Navigacija

Ana Kolarić
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

UDK: 613.88(497.11)18/19
176(497.11)18/19)

Originalni naučni članak

"Svi smo mi ljudi jednaki, a što je neko malo crnji, a neko malo belji, ne menja stvar" Seksualna pedagogija u Srbiji na kraju 19. i početku 20. veka

Za seksualnu pedagogiju s kraja 19. i početka 20. veka od presudnog značaja bila je ideja o zdravoj i snažnoj (srpskoj) naciji. Sankcionisanje i normiranje seksualnog ponašanja bilo je u funkciji negovanja vrlina i načela potrebnih za formiranje poželjnog identiteta građana mlade nacije. U ovom radu opisuju se i analiziraju kulturalni i pedagoški diskursi polnosti i seksualnosti, koji se najčešće javljaju u vezi sa brakom i porodicom, te reproduktivnim zdravljem i higijenom. Tvrdi se da su određeni pojmovi i znanja „doputovali“ iz zapadnoevropskih zemalja na teritoriju Srbije, gde su bez promena usvojeni. Kategorija „rase“ pokazala se važnom za razumevanje usvajanja ideja sa Zapada.

Ključne reči:

seksualna pedagogija u Srbiji, „rasa“, eugenika, zdravlje nacije, ženski časopis Žena

Uvodne napomene: kontekstualizacija

Život na prostoru južne Ugarske i kneževine Srbije u drugoj polovini devetnaestog i na početku dvadesetog veka obeležen je, pored ostalog, i snažnim ženskim pokretom. Pod njegovim okriljem formirana su ženska udruženja i pokrenuti ženski časopisi čime je stvoren prostor za živ dijalog, povezivanje i delovanje žena i muškaraca koji su se borili za ženska prava. Ključna tačka u zahtevima zagovornika emancipacije žena bilo je obrazovanje. Ideja obrazovanja konceptualizovana je i realizovana u kontekstu koji su činili, pored ostalog, nacionalno-oslobodilački pokret i formiranje srpske države i nacije.[2] U literaturi se često tvrdi da je ostvarenje ciljeva vezanih za ženski pokret, ženska prava, te žensko obrazovanje podrazumevalo kompromis: usvajanje i primenu internacionalnih ideja i znanja tako da se lokalni kontekst, odnosno, sistem vrednosti srpskog naroda ne dovede u pitanje. U ovom radu se na tako shvaćen kompromis gleda iz jednog drugog ugla.

U tekstu „Rodni odnosi u ʻcarstvu podeljenih sferaʼ“, objavljenom 2006. godine u zborniku Privatni život kod Srba u devetnaestom veku, istoričarka Ana Stolić analizira rodne odnose ispitujući njihovu vezu sa srpskom nacionalnom idejom, s jedne strane, i uticaj evropskih ideja na rodne politike, s druge.[3] Za uspostavljanje društvene i političke stabilnosti u novonastaloj državi bio je neophodan stabilan kulturni okvir za koji su jasno definisani rodni odnosi bili od presudne važnosti. Regulisanje rodnih odnosa podrazumevalo je normiranje i sankcionisanje porodičnih i seksualnih odnosa, naročito kada je reč o braku, razvodu ili vanbračnoj zajednici.[4] Razlike koje su se shvatale kao „prirodne“ i zadate uslovile su podelu rodnih uloga, u okviru koje je ženama pripala (re)produkcija nacije. Stav prema kom je dužnost „pravih“ Srpkinja da rađaju i vaspitavaju dobre Srbe imao je za posledicu pokušaj kontrole i disciplinovanja elemenata reprodukcije – tela i seksualnosti.[5] Kao i u Evropi, i na teritoriji na kojoj su živeli Srbi, specifična znanja o telu, te o fizičkim i psihičkim razlikama između žena i muškaraca, formulisana su u okviru medicinskog i pseudonaučnog diskursa.[6] U vezi sa tim, Ana Stolić ističe princip pretnje, kazne i nagrade: s jedne strane, propisano „ispravno“ seksualno ponašanje ne ugrožava fizičko i psihičko zdravlje; s druge strane, fizički i psihički poremećaji dovode se u vezu sa „neispravnim“ seksualnim ponašanjem.

Budući da su postojali školski predmeti i udžbenici posvećeni temama seksualne pedagogije, može se reći da su polnost i seksualnost bile deo obrazovno-pedagoškog diskursa. Udžbenici su mahom sastavljani pod uticajem sličnih radova iz drugih evropskih zemalja. Premda su uzore pronašli u literaturi iz evropskih zemalja, mnogi autori su tvrdili da se evropska znanja moraju prilagoditi domaćem, lokalnom kontekstu i njegovim specifičnostima, koje su se najčešće svodile, kako Ana Stolić kaže, na idealizovanu patrijarhalnost.[7] Ova istoričarka navodi da su postojala dva načina korišćenja „uvezenih znanja u Srbiji: prerada sa dodatkom nacionalnih specifičnosti i prevođenje odgovarajućih knjiga posvećenih ovim temama [...]“.[8]

Moglo bi, dakle, biti reči o načelnom uverenju da je određeno poimanje telesnosti, seksualnosti i seksualnog ponašanja, koje je formirano pred kraj devetnaestog veka u Srbiji, rezultat kombinovanja internacionalnih ideja i pojmova, s jedne, i lokalnih verovanja, običaja i navika, s druge strane. Tu možemo postaviti nekoliko pitanja. Ako su teze preuzete iz radova evropskih naučnika i intelektualaca modifikovane, u čemu se sastoje modifikacije? Šta su specifičnosti srpskog naroda, njegove kulture i tradicije? Da li pominjanje reči referentnih za srpsku tradiciju poput Kosova, majke Jugovića, nacionalne ideje, epske poezije, itd. na bilo koji način prilagođava uvezena znanja autentičnim svojstvima srpskog naroda ili je i tu, pak, reč o obrascima koje nalazimo u mitovima o poreklu i u istorijama drugih naroda? Da li se onda insistiranje kako devetnaestovekovnih tako i savremenih domaćih autora na modifikaciji odnosi na obrazac/princip ili na njegov sadržaj koji se podrazumeva unutar datog konteksta?

Cilj ovog rada je da skrene pažnju na dve stvari: prvo, pri preuzimanju znanja, pojmova i obrazaca ponašanja iz evropske literature nije bilo njihove suštinske modifikacije u cilju prilagođavanja lokalnom kontekstu; drugo, uspostavljen je trostepeni model koji čine „kulturni narodi“, „mi“, i „divljaci“, koji je služio da se nacionalni/kulturni identitet Srba definiše u odnosu prema „drugom“. Za obe pretpostavke ključna je kategorija rase: ideje devetnaestovekovne rasne teorije prisutne u tekstovima domaćih autora ukazuju na „uvoz“ i usvajanje znanja i pojmovnog aparata, čak i kada u određenoj sredini ne postoji potreba za tom vrstom znanja. Uz pomoć nekoliko primera pokušaću da pokažem da su evropska znanja, pojmovi i obrasci ponašanja najčešće doslovno preuzimani i prihvatani u domaćoj literaturi. Potom se stvarao sadržaj kojim su se uvezeni pojmovi i obrasci „punili“, te se onda tvrdilo da je reč o modifikaciji evropskih ideja, odnosno, autentičnoj srpskoj kulturi i tradiciji.

Koristiću primere iz priručnika seksualne pedagogije Petra Ilića i časopisa Žena.[9] Opisaću kulturalne i pedagoške diskurse polnosti i seksualnosti, koji se obično javljaju u vezi sa brakom i porodicom, te (reproduktivnim) zdravljem i higijenom. Ideja o zdravoj i snažnoj srpskoj naciji pokazala se kao ključna za seksualnu pedagogiju iz tog perioda. Nametanje „ispravnog“ seksualnog ponašanja bilo je u funkciji negovanja vrline i moralnih načela neophodnih za formiranje poželjnog identiteta građana mlade nacije. Kako je već rečeno, takve tendencije nisu inherentne prostoru na kojem su živeli Srbi, pa je cilj ovog rada da istakne prisustvo internacionalnih ideja, kao i upotrebu rasnih i eugeničkih diskursa. U tom smislu, od koristi će biti uvidi Džordža Mosa (George L. Mosse), poznatog istoričara moderne evropske kulture i Roberta Janga (Robert J. C. Young), postkolonijalnog teoretičara, kritičara i profesora književnosti, o sprezi nacije, rase i seksualnosti u periodu formiranja modernih nacionalnih država.

Teorijske pretpostavke: razumevanje pojmova nacije, rase, seksualnosti

Kada je reč o stvaranju modernih evropskih država i formiranju njihovih građana, Džordž Mos u prvi plan ističe vezu između nacionalizma i seksualnosti. Ta veza se odnosi na norme uspostavljene u devetnaestom veku, poput ideala muškosti i ženskosti i „(ne)normalnog“ seksualnog ponašanja. Seksualne norme, obrazlaže Džordž Mos, nisu rezultat univerzalnih principa već su deo širih istorijskih procesa i menjaju se u skladu sa društveno-političkim kontekstima. Za devetnaestovekovno razumevanje Mosovog pojma respektabilnosti, koji se odnosio na primereno ponašanje i moralne nazore, te na „ispravan odnos prema seksualnosti“,[10] značajan je pokušaj uspostavljanja kontrole nad telom i seksualnošću, i to pod okriljem ideologije nacionalizma. U tu svrhu, kaže Mos, anagažovani su lekari, edukatori i policija. Da bi se uspostavio model „normalnog“, prihvatljivog seksualnog ponašanja bilo je najpre neophodno odrediti šta je „nenormalno“, neprihvatljivo ponašanje. Ulogu sudija u tim pitanjima od crkvenih lica preuzeli su lekari, koji su uz pomoć medicine i prividno objektivnih naučnih istina definisali normalnu i nenormalnu seksualnost, a zatim te oblike ponašanja doveli u uzročno-posledičnu vezu sa zdravljem, odnosno, bolešću. Dakle, „ispravno“ moralno ponašanje nametano je uz pomoć pretnje i kazne/nagrade: moral i nemoral bili su stvar zdravlja i bolesti.

Nacionalizam je odobravao specifičan vid muškosti; sve što se nije uklapalo u zadati okvir smatralo se nepoželjnim jer se kosilo sa interesima nacije. Seksualne nagone trebalo je potisnuti i kompenzovati borbom za (zdravu) naciju. Mos ističe da je podelom rodnih uloga ženama pripalo da predstavljaju čuvarke tradicionalnog poretka i adekvatnih moralnih nazora. Porodica je bila „ogledalo države i društva“, a obrazovanje je služilo veličanju vrline i osuđivanju poroka, u okviru škole i porodice.[11] Otuda proizlazi, smatra Mos, da je porodica takođe sudelovala u kontroli seksualnog ponašanja. Treba reći i to da je većina feministkinja koje su učestvovale u ženskom pokretu bila konzervativna kada je reč o seksu i seksualnosti: „politička prava bila su odvojena od seksualne slobode“.[12]

Rasizam je u tesnoj vezi sa nacijom, nacionalizmom i seksualnošću. Prema Džordžu Mosu, rasizam, kao osnažena verzija nacionalizma, razlike među ljudima takođe vidi kao zadate i nepromenljive, i, slično nacionalizmu, neguje distinkciju između vrline i poroka, normalnog i nenormalnog. Očiglednu vezu između rasizma i seksualnosti potvrđuje, na primer, osamnaestovekovno uverenje da crnci, za razliku od „civilizovanih“ Evropljana, nisu mogli da kontrolišu i obuzdaju svoje seksualne nagone i želje.[13] Svojevrstan rasizam iskazan je u i stavu da su zdravi ljudi lepi, a bolesni ljudi ružni. Takav stav, čest u medicinskom, (pseudo)naučnom jeziku, bio je u temelju eugeničkog diskursa.

Robert Jang u svojoj knjizi Kolonijalna žudnja tvrdi da „[n]ema kulture bez rase, nema rase bez kulture“.[14] On navodi da je veza između evropske kolonijalne vladavine i ideje rase često predstavljana kao specifičan oblik znanja, kao nesrećna epizoda unutar različitih teorija iz oblasti medicine, biologije i drugih nauka. On, međutim, nastoji da objasni kako je ta veza počivala na sveprožimajućim hijerarhizovanim odnosima moći, koji su se zadržali do danas. Drugim rečima, Jang tvrdi da se (pseudo)naučni diskurs medicine, biologije, evolucionizma, itd. koristio da bi se dokazale i učvrstile postojeće kulturalne pretpostavke o prirodi rase i rasne razlike.[15] Ukratko, nauka je bila u funkciji „kulturnog rasizma“.[16] Jang još zaoštrava svoju tezu i tvrdi da su rasna teorija i rasizam akademske tvorevine, unutar kojih je, grubo rečeno, beli muškarac predstavljao univerzalnu normu. Drukčije rečeno, da bi se uspostavio kao takva norma, neophodan je bio rasizam.

Roberta Janga zanima jedan od središnjih pojmova rasne teorije – hibridnost. Iako su se složili da su rasne razlike prirodne i zadate, većinu devetnaestovekovnih autora je zanimala mogućnost mešanja rasa, odnosno, pitanje hibridnosti. Budući da je mešanje podrivalo hijerarhije na kojima je počivala rasna teorija, događalo se da mešoviti brakovi budu zakonom zabranjivani.[17] Robert Jang ističe da se pojam rase nije odnosio samo na vidljive fizičke razlike, već i na rasne razlike unutar Evrope, što svedoči o zamagljenoj razlici između takozvanog fizičkog i kulturnog oblika rase.[18]

Jang hoće da pokaže kako ideja hibridnosti razotkriva „priču o međurasnoj žudnji“, to jest, da je rasna teorija jednim svojim delom „teorija prikrivene, potisnute žudnje“, o čemu svedoče tekstovi i diskursi književnosti, istorije, antropologije, umetnosti.[19] Jang ističe da kultura, rasizam i seksualnost idu ruku podruku, a da im je u temelju žudnja. Dobar primer za to su razni vizuelni prikazi. Oni takođe služe uspostavljanju rasne razlike, pa je u opisima drugih rasa, a posebno afričke, često prisutno gađenje. Međutim, Jang naglašava da se u takvim opisima jednako često insistira na „ljepoti, privlačnosti ili poželjnosti rasnog drugog“,[20] zato što prezir podrazumeva određen stepen želje i žudnje.

I Džordž Mos i Robert Jang dovode u vezu (pseudo)naučne diskurse seksualnosti sa nacionalizmom, odnosno, rasizmom. Premda je istorija proučavanja seksa i seksualnosti dosta duga, naučno i akademsko proučavanje seksualnosti znatno je novijeg datuma.[21] Slično Petru Iliću kod nas, na početku 20. veka, američki istoričari seksualnosti Vern L. Buloh i Boni Buloh bili su sredinom istog stoleća među pionirama u oblasti naučnog proučavanja seksualnosti i alternativnih seksualnih ponašanja. Svoj popularno pisani istorijski prikaz seksualnosti njih dvoje započinju tvrdnjom da je seksualnost oduvek bila tabu tema, te da je u nekim svojim aspektima to do danas ostala. Brojni su razlozi za nelagodu pri izučavanju seksa i seksualnosti. Međutim, kada je reč o istraživanju ženskih časopisa u periodu od kraja osamnaestog do početka dvadesetog veka u Evropi razlozi nelagode se obično vezuju za takozvani viktorijanski moral. Jedna od osnovnih ideja prenetih iz viktorijanske epohe bila je to da teme seksa i seksualnosti nije „umesno javno pretresati“, pa se o njima govorilo „krišom“ ili u ilegali.[22] Svaka seksualna aktivnost, izuzev one koja je služila začetku novog života, smatrala se grešnom. Otuda ne treba da čudi činjenica da su se prvi proučavaoci seksa više bavili pitanjima (ne)morala, nego sastavnim elementima i sadržajem seksa. U kojoj meri i na koji način su ovi stavovi usvajani krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka na prostoru koji su naseljavali Srbi?

Primeri

Priručnici iz seksualne pedagogije

Prvi udžbenici i priručnici iz oblasti seksualne pedagogije pojavljuju se u Srbiji početkom dvadesetog veka.[23] U njima često nailazimo na iscrpne preglede postojeće evropske literature. Zanimljivo je osvrnuti se na domaću literaturu nastalu u okvirima šire evropske tradicije. Godine 1910. izlazi knjiga Petra M. Ilića, profesora iz Kragujevca, pod nazivom Polno obaveštenje omladine, prilozi seksualnoj pedagogiji, u čijem su predgovoru seksualno pitanje i polno obaveštenje omladine dovodeni u direktnu vezu sa opstankom i napretkom srpskog naroda, jer se tiču fizičkog, intelektualnog i moralnog aspekta ljudskog života.[24] Od polnog obaveštenja omladine zavise zdravlje i radna sposobnost naroda. S druge strane, neznanje i neupućenost u ova pitanja uzrok su za „degenerisanje sadašnjih rasa“.[25]

U priručniku Petra Ilića seksualno vaspitanje shvata se kao društvena dužnost, zato što moralni karakter pojedinca velikim delom zavisi od „razumne discipline polnog nagona“ (6), koji „postaje najopasniji i najveći tiranin, kad ne umednemo za vremena da ga podvrgnemo prosvećenoj disciplini“ (7). U „kulturnim zemljama“ seksualnoj higijeni i vaspitanju pridaje se zasluženi značaj, ističe Petar Ilić. Odmah treba skrenuti pažnju na to da Ilić često upotrebljava sintagme „kulturni narodi“ i „napredniji narodi“, što bi uz izvesne ograde moglo da se tumači kao opravdanje, legitimizacija govora o seksualnom pitanju i vaspitanju u Srbiji, jer Srbi teže da budu kulturni i napredni koliko i drugi evropski narodi.

Da bi potkrepio svoje stavove o potrebi za seksualnim vaspitanjem u Srbiji, Ilić navodi mišljenja nekoliko značajnih i priznatih lekara i naučnika, čiji su radovi o seksualnom pitanju u to vreme bili dostupni na srpskom jeziku, poput Avgusta Forela (Auguste Forel, 1848-1931) i Maksa Oker-Bloma (Maximilian, Max, Ernst Gustaf Oker-Blom, 1863-1917). Ilić ističe da je neophodno da i dečaci i devojčice budu polno obavešteni, pošto buduće supruge i majke treba da budu svesne „svojih prirodnih funkcija i dužnosti“ pre nego što stupe u brak. Štaviše, pored socijalnog i ženskog pitanja, za Ilića je pitanje seksualne etike najvažnije pitanje savremenog doba (11). Na njemu treba raditi i u Srbiji, i to „na osnovu iskustva i književnosti naprednijih naroda, vodeći računa o svekolikim osobinama našeg naroda“ (12). Ilić u ostatku knjige ilustruje ovu tezu uz pomoć pregleda strane literature i povremenih komentara, koji na žalost ne daju jasnu sliku o tome šta bi bile „svekolike osobine našeg naroda“.

Nekoliko je bitnih tema kada je reč o Ilićevom pregledu postojeće literature. Smatra se da bi seksualno vaspitanje trebalo da bude u nadležnosti porodice. Međutim, pošto porodica ne obavlja tu dužnost na adekvatan način, onda se ono stavlja pod okrilje škole. Ilić navodi autore koji se uglavnom slažu u pogledu faza seksualnog vaspitanja: „najpre [treba] da se govori o množenju biljaka, pa onda životinja, i najzad o rađanju dečjem“ (15). Na osnovu ovog citata jasno je da se seksualno vaspitanje ne vezuje za seksualne aktivnosti i njihov sadržaj, već za razmnožavanje, to jest, reprodukciju.

O seksualnom nagonu i njegovoj kontroli kaže se sledeće: „obrazovanje karaktera i ojačanje moralne volje“ predstavljaju ključni element u borbi protiv preuranjenih ili preteranih seksualnih pojava (19), a fizička aktivnost mladih u tome pomaže. U skladu sa platonovskom idejom o ovladavanju samim sobom, „duh [treba da] potčinjava sebi telo“ (19). Na ideju o (samo)kontroli nadovezuje se i prva seksualna opomena: na svaki način treba izbeći „škodljivi gubitak semena“, jer je „najskupocenije gradivo u čovečjem telu [...] seme“ (21). Povremena erekcija smatra se „normalnom pojavom“, dok se onanija oštro osuđuje: „Najživlje se čuvajte gadnog poroka samooskvrnjenja, onanije, što se izaziva dodirivanjem uda pri erekciji“ (21). Masturbacija je porok čije su posledice teški fizički i mentalni poremećaji, objašnjava Ilić.

Treba imati u vidu da je oštra osuda masturbacije bila opšte mesto medicinskog diskursa osamnaestog i devetnaestog veka. Kako Vern i Boni Buloh objašnjavaju, medicinske teorije iz osamnaestog veka zasnivale su se na ideji da dobro zdravlje podrazumeva izvesnu ravnotežu, balans u telu. Seksualne aktivnosti, verovalo se, mogu da naruše tu ravnotežu. Pošto orgazam kod muškaraca ne rezultira samo ejakulacijom sperme već i kratkotrajnim osećanjem klonulosti, smatralo se da je „nepromišljeno rasipanje sperme za posledicu moglo da ima sve veću malaksalost, čak i ludilo“.[26] Američki seksolozi navode da je čuveni švajcarski lekar Tiso u osamnaestom veku, pored toga što je povezao onaniju i ludilo, smatrao onaniju dodatno problematičnom jer su „oni koji su masturbirali bili svesni da su činili greh, i ta svest je njihov nervni sistem činila još podložnijim oštećenjima“.[27] Masturbacija se shvatala kao „zlo“ koje zahteva preventivu i kaznu, te su u tom cilju smišljeni brojni izumi pomoću kojih su roditelji mogli konstantno da kontrolišu decu, čak i kada ona „spavaju“.[28]

Druga seksualna opomena tiče se prostitucije i osude onih „koji stupaju u saobraćaj sa izmetom ženskog pola“ (21), jer su ti mladići najpodložniji polno prenosivim bolestima. Petar Ilić insistira na blagovremenom polnom obaveštenju omladine da bi se predupredili preuranjeni seksualni odnosi do kojih jednim delom dolazi iz neznanja i mladalačke znatiželje. Problem prostitucije bio je odvajkada razmatran. Vern i Boni Buloh ističu da se za problem prostitucije vezuju „dvostruki kriterijumi moralnosti“: ono što priliči muškarcu, ne priliči ženi. Dakle, muškarci su svoju seksualnu potrebu zadovoljavali sa prostitutkama, koje su predstavljale „nužno zlo“; na taj su način „neiskvarene“ i „smerne“ žene bile zaštićene od muškarčevih nagona. Kako god postavili stvari, muškarci nisu bili krivi, već je krivica za njihovu erotsku želju prebačena na žene.[29] Američki istoričari seksualnosti dodaju da je krajem 19. veka osuda prostitutki obično vezivana za prenos i širenje polnih bolesti, čije su žrtve bile i žene i deca.

Važno je i pitanje apstinencije: „Zar se može i zrela omladina održati čistom i čednom sve do stupanja u brak? Zar tu neće biti štete po zdravlje odrasle omladine?“ (29). Navode se mišljenja nekoliko lekara i pedagoga koji ne samo da se slažu da apstinencija nije štetna, već i smatraju da ona doprinosi vežbanju karaktera. Ne iznenađuje ni činjenica da je, prema mišljenju profesora higijene doktora Libermana, čije reči Ilić navodi, apstinencija rodno obeležen problem:

[...] devojke, čiji nagoni jedva da su manje intensivni no u mladića, ne znaju mnogo o rđavim posledicama uzdržljivosti, i to stoga, što su u tom pogledu bolje vaspitane, bolje naviknute na disciplinovanje sebe (30).

Seksualna higijena kao preventivna mera u pogledu polno prenosivih bolesti smatra se najvažnijim segmentom seksualnog vaspitanja, a čednost je ideal kom se teži (35). Opasnost od razvratnog života naročito vreba mladiće u velikim gradovima, smatra autor knjige. Uverenje da su veliki gradovi poprište svih nedaća i skandala takođe predstavlja opšte mesto. Vern i Boni Buloh objašnjavaju da je transformacija Sjedinjenih Država iz ruralno-agrarne u urbano-industrijalizovanu zemlju, koja je dovela do preseljenja velikog broja mladih ljudi iz sela u gradove, izazvala šok kod starijih generacija „pojavama koje su smatrali bolestima gradskog života“, a čiji su uzrok našli u „onome što su nazivali bestidnom književnošću, lascivnim umetničkim delima, u porastu prostitucije i u širenju drugih oblika ʻnemoralnog seksaʼ u gradovima“.[30] Ovako Petar Ilić zaključuje svoje priloge seksualnoj pedagogiji:

Odnosi između ljudi i žena, koji su prirodna potreba, radi održanja i razmnožavanja ljudskog roda, treba da služe jedino i samo osnivanju porodice, stvaranju svoga ognjišta; na tome se osniva građanska zajednica i uređena država. [...] Ako dopustimo da nama upravljaju strasti i nagoni, što ih je priroda položila u nas [...] mi se izlažemo opasnostima, o kojima sam vam maločas govorio (41).

Međutim, na samom kraju teksta, Ilić se kratko osvrće na još jednu važnu temu – alkoholizam, upozoravajući na štetno dejstvo alkohola koji često daje povoda „da se greši i poklizne u polnoj oblasti“. Otuda „mnogi, inače pametni ljudi morali su platiti bolešću i teškim očajanjem i propašću samo jedan trenutak nepromišljenog prolaznog uživanja“ (42). To je praktično jedino spominjanje reči „uživanje“ u knjizi o polnom obaveštenju omladine, ali je indikativno što se nalazi na samom kraju. To svedoči o prihvatanju dominantnog pogleda na seksualne odnose u Evropi: oni ne služe uživanju, nego reprodukciji, ali i o potisnutoj svesti o uživanju. Ovde je zgodno navesti moto iz predratnog izdanja knjige Polni život čoveka doktora Aleksandra Kostića (1893-1983), profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji Dubravka Ugrešić citira u Pozi za prozu: „Za jedan časak radosti – hiljadu dana žalosti!“[31] Naravno, treba se podsetiti i teze Roberta Janga: prezir i zabrana praćeni su željom i žudnjom.

Navedeni primeri svedoče o doslovnom preuzimanju ideja i pojmova iz evropske literature, koji su u to vreme konstituisali dominantne diskurse polnosti i seksualnosti. „Svekolike osobine našeg naroda“ svode se, u najboljem slučaju, na želju da pripadnici srpskog naroda stanu rame uz rame sa „kulturnim“ i „naprednijim“ narodima.

Časopis Žena: neformalno obrazovanje i seksualna pedagogija

Sasvim je jasno da je seksualna pedagogija jedan važan vid obrazovanja. Naravno, o obrazovanju se može govoriti na razne načine. Kao što možemo da govorimo o različitim oblastima, poput istorije obrazovanja, sociologije obrazovanja ili filozofije obrazovanja, ili stepenima obrazovanja, predškolskom, osnovnom, srednjem i visokom, ili modelima obrazovanja, poput liberalnog, moralnog ili demokratskog, tako možemo da govorimo i o dihotomiji formalno/neformalno obrazovanje, koja je posebno značajna za ženske časopise. Jednostavno rečeno, formalno obrazovanje podrazumeva obučenog nastavnika koji podučava u učionici, oslanjajući se na unapred utvrđen kurikulum. Neformalno obrazovanje, pak, odvija se izvan učionice, a „nastavnici“ nisu nužno prošli standardizovanu obuku. Ono se obično vezuje za obrazovne programe u mesnim zajednicama, bibliotekama, muzejima ili kod kuće. Takvo obrazovanje nastoji da pojedincima (ili grupama), koji su na bilo koji način diskriminisani, marginalizovani ili nedovoljno motivisani, te manje uspešni u okviru formalnog, tradicionalnog školskog okruženja, omogući sticanje odgovarajućih znanja. Ženski časopisi na srpskom jeziku iz druge polovine devetnaestog i sa početka dvadesetog veka ne samo da su pratili razvoj formalnog obrazovanja i uticali na njega, već su svojoj čitalačkoj publici ponudili i jednu vrstu neformalnog obrazovanja,[32] koje se odnosilo na sve segmente života: ishranu, odevanje, zdravlje i lečenje, udaju, bračni život, materinstvo itd. Otuda ne čudi što su sve teme o polnom obaveštenju omladine iz pregleda literature Petra Ilića zastupljene i u časopisu Žena. Štaviše, u ovom se časopisu povremeno prikazuju nove knjige iz oblasti seksualne pedagogije i štampaju odlomci iz tih knjiga.

Zdravlje, brak, deca

Među prikazanim knjigama našla se i Marija kod ujka doktora na selu finskog profesora higijene Maksa Oker-Bloma. On je napisao dve knjige: Kod ujka doktora na selu, namenjenu dečacima, i Marija kod ujka doktora na selu, namenjenu devojčicama. Obe je na srpski jezik prevela Julka Janićka, učiteljica više škole u Beogradu, a roditeljima preporučio prosvetni savet Srbije, oslonivši se na pozitivnu ocenu školskog lekara Miloša Popovića. U prikazu se navodi da je knjiga za dečake objavljena 1910. godine u Beogradu, sa predgovorom doktora Milana Jovanovića-Batuta. Knjiga za devojčice tek treba da izađe, a delovi rukopisa štampaju se u Ženi. Tim odlomcima prethodi referat Miloša Popovića, u kom se između ostalog ističe da je „jedna od najvažnijih prirodnih pojava – plođenje – o kojoj treba govoriti s istim poštovanjem kao o materinskoj ljubavi i patriotizmu“,[33] te da zbog toga škola mora aktivno da se uključi u polno obaveštavanje mladih.

Ovo je sažetak knjige Marija kod ujka doktora na selu: četvoročlanu porodicu čine majka, otac i dve ćerke, Marija i Jelena. Majka se porodi treći put, ali novorođeni dečak ubrzo umre. Pošto je majčino fizičko i emotivno stanje loše, ujak i ujna dolaze po dve devojčice i odvode ih na selo. Ispostavlja se da je devojčicama rečeno da je bebu donela roda, te ujak odluči da ih obrazuje u tom pogledu. Obrazovanje je podeljeno na tri faze: razmnožavanje biljaka, životinja i, naposletku, ljudi, što je u skladu sa stručnim stavovima prema kojima je pisana i knjiga Petra Ilića. Pored teme reprodukcije, razgovara se i o menstruaciji, pošto Marija prvi put ima menstrualno krvarenje na selu. Treba reći i to da ujak i ujna nemaju decu, ali su zato oboje posvećeni pomaganju ljudima. Ujna je bolničarka, što je primer za još jednu „poželjnu“ i „adekvatnu“ ulogu žene: ako ne može da bude majka i tako ispuni svoj primarni poziv, žena može da bude bolničarka i na taj način, kao negovateljica, ispolji osnovne ženske osobine.

O ovim pitanjima na sličan način govori doktor V. Taufer u izlaganju pod nazivom „O higieni polne zrelosti i menstruacije; o higieni duše i tela kod mlade žene i kod neudate ženskinje“, koje je prevedeno i objavljeno u nastavcima u Ženi. Njegovim rečima: „U današnjem dobu, društvo i ceo obrazovani svet zanima se jednim velikim pitanjem, i to ʻpitanjem o polnom obaveštenju omladine i pitanjem o održanju raseʼ“.[34] Doktor Taufer smatra da žene zbog celibata uglavnom ne trpe „štetu u telesnom zdravlju“, ali da ih celibat pogađa emotivno, na prvom mestu, zbog „neispunjene materinske želje“.[35] Zbog toga ženama treba dozvoliti „pravo materinstva izvan propisanog načina“:

Uveren sam, da će doći vreme, kada će čovečanstvo gledati na nas, kao što i mi gledamo na tajanstveno srednjovekovno spaljivanje veštica, jer je to nemilosrdno shvatanje isto tako u čovečanstvu poteklo iz neznanja, kao što čini današnje društvo s izvesnim ženskinjama, kada ih ne telesno, ali duhovno zacelo baca na lomaču.[36]

Verovatno sluteći da je njegov predlog radikalan, doktor Taufer zaključuje da žene bez dece treba da nađu humani poziv koji će ih ispuniti, poput poziva bolničarke ili monahinje, dok ne dođe neko prosvećenije doba. Interesantna je dvostrukost naizgled liberalnog stava V. Taufera: 1) ženama koje ne mogu da dobiju decu „prirodnim putem“, to jest, začećem u bračnoj zajednici, treba ponuditi alternativne načine za to; 2) implicira se da svaka žena želi decu.

Stav da je potomstvo prirodna posledica braka, kao i uverenje da svaka „normalna“ žena želi decu, karakteristični su za mnoge autore časopisa Žena. Tako, na primer, doktor Slavko Miletić u tekstu „Na lađi (zdravlje i brak)“, napisanom u vidu dijaloga između doktora i izvesne gospođe Jelene čija je ćerka stasala za udaju, izjavljuje da svaki put kad razmišlja o braku on pred sobom ima sliku nekog trećeg, „koji je važniji [od supružnika] i koga radi se upravo i sklapa brak. Dete.“[37] Slično tvrdi Joca P. Jovanović u tekstu „Materinski osećaj“, u kom poredi ženu sa ženkama raznih vrsta životinja, zaključujući da nedostatak materinskog instinkta treba razumeti kao posledicu telesnog invaliditeta ili „nenormalnosti“ žene:

Ženske, koje su tupe u materinstvu, – (ima izuzetaka, a te su nenormalne) različite su u drugim osobinama ženskim od normalnih ženskih i nemaju tako razvijene pojedine telesne delove, koje su potrebne za ispunjenje materinskih dužnosti.[38]

Navedeni primeri pokazuju da je strana stručna literatura o seksualnom ponašanju prevedena i preuzeta u časopisu Žena bez modifikacija.

Žene i reprodukcija nacije

U časopisu Žena ima tekstova koji se bave isključivo problemom reprodukcije i nataliteta. Za bolje razumevanje tih tekstova zgodno je podsetiti se uticajne studije Nire Juval-Dejvis i dimenzije nacionalističkih projekata koja se tiče odnosa između žena i biološke reprodukcije nacije. Najpre se ističe značaj mita o „zajedničkom poreklu“ za formiranje većine etničkih i nacionalnih zajednica, u koje se obično ulazi rođenjem, a ređe posredstvom braka. Zbog toga, smatra Nira Juval-Dejvis, „nije slučajno da će oni koje brine ʻčistoćaʼ rase biti zaokupljeni i spolnim odnosima između pripadnika različitih kolektiva“.[39] Kada je reč o nacionalističkim reproduktivnim politikama pomoću kojih se kontroliše populacija, izdvajaju se tri diskursa: „ljudi kao moć“, eugenički diskurs i maltuzijanski diskurs. S obzirom na to da su uvidi Nire Juval-Dejvis opšte mesto feminističke literature, o tri diskursa biće reči samo ukratko, uz primere koji slede.

Elementi maltuzijanskog diskursa

U okviru maltuzijanskog diskursa reproduktivne politike se sprovode u cilju smanjenja populacije. O sledeća dva primera ne možemo govoriti kao o maltuzijanskom diskursu u užem smislu, pošto je u pitanju dobrovoljno odustajanje od potomstva, a ne prinudno strateško smanjenje stope rasta. U Ženi u tekstovima koji se bave reproduktivnim zdravljem često se traže razlozi za relativno mali broj novorođene dece, kao i moguća rešenja za tu pojavu. Obično se loši ekonomski uslovi navode kao glavni razlog za odustajanje od potomstva. Recimo, u nepotpisanom tekstu pod nazivom „Žene koje ne rađaju“ kaže se sledeće: „ [...] ima li što strašnije od matere, koja neće da rađa decu? Tu se vidi, da mora da su užasne ekonomske, društvene i vaspitne prilike, kad se žena otresa onoga, što joj je prirodom namenjeno“.[40]

Kada se ima u vidu da se materinstvo smatralo primarnom ulogom žene u društvu, zanimljivo je osvrnuti se na vest objavljenu u broju Žene iz 1913. godine pod nazivom „Pokret protiv rađanja dece“. Pokret je osnovan u Nemačkoj, a njegove su se pristalice, na prvom mestu fabrički radnici, a potom i pripadnici srednje klase, zalagali za bojkot rađanja dece sve dok država ne omogući bolje ekonomske prilike za njihov odgoj. U toj vesti se navodi da nauka ima način da ženama pomogne da ne zatrudne – to je upotreba prezervativa.

„A gde su najzad veliki interesi naroda i države?“

Prema diskursu „ljudi kao moć“ nacija treba stalno da se uvećava jer od toga zavisi njena budućnost. Razlog za rast nacije obično su razne vojne i civilne nacionalističke potrebe ili sprečavanje takozvanog izumiranja nacije,[41] a zahtev za njeno povećanje stavlja se na teret ženama. Otuda ne iznenađuje previše činjenica da se kao problem u vezi sa seksualnom pedagogijom i, uže gledano, reprodukcijom javlja pitanje abortusa. U tekstu „Kriminalitet kod žena“ doktor Kosta Hadži ističe da je seksualnost glavni razlog kriminalnim radnjama čiji su akteri žene, posebno u vremenima kada razvod nije bio dozvoljen. Međutim, autor teksta veoma brzo prelazi sa ubistva muža na „zločin, koji je po prirodi svojoj tipično ženski zločin – abortus, pobacivanje“[42] i izlaže kratak pregled postojećih stavova o abortusu u evropskoj pravnoj literaturi. Navode se dva autora: Kurt Hiler, koji smatra da abortus ne treba kažnjavati jer se to kosi sa osnovnim načelom, a to je „pravo svakog čoveka na bezgraničnu slobodu u pogledu raspolaganja samim sobom“; i Adolf Grabovski, koji zastupa stav da najpre treba zakonom propisati uslove u kojima se abortus izvodi, a onda takav abortus ne treba kažnjavati.[43] Kosta Hadži smatra da obe teorije „ne vrede ništa, jer se [one] protive zdravoj pameti i razboritoj zakonodavnoj politici“.[44] Prema njemu, u obzir treba uzeti prava ploda („Koliko su pametniji bili stari rimski pravnici koji su postavili načelo [...] nerođeno dete ima se smatrati već rođenim...“), prava oca („Pa zar je plod samo materin, zar on nije isto tako i očev, koji sa najvećim nestrpljenjem i ljubavlju očekuje dolazak na svet svoga deteta, koje je krv njegove kosti i kost njegove krvi!“), i interes države („A gde su najzad veliki interesi naroda i države? [...] A zar i mi Srbi nismo već toliko izgubili samo zbog toga, jer drugi oko nas brojno jače napreduju?).“[45] U zaključku, autor se poziva i na „zakon božji“ kojim se osuđuje abortus.

U tekstu Koste Hadžija uočavamo elemente diskursa „ljudi kao moć“: nacija mora da raste, jer je „spolja“ ugrožena, zbog čega dolazi do njenog izumiranja. Razume se, u pitanju je naopaka logika manipulativnog diskursa: sve i da jedna „nacija“ izumire zbog niske stope rasta, njeno nestajanje ne može se dovesti u uzročno-posledičnu vezu sa rastom drugih „nacija“. Prava i interesi žene ne razmatraju se u tekstu ovog lekara. Implicitno opravdanje za to može se potražiti u jasnoj podeli rodnih uloga: ako je osnovna uloga žene u društvu njena biološka i kulturna (simbolička) reprodukcija, onda ne čudi što se abortus relativno lako stigmatizuje i odbacuje. Međutim, treba reći da u časopisu Žena ima i tekstova u kojima se na abortus među ženama na selu gleda sa razumevanjem, iako ne i odobravanjem, pošto te žene žive u toliko lošim uslovima da često nemaju načina da prehrane i podižu decu.

Eugenički diskurs

Za eugeniku nije važna veličina nacije nego njen „kvalitet“. Nira Juval-Dejvis ističe da se eugeničari nisu bavili poboljšanjem životnih uslova siromašnih i ugroženih grupa, već su težili da unapred odrede „kvalitet“ nacije „preko ʻprirodeʼ, selektivnim razmnožavanjem“.[46] Socijalni i ekonomski programi za podsticanje rasta nataliteta među „odgovarajućim“, „poželjnim“ grupama građana i sprečavanje reprodukcije među „manje vrednim“ grupama nisu bili nacistički izum; oni su sprovođeni i u drugim državama pre Drugog svetskog rata, naglašava Nira Juval-Dejvis. Međutim, eugenički diskurs ne tiče se samo fizičkog zdravlja potomstva, već i njegovih nacionalnih, kulturnih osobina. Slično Robertu Jangu, Nira Juval-Dejvis smatra da je reč o esencijalizaciji i biologizaciji „kulture“ i „tradicije“, koje onda služe za uspostavljanje (suštinskih) razlika i granica između „nas“ i „njih“.

Brojni su primeri eugeničkog diskursa u tekstovima u Ženi jer je za radove većine lekara karakteristično snažno, često preterano interesovanje za zdravlje supružnika i njihovog potomstva. U tekstovima ranije spomenutog doktora Slavka Miletića insistira se na lekarskom pregledu pre braka, kako bi se sprečilo prenošenje polnih i/ili mentalnih bolesti, jer „samo zdravi ljudi treba da se žene, jer samo zdravi ljudi mogu biti sretni“.[47] Zatim, u rubrici Razne beleške, u tekstu „Novo mišljenje o množenju naroda“, potpisanom sa Gr-., iznosi se stav švajcarskog profesora Avgusta Forela, koji smatra da problem nije u kvantitetu već u kvalitetu: „imamo suviše malo valjanih, radenih, zdravih ljudi, a imamo suviše mnogo rđavih, nepotpunih i degenerisanih ljudi“.[48] Zbog toga Forel tvrdi da „bolešljivi, nasledstvom degenerisani ljudi, rođeni zločinci, umno bolesni, bogaljevi, alkoholičari i slični“ ne smeju da stvaraju potomstvo, za razliku od „zdravih“ i „snažnih“ ljudi koje treba podsticati da imaju što više dece.[49] U istom tekstu iznosi se i mišljenje profesora Vernera Sombarta, koji se pita čemu insistiranje na rastu stanovništva kada taj rast ne donosi ništa dobro. Ovako autor teksta Gr-. parafrazira Sombarta:

Oni silni ljudi, koji danas trče po svetu, upravo su gadni. [...] Šta vredi jako množenje ljudstva, zar imamo otuda kakve kulturne dobiti? Ta množina razorava upravo sve što liči na kulturu. Pa zar još zakoni da se brinu o tome kako će svet da se množi? Grozno, grozno, grozno![50]

Autor teksta Gr-. smatra da ima istine u Forelovom rečima da „[u] interesu čovečanstva ne može biti, da se umnožava ono što je trulo i degenerisano“,[51] ali istovremeno osuđuje Sombartov pesimizam i ističe da su loše ekonomske prilike glavni krivac za bedu i siromaštvo. Prema Gr-., umesto što se govori o smanjenju prirodnog priraštaja, treba težiti boljim ekonomskim uslovima. Međutim, Sombartov kulturni pesimizam nije neuobičajen. U Kolonijalnoj žudnji Roberta Janga razmatra se pesimistički diskurs s kraja devetnaestog veka u Evropi, koji je počivao na ideji da je „civilizacija [...] na silaznoj putanji“, a osnovni uzroci za to pronađeni su u kulturnoj i rasnoj degradaciji.[52] U Britaniji je, recimo, u cilju sprečavanja, ili barem usporavanja, kulturnog i rasnog propadanja bila zabranjena veza između kolonizatora (kultivisanih Evropljana) i urođeničkih žena (divljakuša). Istovremeno, objašnjava Jang, uz pomoć „Kampanje za čistotu“ i „Eugeničkog pokreta“ na teritoriji same Britanije podstiče se

selektivno razmnožavanje u svrhu poboljšanja britanske rasne loze, seksualna higijena, muško obrezivanje, zabrana masturbacije, pokret izviđača za dječake, školske igre i dotirani školski obroci – bez ikakve sumnje s bromidom u čaju.[53]

Citat iz knjige Roberta Janga daje povoda za slikovitu digresiju, koja predstavlja rečit primer, moglo bi se reći, „putujućih koncepata“.[54] Reč je o nastanku pokreta izviđača u Srbiji, koji se pojavljuje početkom dvadesetog veka pod uticajem sličnih pokreta u Evropi i evropskim kolonijama.[55] „Društvo trezvene mladeži“ osnovano je u 1907. godine u Beogradu i u svojoj borbi protiv alkoholizma uživalo je podršku već spomenutog švajcarskog profesora i doktora Forela. Jedan od pobornika trezvenjačkog pokreta bio je i doktor Miloš Đ. Popović, koji je smatrao da pokretu nedostaje sadržaj, aktivnosti koje bi mlade odvratile od alkohola i loših navika. Tokom boravka u Nemačkoj 1908. godine, Popović saznaje za skautski pokret, obaveštava se o njegovim aktivnostima, a zatim o pokretu piše u časopisima Trezvene mladeži. Reč „skaut“ Popović prevodi kao „četnik“, uz sledeće objašnjenje: „Mi u našoj istoriji, nismo imali izvidnike koji se kreću po prašumama i nepoznatim prostranstvima, ali jesmo uskoke, hajduke i četnike koji su branili čast i imovinu svog naroda“. Nedugo potom ovaj doktor prevodi knjigu Scouting for boys Engleza Badena Pauela (Robert Baden-Powell, 1857-1941), osnivača izviđačkog pokreta. U prevodu knjiga nosi naziv Četnik. Međutim, niko ne želi da je objavi, te Popović 1912. godine odlučuje da sam to uradi, a materijalnu pomoć dobija od kralja.[56] Važno je istaći da je izviđaštvo, to jest, četništvo podrazumevalo i polno vaspitanje: zahtevala se apstinencija do određenog uzrasta, a seksualne želje i nagone trebalo je potisnuti pomoću fizičkih aktivnosti. I ovde su ideje i obrasci ponašanja doslovno preuzeti iz drugih evropskih zemalja, a promena naziva pokreta – „četnik“ umesto „skaut“, složićemo se, ne predstavlja suštinsku modifikaciju uvezenog obrasca, pre je reč o suštinskom preoblikovanju tradicije.

Upečatljiv primer eugeničkog diskursa nalazimo u nepotpisanom prikazu knjige O seksualnom pitanju doktora Laze Markovića, objavljene najverovatnije 1913. godine. Prvo se navodi zanimljiv podatak o tome da su se neke čitateljke časopisa Žena požalile u pismima redakciji zbog „otvorenog pretresanja stidljivih pitanja“.[57] Potom se prenose duži odlomci iz knjige Laze Markovića, tako da čitatelji mogu da steknu relativno jasan utisak o sadržaju. U tim odlomcima autor knjige se pita šta je dužnost društva u pogledu seksualnog vaspitanja. Omladinu najpre treba obavestiti „o štetama, koje će morati podneti preranom i rđavom upotrebom svog polnog života“. Prema Markoviću, polni nagon je moguće „gušiti čeličenjem volje, skretanjem pažnje na druge, plemenitije, stvari (sportovi, umetnost, nauka, ekskurzije, razne zbirke), higijenom mašte“. Međutim, najvažnije je sprečiti širenje polnih bolesti. U tom se kontekstu spominje nemačko društvo pod nazivom Društvo za suzbijanje polnih bolesti, koje u cilju obrazovanja i vaspitanja omladine prikazuje „strašne posledice od rđavog polnog života“. Laza Marković tvrdi da „seksualno pitanje stoji u čvrstoj vezi sa kvalitetom, vrsnoćom rase“, te je zadatak rasne higijene da vodi računa o tome ko s kim sme da se „plodi“, da bi se izbeglo degenerisanje rase. Zbog toga na pitanje braka treba gledati sa „čistog evgeničnog gledišta“ i objasniti narodu da „ne gleda na miraz pri sklapanju braka, nego na zdravlje budućeg svog druga“. Laza Marković tvrdi da nije u pitanju stvaranje nekakvog „savršenstva, natčoveka“, već da se na „selekciji“ i „odabiranju“ insistira kako bi se izbeglo rađanje dece „koja nemaju vrednosti, te time samo kvare vrsnoću i ubijaju budućnost celog Srpskog Naroda“.

Već je rečeno da je sprega između nacije, rase i seksualnosti u osnovi rasnih teorija u Evropi. Neizmenjena, ta sprega je očita u svim prethodno navedenim primerima eugeničkog diskursa u tekstovima domaćih autora.

Kulturni rasizam: „kulturni“ narodi, Srbi i „divljaci“

U do sada navedenim primerima pod „rasom“ se misli na poreklo, lozu i naciju, a o njenom kvalitetu obično se govorilo u okviru jednog naroda. Međutim, u časopisu Žena ima i primera rasnih diskursa kojima se uspostavlja razlika između „kulturnih“, „naprednih“ naroda, s jedne, i „primitivnih“ naroda čiji je predstavnik „divlji“ čovek, s druge strane. U većini tekstova nailazimo na uverenje da je srpski narod „kulturniji“ i „napredniji“ od divljaka, ali i da kaska za evropskim, još „kulturnijim“ i „naprednijim“ narodima. Ta distinkcija se koristi za izgradnju kulturnog identiteta srpskog naroda, koji zna čemu teži, a šta s gađenjem odbacuje. Uz određene ograde, za razmatranje trostepenog modela – „kulturni“ narodi, Srbi, „divljaci“ – uputni su i uvidi Marije Todorove o geografskom, političkom i kulturnom „prelaznom statusu“ Balkana.[58]

Ovde me najviše zanima jedan tekst Jaše Tomića iz niza njegovih eseja o braku. U tekstu se tvrdi da je za srećan i skladan brak neophodna fizička i mentalna/duhovna sličnost među supružnicima. Ovako kaže Jaša Tomić:

Kod čoveka ima mnogo rasa i naroda. Priroda im ne stoji na putu u toj meri, da ne bi mogli rađati decu. Ali se oni ne traže, ne stvaraju porodicu, jer im nedostaje ona bliska sličnost koja je potrebna da stvore porodicu.[59]

Da bi ilustrovao ovu tvrdnju, Tomić se najpre poziva na narodnu pesmu u kojoj Marko Kraljević ne može da poljubi Arapkinju, koja je „crna, a zubi joj beli...“. Potom navodi savremeniji primer „iz naroda“. Jova, mladić iz Bačke, otišao je u Ameriku. Njegov drug šalje pismo Jovinim roditeljima i obaveštava ih da „Jova uzima divljakinju, koju će prevesti na pravoslavlje“. Ovako se opisuje „divljakinja“: „Crna je kao crna zemlja, a kroz nos nosi minđušu. Njen otac je s drugim crncima hvatao po šumama bele ljude, pekao ih na ražnju i s tim ju je mesom odhranio.“ Tomić napominje da se u pismu kaže da „Englezi i druge nacije uzimaju Indijanke, ali Srbin do danas to još nije uradio“. Iako Jovini roditelji padaju u očaj, Jova ne odustaje od svog nauma i šalje pismo u kom traži njihov blagoslov, naglasivši da smo „svi [...] mi ljudi jednaki, a što je neko malo crnji, a neko malo belji, ne menja stvar“ jer „čovek se na to navikne“. Majka se pita kako bi izgledala Jovina deca sa Indijankom i zaključuje da bi bili „pravi majmuni“. Otac piše Jovi pismo pod nazivom:

Nesretni divljače i otpadniče roditelja, vere, naroda i podrepašu indijanskih divljakuša, kojima su probušeni nosevi i koje su odhranjene ljudskim mesom, proklet da si od mene i naroda od sad pa doveka, ako učiniš što si namislio!

Kako saznajemo, Jova ipak nije doveo Indijanku u Srbiju. Jaša Tomić ističe da taj brak ne bi potrajao, jer je „razlika u svemu ipak [...] velika“. Potom Tomić tvrdi da razlike u veri ili klasi kasnije proizvode „raznolikost u obrazovanju, u vaspitanju, u mišljenju, u osećaju“, pa su ljudi koji pripadaju različitim grupama usled toga suštinski različiti, drugačiji. Dakle, moglo bi se reći da je ovde u pitanju esencijalističko razumevanje različitosti. Tomić istovremeno navodi da je mešovitih brakova uvek bilo, uprkos tome što ih je društvo osuđivalo, a često i kažnjavalo (na primer, osuda i kazna brakova između pripadnika različitih naroda, veroispovesti, kasta). Međutim, iako „demokratizam“ polako ruši navedene razlike, u savremenim društvima još uvek ima malo mešovitih brakova, zaključuje Tomić.

Da bi objasnio da je kulturna razlika prepreka za mešovite brakove, Tomić uzima za primer Srbe i Hrvate, koji sklapaju „između sebe 2.5 procenata mešovitih brakova“ što se onda navodi kao „jak dokaz da, Srbi i Hrvati nisu jedan narod. Jer ne može da bude jedan narod, čiji sinovi i ćerke ne rađaju decu u zajedničkom braku“. Izlaganje o neophodnosti „duševne, pa i telesne sličnosti“ budućih supružnika zaključuje se tvrdnjom da do „mešanja“ i „stapanja“ različitih naroda ne dolazi posredstvom brakova, već mešanjem i stapanjem različitih vera i kultura. Tek kada pripadnici nove zajednice postanu slični, onda oni mogu da između sebe sklapaju brakove, objašnjava Tomić.

U knjizi priređenih tekstova Jaše Tomića, a o ulozi žene, Ana Stolić s pravom ističe da je Tomić bio „pristalica antropološkog kulturnog koncepta svoga vremena o podeli na 'kulturne' i 'primitivne' narode i da je verovao u civilizacijsku misiju zapadnog hrišćanskog sveta“.[60] Međutim, u fusnoti 10, kada komentariše Tomićevu tvrdnju „da je raznolikost u veri, u narodnosti, u staležu, stvarala raznolikost u obrazovanju, u vaspitanju, u mišljenju, u osećaju“, navedenu u tekstu o nemogućem braku između Jove i „divljakuše“, istoričarka kaže da „Tomić u stvari misli na kulturne razlike i [da] ovde nije reč o nekom rasnom konceptu“.[61] Ako se složimo sa Anom Stolić, onda moramo da se zapitamo zašto je Jaši Tomiću uopšte bio potreban primer o Jovi i Indijanki „divljakinji“? Da li je Tomić ikada video Indijanku sa probušenim nosom? Ili, crnce koji jedu ispečene bele ljude? I, najvažnije, da li se Srba sa početka dvadesetog veka na bilo koji način tiču crnci iz Amerike? Najverovatnije – ne. Pre bi se moglo reći da je kategorija rase, kao element opšteg, dominantnog diskursa u evropskim imperijalnim zemaljama, „doputovala“ u srpsku sredinu, gde je prihvaćena bez modifikacija. U tekstovima domaćih autora rasa je poslužila formiranju srpskog kulturnog identiteta koji teži „evropskom“ a ne „primitivnom“ identitetu. Zanimljivo je i to da Jaša Tomić sa nesamerljivosti između kultura kojima pripadaju Jova i „divljakinja“ prelazi na razliku između Srba i Hrvata. Uz nužnu ogradu, čini mi se da treba imati u vidu činjenicu da su u našoj nedavnoj prošlosti diskursi navodnih kulturnih razlika, ponajviše onih zasnovanih na veri, bili izjednačeni sa etno-rasističkim diskursima, čije su posledice, kao što znamo, bile zastrašujuće.

Primer rodno obeleženog rasnog diskursa javlja se kada je reč o ženskom telu. Tako, recimo, jedan doktor medicine i filozofije tvrdi da „žene nekulturnih i primitivnih naroda mnogo lakše rađaju no žene kulturnih naroda“; prve i dalje žive „prirodnim životom“ pa se njihovo telo „prirodno razvija“, dok se kod kulturnih naroda žensko telo ne razvija prirodnim putem jer je „njihovo odelo tako, da vrlo štetno utiče na organe koji imaju posla pri rađanju“.[62] Ovde se uočava svojevrsna žudnja za onim što, navodno, imaju „primitivne žene“ – nesputano, plodno telo. Time se još jednom vraćamo na značajnu tezu Roberta Janga: prezir i žudnja idu ruku podruku.

Zaključak

U ovom radu pošla sam od dve pretpostavke: da su znanja, pojmovi i obrasci ponašanja doslovno preuzimani iz evropske literature i da je trostepeni model koji čine „kulturni narodi“, „mi/Srbi“, i „divljaci“ poslužio u izgradnji srpskog nacionalnog/kulturnog identiteta. I dok se druga pretpostavka čini nespornom, u vezi sa prvom je moguć i sledeći prigovor. Neko bi mogao da se priseti otpora koji su pojedine Srpkinje pokazale prema metodama Engleskinja u borbi za ženska prava i da se zapita: nije li to primer modifikacije internacionalnih znanja i ideja u skladu sa lokalnim kontekstom? Ovaj prigovor naizgled bi mogle da podupru reči kojima Vukica M. Aleksijević osuđuje načine borbe žena u Engleskoj: „Žena koja izgubi nežnost, čednost, te upravo ženske odlike, ta i nije više žena i ne može da traži, da se ima obzira prema njoj kao ženi.“[63] Međutim, taj prigovor ne obara pretpostavku: sredstva i načini borbe koje su Engleskinje koristile da bi došle do svojih prava bili su neuobičajeni za većinu evropskih zemalja; na te žene i njihovo ponašanje gledalo se sa podozrenjem, ako ne i sa osudom. U tom smislu, borba Engleskinja može se videti kao izuzetak, a ne pravilo. Kritika na koju su nailazile deo je dominantnog diskursa, te je nikako ne možemo povezati isključivo sa kontekstom u kome pišu i deluju Srpkinje.

Analiza kulturalnih i pedagoško-obrazovnih diskursa u priručniku iz seksualne pedagogije Petra Ilića i časopisu Žena predstavlja prilog stvaranju i razumevanju jedne kulturne i obrazovne istorije. Takva istorija trebalo bi da teži da uključi i opiše što veći broj društvenih grupa, ukazujući na raznovrsna, često sukobljena stanovišta unutar jedne zajednice. Na taj način bi se izbegla homogenizacija i esencijalizacija kulture i kulturnih grupa.


[1] Ovaj rad je nastao u okviru projekta br. 178029 Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije, Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine.

[2] Iako postoji težnja da se sprovede modernizacija (ekonomska, politička, socijalna i kulturna), što je u tesnoj vezi sa tendencijama u drugim evropskim zemljama, modernizacijski procesi nailaze na otpor kod zagovornika nacionalne ideje i tradicije, koji svoje koncepte opet preuzimaju iz skladišta evropskih ideja. Oni modernizaciju vide kao nekritičko prihvatanje „tuđinske“ kulture i pretnju „srpstvu“. Početkom 20. veka smatra se da je tradicija, shvaćena kao stabilna i nepromenljiva kategorija, temelj za formiranje srpske nacije i njenog samopoimanja. Međutim, takvo poimanje tradicije i njen sadržaj nastaju, „izmišljaju se“ upravo krajem 19. i početkom 20. veka kao posledica delovanja određenih aktera u javnom i političkom životu (vidi: Erik Hobsbom i Terens Rejndžer, ur., Izmišljanje tradicije, prevele Slobodanka Glišić i Mladena Prelić [Beograd: Biblioteka XX vek, 2002]).

[3] Ovde ukratko izlažem osnovne uvide istoričarke Ana Stolić o navikama, običajima i vrednostima privatnog života srpskog naroda na prostoru južne Ugarske i Kneževine Srbije u drugoj polovini devetnaestog i na početku dvadesetog veka. Za podroban pregled vidi: Ana Stolić, „Rodni odnosi u 'carstvu podeljenih sfera'“, u: Ana Stolić i Nenad Makuljević, prir., Privatni život kod Srba u devetnaestom veku (Beograd: Clio, 2006), 89-112.

[4] Slično drugim istoričarkama, i Ana Stolić ističe da su ti odnosi regulisani Srpskim građanskim zakonikom (1844-1946), a da je neravnopravnost bila najizraženija kada je reč o naslednom pravu i udatim ženama. Vidi: Marija Draškić, Olga Popović-Obradović, „Pravni položaj žene prema Srpskom građanskom zakoniku (1844-1946)“, u: Latinka Perović, prir., Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije (Beograd: Institut za noviju istoriju, 1998).

[5] Ana Stolić, „Rodni odnosi...“, 108.

[6] Ibid., 107.

[7] Ibid., 100.

[8] Ibid., 110.

[9] Primeri iz časopisa Žena uzeti su iz brojeva objavljenih u periodu 1911-1914.

[10] George L. Mosse, Nationalism and Sexuality: Middle-Class Morality and Sexual Norms in Modern Europe (The University of Wisconsin Press, 1985), 1.

[11] Ibid., 19.

[12] Ibid., 110.

[13] Ibid., 113.

[14] Robert J. C. Young, Kolonijalna žudnja: hibridnost u teoriji, kulturi i rasi, preveo s engleskog Davor Beganović (Beograd: Fabrika knjiga, 2012), 8.

[15] Ibid., 9.

[16] Ibid., 175-177.

[17] Ibid., 11. Među ključnim pitanjima rasne teorije bilo je kakve su posledice međurasnog mešanja, o kakvom je potomstvu reč, i da li mešanje u krajnjoj instanci vodi „degenerisanju rase“? U tom svetlu treba razumeti i za kraj devetnaestog veka karakterističan kulturni pesimizam, koji je počivao na dve povezane pretpostavke: neumitnom propadanju civilizacije i rasnoj degeneraciji.

[18] O uzimanju u obzir niza analitičkih kategorija u tumačenju rasizma, vidi, na primer, Floya Anthias, Nira Yuval-Davis, Racialized boundaries: race, nation, gender, colour and class and the anti-racist struggle (London and New York: Routledge, 1992).

[19] Robert J. C. Young, Kolonijalna žudnja..., 11.

[20] Ibid., 181. Na izložbi „Black is beautiful“ (Amsterdam, 2008) izloženo je oko 135 slika i crteža na kojima su sa neskrivenim interesovanjem prikazane crne osobe, često sa fokusom na njihovu fizičku privlačanost. Prikazana dela nastala su u toku nekoliko proteklih vekova na području nizozemskih zemalja. Vidi: http://www.nieuwekerk.nl/en/#/en/pers/black_is_beautiful/editorial.htm.

[21] Sexualwissenschaft je termin koji je 1907. skovao berlinski dermatolog Ivan Bloh (Iwan Bloch,1872-1922). Najčešće se prevodi kao seksologija, a podrazumevao je multidisciplinarni pristup pitanjima i problemima vezanim za seks i seksualnost. Činjenicu da medicinski diskurs nije dovoljan istakao je već Bloh, ukazavši u svojim radovima na značaj istorijskog i antropološkog istraživanja, a potom i na važnost etnologije, filozofije, psihologije i istorije književnosti u izučavanju seksualnosti. Godine 1908. Magnus Hiršfild (Magnus Hirschfeld, 1868-1935), Jevrejin u Nemačkoj koji se bavio proučavanjem širokog spektra seksualnih praksi, uključujući tu i biseksualne i homoseksualne odnose, pokreće prvi časopis za proučavanje seksologije: Zeitschrift Fur Sexualwissenschaft. Nedugo zatim, Bloh i Hiršfild sa nekoliko saradnika 1913. osnivaju Medicinsko društvo za seksologiju i eugeniku (Arztliche Gesellschaft fur Sexualwissenschaft und Eugenik) u Berlinu. Podaci su preuzeti sa internet stranice Kinsijevog instituta za istraživanje pola, roda i reprodukcije, http://www.kinseyinstitute.org/resources/sexology.html.

[22] Vern L. Buloh i Boni Buloh, Seksualni stavovi, prevela s engleskog Ivana Pražić (Beograd: Fabrika knjiga, 2004), 9.

[23] Na primer, Petar M. Ilić, Polno obaveštenje omladine, prilozi seksualnoj pedagogiji (Beograd: Izdanje knjižarnice Rajkovića i Đukovića, 1910); Laza Marković, Pred polazak u slobodu: lekarski saveti školskoj omladini (Novi Sad: Električna štamparija učit. D. D. „Natošević“, [b. g.]); Avgust Forel, Polno pitanje, preveo i predgovor napisao Aleksandar Đ. Kostić (Beograd: Napredak, 1924).

[24] Za zanimljiv prikaz teksta srpskog pedagoga Sretena Adžića, koji se bavio analizom problema „muškaraca sa ženskim osobinama“, kao i njegovog poimanja muškosti, odnosno, ženskosti u Srbiji na početku 20. veka, vidi Milan Miljković, „'Muškarci sa ženskim osobinama' – o problemu maskuliniteta na početku dvadesetog veka u Srbiji“, Genero, br. 15, 2011, 143-160.

[25] Petar M. Ilić, Polno obaveštenje omladine, prilozi seksualnoj pedagogiji (Beograd: Izdanje knjižarnice Rajkovića i Đukovića, 1910), 4. Dalje u tekstu navodi iz knjige biće naznačeni brojem strane u zagradi.

[26] Vern L. Buloh i Boni Buloh, Seksualni stavovi, 67.

[27] Ibid. Bez ustezanja se može reći da je medicinski diskurs o seksu i seksualnosti zavisio od dominantnih stanovišta o (ne)moralu, a legitimitet je tražio u „naučnosti“ i „egzaktnosti“.

[28] Za detalje o izumima koji onemogućuju masturbiranje, vidi: Seksualni stavovi, 73-76.

[29] Za istorijski pristup razumevanju problema prostitucije, u okviru kog se nudi pregled različitih zakona, vidi: Seksualni stavovi, 195-219.

[30] Vern L. Buloh i Boni Buloh, Seksualni stavovi, 10. Zanimljiv primer moralnih implikacija binarne opozicije urbano/ruralno imamo i u Rusoovom romanu Julija ili Nova Eloiza: pisma dvoje zaljubljenih, u kom je Pariz opisan kao centar izveštačenosti i razvrata, a selo Klarans kao primer vrline i iskrenosti.

[31] Dubravka Ugrešić, Poza za prozu (Beograd i Zagreb: Samizdat B92 i Konzor, 2001), 45.

[32] Često se kaže da su ženski časopisi sredstvo neformalnog obrazovanja. U današnje vreme to se obično odnosi na časopise namenjene mlađoj ženskoj populaciji (recimo, Cosmopolitan) i savete koji se u njima nude u pogledu izgleda, ponašanja, seksualnog života i navika. Modeli „ženstvenosti“ i „ženskosti“ koji se u tim časopisima promovišu čest se predmet analize i kritike. Vidi, na primer, Angela McRobbie, „More! New sexualities in girl's and women's magazines“, u: J. Curran, D. Morley, V. Walkerdine, prir., Cultural studies and communications (London: Edward Arnold, 1996), Nenad Veličković, Viva Sexico (Beograd: Fabrika knjiga, 2007).

[33] Žena, 1911, I, 217. Razume se, patriotiozmu nema spomena u odlomcima iz knjige Maksa Oker-Bloma. Međutim, ne može biti reči o modifikaciji stavova iz knjige Maksa Oker-Bloma, pošto se odlomci prenose bez dodatnih komentara.

[34] Žena, 1911, I, 530.

[35] Žena, 1911, I, 658-659.

[36] Žena, 1911, I, 659.

[37] Žena, 1911, I, 109.

[38] Žena, 1913, III, 326.

[39] Nira Yuval-Davis, Rod i nacija, prevela s engleskog Mirjana Paić Jurinić (Zagreb: Ženska infoteka, 2004), 42.

[40] Žena, 1914, IV, 45.

[41] Ibid., 45. Vezom između roda, reprodukcije, nacije i nacionalizma kod nas se, pored ostalih, bavila sociološkinja i antropološkinja Rada Drezgić. Vidi njene publikacije: „Bela kuga“ meðu „Srbima“, prevele s engleskog Milica Šešić i Tatjana Popović (Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros Plus, 2010), (Re)producing the nation: the politics of reproduction in Serbia in the 1980s and 1990s (doktorska teza, odbranjena na Univerzitetu u Pitsburgu, http://d-scholarship.pitt.edu/7702/1/drezgic_ETD2004.pdf).

[42] Žena, 1912, II, 28.

[43] Žena, 1912, II, 30.

[44] Ibid.

[45] Žena, 1912, II, 30-31.

[46] Ibid., 47.

[47] Žena, 1911, I, 331. U vezi sa zdravljem i uzrocima manje odnosno veće plodnosti, Slavko Miletić se poziva i na ideje Čarlsa Darvina i Tomasa Roberta Maltuza.

[48] Žena, 1911, I, 446.

[49] Ibid.

[50] Ibid.

[51] Ibid., 448.

[52] Robert Young, Kolonijalna žudnja..., 214-215.

[53] Ibid., 215.

[54] Idejom „putujućih koncepata“ holandske kulturalne teoretičarke i kritičarke Mieke Bal bavila sam se u tekstu „Interdisciplinarnost u humanistici: 'putujući koncepti' Mieke Bal“, REČ, 2011, broj 81, 61-89; Vidi i Mieke Bal, Travelling Concepts in the Humanities: A Rough Guide (Toronto, Buffalo, London: Univesity of Toronto Press, 2002).

[55] Svi podaci su preuzeti sa internet stranice Saveza izviđača Beograda: http://www.izvidjacibeograda.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=191%3Akako-smo-menjali-ime&Itemid=63&lang=sr.

[56] Godine 1925. knjiga je preštampana pod naslovom Izvidnik; u podnaslovu je pisalo „Drugo izdanje Četnika, ručna knjiga za vaspitanje omladine za dobre građane. Sa 10-tog originalnog engleskog izdanja Scouting for boys od Sir Robert Baden-Powell-a preveo i za naše prilike udesio Dr. M. Đ. Popović“.

[57] Žena, 1913, III, 687. Svi navodi su preuzeti sa strana 687-690.

[58] Vidi: Marija Todorova, Imaginarni Balkan, prevele s engleskog Dragana Starčević i Aleksandra Bajezetov-Vučen (Beograd: Biblioteka XX vek, 2006).

[59] Žena, 1911, I, 568. Svi citati su preuzeti sa strana 566-571.

[60] Jaša Tomić, Jaša Tomić: uloga žene, prir. Ana Stolić (Novi Sad: Prometej, 2006), 33.

[61] Ibid., 431.

[62] Žena, 1911, I, 106.

[63] Žena, 1913, III, 341. Odnosom Srpkinja prema načinima borbe Engleskinja bavila sam se u radu „'Žena, domaćica, majka. Od te tri reči zavisi ceo svet': analiza časopisa Žena (1911-1921)“, Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture, 2011, I, 1.

Literatura:

Anthias, Floya, and Nira Yuval-Davis. Racialized boundaries: race, nation, gender, colour and class and the anti-racist struggle. London and New York: Routledge, 1992.

Buloh, Vern L. i Boni Buloh. Seksualni stavovi. Prevela s engleskog Ivana Pražić. Beograd: Fabrika knjiga, 2004.

Draškić, Marija, i Olga Popović-Obradović. „Pravni položaj žene prema Srpskom građanskom zakoniku (1844-1946)“. U Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije. Prir. Latinka Perović. Beograd: Institut za noviju istoriju, 1998, 11-25.

Drezgić, Rada. „Bela kuga“ među „Srbima“. Prevele s engleskog Milica Šešić i Tatjana Popović. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros Plus, 2010.

-- (Re)producing the nation: the politics of reproduction in Serbia in the 1980s and 1990s. Doktorska teza, odbranjena na Univerzitetu u Pitsburgu, http://d-scholarship.pitt.edu/7702/1/drezgic_ETD2004.pdf.

Forel, Avgust. Polno pitanje. Preveo i predgovor napisao Aleksandar Đ. Kostić. Beograd: Napredak, 1924.

Hobsbom, Erik i Terens Rejndžer, ur. Izmišljanje tradicije. Prevele Slobodanka Glišić i Mladena Prelić. Beograd: Biblioteka XX vek, 2002.

Ilić, Petar M. Polno obaveštenje omladine, prilozi seksualnoj pedagogiji. Beograd: Izdanje knjižarnice Rajkovića i Đukovića, 1910.

Marković, Laza. Pred polazak u slobodu: lekarski saveti školskoj omladini. Novi Sad : Električna štamparija učit. D. D. „Natošević“, [b. g.].

McRobbie, Angela. „More! New sexualities in girl's and women's magazines“. U Cultural studies and communications. Prir. J. Curran, D. Morley, V. Walkerdine. London: Edward Arnold, 1996.

Mosse, George L. Nationalism and Sexuality: Middle-Class Morality and Sexual Norms in Modern Europe. The University of Wisconsin Press, 1985.

Stolić, Ana. „Rodni odnosi u ʻcarstvu podeljenih sferaʼ“. U Privatni život kod Srba u devetnaestom veku. Prir. Ana Stolić i Nenad Makuljević. Beograd: Clio, 2006, 89-112.

Todorova, Marija. Imaginarni Balkan. Prevele s engleskog Dragana Starčević i Aleksandra Bajezetov-Vučen. Beograd: Biblioteka XX vek, 2006.

Tomić, Jaša. Jaša Tomić: uloga žene. Prir. Ana Stolić. Novi Sad: Prometej, 2006.

Ugrešić, Dubravka. Poza za prozu. Beograd i Zagreb: Samizdat B92 i Konzor, 2001.

Veličković, Nenad. Viva Sexico. Beograd: Fabrika knjiga, 2007.

Young, Robert J. C. Kolonijalna žudnja: hibridnost u teoriji, kulturi i rasi. Preveo s engleskog Davor Beganović. Beograd: Fabrika knjiga, 2012.

Yuval-Davis, Nira. Rod i nacija. Prevela s engleskog Mirjana Paić Jurinić. Zagreb: Ženska infoteka, 2004.

Žena (1911-1921), urednica Milica J. Tomić. Citirani tekstovi nalaze se u brojevima koji su izlazili u periodu od 1911. do 1914. godine.

Internet stranice:

„Black is beautiful“. Amsterdam, 2008. http://www.nieuwekerk.nl/en/#/en/pers/black_is_beautiful/editorial.htm.

Kinsijev institut za istraživanje pola, roda i reprodukcije/The Kinsey Institute for research in sex, gender, and reproduction. http://www.kinseyinstitute.org/resources/sexology.html.

Saveza izviđača Beograda.

http://www.izvidjacibeograda.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=191%3Akako-smo-menjali-ime&Itemid=63&lang=sr.

Fotografija „Lekar govori devojkama o sastavu čovečjeg tela“ preuzeta je iz Kalendara narodnih novina za prostu 1911. godinu sa slikama, uredio Živojin O. Dačić, profesor, godina četvrta, Beograd, 1911, Nova štamparija „Davidović“.

Ana Kolarić
Faculty of Philology
University of Belgrade

UDC: 613.88(497.11)18/19
176(497.11)18/19)

Original scientific article

“All people are equal, the fact that one is more black, and the other more white, does not make a difference”: Sexual Pedagogy in Serbia in the Late 19th and Early 20th Century

This essay explores various cultural and pedagogical discourses of sexuality and sexual conduct. Those discourses were important for the processes of formation of the national state and its “proper” citizens. The analysis tried to prove that many concepts, ideas and knowledge(s) “travelled” from the Western countries to Serbia, where they were appropriated without any changes. To do this, the author has analysed how category of “race” was utilized in the Serbian “conduct books” and women’s magazines. In conclusion, the author pointed out the significance of historical examination of identities, which should help us form more reflexive and critical attitudes towards cultural heritage and traditions.

Ključne reči:

Sexual pedagogy in Serbia, “race”, eugenics, nation’s health, women’s magazine Žena/Woman

Na početak stranice