi Sad: Parna štamparija Miše Dimitrijevića, 1886-1914

Jelena Josipović
Faculty of Philology
University of Belgrade

UDC: 050.445:391 ŽENSKI SVET
305-055.2

Overview article

Fashion Attitudes in Female Readers’ Letters in Journal Women’s World (1886-1914)

Using discourse analysis, this paper examines the female readers’ attitudes towards fashion and clothing which were expressed in their letters published in the journal Women’s world: the organ of Serbian women’s charity associations. The first part of the paper describes the programme and dominant ideology of fashion that was promoted in the journal. That ideology is then compared to opinions and attitudes that are expressed in the letters of female readers. Final analysis observes the connection between fashion and notions of tradition, moral, and emancipation of women.

Ključne reči:

fashion, ideology, attitudes, women’s journals.

Na početak stranice