Nomad je, prema Zigmuntu Baumanu (Zygmunt Bauman), postmoderni apatrid, državljanin sveta dobrovoljno lišen otadžbine, koji svesno bira putujući model egzistencije.[2] Ta egzistencija je zasnovana na principu čestog i planiranog premeštanja, prilagođavanja promenljivim uslovima.. Drugim rečima, nomad je subjekat na putu. On nije obeležen žigom neminovnosti i političkog imperativa poput emigranta, izgnanika, izbeglice ili disidenta.[3] On je pre neka vrsta savremenog Odiseja po sopstvenom izboru, ili – kako pišu Gatari (Guattari) i Delez (Deleuze) – rizom koji se uvek premešta, prekoračuje kulturna, nacionalna, jezička i mentalna ograničenja.[4] On je oslobođen od statičkog, hijerarhijskog načina mišljenja. Idući dalje ovim tragom, Rozi Brajdoti (Rosi Braidotti), autorka knjige o nomadskim subjektima, dodaje da je nomad figura bez stalnog centra – neko ko se kreće u policentričnom krugu bez prethodnog poretka i hijerarhije.[5] Nomadizam je – u figurativnom mišljenju – kreativni način postojanja, performativna metafora koja omogućava da se spoje iskustvo i znanje. To je egzistencijalni uslov koji se pretvara u način mišljenja, stvaranja, postojanja. To je nova vrsta slobode u svetu, bez korseta forme. To nije beskućništvo, već sposobnost stvaranja doma svugde. To je, dakle, figuracija identiteta zasnovana na prolaznim stanjima i na nepostojanju navigacijskih principa.[6] Nomadsko postajanje nije ni podražavanje, ni replika onoga šta se vidi, nego intenziviranje međusobnih veza, pretvaranje već postojećih kodova u sopstvene, nove kodove, sazdane na linijama ukrštanja i premrežavanja uticaja. Milena Pavlović Barili, slikarka i pesnikinja međuratnog doba, izvrstan je primer nomada dvadesetog veka, a njen privatni život i stvaralaštvo obeleženi su raznovrsnim formama pripadnosti.

Nacionalno-etnički nomadizam

Nomadizam Milene Pavlović Barili bio je, pre svega, uslovljen njenim poreklom. Takav nomadizam se može nazvati nacionalno-etničkim. Poznato je da je po majci bila Srpkinja, po ocu Italijanka, da se još od detinjstva kretala između Požarevca, gde se rodila i provela ranu mladost sa majkom, Danicom Pavlović (1883-1965), i njenom porodicom, i Parme, rodnog mesta njenog oca, Bruna Barilija (Bruno Barilli1880-1952). Oscilujući između majčine i očeve, srpske i italijanske kulturne sredine, Milena je od početka živela egzistencijom „multikulturnog migranta koji je vremenom postao nomad",[7] tačnije, transkulturnog migranta, jer su se ti uticaji kod nje prožimali. Prema tome, ona nije bila vezana za jedan način mišljenja, već se kretala slobodno između nekoliko poredaka, a ni u jednom nije bila čvrsto ukorenjena. Zahvaljujući tome, stekla je veštinu slobodnog i kreativnog kontakta sa različitim kulturama i društvenim, estetskim i jezičkim kodovima.

Čini se da Milena nije postupala po diktatu ni jednog etnicum-a. Najpre se kretala između Požarevca i Parme, kasnije među evropskim kulturnim i umetničkim metorpolama poput Minhena, Madrida, Londona, Rima, Pariza i Osla, da bi završila u Njujorku.[8] Ovde je reč o svojevrsnom nomadskim „nastajanju", pa čak i pojavi transnarodnosti. Preplitanje različitih matrica uticalo je na nastanak njenih zanimljivih, originalnih dela, koja svedoče o nomadskom karakteru jednog hibridnog identiteta u pokretu.

Lingvistički nomadizam

Milena Pavlović Barili je bila poliglota. Tečno je govorila šest jezika: srpski i italijanski je naučila od roditelja i u školama, nemački u školi Mayer Schule y Lincu i Gracu (Der Ordensfrauen von heiligen Herzen Jesu 1921-1922), kao i za vreme studija u Minhenu na Akademiji likovnih umetnosti (1926-1927); znanje francuskog je stekla živeći mnogo godina u Parizu (1931-1939), španski je bio jezik njene velike ljubavi Rodrigesa (Rejnolda) Gonzalesa, kubanskog pijaniste, a izvrsno je govorila i engleski, budući da je živela godinu dana u Londonu i šest godina u Americi. Ako prihvatimo tezu Rozi Brajdoti (Rosi Braidotti) koja tvrdi da je poliglota uvek lingvistički nomad, onda je Milena zasigurno to bila. Ona je stalno živela u prostoru između nekoliko jezika, uvek u fazi jezičkog „tranzita" što joj je omogućilo da crpe njihovo bogatstvo, ne sakralizujući ih i ne dajući nijednom od njih prednost. Sa majkom je vodila prepisku na srpskom, ali sačuvana pisma ipak svedoče da je pravila sitne greške,[9] sa ocem je koristila italijanski i na njemu je pisala pesme. Ostali jezici su svojevrsna simbolička geografska mapa mesta u kojima je boravila, „inventar tragova" putovanja, selidbi, izložbi, studijskih boravaka, ali istovremeno i skriveni zapis njenih puteva po umetničkom svetu. Čini se da ju je odlikovala skepsa prema ideji o čvrstom (nacionalnom) identitetu koji podrazumeva hegemoniju jednog (maternjeg) jezika. Njen lični doživljaj je pre podrazumevao raspršenost i bio je povezan sa nagomilavanjem raznolikog „(trans)kulturnog kapitala", internalizacijom mnogih kodova i formiranjem sopstvenih registara pripadnosti. To se dobro vidi na primeru njene poezije. Za Milenu je karakteristično to da je u periodima umetničke krize, kada je manje slikala, emocije izražavala kroz poeziju.[10] Ova povremena promena umetničkog medija se isto tako može posmatrati kao forma nomadizma, prelaz proistekao iz potrebe za komplementarnim dopunjavanjem umetničkih sredstava. Treba, ipak, istaći da je ona i u poeziji i u slikarstvu umela da predstavi isti svet snova, misterije, simbolike i nesvesnog. Atmosfera njenih slika i pesama je gotovo ista. Utoliko se ovaj žanrovski nomadizam nadovezuje na lingvistički. Poeziju je pisala na tri romanska jezika – italijanskom (sedamnaest pesama),[11] francuskom (sedam) i španskom (četrnaest, to su pre svega ljubavne pesme).[12] Na srpskom je – koliko mi je poznato – napisala samo jedny pesmy, 1916. godine, kao sedmogodišnja devojčica, u Rimu, ćirilicom, koju je završila mišlju: „Ovaj svet sanak je, samo sanak lep".[13] Ovaj stih se često citira i tretira kao amblem njenog slikarstva i moto njenog celokupnog stvaralaštva.[14] Milena Pavlović Barili, međutim, ne prikazuje drugo kao strano i egzotično, nego sopstvenu ličnost strateški smešta u njegove okvire, kako bi, kroz poeziju ili slikarstvo, uprizorila sopstveno složeno poreklo.

Umetničko-estetski nomadizam

Treću, za njeno slikarstvo veoma bitnu formu nomadizma, nazvala bih umetničko-estetskom. Ovaj nomadizam predstavlja svojevrsnu anticipaciju duha postmoderne, u tom smislu što spaja raznorodne elemente, koristi citate i parafraze poznatih slika i motiva iz klasične i moderne umetnosti. Kod nje se primećuje svojevrstan intelektualni dijalog koji je vodila sa slikama viđenim za vreme putovanja po muzejima Italije, Španije, Francuske, Engleske i Amerike. To stanje nomadskog estetizma omogućilo joj je da pozitivno redefiniše sopstveni stil. Milena Pavlović Barili je, dakle, na osnovu svoje erudicije i poznavanja istorije umetnosti, u slobodnoj „šetnji" po temama i stilovima započela dijalog sa prošlošću. Njeno stvaralaštvo je ilustracija teze Rozi Brajdoti da nomad „ma kuda da ide, nosi sve svoje sa sobom i može bilo gde ponovo da stvori svoj dom [...].[15] Milenina dela inspirisana su pre svega nadrealizmom, ali i stvaralaštvom jednog drugog nomada kulture, Đorđa de Kirika (Giorgio de Chirico1888-1978), slikara italijansko-grčkog porekla koji je predstavnik metafizičkog slikarstva (pittura metafisica). Milena spaja i elemente antike sa elementima italijanske renesanse. Dijalog koji vodi sa stilovima, slikarima i motivima izuzetno je sugestivan i ukazuje na postojanje „estetsko-kulturnog metabolizma", shvaćenog kao svojevrsno duhovno „konzumiranje" i estetskog „varenje" već viđenog, u cilju stvaranja novog. Ta intertekstualnost, odnosno „međuslikovnost", sastoji se od preobražavanja onoga što je staro da bi mu se dalo novo, savremeno značenje i nova dimenzija. Kod Milene Pavlović Barili to je veština spajanja sopstvene intimne priče (koja je ponekad i traumatična) sa onim što pripada poretku istorije umetnosti. Iz tog rezervoara istorije umetnosti ona preuzima znakove i otpočinje sa njimadijalog, koji se pretvara u proces dekonstrukcije starih i konstrukcije novih kodova. Na ovom postupku ona gradi unutrašnju logiku svojih slika.

Estetski nomadizam je očigledan naročito u zreloj fazi njenog stvaralaštva, počevši od tridesetih godina. Spojivši intelektualizam i subjektivizam, ona u svom postupku koristi princip fragmentiranja, dezintegracije i ponovne „montaže" figura. Primer ovog postupka predstavlja Autoportret iz 1938. godine, koji se nadovezuje na Botičelijevo (Botticelli) Rođenje Venere iz 1477-78, na šta je izvrsno ukazala Olivera Janković u svojoj monografiji.[16] Zajednička im je linearnost, blagost oblika i tonova, način na koji obe portetisane žene drže glavu, njihov izduženi vrat i nežne crte lica, izvesna tuga.

Drugi primer estetskog nomadizma je Milenina čuvena Kompozicija iz 1938. godine, koja stupa u dijalog sa Ticijanovom (Titian) slikom Sveta i profana ljubav iz 1515-1516. Prema Oliveri Janković,[17] Milena i ovde koristi citate kako bi staru temu o Venerama bliznakinjama (jedna naga, druga odevena), smeštenu u savremenost, umetnički pretvorila u senzualnu i mističku ljubav. U centru vidimo dve žene. Jedna je naga i oličava večite vrednosti, mitsku lepotu, svetu ljubav. (Za razliku od Ticijana, kod Milene je zastupljena hrišćanska simbolika Eve u Raju, prikazane pre praroditeljskog greha i bez stida.) Drugi ženski lik je odeven i reprezentuje zemaljsku ljubav, posle izgona iz Raja (hrišćanska simbolika čedne Marije). Na Ticijanovoj slici i slici Milene Pavlović Barili zastupljen je isti princip – obe žene imaju isti lik (u Mileninom slučaju to su autoportreti), koji upućuje na dve forme ženskog — sacrum i profanum.

Još jedan primer citatnosti i estetskog nomadizma – šetnje po poznatim temama – jesu Anđeli u zoru iz 1938-39. godine i Fra Anđelikova (Fra Angelico) freska Blagovesti (slična krila, slične odore anđela),[18]

kao i Venera sa lampom Milene Pavlović Barili i Ticijanova Urbinska Venera.

Rodni nomadizam

Četvrta forma nomadizma Milene Pavlović Barili jeste rodni nomadizam. Bitan motiv njenog stvaralaštva (i u slikarstvu i u poeziji) jesu muško-ženski odnosi, odnosi ženskog i muškog tela, ženskog i muškog lika, jednom rečju – rodna korporalnost/telesnost. Slikarka pokušava da poveže i razlikuje ženski i muški identitet, da pokaže njihove kulturne uloge. Karakteristično je to da njene slike prikazuju dvojnost muškog i ženskog, ali da do susreta između njih nikada ne dolazi. Muško i žensko su na njenim slikama paralelni svetovi i paralelna bića. Njihovi likovi su na mnogim slikama gotovo razdeljeni pregradom. Odličan primer je slika Žena i krilati muškarac sa šeširom iz 1933. godine,

koja nudi svojevrsnu interpretaciju rodnih uloga. Vidimo lik nage žene sa venčanim detaljima (veo, čipkaste rukavice, til) i muškarca sa krilima (aluzija na uzvišenu predanost umetnosti, bezbrižnost i boemski način života Bruna Barilija). Simbol tepiha koji vodi u crkvu na venčanje i kreveta koji spaja ženu i muškarca u seksualnom činu jesu jasne, fine autobiografske aluzije, slikovno kodiranje međusobnih odnosa u porodici slikarke. Dva lika – žena i muškarac – mogu da se čitaju i kao figure njenih roditelja – majke i oca. Tu je i lik malog, golog deteta koje se, stojeći na krevetu, približava majci. Prisniji kontakt deteta s majkom takođe može da se interpretira u biografskom ključu – kao aluzija na roditelje koji su živeli odvojeno, iako su do kraja života ostali u prijateljskim odnosima. Pa ipak, sliku pre svega treba tumačiti u opštim rodnim kategorijama. Iako je često predstavljen sa krilima, muškarac kod Milene Pavlović Barili u mnogim slučajevima ne poseduje jaku ličnost; on se isto tako pojavljuje bez noge ili ruke, ponekad kao invalid sa protezama, što simbolizuje njegovu nemoć.

Veoma važan element njenog slikarstva, koji takođe ilustruje ono što sam nazvala rodnim nomadizmom i ikonografski prikazuje Milenin pristup rodnim problemima, jeste androginost njenih likova. U nekoliko slučajeva Milena „pozajmljuje" svoje lice ne samo ženskim, nego i muškim likovima. To je posebno uočljivo na slici Slikarka sa strelcem iz 1936. godine.

Žena i muškarac imaju isti (Milenin) lik, kao da je želela da istovremeno prikaže muški i ženski princip u jednoj istoj osobi, jin i jang kao celinu, elemente andros i gynos, sadržane u jednom licu i razdeljene na dva lika. Još bolji (jer je prefinjeniji) primer rodnog nomadizma predstavlja Lutka (kompozicija sa loptom), takođe iz 1936. godine.

Na slici vidimo montažu glave zrelog (lice sa borama) tamnoputog muškarca sa bradom i brkovima i ljupkog, nežnog tela devojke ili čak i devojčice-lutke u svetloj haljini. Likovi su spojeni ne samo po principu muškosti-ženskosti, nego predstavljaju i kreativnu ilustraciju načela mladosti-starosti. Da bi se pojačala ta gender poruka u pozadinu je stavljen još jedan par nagih likova – osakaćeni muškarac bez ruke i ženski akt u ležećem položaju, čija se glava ne vidi jer je zaklanja muškarac koji stoji.

Milenini muškarci često imaju ženske, nežne crte lica. Primeri za to su portreti: Portret kralja Petra II Karađorđevića (njegovo lice liči na Milenino, ali to se može objasniti ne samo umetničkom provokacijom, nego i rodbinskim vezama između kralja i Milene[19]), Portret R.T.A. Goslena (slikarkinog muža[20]) ili Jevanđelist Jovan.[21]

Četvrti oblik njenog nomadizma – kruženje od žene prema muškarcu i natrag – izrazito je zastupljen, i to u više varijanti. Odlikuju ga teme razdvojenosti, dvojnosti, dvoznačnosti, dvoglasja ženskosti i muškosti. Dvojnost je za Milenu bila usud – dvostruko prezime Pavlović Barili kojim se služila celog života (muška-očeva i ženska-majčina linija u njoj) jeste prvi vidljivi znak dvojnosti, koji ju je pratio celog života.[22] Taj motiv se vidi i na mnogim slikama, poput Devojke sa lampom (ženski lik-autoportret u prvom planu, muškarac u pozadini), Kompozicija sa maskom (ženski lik je iza providnog tila, muški iza maske – sluti se neka tajna, ali i laž, prevara), Žensko poprsje (1933, tamna i svetla strana ličnosti), Enigmatska kompozicija sa ženskom figurom, stubom i drvetom (antički kipovi osakaćene žene i muškarca).

Kulturni nomadizam

Na kraju bih se osvrnula i na kulturni nomadizam Milene Pavlović Barili, tačnije, na problem Milenine pripadnosti. Mnogi su se pitali kojoj kulturi pripada Milena Pavlović Barili: srpskoj? Italijanskoj? Francuskoj? Američkoj? Možda se ona nomadski kreće među svim tim kulturama? Donedavno nije bila čvrsto ukorenjena ni u jednoj od njih,[23] a u mnogima je bila na neki način marginalizovana, možda upravo zbog tog svog nomadizma. Ili je to bilo zato što je bila ispred svog vremena? Ona je nesumnjivo posebna pojava kako u slikarstvu, tako i u poeziji. Njeno stvaralaštvo se kreće po različitim kulturnim prostorima, tačnije po periferijama mnogih kultura, bez obzira na to što im je dala izrazito važna dela. Tek posle njene smrti – i to ne odmah – srpska kultura je počela da prima Milenu u svoje krilo. To se desilo pre svega zahvaljujući slikarkinoj majci, Danici Pavlović, koja se borila da Milenino delo spase od zaborava i da svoju jedinicu bar posle smrti čvrsto ukoreni u srpskoj kulturi. Početkom šezdesetih godina osnovana je memorijalna Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu. Miodrag B. Protić je počeo da o njoj piše studije,[24] Kosta Dimitrijević i Smilja Stojanović-Guleski izdali su 1971. godine prvu knjigu sa biografsko-dokumentarnim materijalima (pismima, pesmama, biografijom, kao i katalogom naslova Mileninih slika) – Ključevi snova slikarstva. Život-delo-pesme Milene Pavlović Barili.[25] Tek krajem devedesetih godina XX veka objavljena je Milenina poezija – 1998. godine objavljeno je izdanje koje je priredio Milisav Milenković, a 2009. se pojavilo i drugo izdanje pod naslovom Neverni anđeli.[26] Kao prva u seriji „Biblioteka: Žene u srpskom slikarstvu", pojavila se 2001. izvrsna monografija istoričarke umetnosti Olivere Janković,[27] a 2009. godine, povodom sto godina rođenja Milene Pavlović Barili, izašlo je mnogo knjiga, među kojima i sjajan katalog izložbe Zvezdanim tragom Jelice Milojković,[28] Ključevi snova Žane Gvozdenović, kao i biografija Milenin usud Radmile Stanković.[29]

Književni i žanrovski nomadizam

Zanimljiva kulturno-književna pojava je to što je Milenin lik poslužio mnogim savremenim piscima, a pogotovo spisateljicama, kao inspiracija za stvaranje novih umetničkih dela,[30] u skladu sa postmodernističkim principom da se umetnost hrani umetnošću. Mislim da je poseban (i pozitivan) kulturni fenomen u Srbiji to što se Milena Pavlović Barilli pojavljuje kao glavna junakinja u mnogim književnim delima u poslednjih dvadeset godina (od 1990. do 2010. godine). Izgleda da je, ovekovečujući u obliku književnih portreta njen lik, srpska kultura tek sada poželela da tu državljanku sveta inomadsku umetnicu čvrsto „ukoreni" u sopstvenoj tradiciji, da je prisvoji i pomoću drugih umetničkih žanrova (romana, pripovetke, drame, poezije, biografije, filma). Poduhvati literarizacije ove svetske figure dosta su raznovrsni i zanimljivi. Milena je postala junakinja četiri romansirane biografije: Autoportret sa Milenom Mirjane Mitrović (u tri izdanja: 1990, 2005, 2009. godine),[31] dokumentarnog postmodernističkog romana Aquae Passeris (u tri izdanja na srpskom: 2000, 2007. i 2009.[32] i jednom na italijanskom), romana Vojislave Latković Milena Pavlović Barili: Slikarka svetskog glasa,[33] koji se pojavio povodom sto godina Mileninog rođenja, krajem 2009. godine, kao i knjige Radmile Stanković Milenin usud.[34] Milena Pavlović Barili je postala jedna od junakinja knjige Tajni život slavnih Srpkinja Isidore Bjelice (2002) koja joj je posvetila biografski esej Milena Pavlović Barili ili otmena Požarevljanka u ždrelu dekadentne Evrope i snobovske Amerike.[35] Izašla je i knjiga pripovedaka Mirjane Bjelogrlić-Nikolov Priče za dosadno popodne (koju je 2006. godine objavio beogradski izdavač „Filip Višnjić", knjiga je dobila nagradu „Isidora Sekulić" za 2007. godinu) od kojih su neke pripovetke posvećene upravo liku Milene.[36] Na osnovu jedne od tih priča Mirjane Bjelogrlić, a po crtežima Bojane Dimitrovski, nastao je animirani film Autoportret s belom mačkom, Bogdana Vukovića. Slikarka je postala i junakinja priče Smrt ima ljubavni početak ili Milena Sanje Domazet. Ta priča prethodi drami o Mileni Pavlović Barili Krila od olova.[37] Sanja Domazet je napisala još jednu dramu o Mileni Pavlović Barili (koja do sada nije štampana), naslovljenu Mesec u plamenu i sačinjenu od pisama koje je slikarka razmenjivala s majkom Danicom Pavlović. Premijerno je bila izvedena za vreme pozorišn sezone 2009/10. u Beogradskom dramskom pozorištu, u okviru obeležavanja stogodišnjice rođenja te svestrane umetnice, Sanja Domazet je u nekoliko navrata posvetila pažnju ovoj fascinantnoj umetnici jer,kako je izjavila u intervjuu: „bogati slikarski opus i intrigantna, raritetna ličnost omogućavaju da se o ovoj izuzetnoj ličnosti piše u više navrata i sa različitih aspekata".[38] Ističući kako ne želi da od svojih drama napravi „kavez koji će uloviti živi mit Milenine punokrvne, barokno lepe i veoma složene i bolne egzistencije", Sanja Domazet je rekla da joj je pre svega bilo važno „praćenje njenih letova i sudara sa epohom".[39]

Jubilarne, 2009. godine, objavljena je i zanimljiva knjiga Milena ili Venera sa lapmom Milisava Milenkovića[40] gde su se, pored Mileninog životopisa, našle i Milenkovićeve pesme posvećene Mileni i njenim slikama. U ovoj zbirci autor vodi jednu vrstu pesničkog dijaloga sa slikarkom, inspirisan njenim delom i ličnošću. Ona je za njega referentna tačka i junakinja njegovih pesama. Da bi se ova slika upotpunila, treba još pomenuti da je 1992. u Srbiji snimljen igrani film Devojka s lampom, čiji je centralni lik upravo Milena. Reditelj tog filma je Miloš Radivojević, a scenario je napisao Slobodan Stojanović. Godine 2011. nastao je i zanimljiv dokumentarni film čija je autorka Čarna Radoičić, docent filmske režije na Akademiji umetnosti u Beogradu. Rediteljka filma je u jednom intervijuu rekla da je njena motivacija za snimanje tog filma bio Milenin „osećaj nepripadanja nikome i osećaj pripadnosti Srbiji".[41] Film predstavlja kombinaciju dokumentarnih sadržaja, arhivskih materijala i igranih scena.

Iz svega ovoga se jasno vidi da je i posle smrti Milena nastavila svoj nomadski model života i da se i sad pojavljuje u delima savremenih umetnika kao enigmatična junakinja i velika inspiracija.

Zaključak

Slikarka i pesnikinja Milena Pavlović Barili u poslednjih dvadeset godina nesumnjivo je postala važna referenca u srpskoj književnosti i kulturi uopšte. Razlozi za to su brojni. Prvi razlog je činjenica da slikarkina komplikovana biografija fascinira pre svega kao odlična i produktivna beletristička, dramska, pesnička, filmska, pozorišna, umetnička građa, koja se može oblikovati na razne načine, u zavisnosti od inventivnosti i stvaralačkih mogućnosti umetnikā. Drugo, lik umetnice je, zahvaljujući svojoj nomadskoj energiji, odličan primer povezanosti srpske kulture sa evropskom i još šire – svetskom. Posle raspada druge Jugoslavije, kada se moralo na nov način progovoriti o srpskom identitetu, Milena je postala svojevrsna glokalna (globalna i lokalna u isti mah) ikona srpske kulture jer je koristila univerzalni medij slikarstva, ali i reklamni dizajn, modnu ilustraciju i kostimografiju. Treće, Milena i danas fascinira kao nomad koji prekoračuje kulturna, nacionalna, jezička, rodna, žanrovska i mentalna ograničenja. Ona je postala paradigma enigmatične ličnosti u pokretu, inspirativan materijal za polemike, književne portrete i kulturne diskurse. Sama umetnica, ipak, ostaje neuhvatljiva, kompleksna.

Žan Kasu (Jean Cassou) je 1963. godine, boraveći u Požarevcu posle posete Mileninoj memorijalnoj Galeriji, rekao da je Milena neprestano trčala ispred vremena u kojem je živela. Mislim da je to do nedavno i bila istina. Izgleda da smo je tek u 21. veku, naročito o stogodišnjici njenog rođenja i 65-godišnjici njene smrti, na neki način sustigli, procenili njenu vrednost i značenje za kulturu uopšte, a pre svega shvatili da ona oličava jedan nov tip kulture i jedan nov tip transkulturalnog i transgresivnog identiteta,ukidajući paradigme kulturnog monizma. Njen nomadizam i putujući model egzistencije omogućava da je ipak doživimo kao fascinantnu i inspirativnu, ali pre svega višedimenzionalnu figuru, koja dejstvuje u međuzonama i u poližanrovskim, interdisciplinarnim i multimedijalnim diskursima.