Navigacija

Stanislava Barać
Institut za književnost i umetnost
Beograd

UDK: 821.163.41.09-31 Gavrilović D.

Originalni naučni članak

Rađanje feminističke kontrajavnosti u Devojačkom romanu Drage Gavrilović[1]

Cilj ovoga rada je da na metodološkim osnovama Habermasove teorije građanske javnosti i njenih feminističkih revizija i primena ocrta mogući pristup proučavanju i definisanju feminističke kontrajavnosti u okvirima srpskog društva i kulture. Autorka polazi od shvatanja da je određena subalterna kontrajavnost u potpunosti formirana tek kada se odgovarajuća marginalizovana društvena grupa od pretežno pasivne publike pretvori u sopstvenog glasnogovornika, obrazujući paralelnu diskurzivnu arenu. Zato sve manifestacije feminističke kontrajavnosti u srpskim sredinama do završetka Prvog svetskog rata sagledava kao proces postepenog "rađanja" ove javnosti. Takođe, polazi se i od shvatanja da podređene javnosti ponavljaju put formiranja građanske javnosti. Podrazumevajući doprinose učenja Svetozara Markovića i Ujedinjene omladine srpske, i drugih konkretnih autorki/autora u procesu ženske emancipacije tj. nastajanja feminističke kontrajavnosti u 19. veku, autorka se u ovom radu ograničava na analizu Devojačkog romana Drage Gavrilović (1889). Kao specifično periodički žanr, roman u nastavcima, ovaj roman je odigrao dvostruku ulogu u datom procesu: 1) on je akter i začetnik feminističke kontrajavnosti, jednim delom zahvaljujući i fragmentarnosti forme i njene kontekstualne neodvojivosti od časopisne celine, koja ga čini graničnim žanrom između književnosti i žurnalistike; zatim zahvaljujući i dijaloškoj formi prosvetiteljskog diskursa kao i činjenici da je ostvaruje u najmasovnijem mediju svoga vremena – štampi; 2) dok istovremeno, kao proizvod fikcije, predstavlja i samu sliku rađanja te javnosti.

Ključne reči:

građanska javnost, feministička kontrajavnost, Draga Gavrilović, Devojački roman, periodički žanrovi

Građanska javnost i feministička kontrajavnost

Pojam građanske javnosti (bürgerliche Öffentlichkeit) koji je u raspravu o javnom mnenju uveo Jirgen Habermas (Jürgen Habermas) postao je osnova raznovrsnih proučavanja u humanističkim disciplinama: od onih koji se tiču društvenih procesa modernizacije, demokratizacije i emancipacije do istraživanja kulture, medija i komunikacija. Uporedo sa revizijama i kritikama od strane drugih teoretičara, Habermas je, delom odgovarajući na kritike, i sam revidirao sopstvenu teoriju. Uprokos tome, njegova rana studija Strukturwandel der Öffentlichkeit: Untersuchungen zu einer Kategorie der bürgerliche Gesellschaft (1962) (p)ostala je jedna od najkomentarisanijih u oblasti svetske humanistike u drugoj polovini 20. veka, što je trend koji se nije zaustavio ni u ovom veku. Svoj koncept javnosti Habermas je najvećim delom razvio i „dokazao“ na istorijskom razvoju periodičke štampe, što ga čini podesnijom teorijskom osnovom u konkretnim analizama periodičkih žanrova i sa njima povezanih društvenih fenomena, u odnosu na kasnije, isključivo teorijske razrade istog koncepta.

Poznata Habermasova teza glasi da je liberalna građanska javnost nastala u 18. veku (Engleska, Francuska i Nemačka) kao kritička sfera – prostor za javnu raspravu o stvarima od javnog interesa, zamenivši do tada dominantnu (feudalnu) reprezentativnu javnost. Ovakva javnost zauzela je prostor između društva i države, „radeći“ u korist društva. Preciznije, „građanska javnost se može shvatiti kao sfera privatnih ljudi koji okupljeni čine publiku, njima je potrebna javnost regulisana propisima vlasti i od početka usmerena protiv same vlasti da bi sa ovom prečistili račune o opštim pravilima opštenja i principijelno privatizovanoj ali javno relevantnoj sferi robnog prometa i društvenog rada. Medijum ovog političkog obračuna je specifičan i istorijski bez presedana: javno rezonovanje.“[2] Izvorna funkcija javnosti bila je, dakle, kritička, a uz to, ništa manje i emancipatorska.[3]

Pored važnosti koja je data publici, za feminističku analizu (feminističke ili pak ženske[4] javnosti) posebno je podsticajan uvid u okviru Habermasove definicije racionalne kritičke rasprave koja je konstituisala građansku javnost, a to je „činjenica“ da učesnici u raspravi dijalog vode argumentima, i da je snaga argumenta važnija od autoriteta ili identiteta pojedinca. Racionalna rasprava podrazumeva privremenu jednakost učesnika.[5]

U Habermasovoj koncepciji izuzetan značaj igra i mesto nastanka i „odigravanja“ javnosti, što zapravo spada u ono što Habermas naziva institucijama javnosti (mesta okupljanja, štampa, udruženja). U slučaju građanske javnosti, to su saloni, pretežno u Francuskoj, kafei[6] u Engleskoj i kafanska društva tj. učena društva oko kafanskog stola (kako je preveden izraz Tischgesellschaften) u Nemačkoj.[7] Građanska politička javnost nastaje iz literarne javnosti, pa je u užem smislu ključna institucija javnosti zapravo umetnička, ili čak konkretnije, književna kritika. Profesionalna kritika proizilazi, dakle, iz salonskih i kafanskih razgovora, kao što se, pošto je pročitana u novinama ili časopisu, u te razgovore, rezonovanja, i vraća. Časopis je zato „publicistički instrument“ institucionalizovane umetničke kritike,[8] a time i javnosti.

Građanska javnost pojavila se, dakle, zajedno sa svojim prvim demokratskim medijem – štampom. Sa daljom demokratizacijom i omasovljenjem publike, smatra Habermas, došlo je do nazadovanja i dekadencije građanske javnosti. Masovna upotreba i komercijalizacija štampe i medija za Habermasa su, u skladu sa shvatanjima Adorna (Theodor Adorno) i Horkhajmera (Max Horkheimer), značile i gašenje izvorne, kritičke funkcije javnosti: od aktivne kritičke ona se pretvorila u konzumentsku. Ovaj proces otpočeo je, u evropskim okvirima, sredinom 19. veka. Ono što su Habermasovi kritičari primetili jeste činjenica da upravo trenutak koji on vidi kao početak dekadencije javnosti donosi na evropsku političku scenu nove političke snage koje su kritički korektivi građanskog društva i države, proleterijat i ženske pokrete, pre svega, a koji obnavljaju izvornu kritičku funkciju javnosti. Najčešće se ukazuje, dakle, na klasnu ili rodnu isključivost Habermasove koncepcije javnosti,[9] odnosno na nedostatnost upotrebe pojma u jednini.

Usložnjenost javnosti većina teoretičara opisala je uvođenjem pojma kontrajavnosti tj. uspostavljanjem opozicije javnost/kontrajavnost; ili, još iznijansiranije javnost(i) / kontrajavnost(i).[10] Najpre su Oskar Negt (Oskar Negt) i Aleksander Kluge (Alexander Kluge) uveli pojam proleterske javnosti (proletarischer Öffentlichkeit), odnosno razgraničili pojmove javnosti i kontrajavnosti.[11] Kasnije su se javili i pojmovi feministička kontrajavnost tj. feministička javnost, odnosno subalterne kontrapublike/kontrajavnosti kao okvirni pojam za sve podređene kontrajavnosti. Poslednji termin uvela je Nensi Frejzer (Nancy Fraser) čije je mišljenje da se javnost „oduvek konstituisala kroz sukob“: „Praktično od početka, kontrajavnosti[12] su osporavale isključujuće norme građanske javnosti razrađujući alternativne stilove političkog ponašanja i alternativne forme javnog govora“.[13] Sabirajući podređene društvene grupe i njihovo delovanje u pojam subalternih kontrajavnosti,[14] Frejzerova ih opisuje kao „paralelne diskurzivne arene gde članovi podređenih društvenih grupa pronalaze i razmenjuju kontradiskurse kako bi formulisali opoziciona tumačenja svojih identiteta, interesa i potreba“.[15]

U ovom radu polazi se i od shvatanja da podređene javnosti delimično ponavljaju put formiranja građanske javnosti. Ova ideja je naznačena u shvatanju Gintera Lotesa (Günther Lottes) da se plebejska javnost konstituiše po modelu građanske, i donekle u Habermasovom odgovoru na ovu tezu.[16] Feministička (kontra)javnost trebalo bi u tom slučaju da se i sama uobličava kroz taj specifični medijum „političkog obračuna“, javno rezonovanje, i morala bi, dakle, imati odgovarajuću štampu, kao i svoje specifično mesto, karakteristični javni prostor svoga nastanka. Treba, pritom, obratiti pažnju na to da se termini privatno i javno u Habermasovoj upotrebi ne poklapaju sa istim parom opozicije u feminističkoj teoriji. Proizvodna delatnost privatnih građanskih lica, na primer, pripada sferi privatnog, dok prostor kuće koji je salonski – u onom trenutku kada privatna lica u njemu zapodenu raspravu o literaturi ili politici – postaje javni.

Ženski i feministički časopisi, zajedno sa ostalim aktivnostima članica ženskih pokreta i udruženja (pojedinačni izdavački poduhvati, zborovi, serije predavanja, kursevi, razni vidovi okupljanja, međunarodne konferencije, peticije za opšte pravo glasa, za mir, protiv rata, za razoružanje, itd.), oblikovali su u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca tj. Kraljevini Jugoslaviji (1919–1941) subalternu kontrajavnost u smislu koji tom pojmu daje Frejzerova.[17] Međutim, pre nego što će se u ovom periodu pojaviti u svom „zrelom“ vidu, kao „paralelna diskurzivna arena“, feministička kontrajavnost u okvirima srpskog društva oblikuje se postepeno, počev od druge polovine 19. veka. Tačnije, u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka preteče feminističkog delovanja još uvek ne oblikuju sopstveni diskurzivni prostor, već deluju unutar postojeće (građanske) javnosti.[18]

Za Nensi Frejzer primer alternativne subalterne kontrajavnosti bila je feministička kontrajavnost u SAD krajem 20. veka: sa svojim časopisima, knjižarama, izdavačkim kućama, mrežama filmske i video distribucije, serijama predavanja, istraživačkim centrima, akademskim programima, konferencijama, konvencijama, festivalima i lokalnim mestima okupljanja.[19] Ove elemente, u skladu sa svojom epohom i kulturom, srpska feministička kontrajavnost dobila je u vremenu svog punog oblikovanja, kao što je napred opisano. Zanimljivo je da se nabrojani elementi, uprkos velikim društvenim, kulturnim, ekonomskim i tehnološkim razlikama između Kraljevine SHS 20-tih i SAD 90-ih godina 20. veka, u mnogome poklapaju.

U periodu do 1914. godine, srpska ženska društva su još uvek preteženo humanitarnog, dobrotvornog i prosvetiteljskog karaktera, kao i njihova glasila i druge pisane aklamacije. Kursevi opismenjivanja i domaćički tečajevi koji ova društva organizuju uglavnom imaju za cilj da unaprede ženu u tradicionalnim ulogama supruge, majke i domaćice, zalažući se često za obrazovanje, i samo ponekad za samostalnost žene. Tek sa političkim zahtevom za žensko pravo glasa, nova društva i časopisi posle tzv. Velikog rata zalažu se većinski za obrazovanje i prava žene zarad nje same, zarad emancipacije same, a ne emancipacije koja je obavezno u funkciji „višeg“ cilja: održanja i unapređenja nacije, države ili porodice. U okviru časopisne scene, „album“ Srpkinja iz 1913. godine zauzima mesto graničnika između dva „doba“ srpske (i jugoslovenske) feminističke kontrajavnosti: po apsolutnoj dominaciji ženskog autorstva, kritici patrijarhata i po nesvakidašnjem pokušaju autokanonizacije ovaj periodik je svedočanstvo o autonomiji feminističkog diskursa i kao takav izraz 20. veka, dok objedinjenost ženskog i nacionalnog pitanja tj. diskursa uvršćuje ovaj almanah u građansku javnost i „dugi“ 19. vek.[20] Jedna od ključnih ličnosti u stvaranju ovog periodika, Jelica Belović Bernadžikovska, upravo je i tim poduhvatom radila na ostvarenju svoje ideje o „ženskoj kulturnoj zajednici“, odnosno „ženskoj interpretativnoj zajednici“,[21] čiji se koncept jednim delom podudara sa pojmom feminističke kontrajavnosti.

Habermasov odgovor na feministička tumačenja javnosti

U novom predgovoru novog izdanja svoje knjige (1990) Habermas je odgovorio na neka od feminističkih promišljanja njegove koncepcije javnosti[22] i dodatno istakao patrijarhalni karakter građanske javnosti: „Nema nikakve sumnje o patrijarhalnom karakteru uže porodice, koja je istovremeno obrazovala jezgro privatne sfere građanskog društva, kao i izvorište novih psiholoških iskustava jednog na sebe usmerenog subjektiviteta. Ali, u međuvremenu je rastuća feministička literatura izoštrila našu svest o patrijarhalnom karakteru same javnosti – javnosti koja je vrlo brzo prerasla čitalačku publiku, obeleženu i ženama, i preuzela političke funkcije.“[23] Za feminističke pristupe i ispitivanje feminističke javne sfere još je važnije to što je Habermas praktično uočio neravnopravnost feminističke kontrajavnosti u odnosu na druge alternativne, subalterne kontrajavnosti. Kod njega su kontrajavnosti, naravno, predstavljene kao društvene grupe: „Pitanje je da li su žene iz građanske javnosti bile isključene na isti način kao radnici, seljaci i 'svetina', a takođe i 'nesamostalni' muškarci.“[24]

Habermas je tako uočio dve vrste subalternih kontrajavnosti, postavljajući kvalitativnu razliku između isključenosti žena iz građanske javnosti, s jedne strane, i isključenosti podređenih klasnih i (sup)kulturnih slojeva i grupa, sa druge strane. U skladu sa Fukoovim shvatanjem diskursa moći i Drugog, isključenost žena je potpuna i podrazumeva kretanje u drugom Univerzumu. Međutim, bez Drugog, dominantna grupa/javnost ne može ni da se konstituiše: „O 'isključenju' u fukoovskom smislu može biti govora kada se pored toga radi o grupama čija je uloga za formiranje određene javnosti konstitutivna.“[25] Isključenost druge vrste bila bi na delu u slučaju, na primer, proleterske javnosti: „'Isključenje' dobija drugi, manje radikalan smisao, kada se u samim strukturama komunikacije istovremeno obrazuje više arena [...], gde se pored hegemone građanske javnosti pojavljuju druge supkulturne ili klasno specifikovane javnosti, pod sopstvenim premisama, ne bez dalje mogućnosti za kompromis.“[26] Dok su, dakle, druge podređene kontrajavnosti kompetitivne i ipak uključene u građansku javnu sferu, feministička kontrajavnost, označena u Habermasovom tekstu imenom svoje društvene grupe – žene, predstavlja potpuno drugačiji slučaj. Žene su, po njegovom mišljenju, iz građanske javnosti isključene na isti način kao što je narod isključen iz feudalne reprezentativne javnosti. Habermas upečatljivom slikom rezimira ključne karakteristike reprezentativne javnosti: „Ovde narod oblikuje kulisu pred kojom vlastodršci, aristokratija, crkveni dostojanstvenici, kraljevi, itd., predstavljaju sebe i svoj status. Narod pripada uslovima konstituisanja ove reprezentativne javnosti upravo time što je isključen iz vlasti tako reprezentovane.“[27] Habermas smatra da je „isključenost žena u određenom smislu takođe konstitutivna za političku javnost [...]. Za razliku od isključenja obespravljenih muškaraca, isključenost žena je imala strukturno oblikujuću moć.“[28] Ova tvrdnja priziva i prethodnu sliku kulise iz Habermasove „teorijske imaginacije“, na osnovu koje je žene u građanskoj javnosti moguće zamisliti kao kulisu, mizanscen, odnosno samu (pasivnu) publika, bez koje građansko-patrijarhalno „performansiranje roda“ ne bi imalo pred kim i za koga da se izvodi.

Značajno je primetiti da Habermas nijansira isključenost žena iz javnosti, time što pravi razliku između položaja žena u političkoj i literarnoj javnosti. Već i u prvom izdanju svoje knjige Habermas je više puta, iako tek u naznakama, ukazao na isključenost žena, pre svega misleći na fazu obrazovanja građanske javnosti. Govoreći o problemu ambivalencije porodice koja je „u isto vreme i agent društva i na izvestan način anticipirana emancipacija od društva“, Habermas definiše i ambivalentan status članova porodice, dakle pojedinaca: „Ovu ambivalenciju privatne sfere pokazuje još i javnost; naime, već prema tome da li se privatni ljudi u literarnom rezonovanju sporazumevaju o iskustvima svoje subjektivnosti kao ljudi, ili se privatni ljudi u političkom rezonovanju sporazumevaju kao vlasnici o regulisanju svoje privatne sfere. Personalni krug ova dva oblika publike ne poklapa se potpuno: žene i izdržavana lica isključena su iz političke javnosti faktički i pravno; naprotiv, ženska čitalačka publika, pored njih takođe učenici i posluga, često ima veći udeo u literarnoj javnosti nego sami privatni vlasnici i glave porodice.“[29]

Ovaj uopšteni zaključak donesen na osnovu posmatranja engleskog, francuskog i nemačkog primera, sam Habermas relativizuje konkretnim slučajevima u kojima su žene bile isključivane i iz literarne javnosti.[30] Ipak, Habermas vidi i određeni „napredak“ u isključenosti žena u građanskom društvu u odnosu na isključivanje naroda u tradicionalnoj reprezentativnoj javnosti: on veruje da građanska javnost ima sposobnost da se transformiše iznutra[31], pa da tako i žene kao Drugi u građanskoj javnosti mogu da dovedu do svog uključivanja u nju.

Preteče i protooblici feminističke kontrajavnosti

Kada se govori o javnosti i kontrajavnostima u srpskom društvu, treba imati u vidu da se taj pojam primenjuje na područje izrazito diskontinuiranog društvenog i državnog razvoja, na koji Habermasova „kriva“ razvoja građanske javnosti na prvi pogled nije dosledno primenjiva. Potrebno je uzeti u obzir posebne okolnosti: činjenicu da se „srpska“ građanska javnost i njena štampa formirala u okvirima „tuđe“ države (Austrougarske monarhije) krajem 18. veka, dok je potencijalna većinska i većinski nepismena „publika“ živela i dalje u feudalnoj, takođe „tuđoj“, državi (Otomansko carstvo); zatim primetiti da je sa oslobođenjem „matice“ u 19. veku javna sfera istovremeno i započela i nastavila razvoj i u sopstvenoj državi, koja je sporo prelazila u kapitalistički sistem – preduslov samog pojavljivanja javnosti. Kao i srpska građanska javnost, tako i klice feminističke kontrajavnosti nastaju u Austrougarskoj, među srpskim građanstvom u Vojvodini. Međutim, s obzirom na činjenicu da se to građanstvo kao publika formiralo ne samo na srpskim, već i na austrijskim, nemačkim i mađarskim časopisima (posebno kada je reč o porodičnim i ženskim magazinima), može se tvrditi da u proučavanju srpske građanske javnosti, i odgovarajućih kontrajavnosti, treba zanemariti preduslov jedinstvenog/nacionalnog državnog okvira, što bi dalje verovatno pokazalo da je sama javnost, uprkos državno-društvenoj diskontinuiranosti, u velikoj meri imala kontinuitet habermasovskog modela.

Dušan Ivanić je u poglavlju Ženska periodika u okviru svoje knjige Književna periodika srpskog realizma (2008), odlično uočio promenu koja nastaje među ženskom (čitalačkom) publikom, a time i u samoj građanskoj javnosti. Ivanić je više jezički spontano, nego teorijski eksplicitno napravio razliku između pasivnosti srpske ženske čitalačke publike krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka i njenog novog, aktivnog položaja počev od delovanja Ujedinjene omladine srpske u drugoj polovini istog veka:

„Žene su postale tema angažovane književne riječi već u djelu Dositeja Obradovića. Njima se urednici počinju obraćati u prvim almanasima i časopisima. Objekt su propagande u člancima J. S. Popovića, Ujedinjene omladine srpske i, posebno, u spisima Svetozara Markovića. Treba naročito naglasiti vrlo aktivno učešće almanaha u nastajanju literature za žensku publiku i prve žene urednice i spisateljice (npr., Talija). U tom krugu postprosvejtiteljskih ideja nalazi se i Vospitatelj ženski Matije Bana (Beograd 1847). Aktiviranje žene kao činioca različitih sfera javnog života naglo se razvija s Ujedinjenom omladinom srpskom, 60-tih godina 19. vijeka. U pokretu Svetozara Markovića ovaj pravac je profilisan socijalistički, kao tema tendenciozne književnosti, i uz to je dobio prve sljedbenice kao što su Draga Dejanović i sestre Ninković.“[32]

Od trenutka kada su žene od teme i objekta postale i subjekat javnog diskursa – može se pratiti postepeno „rađanje“ feminističke javne sfere. Ivanić precizno uočava prelazni, iz feminističke perspektive kontradiktorni, karakter ovog perioda: „Kako je postavljeno žensko pitanje kao pitanje oslobođenja ženskinja, nastale su pretpostavke za stvaranje ženskih društava, koja će početi osnivati svoje listove. I pored toga ovaj proces nije ni jednostruk ni monolitan: na jednoj strani se propagira oslobađanje od ustaljenog položaja žene, a na drugoj se radi oko opstajanja tradicionalnih odnosa (žena kao majka, supruga, ćerka).“[33]

Upravo je to ono što karakteriše listove i časopise koje osnivaju ženska društva u 19. veku: u njima se čak na nivou istog broja, a kamoli godišta, ravnopravno javljaju konzervativno-diskriminatorski i emancipatorski diskursi. Nije retkost da se ova, iz današnje perspektive, kontradikcija javlja i u okviru istog teksta.[34] Preciznije govoreći, u pitanju su uglavnom konceptualno izrazito konzervativni[35] ili umereno konzervativni časopisi,[36] čiji su urednici muškarci, i u koje na različite načine prodiru emancipatorski diskursi. Feminizam nikako nije u njihovom programu, ali se feminističke ideje i životne činjenice probijaju zahvaljujući tome što pripadaju korpusu tema iz „ženskog sveta“. Neki izrazito emancipatorski tekstovi našli su se u Ženskom svetu A. Varađanina zahvaljujući tome što su u pitanju prevodi ili prepričavanja iz strane ženske štampe („Klubski život ženskinja u Londonu“,[37] „Osamljene žene“ Jelice Belović Beradžikovske,[38] „Grkinje“,[39] „Turske žene“).[40]

Posebnu pažnju unutar ovog časopisa zaslužuje, na primer, atipični tekst Sofije Kovaljevske „Moje sećanje na Žorž Eliotovu“,[41] u kom jedna emancipovana i ostvarena žena, matematičarka i profesorka univerziteta, piše o drugoj emancipovanoj i ostvarenoj ženi, spisateljici i feministkinji. Ovaj talentovano pisan i prevođen tekst, u karakterističnom ginocentričnom žanru, tačnije hibridu žanrova sećanja-ispovesti-portreta, morao je imati odjeka kod tadašnjih čitateljki. Ostavljajući pitanje recepcije feminističkih ideja u okviru patrijarhalne građanske javnosti za temu nekog budućeg istraživanja (ukoliko je moguće pronaći tragove te recepcije u prepisci, dnevnicima i samim časopisima), zasad je dovoljno postaviti pitanje: kako je na žensku čitalačku publiku delovala slika nezavisne žene, slobodna priroda njenih (van)bračnih odnosa i, konkretno, činjenica da se Eliotova razvela, a potom udala za 30 godina mlađeg muškarca? Pretpostavka je da se feministička kontrajavnost oblikovala tako što se postepeno obrazovala „feministička“ publika koja je čitala ovakve tekstove i rezonovala o njima.

Klice feminističke kontrajavnosti u drugoj polovini 19. veka ne treba tražiti samo u štampi namenjenoj ženama;[42] štaviše, emancipatorski tekstovi retko se u ovoj vrsti štampe nalaze programski. Programski motivisane „feminističke“ tekstove treba tražiti, kao što se iz prethodnog može zaključiti, u listovima Svetozara Markovića i Ujedinjene omladine srpske,[43] ali i u časopisima liberalnije orijentacije uopšte. Jedan od takvih listova je Javor (1874–1893),[44] u kome je Draginja Gavrilović objavljivala svoje priče i roman(e). Iako programski ni na koji način ne pokazuje svoju posvećenost ženskom pitanju ili ženskoj publici (ovo poslednje eksplicitno je vidljivo samo kroz značajno prisustvo reklama koje se obraćaju ženama), Javor je na svojim stranicama redovno donosio „ženske“ teme i, upravo zahvaljujući Dragi Gavrilović, iznosio najradikalnije feminističke stavove svoga vremena.

Zanimljivo je da u svojim protooblicima srpska feministička kontrajavnost počinje i sa izgradnjom sopstvenog jezika. Rodno osetljiv jezik javlja se i u Javoru. U godini u kojoj je izlazio i Devojački roman izdvaja se, na primer, članak Dragutina Blažeka, pod naslovom „Ženske kao glazbotvorke (kompozitorkinje)“.[45] Naravno, ovde je reč o sporadičnim slučajevima u kojima još uvek nisu žene te koje po pravilu govore u svoje ime, niti se zalazi u duboko rodno-jezičko „skeniranje“ društvene stvarnosti. Među zanimljivostima tj. Listku objavljuju se članci poput „Japankinje u pozorištu“, „Ženskinje u Japanu“, „Život ženskinja u Koreji“, koji su, zajedno sa onim poput Blažekovog, ili gore navedenima iz Ženskog sveta, preteče sličnih nacionalno-geografskih, tipskih i individualnih ženskih portreta koji će preplaviti kasnije feminističke časopise.

 

Devojački roman Drage Gavrilović: akter i ogledalo feminističke kontrajavnosti

Feministička kontrajavnost se na dvostruk način formira u Devojačkom romanu Drage Gavrilović, koji je u nastavcima izlazio u Javoru tokom 1889. godine (od 17. do 34. broja). Ovaj roman za autorkinog života nije objavljen kao zasebna i celovita knjiga, što je dodatni razlog da bude posmatran kao poseban periodički žanr, roman u nastavcima.[46] Zahvaljujući fragmentarnosti forme i njene kontekstualne neodvojivosti od časopisne celine, roman u nastavcima je vrlo često žanr na granici između književnosti i žurnalistike; vrlo često, ali ne i obavezno, jer njegovo žanrovsko svrstavanje zavisi od umetničke dovršenosti, stepena korespondencije sa drugim časopisnim tekstovima i aktuelnim diskursima/ideologijama, aktuelnim događajima, itd. Roman u nastavcima može na jedan način da funkcioniše unutar časopisa i časopisne scene epohe, a na drugačiji način kao samostalno objavljena knjiga (više ili manje politički aktivno), odnosno njegovo žanrovsko svrstavanje zavisi i od uslova recepcije. Devojački roman u svome je vremenu imao samo prvi oblik recepcije.

Roman je objavljen u celini tek 1990. i 2007. godine,[47] zahvaljujući čemu danas doživljava nova, ne samo feministička čitanja. Jasmina Ahmetagić ga ocenjuje kao, „centralno delo“ Draginog opusa, zato što je

u sebi sabrao gotovo sve centralne teme, ideje, karaktere, pa i poetičke odlike njene proze. Osnovne teme Drage Gavrilović jesu ljubav, ženidbe i udadbe, učiteljski život – iz njenih se priča mogu rekonstruisati okolnosti u kojima žive i rade srpske učiteljice, suočavajući se sa lošom i neredovnom platom, nepoštovanjem naroda, njihovim sujeverjem, siromaštvom i neprosvećenošću. Međutim, Draga Gavrilović je rukovođena željom da ozbiljno promisli suštinu intimnih odnosa, ljubavi i braka, pa je tome podredila i fabulu svojih priča.[48]

Još je važnije zapažanje Ahmetagićeve da je današnja aktuelnost romana upravo u pristupu problemu ženske emancipacije.[49] U središtu romana je „sudbina junakinje koja se opire društveno ustanovljenom poništavanju ženskog bića, odbijanjem braka kao 'institucije' bez koje je egzistencijalno izgubljena“.[50] Ipak, Jasmina Ahmetagić smatra da roman ne počiva na „rodnoj razlikovnosti“ pa, iako stavlja akcenat i na njegovu nespornu feminističku angažovanost, ova kritičarka naglašava njegov univerzalizam:

Drugim rečima, iako Devojački roman obiluje idejama o ženskoj emancipaciji, i stoga se u našem vremenu može posmatrati kao preteča ženskog pisma i feminizma, osnovni stav ovoga romana nije utemeljen na rodnoj razlikovnosti, niti na ženskom identitetu glavne junakinje, već na njenoj izrazitoj samosvesti koja počiva na uverenju da ljudsko biće u pravom smislu postoji tek kada je u saglasju sa najvišim vrednostima. Kada junakinja više puta u romanu izriče svoj „kredo“ (da će radije umreti no dati poljubac bez ljubavi), ona se zapravo suprotstavlja razvratu koji je kroz ustanovljene načine udaje legalizovan u društvu.[51]

Tumačenje koje ističe feminističku angažovanost romana a istovremeno je pozicionira izvan feminizma i rodnog identiteta u sebi je kontradiktorno, pa ga Svetlana Tomić s pravom kritikuje.[52] Ono bi, međutim, donekle uverljivije zvučalo „prevedeno“ na terminologiju teorija javnosti, pomoću koje bi se moglo reći da je Devojački roman u građansku javnost posejao klice feminističke kontrajavnosti, ali da zbog usamljenosti poduhvata nije mogao sasvim da izađe van okvira ove prve.[53] Opet, to ne umanjuje oštrinu i revolucionarnost feminističkih stavova izraženih kroz rezonovanja glavne junakinje, kao ni nekorektnosti u tumačenjima istoričara/kritičara koja ih zanemaruju.

Kao i u kafani ili čitalačkom klubu, mestima (rađanja) građanske javnosti, gde se ta javnost uspostavlja kroz raspravu o književnim delima i političkim događajima, zahvaljujući javnom rezonovanju ravnopravnih učesnika, tako i Devojački roman, kao tekstualni i ujedno društveni prostor, predstavljajući takođe „mesto“ javnosti, nužno uzima okvirni dijaloški oblik („komponovan kao razgovor triju sestara“).[54] Pored toga, deo romana koji je ostvaren u epistolarnoj formi, unutar datih pisama glavne junakinje upućenih svojim dvema sestrama, sadrži dijaloge/rasprave vođene u Učiteljskoj školi.[55] Te se rasprave statusno, klasno i rodno neravnopravnih ali pameću i obrazovanjem privremeno izjednačenih likova vode i kao rasprave unutar sveta romana (i još uže: unutar epistolarne ispovesti junakinje), ali, budući objavljivane u jednom „listu za zabavu, pouku i književnost“, iz broja u broj, zajedno sa drugim člancima, i kao rasprave koje izlaze iz romanesknih okvira.

Ovim se želi istaći kako Devojački roman prikazuje i istovremeno samim objavljivanjem ostvaruje sve aspekte habermasovskog pojma javnosti: prostorno-institucionalni (kafana, salon, štampa), sadržajni (tematski, idejni – stvari od javnog interesa) i društveno-iskustveni (praksa javnog rezonovanja privremeno ravnopravnih).[56] Karakteristična pozicija Devojačkog romana ogleda se, dakle, u činjenici da on učestvuje u obrazovanju feminističke (kontra)javnosti isto koliko je i oslikava, odnosno da je sam roman deo (emancipatorskih) procesa/zbivanja koje nastoji da prikaže. Ovakva dvostrukost zapravo je paradigmatična za književnost koju pišu žene, posebno za eksplicitno feministički angažovanu književnost, nezavisno od toga da li su konkretna dela izvorno objavljivana u nekom masovnom mediju.[57]

Javno rezonovanje (odnosno dijalog likova o stvarima od javnog interesa) u Devojačkom romanu, istovremeno „pripada“ i junakinji, emancipovanoj učiteljici, ali i autorki, takođe emancipovanoj učiteljici, ne samo zbog svoje uslovljenosti periodičkim žanrom, već i zbog činjenice da je u njegovoj narativnoj strukturi oslabljena granica između naratorke, glavne junakinje i same autorke.[58]

Draga Gavrilović „privremenu ravnopravnost“ junakinje/žene prikazuje kroz duhovite dijaloge sa proscima/muškarcima, u kojima se ona zahvaljujući argumentima, tj. racionalnom rezonovanju, izjednačava sa onima koji u državnom i običajnom pravu, i, što je najvažnije, u društvenoj praksi, imaju veća prava od nje; odnosno u kojima se prikazuje razumsko-logičarska nadmoć žene nad muškarcem.

Pored dominantne zastupljenosti dijaloških deonica, onoga što smo svesno nazvali vanliterarnoteorijskim terminom, javnim rezonovanjem, roman se, kao što je pomenuto, koristi i epistolarnom formom. Ovaj spisateljski izbor nije, čini se, izraz autorkine sklonosti ka sentimentalističkim forma, već logičan i nužan izbor proizišao iz potrebe da se prikaže i kroz pisanje oblikuje nova subjektivnost. Pisanje pisama u 18. veku, kao uostalom i dnevnika, bilo je, kako uočava Habermas, važan momenat oblikovanja one subjektivnosti koja je rođena u krilu moderne privatnosti:

U sferi intimnosti uže porodice privatni ljudi se osećaju kao nezavisni od privatne sfere njihove privredne delatnosti – upravo kao ljudi koji jedan sa drugim mogu stupiti u čisto 'ljudski odnos'; literarni oblik toga odnosa bio je tada prepiska. Nije slučajno što je osamnaesti vek postao vek pisma; pišući pisma individuum se razvija u svojoj subjektivnosti.[59]

Ova „privatna“ praksa preneta je u književnu praksu, i to najviše nastankom, procvatom, pa i dominacijom romana u pismima. Dnevnički i romani u pismima odigrali su tako važnu ulogu i u formiranju građanske javnosti, jer je moderna privatnost/subjektivnost njen preduslov.

Obrazovanje novih (kontra)javnosti najčešće znači ponavljanje razvojnog puta građanske javnosti, samo sa delimično ili bitno izmenjenim ideološkim predznakom. Zato Devojački roman konstruiše i objavljuje novu žensku emancipovanu subjektivnost, odnosno feminističku kontrajavnost i kroz upotrebu forme pisma. Formalni elementi romana, dakle, nisu neutralan element posmatrano iz perspektive „rađanja“ jedne nove javnosti. Otkrivajući svoje najintimnije misli o korumpiranom sistemu učiteljskih škola, glavna junakinja se razvija i u subjektivnosti pobunjenog građanina. U ovom kontekstu, pozicija emancipovanog građanina neodvojiva je od nove, feminističke subjektivnosti građanke.

U sažetom opisu ovoga romana Dušan Ivanić je nabrojao i sve one njegove odlike koje ga čine aktivnim formativnim elementom feminističke javne sfere:

U ovom krugu je književnoistorijski zanimljiva[60] pojava prvog romana koji je napisala jedna žena na našem jeziku. To je Devojački roman (1889/17–34) Draginje Gavrilović, komponovan kao razgovor triju sestara za vrijeme oluje. U toj retrospekciji odvija se moralno poučna priča o postojanosti karaktera kao uslova za sreću. U njoj ima ponešto i od savremene tehnike pripovijedanja (iako je osnovna forma roman u pismima), uz nesumnjive sklonosti psihološkoj deskripciji (mehanizam buđenja djevojačke duše) i ka identifikovanju savremenih društvenih i idejnih previranja (emancipacija žene, komunističke ideje).[61]

Prikazivanje „mehanizma buđenja djevojačke duše“ nije, međutim, tek deo psihološke tematike i motivacije unutar sveta romana, već je i čin društvene emancipacije, ukoliko se roman sagleda kao deo ukupne javne scene. Iako sintagma „buđenja djevojačke duše“ odlično oslikava formiranje nove subjektivnosti, treba primetiti da ovaj aspekt romana ne pripada odvojenoj sferi narativno-psihološkog (psihološkoj deskripciji), nego je upravo deo istog korpusa sa onim što Ivanić naziva identifikovanjem savremenih društvenih i idejnih previranja. Psihološki lik glavne junakinje Darinke u funkciji je lansiranja ideologema emancipovane žene u javnost.[62] Drugačije rečeno, a kao što primećuje Svetlana Tomić, Ivanić je „buđenje devojačke duše“ pogrešno proglasio glavnom temom romana, jer je sav roman o „Darinkinoj nekorumpiranoj inteligenciji i njenom smelom kritičkom mišljenju.“[63]

Ekskurs: Bildungsroman kao indikator strukturnih promena javnosti

Ipak, Ivanićev izraz je dragocen jer se poklapa sa terminom koji je u feminističku kritiku uvela Suzan Rosovski (Susan J. Rosowski), roman o buđenju.[64] Devojački roman Drage Gavrilović velikim se delom i uklapa u ovaj ginocentrični žanr, odnosno u žanr bildungsromana uopšte.[65] Roman Buđenje Kejt Šopen, po kome Rosovska naziva ovaj (pod)žanr, objavljen je 1899. godine, a novim terminom Rosovska je želela da odgovarajuću pojavu bildungsromanu u „muškoj“ književnosti imenuje i u književnosti koju su pisale žene.[66] Prema Nini Sirković

osim sličnosti (razvojni put, društvene prepreke, sazrevanje), ona ističe i glavne razlike: dok je muški junak tjeran vanjskim okolnostima ka samoostavrenju kroz integraciju, junakinja romana o buđenju unutrašnjim porivima dolazi do samospoznaje i shvaćanja da je život žene težak ili često nemoguć. Susan Rosowski taj razvoj naziva 'spoznaja granica' (an awakening to limitations).[67]

Čitave dve trećine Devojačkog romana prikazuju specifičan razvojni put emancipovane žene, opisujući upravo unutrašnje motive koji junakinju vode ka samospoznaji, i ističući upravo ograničenja koja važe isključivo za ženu na njenom putu samorealizacije. Ipak, u skladu sa svojom poučno-zabavnom tendencijom, roman Drage Gavrilović okončava se u suprotnosti sa čitavim prethodnim tokom romana.

Ovakav postupak mogao bi imati objašnjenje u opštijim devetnaestovekovnim tokovima u književnosti koju su pisale žene. Nina Sirković navodi i mišljenje Ester Klajnbord Lebovic (Esther Kleinbord Labovitz) koja smatra da „junakinje 19. stoljeća nikada nisu postigle punu samosvojnost, one su pokušale doprijeti do vlastitiog identiteta, ali ga nikad nisu potpuno usvojile.“ U Devojačkom romanu dogodilo se nešto slično onome što je Leboviceva primetila za roman Džejn Ejr: on se „završava pomalo zbunjujuće, jer je Charlotte Brontë na umjetan način pokušala riješiti kontradikcije – putem pomirenja u vidu sretnog završetka i izmirenja s tadašnjom ženstvenom ideologijom. Tako se junakinjin zahtjev za potpunim razvojem gubi i guši u ambivalentnom završetku.“[68] I roman Drage Gavrilović završava se nemotivisano, postupkom deus ex machina: on je naglo okončan srećnom udajom junakinje (i njenih sestara), iako je junakinja kroz čitav zaplet u sukobu sa društvenim normama upravo vezanim za brak.[69] Na prvi pogled se čini da je i ovde na delu „nasilno“ izmirenje sa (građanskom) ideologijom ženstvenosti.

Međutim, ukoliko se usvoji lucidno ali ubedljivo tumačenje Svetlane Tomić po kome završetak Draginog romana ima ironijski smisao,[70] ili precizno zapažanje Jelene Milinković da Devojački roman ima zapravo dva kraja[71], moglo bi se tvrditi da ovo složeno delo ispunjava dvostruke (ili čak trostruke) žanrovske konvencije;[72] da svojom ideologijom i poetikom istovremeno pripada svom, 19. veku, kao i narednom stoleću; i da, na kraju, zadovoljava potrebe dve vrste čitalaca/čitateljki: onih koji od njega prvenstveno zahtevaju zabavu, i onih koji u njemu traže po(r)uku.[73]

Bez obzira na sve razlike među konkretnim ostvarenjima, međutim, „ženski“ obrazovni romani precizno prikazuju promene u građanskoj odnosno feminističkoj javnosti: od trenutaka rađanja feminističke javnosti unutar građanske, kada se pokazuju i sva ograničenja feminističke javnosti (bilo u vidu „izmirenja“ sa građanski prihvatljivom „ženstvenom ideologijom“, bilo kroz nužnost mimikrijskog iskazivanje), do jasno oblikovane feminističke kontrajavnosti koja se, kako na nivou sveta romana, tako i na nivou njegove recepcije, pokazuje kao opoziciona i sukobljena sa građanskom.[74]

Habermas je u svojoj kultnoj knjizi, u kratkom ekskursu, na primeru iz jednog obrazovnog romana, Geteovog Vilhelma Majstera, prikazao kraj reprezentativne javnosti.[75] Devojački roman je delo istog žanra u kome su prikazani počeci feminističke kontrajavnosti; to je dalo podsticaj da se jednim novim ekskursom ukazaže na potencijale da se žanr bildungsromana posmatra kao indikator strukturnih promena javnosti.

Javno rezonovanje u devojačkoj sobi: hronotop rađanja feminističke kontrajavnosti

Sam početak Devojačkog romana, to povlašćeno mesto svakog teksta, čitaocima skreće pažnju na prostorni aspekt feminističke kontrajavnosti. Razgovor triju sestara za vreme oluje, kojim roman počinje, odvija se u njihovoj devojačkoj sobi:

Sobica je malena. Nameštaj je skupocen i gospodski, ali već stari. Na stolu gori lampa, a kod njega sede dve ženskinje baveći se vezom. Njima ode i ženskinja što se ukazala na prostoru. I ona uze neki rad sa stola...[76]

Junakinje, naime, vezu dok diskutuju o instituciji građanskog braka i ljubavi. Tri „ženskinje“ u „sopstvenoj sobi“, koje bi Habermas nazvao privatnim ljudima, u trenutku kada počinju da rezonuju o stvarima od javnog interesa, pretvaraju se u (aktivnu) publiku koja čini javnost.

Likovi mlađih sestara su na tradicionalnijim, konzervativnijim pozicijama, dok je lik Darinke prikazan kao krajnje liberalan: ova junakinja smatra da se treba udati samo iz ljubavi, za čoveka sličnih nazora i sličnog obrazovanja, i nipošto ne biti samo „lutka“ u braku. Ovaj razgovor donekle je i u funkciji karakterizacije junakinja i pokretanja radnje, ali samo razmatranje građanskog braka, „javno rezonovanje“, kvantitativno i kvalitativno odnosi prevagu nad izgradnjom lika/likova i fabule. Drugačije rečeno, „poseban momenat je feminističko-emacipatorska usmerenost njenog romana u kome rodno i feministički osvešćen govor predstavlja dominantan diskurs.“[77]

Dijalog sestara nije, dakle, samo u funkciji izgradnje „sveta romana“, već je namenjen i vanliterarnim interesovanjima čitaoca/čitateljki časopisa. Iz ove čitalačke publike će se, bar jednim delom, obrazovati feministička publika odnosno feministička kontrajavnost, jer junakinje rezonuju o stvarima od javnog, naizgled prvenstveno ženskog interesa. Zanimljivo je, međutim, da rasprava o prosvećenosti, iz koje će ponići i ideja građanske javnosti, najpre kod Kanta a zatim i drugih teoretičara, otpočinje zapravo člankom o braku, u kome teolog Johan Fridrih Celner (Johann Friedrich Zöllner) u jednoj fusnoti postavlja čuveno pitanje „Šta je prosvećenost?“.[78]

Rasprava iz romana samo treba da bude preneta među publiku „privatnih ljudi“ tj. žena, pa će ta publika postati ono što predstavljaju tri sestre u romanu: začetak feminističke kontrajavnosti. Ovde je (nehotično) prikazano i kako je rađanje feminističke javnosti u krilu građanske vezano za vreme dokolice: vez je posao ženske dokolice;[79] istina, samo u gradskoj sredini.

Habermas je opisao kako se promenom svoje funkcije literarna javnost pretvara u političku: publika koja raspravlja o literaturi i kritikuje je, iskoristi formirane institucije javnosti da bi počela da kritikuje samu javnu vlast.[80] Roman u nastavcima kao periodički žanr specifičan je po tome što otvara dijalog o aktuelnim događajima i idejama, „pozivajući“ publiku da komentariše sam roman, podjednako koliko i stavove iznete u njemu. Put od literarne do političke javnosti u ovakvom je žanru skraćen, odnosno dva vida građanske javnosti u svojoj ranoj fazi još uvek nisu ni bila razdvojena. Mnogi romani u nastavcima bili su i svesno neposredni akteri političke javnosti. Zanimljivo je da jedan od najboljih primera te vrste u domaćoj tradiciji, feljtonski roman Silazak s prestola Pere Todorovića, izlazi u istoj godini, 1889, kada Draga Gavrilović objavljuje Devojački roman.[81] Devojački roman zapravo pripada i toj domaćoj tradiciji, posebno s obzirom na činjenicu da se junakinja ne ograničava na razmatranje ženske emancipacije, već raspravlja i o drugoj aktuelnoj radikalno emancipatorskoj ideologiji. Eksplicitno, junakinja se ograđuje od komunističkih ideja,[82] za koje je sumnjiče na Učiteljskoj školi, ali se ograđuje i od njihovog odbacivanja,[83] što je u poslednjim decenijama 19. veka dovoljna „provokacija“ da se o tome pitanju, u kafani ili salonu, povede politička rasprava povodom literarne rasprave o romanu. U Devojačkom romanu feminističke i komunističke ideje su jasno dovedene u vezu kao „slobodnjačke ideje“, i preko istih predrasuda u javnosti o nošenju crnih haljina i kratke kose koje na njih upućuje.[84]

U svakom slučaju, i jedne i druge ideje nailaze na potpunu osudu na Učiteljskom fakultetu među Darinkim drugaricama. Odnosno, roman ukazuje na to da univerzitet u tom trenutku ne može biti mesto rađanja potencijalne feminističke kontrajavnosti. Kao što je već rečeno, u tome trenutku mesto ove rane feminističke kontrajavnosti pre može biti privatnost devojačke sobe. Iako je devojačka soba differentia specifica prostorne dimenzije (rađanja) feminističke kontrajavnosti u krilu građanske, ona nije i jedino njeno „mesto“, već su to i iste one karakterisitične institucije (rađanja) građanske javnosti: privatni salon, na primer.

Što se tiče prikazivanja same emancipacije u Devojačkom romanu, ona je ograničena u odnosu na dati trenutak u evropskim okvirima. Lik Darinke jeste po većini elementa oličenje „nove žene“.[85] Svetlana Tomić je veoma precizno opisala poreklo i značenje ovakvog lika, odnosno likova u prozi Drage Gavrilović. Spisateljica je, naime, doživljavala

zapadno društvo kao model i posvetila se jačanju ženskog kulturnog autoriteta. Kako bi to uradila, izabrala je da piše o potpuno novim ženskim karakterima i ličnostima – o inteligentim mladim ženama, sestrama, ćerkama, prijateljicama, učenicama, učiteljicama, glumicama i književnicama – o likovima koji nisu postojali u srpskoj književnosti. [...] Draga Gavrilović je želela da predstavi drugačiju stvarnost, stvarajući prvi put književne likove koji su inteligentne, hrabre mlade žene, obrazovane i buntovne, i one koje kritički posmatraju porodicu, obrazovanje, kulturu i društvo u celini.[86]

Pitanje vernosti je, međutim, ono na kome se tadašnji lik srpske nove žene razilazi sa nekim aktuelnim stranim (npr. junakinja Kejt Šopen u romanu Buđenje) i budućim domaćim romanesknim slikama nove žene (Plava gospođa Milice Janković, 1921, ili Jedno dopisivanje Julke Hlapec-Đorđević, 1931). U trenutku kada Gavrilovićeva piše svoj roman, krajem 19. veka, „nova žena“ u srpskoj književnosti može skoro sve što i njena zapadnija varijanta, osim da bude neverna. Može da bude neudata, da odbija brak, da teži obrazovanju po svaku cenu, da se sukobi sa porodicom i okolinom, ali ne i da odbaci „svetu tajnu braka“: „Kad bih se udala, bila bih svome mužu do groba verna žena i dobra domaćica.“[87]

Iako je u romanu brak iz ljubavi predstavljen kao nešto sasvim drugo u odnosu na brak iz računa, autorka kroz govor glavne junakinje često kritikuje i samu instituciju braka, bez obzira na njegov povod:

Ženskinja se, istina, jako udaljila od prirode u ponašanju svome i inače, ali nikako stoga što joj se tako dopada i što voli neprirodnost, nego tek zato što hoće muškom da se dopadne. Ona sama ne važi u društvu ništa, nego tek kao udata dobija važnost pored muža, te htela ne htela mora da se trudi da muškoga zadobije onim što se njemu dopada.[88]

Ovakvim rezonovanjima, u desetinama varijanti, premrežen je čitav roman. Autorka nekada više ističe problematičnost patrijarhalne prirode braka, nekad više klasne, dok se nekada jasno ukazuje neodvojivost pitanja roda i klase u građanskom braku.

To je problem kome Habermas posvećuje značajnu pažnju u svojoj analizi građanske javnosti, zaključujući da

samostalnosti vlasnika na tržištu i u sopstvenom preduzeću odgovara zavisnost žene i dece od oca porodice; privatna autonomija tamo pretvorila se u autoritet ovde i učinila onu željenu spontanost individua iluzornom. Isto tako je i ugovorna forma braka, koji pretpostavlja autonomni voljni čin oba partnera i te kakva fikcija; naročito stoga što se sklapanje braka, ukoliko je porodica nosilac kapitala, nije moglo osloboditi obzira prema njegovom održavanju i umnožavanju. Ugrožavanje ideje o zajednici ljubavi koja otuda proističe, izraženo kao konflikt ljubavi i razuma, tj. braka zbog novca i prema staležu, daje hranu literaturi sve do naših dana, i ne samo literaturi.[89]

U ovim rečima dosledno se prepoznaje siže Devojačkog romana. Glavna junakinja – emancipovana žena – suprotstavlja se običaju braka iz računa i klasnih obzira i zalaže za brak iz ljubavi. Ona je zapravo nosilac nove kontrajavnosti koja stupa u sukob i dijalog sa predstavnicima građanske. Draga Gavrilović je, po našem mišljenju, svoju junakinju svesno učinila nosiocem feminističke kontrajavnosti, a nesvesno, jer to ostaje u implicitnom ideološkom sloju romana, čak i potencijalnim nosiocem proleterske/komunističke kontrajavnosti. Tačnije, feministička kritika građanskog braka implicira kritiku kapitalizma.

Habermas je, dakle, uočio sukob između ideje koju „porodična intimna sfera sama o sebi stvara“ i realnih funkcija građanske porodice.[90] Tu dramu Devojački roman je prikazao i kroz generacijsko-rodni sukob između oca i kćeri. Iako je dati sukob maksimalno ublažen, on je potencijalno najdramatičniji, jer otac i kći u kontekstu rađanja feminističke kontrajavnosti predstavljaju ujedno najbliskija (po srodstvu) i najudaljenija bića (po ubeđenjima): otac je sama figura patrijarhata, kći – figura kritike patrijarhata. Svetlana Tomić Darinkine sukobe i rasprave sa ocem smatra „presudnim delom ovog istinski feminističkog romana. Ovaj zaplet otac-kći odražava borbu ozmeđu dvaju suprotstavljenih, patrijarhalnih i emancipatorskih principa života žene.“[91]

Iako emancipacija nije novina u Darinkinoj porodici, odnosno iako je još Darinkina baka svog sina a Darinkinog oca oženila „po njegovoj volji“, on sam se pri udaji svojih kćeri rukovodi tradicionalnim običajima. Otac i kći zato vode raspravu koja je takođe ilustrativna za Darinkino i autorkino viđenje braka, ali i za sam oblikotvorni princip romana: narativni postupak kojim rezonovanje prevladava samo pripovedanje.[92] S tim u vezi je i određenje same Drage Gavrilović po kome su emancipovane junakinje koje ona uvodi u srpsku prozu – „misleće ženskinje“, na šta skreće pažnju Svetlana Tomić.[93] Njihovo razmišljanje, u ovom slučaju Darinkino rezonovanje, otuda logično postaje osnovni strukturni princip romana, odnosno njegova tema.

Rasprava o emancipaciji mogla je imati, bar kako je ovaj roman prikazuje, raspon od dramske tragike do komike. Rasprave između Darinke i njenih prosaca, najpre prevrtljivog mladića koji gleda samo na miraz a zatim nadmenog grofa, prikazane su i kao zabava za junakinju, u za nju inače intelektualno inertnom okruženju, a pisane su i kao zabava za čitaoce. Scene nadmudrivanja, pune junakinjinih logičkih bravuroznosti, komponovane su sasvim komediografski i služe zabavi čitalaca, jer ovaj roman dosledno poštuje žanrovski nalog zabavno-poučnog lista u kome izlazi.

Po pitanju zabave ovde je važno i Kantovo zapažanje da je rezonovonje u građanskom mešovitom društvu predstavljalo zapravo „zabavu“, što je našlo direktnog odjeka u habermasovskoj koncepciji javnosti. Objašnjavajući da termin svet kod Kanta označava samu (čitalačku) publiku, Habermas na kraju citira ključnu Kantovu ideju:

Ovaj svet upućuje, naprotiv, na čovečanstvo kao rod, ali onako kako se njegovo jedinstvo predstavlja u pojavi: svet one čitalačke publike koja rezonuje i koja se upravo u to vreme razvija u širokim građanskim slojevima. To je svet litarata, ali i salona, u kojima se 'mešovita društva' diskutujući smenjuju; ovde, u građanskim kućama formira se publika. 'Ako se obrati pažnja na tok razgovora u mešovitim društvima, koja ne sačinjavaju samo naučnici i mislioci već i poslovni ljudi i žene, primećuje se da su oni pored pričanja i šala posvećeni još jednoj vrsti zabave – rezonovanju.'[94]

Ovaj odlomak bitan je za Devojački roman jer Gavrilovićeva u njemu zapravo slika građansku javnost koja se obrazuje u privatnim kućama, gde se mešovito društvo rezonujući – zabavlja. U okvirima sveta romana, međutim, Darinka svojom „javnom upotrebom uma“[95] češće samu sebe zabavlja, nego što to kao zabavu doživljavaju i drugi likovi. Rezonovanje o ljubavi i braku predstavljaće zabavu za sve sagovornike tek kada dijalog povedu intelektualno ravnopravni: Darinka i Nenad, lik koji predstavlja ideal muškarca iz njenog detinjstva.

Lik Nenada izuzetno je značajan za ukupnu motivaciju romana, ali i implicitno shvatanje javnosti kod Drage Gavrilović. Prva javna rasprava glavne junakinje odigrala se, naime, u šumi, gde je kao devojčica srela stranca, kasnijeg prijatelja Nenada. On joj je preneo devizu koja će postati i njen životni moto: „Umri, ali ne daj poljupca bez ljubavi“. Neobična poruka upućena jednoj devojčici, koja deluje nemotivisano sa aspekta realističke psihološke motivacije, dobija svoje opravdanje tek u kontekstu habermasovske koncepcije javnosti. Na prvi pogled neadekvatan dijalog između odraslog muškarca i devojčice zapravo je slika same građanske javnosti: argumentovanog rezonovanja privremeno jednakih, koju autorka najupečatljivije može da prikaže postavljajući na scenu društveno izrazito nejednake aktere. Ova scena ujedno ukazuje na to da građanska javnost funkcioniše i bez svog karakterističnog prostornog „uslova“, ukoliko su ostvareni ostali. Čak i šuma, dakle sama priroda – koja se doživljava kao opozit građanskom salonu – može da preuzme ovu funkciju.

Kada, pak, u junakinjinom zrelom dobu rasprava sa istim junakom bude vođena u samom salonu, ona će postati eksplicitno feministička:

– [...] No meni se čini da bi i ženskinja postala drukčija kad bi muški bili muškiji, onakvi kako im se pristoji. Njihova je prevlast u društvu, pa neka se sami otresu mana, neka joj pokažu puta! Ovako, kud god se jadnica okrene, vidi tek muški truli ukus, pritvornost i sebičnost njihovu.
– Zar smo svi baš takvi? – smejao se Nenad.
– Niste. Ima i nešto izuzetaka, a ostali se dele na dve grupe; jednima je ideal novac, drugima lutka.
– Ti si baš vatrena branilica žena! – primeti joj Nenad.
– Ne branim ja nikoga; samo kažem istinu. Svako, ko bude o tome razmišljao, naći će da su sve ženske mane, sav trulež društva, tek posledica muških mana. Zato i mislim da bi dobro bilo najpre otkloniti uzrok, pa će posledice nestati i same. Inače, dok god to ne bude, neće se ni ženskinja izmenuti. [...][96]

Ovaj dijalog ponovo skreće pažnju na prostorni aspekt javnosti i može se smatrati takođe ilustrativnim za Habermasov opis pretvaranja privatnog prostora porodične sobe u javni prostor salona. Precizno opisujući kako se arhitektura kuća, među francuskim i engleskim plemstvom, menja s obzirom na menjanje značenja javnog i privatnog područja, Habermas na kraju zaključuje da granica koja se između i privatne i javne sfere uspostavlja ipak ne ukida intenzivnu komunikaciju između njih:

Kućne svečanosti pretvaraju se u društvene večeri, porodična soba postaje soba za prijeme u kojoj se privatni ljudi okupljaju kao publika [...]. Granična linija između privatne sfere i javnosti ide posred kuće. Privatni ljudi izlaze iz intimnosti svoje sobe za stanovanje u javnost salona; ali i jedna i druga prostorija su u tesnoj uzajamnoj vezi.[97]

Prethodno navedena scena iz romana i bukvalno opisuje izlazak likova iz intimnosti spavaće sobe u privatni salon, koji se pretvara u samu građansku javnost istog trenutka kada započne racionalno rezonovanje o temi od opšteg interesa. U predstavljanju rađanja feminističke kontrajavnosti, međutim, Draga Gavrilović je otišla i korak dalje prikazujući u uvodnoj sceni romana kako junakinje svoju raspravu o građanskom braku nastavljaju i ležeći u krevetu, odlazeći na spavanje. U feminističkoj kontrajavnosti, kako ovaj roman sugeriše, granice (makar i propustljive) između intimnog, privatnog i javnog više nije moguće ni simbolički predstaviti, što odgovara kasnije formulisanoj feminističkoj paroli lično je političko.

S druge strane, naglašenost prostornog aspekta javnosti, kako kod Habermasa, tako i kod drugih teoretičara, mogla bi se tumačiti i kao posledica njenog „pozorišnog“ karaktera. Čini se da ni građanska javnost ni bilo koja kontrajavnost nije oslobođena osnovnog elementa one javnosti koja im svima prethodi: reprezentativne. Naravno, kako naglašava Habermas, „reprezentacija u smislu građanske javnosti, na primer, reprezentacija nacije [...], nema nikakve veze sa srednjovekovnom reprezentativnom javnošću – javnošću neposredno vezanom za konkretnu egzistenciju vladara“.[98] Bitna razlika u odnosu na reprezentativnu javnost je i ta što u kasnijim formama javnosti reprezentacija sama po sebi nema dejstvo ukoliko iza nje ne stoji određena vrednost. Zato gola reprezentacija u tim slučajevima, u svojoj literarnoj reprezentaciji, uvek postaje komedija i farsa. Većina scena Darinkinih susreta sa drugim likovima zato i jesu „scene“, pozorište, dijalog. Da li će biti više komične ili dramske, pa i tragične, zavisi od toga da li autorka u datom trenutku prikazuje očajničke pokušaje likova koji bi da zadrže laž reprezentativne javnosti, ili one koji su, poput Darinke, u tragičkom sukobu sa (građanskom) javnošću koja se od prazne reprezentacije nije potpuno ni distancirala.

Predmet rasprava u datim scenama često je upravo ključno emancipatorsko pitanje epohe prosvećenosti, odnosno začinjanja građanske javnosti: da li se čovek ceni po svojoj vrlini i razumu, ili samo po spoljašnjosti? U tome je Darinka branilac građanske javnosti koja se, očigledno, nije sasvim emancipovala od prežitaka formi reprezentativne javnosti. Budući da je Darinka i „branilica“ žena, kako je naziva jedan lik romana, ta javnost u sebi nosi začetak nove kontrajavnost u odnosu na već stabilizovanu građansku. Ipak, feministička i građanska javnost u ovom romanu, kao i u srpskom građanskom društvu u Austrougarskoj krajem 19. veka, još uvek čine jedinstveni kompleks.


[1] Rad je nastao kao rezultat istraživanja na projektu Uloga srpske periodike u formiranju književnih, kulturnih i nacionalnih obrazaca (br. 178024), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

[2] Jirgen Habermas, Javno mnenje, preveo Gligorije Ernjaković (Beograd: Kultura, 1969), 38.

[3] Videti i: Jurgen Habermas, “The Public Sphere: An Encyclopedia Article (1964)“, New German Critique 1/3 (1974): 49–55.

[4] U novije vreme pojavila se knjiga: Megan Smitley, The Feminine Public Sphere: Middle-Class Women in Civic Life in Scotland c.1870–1914, (Manchester: Manchester University Press, 2008).

[5] N. Frejzer (Nancy Fraser) je kritikovala ovu tezu iz perspektive postojećih demokratskih društava, tvrdeći da učesnici u javnoj diskusiji nikada nisu jednaki, jer se ne može zanemariti kontekst, odnosno iako se rasprava vodi u atmosferi jednakosti, učesnici sve vreme nose svest o svojoj statusnoj i klasnoj pripadnosti, odnosno nejednakosti. Oni ne mogu da „stave u zagrade“ svoje statusne razlike, kako je mislio Habermas, tvrdi Frejzerova pozivajući se na revizionističku istoriografiju. Prema Eliju (Geoff Eley), a na tome insistira i Frejzerova, u stratifikovanim društvima diskurzivni odnosi između javnosti koje su različite po svojoj moći pre uzimaju formu borbe/takmičenja, nego rezonovanje, diskusije. Dakle, ako je kod Habermasa važilo da u samoj građanskoj javnosti učesnici zanemaruju svoje statusne i druge razlike i diskutuju kao jednaki, kod Elija je akcenat na tome da dijalog između više različitih javnosti, koji se ipak vodi, nije prava diskusija, rezonovanje, već takmičenje, borba. Videti: Nancy Fraser, “Rethinking the Public Sphere: A Contribution to the Critique of Actually Existing Democracy“, Social Text, no. 25/26 (1990): 56–80.

[6] Prevodilac Gligorije Ernjaković reč coffe house, koju sam Habermas u svojoj knjizi često navodi u originalu, ne prevodeći je na nemački, preveo je na srpski izrazom kafana.

[7] Jirgen Habermas, Javno mnenje, preveo Gligorije Ernjaković (Beograd: Kultura, 1969): 42–47.

[8] Ibid, 55–57.

[9] DiCenzo et al., Feminist Media History: Suffrage, Periodicals and the Public Sphere (Palgrave Macmillan, 2010), 23–27.

[10] Postoji mogućnost da ovaj izraz bude preveden i kao kontrapublicitet ili čak kontrapublika. Prevodilac Klugeove i Negtove knjige na engleski jezik, Peter Labanji (Peter Labanyi), svedoči o tome kada u prvoj fusnosti razmatra mogućnosti prevoda pojma javnost. Labanji se opredelio zapublicitet (publicity), tamo gde u izvoru stoji javnost, Öffentlichkeit, jer engleski prevod ovog pojma, public sphere, po njemu, naglašava prostorni a zanemaruje druge aspekte pojma. Videti: Oskar Negt et al., “The Public Sphere and Experience“: Selections. October, Vol. 46, [Alexander Kluge: Theoretical Writings, Stories, and an Interview] Autumn (1988): 60. U proučavanju nastanka feminističke (kontra)publike i javnosti u okvirima srpske kulture, opredelili smo se za kontrajavnost kao pojam/termin koji uključuje i Negtovu i Klugeovu upotrebu pojma proleterske (kontra)javnosti i termin counterpublic(s) u feminističkim i drugim opisima kontrajavnosti na engleskom govornom području. Termin (feministička) kontrajavnost pojmovno ujedno pokriva i ono što se na engleskom naziva feminist public sphere. U najnovijim feminističkim čitanjima, ističe se da je ne samo habermasovski termin javnost, već i revizionistički kontrajavnost / kontrapublika – suviše labav. Poslednjim se, naime, u novijim studijama označava sve od „zajednica, čitalaštava i publika do političkih grupa i društvenih pokreta“ (DiCenzo et al., Feminist Media History: Suffrage, Periodicals and the Public Sphere (Palgrave Macmillan, 2010), 27). Ovde, smatramo, kontrajavnost ima svoju opravdanu upotrebu i svoje specifično značenje, određeno kako elementima koja je Habermas pripisao javnosti, tako i elementima koje su feministička tumačenja vezala uz alternativne, podređene javnosti.

[11] Oskar Negt und Alexander Kluge, Öffentlichkeit und Erfahrung: Zur Organisationsanalyse von bürgerlicher und proletarischer Öffentlichkeit (Frankfurt am Main 1972).

[12] Izraz counterpublics ovde, dakle, iz razloga navedenih u 10. fusnoti prevodimo slobodnije kao kontrajavnosti radije nego kao kontra- ili protivpublike, kao što i public dalje u rečenici i u ovom kontekstu prevodimo sa javnost.

[13] Nancy Fraser, “Rethinking the Public Sphere. A Contribution to the Critique of Actually Existing Democracy“, Social Text, no. 25/26 (1990): 61.

[14] Sintagmu subaltern counterpublics preveli smo kao subalterne kontrajavnosti, u skladu sa prethodnim objašnjenjima. Termin subalterni Frejzerova je, po sopstvenom priznanju, preuzela od Gajatri Čakravortri Spivak (Gayatri Spivak), pozivajući se na jedan konkretni tekst (“Can the Subaltern Speak“) pa je on ovde ostavljen u istom obliku u kom se nalazi i u dosadašnjim prevodima na srpski. Termin counterpublic je prezuela od Rite Felski (Rita Felski). Ibid, 79, fusnota 22.

[15] Ibid, 67. N. Frejzer zapravo razgraničava dva slučaja: javnost u stratifikovanim društvima i egalitarnim multikulturnim društvima, i unutar njih odnos javnosti (jednina) nasuprot višestrukih javnosti. Pod stratifikovanim društvima podrazumeva „društva čiji osnovni institucionalni okvir proizvodi neravnopravne društvene grupe u strukturnim odnosima dominacije i potčinjavanja“ (Ibid, 66). Članovi podređenih grupa nemaju arene u kojima bi raspravljali između sebe o svojim potrebama, ciljevima i strategijama. Zato oni formiraju alternativne javnosti/publiku.

[16] Jürgen Habermas, „Vorwort zur Neuauflage“, Strukturwandel der Ö ffentlichkeit: Untersuchungen zu einer Kategorie der bürgerliche Gesellschaft (Franfurt/M: Suhrkamp Verlag, 1990): 16.

[17] Status umetničkih pokreta u ovom periodu, avangarde i, posebno, nadrealizma, kao kontrajavnosti u odnosu na građansku javnost, opisala je Biljana Andonovska u studiji „Dijalektika javnosti: prosvećenost, nadrealizam i publikacije“. Autorka je, preciznije, uočila „protivrečnosti između nadrealističkog obnavljanja izvornih kritičko-polemičkih funkcija javnosti i sklonosti ka aktuelnoj popularnoj kulturi, programske demokratizacije stvaralaštva, teorijskog elitizma i političke subverzivnosti“, što, s jedne strane, potvrđuje tezu Habermasovih kritičara da omasovljenost i konzumerizam ne moraju nužno da znače negaciju izvorne funkcije javnosti, a, sa druge strane, ukazuje na složenost konkretne javne sfere u Kraljevini SHS/Jugoslaviji. Zanimljivo je da se jedan deo feminističke javnosti toga vremena, oličen u mladim komunistkinjama okupljenim oko lista Žena danas (1936–1941), naveliko služio avangardnim i nadrealističkim tekovinama, postupcima poput (foto)montaže i kolaža, odnosno na karakteristično nadrealistički način upotrebio odnos vizuelnog i tekstualnog materijala u časopisu kako bi, nadmudrujući cenzuru koja se koncentrisala isključivo na tekst, promovisao sopstvenu ideologiju. U toj tački sustekle su se zapravo feministička i proleterska kontrajavnost i građanska javnost (budući da su „skojevke“ legitimni prostor za svoje delovanje pronašle u građanskom Ženskom pokretu, obrazujući njegovu Omladinsku sekciju).

[18] U to vreme u Nemačkoj i Engleskoj, na primer, već se javljaju ženski politički časopisi koji uređuju same žene, a feministička kontrajavnost uobličava se kao „paralelna diskurzivna arena“.

[19] Nancy Fraser, “Rethinking the Public Sphere. A Contribution to the Critique of Actually Existing Democracy“, Social Text, no. 25/26 (1990): 67.

[20] I novosadski časopis Žena (1911–1914, 1918–1921) urednice Milice Tomić ima donekle sličnu poziciju, ali pošto je reč o dugotrajnijem i složenijem periodiku, njegova ocena iz ove perspektive zahteva posebno istraživanje.

[21] Biljana Dojčinović, „'Živimo li mi samo u sadašnjosti?' O pokušaju stvaranja ženske kulturne zajednice u radu Jelice Belović Bernadžikovske“, Knjiženstvo, br. 1. 2011: http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=16

[22] Habermas neke autorke konkretno pominje, kao Ketrin Hol (Cathrine Hall) i Džoan. B. Lejnds (Joan B. Landes), npr., ali je jasno da su u tom trenutku u njegovom fokusu i stavovi Meri Rajan i Nensi Frejzer, budući da je sa njima zajedno učestvovao na konferenciji iz koje će 1992. proizaći zbornik radova Habermas and the Public Sphere: Studies in Contemporary German Social Tought.

[23] Jürgen Habermas, “Vorwort zur Neuauflage“, Strukturwandel der Ö ffentlichkeit: Untersuchungen zu einer Kategorie der bürgerliche Gesellschaft (Franfurt/M: Suhrkamp Verlag, 1990): 18.

[24] Ibid.

[25] Ibid, 15.

[26] Ibid.

[27] Ibid, 17.

[28] Ibid, 19.

[29] Jirgen Habermas, Javno mnenje, preveo Gligorije Ernjaković (Beograd: Kultura, 1969), 73. Svaku priliku uopšte Habermas koristi da naglasi (ne)zastupljenost žena u određenoj javnosti. Nekad je to samo usputna primedba, ali ona otkriva da Habermasova studija zapravo i sama nosi feminističku „svest“, pa čak i sadrži niz signala o onome što će biti nazvano feminističkom javnom sferom. Govoreći o Francuskoj tokom 18. veka, na primer, on napominje: „U poslednjoj trećini stoleća pojavljuju se klubovi – po uzoru na ranije muško društvo “Club de l'Entresol“, inspirisano engleskim idejama – kao naslednici ranijih “Bureaux d'Esprit“, u kojima su dominirale žene; inicijatori javne kritike, filozofi, pretvaraju se iz beletrista u ekonomiste.“ Ibid, 89.

[30] Nemačka društva koja osnivaju prve komercijalne čitaonice, na primer, takođe isključuju žene: „Ova društva, koja biraju svoje uprave prema sopstvenim statutima, koja o prijemu novih članova odlučuju većinom glasova, sporna pitanja uopšte rešavaju parlamentarnim putem, isključuju žene i zabranjuju kockanje, služe jedino potrebi privatnih lica da kao politički zainteresovana publika čine javnost: da čitaju časopise i da o pročitanom diskutuju, da razmenjuju lična mišljenja [...].“ Jirgen Habermas, Javno mnenje, preveo Gligorije Ernjaković (Beograd: Kultura, 1969), 95. Kurziv S. B.

[31] Jürgen Habermas, “Vorwort zur Neuauflage“, Strukturwandel der Ö ffentlichkeit: Untersuchungen zu einer Kategorie der bürgerliche Gesellschaft (Franfurt/M: Suhrkamp Verlag, 1990), 20.

[32] Dušan Ivanić, Književna periodika srpskog realizma (Beograd; Novi Sad: Institut za književnost i umetnost; Matica srpska 2008), 305. Kurziv S. B.

[33] Ibid.

[34] Videti analizu devetnaestovekovnog feminizma Drage Dejanović iz pera dvadesetovekovne feministkinje Julke Hlapec-Đorđević u članku „Omladinka Draga Dejanović“ i kontekstualizaciju prethodnog u: Stanislava Barać, „Reprezentacija žene u beogradskoj periodici iz vremena međuratne Jugoslavije“, Desničini susreti 2005.–2008: zbornik radova, uredili Drago Roksandić i Ivana Cvijović Javorina (Zagreb: Filozofski fakultet u Zagrebu, Centar za komparativnohistorijske studije, 2010), 67–79.

[35] Na primer, Domaćica, organ Ženskog društva i njegovih podružnica i pančevačka Srpkinja urednika Jovana Popovića.

[36] Ženski svet (1886–1914), list dobrotvornih zadruga Srpkinja, vlasnik: Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja, urednik Arkadije Varađanin.

[37] Ženski svet, br. 4–5 (1900): 63–65.

[38] Ibid, 65.

[39] Ženski svet, br. 8 (1900): 116–117.

[40] Ibid, 118–119.

[41] Ženski svet, br. 8 (1896): 117–119, i 9 (1896): 131–133. Prevela K. H. [Katarina Holecova].

[42] Razliku između ženske štampe i štampe namenjene ženama istakla je S. Peković u: Slobodanka Peković, „Ženski časopisi u Srbiji na početku 20. veka“, Slavica Tergestina, n. 11–12 (2004): 123, dok je Neda Todorović napravila razliku između „klasične“, „ženske“ i „borbene“, „feminističke“ štampe u: Neda Todorović-Uzelac, Ženska štampa i kultura ženstvenosti (Beograd: Naučna knjiga, 1987), 18–19, na osnovu čega je S. Barać predložila jednu od mogućih podela ženske štampe na 1) časopise za žene, 2) ženske časopise i 3) hibridne ženske časopise, u: „Žanr i identitet. O žanru ženskog portreta u ženskim časopisima 1913–1941“, Žanrovi u srpskoj periodici (Beograd, Institut 2010), 391.

[43] Videti, na primer, temat Portret prethodnice: Draga Dimitrijević Dejanović, u časopisu Profemina, 13/14 (1998): 157–184, gde se prenose tekstovi Drage Dejanović „Emancipacija Srpkinja“ iz lista Matica i „Srpskim majkama“, iz Mlade Srbadije.

[44] List je u vreme objavljivanja Devojačkog romana izlazio pod uredništvom Ilije Ognjanovića i Jovana Grčića, a vlasništvom Jovana Jovanovića Zmaja.

[45] Javor, br. 28 (1889): 441–443.

[46] To je, zapravo, izvorna forma velikog broja evropskih devetnaestovekovnih romana.

[47] Jedan njegov odlomak objavljen je 1999. godine u časopisu Profemina, br. 17–20, str. 141–165.

[48] Jasmina Ahmetagić, „Predgovor“: „Vrlinska bića Drage Gavrilović“ u Izabrana proza, Draga Gavrilović (Beograd: Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, 2007), VIII.

[49] Ibid, IX.

[50] Ibid, X.

[51] Ibid.

[52] Svetlana Tomić, „Draga Gavrilović (1854–1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations“, Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 22(2) (2008): 170.

[53] Nada Mirkov je dobro uočila tu istovremenu pripadnost i nepripadnost dela Drage Gavrilović kontekstu u kom je stvarala: „Uopšte uzev, proza Drage Gavrilović, uključujući i članke u kojima je javno raspravljala o važnim društvenim pitanjima, zaista se uklapa u kontekst u kome je stvarala. Teme iz učiteljskog života, zanimanje za savremene društvene probleme, prosvetiteljski i moralizatorski stav pisca, bili su sasvim u skladu sa vladajućim poetičkim načelima epohe i bili su veoma zastupljeni u periodici onoga vremena. Ono što Draginju Gavrilović zaista izdvaja iz toga konteksta, jeste žestina i doslednost sa kojom se kao žena-pisac, sasvim usamljena na srpskoj književnoj sceni, posvetila borbi za mesto žene u literaturi i društvu.“ Nada Mirkov, „Draga Gavrilović“, ProFemina br. 17–20 proleće–zima (1999): 140.

[54] Ivanić ovde nije sasvim u pravu, jer je samo polovina romana u okviru pomenutog „razgovora“, a od jedne tačke radnja vremenski teče dalje. Međutim, roman u celini ima dijaloški oblik: najpre zato što se u njemu sve vreme vodi rasprava (bilo kroz pisma sestara, bilo kroz prepričavanje i prenošenje rasprava koje junakinja vodi na fakultetu, u svom domu, ili čak u šumi), ali i zato što je roman sav u formulama obraćanja (opet, bilo junakinja jednih drugima u razgovoru i prepisci, bilo autorske instance neposredno čitaocima, posebno na počecima i završecima „epizoda“).

[55] Sva pisma su Darinkina. J. Milinković ih je nazvala „mini esejima“. Jelena Milinković, „Devojački roman kao bildungsroman“, u rukopisu.

[56] Nazive i broj ključnih aspekata habermasovske javnosti donekle smo usaglasili sa aspektima koje u upotrebi pojma javnosti kod Ernsta i Klugea izdvaja prevodilac njihove knjige na engleski, Peter Labanji, jer smatramo da na odličan način razlučuju ovaj pojam u oba slučaja: “The key category – Öffentlichkeit – of Negt and Kluge's book is used by them in (at least) three senses: (1) as a spatial concept denoting the social sites or levels where meanings are manufactured, distributed, and exchanged; (2) as the ideational substance that is processed and produced within these sites; and (3) as 'a general horizon of social experience'.“ Oskar Negt et al., „The Public Sphere and Experience“: Selections. October, Vol. 46, [Alexander Kluge: Theoretical Writings, Stories, and an Interview] Autumn (1988): 60.

[57] Zahvaljujem se koleginici Biljani Andonovskoj na sugestijama u eksplikaciji ove teze.

[58] Na ovu činjenicu ukazuje J. Milinković ilustrujući u svom radu i na konkretnom primeru „bliskost koja postoji na relaciji autorka – naratorka – glavna junakinja“. Jelena Milinković, „Devojački roman kao Bildungsroman“, u rukopisu.

[59] Jirgen Habermas, Javno mnenje, preveo Gligorije Ernjaković (Beograd: Kultura, 1969), 65.

[60] O marginalizaciji ovog romana i opusa D. Gavrilović u tumačenjima srpskih književnih istoriografa ali i kritičarki videtu u: Svetlana Tomić, „Draga Gavrilović (1854–1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations“, Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 22(2) (2008): 171–175.

[61] Dušan Ivanić, Književna periodika srpskog realizma (Beograd; Novi Sad: Institut za književnost i umetnost; Matica srpska 2008), 161–162.

[62] Lik Darinke jeste po većini elementa oličenje „nove žene“. Vidi: Aleksandra Kolontaj, Nova žena (Beograd), b. g. Pitanje vernosti je, međutim, ono na kome se taj lik razilazi sa nekim aktuelnim stranim (npr. junakinja Kejt Šopen u romanu Buđenje) i budućim domaćim romanesknim slikama nove žene (Plava gospođa Milice Janković 1921, ili Jedno dopisivanje Julke Hlapec-Đorđević 1931).

[63] Svetlana Tomić, „Draga Gavrilović (1854–1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations“, Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 22 (2) (2008):180.

[64] Susan J, Rosowski, „The Novel of Awakening“, Genre, no. 12 (1979): 313-332.

[65] Jelena Milinković, „Devojački roman kao bildungsroman“, u rukopisu.

[66] Ideja o ženskom bildungsromanu koji prikazuje „žensko postajanje“ razvijena je i kod drugih feministikih teoretičarki.

[67] Nina Sirković,Ženski glasovi u romanu: razvoj junakinje Bildungsromana“, Knjiženstvo 1 (2011), http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=12 (preuzeto 23. maja 2012).

[68] Ibid.

[69] Da hepi end romana izgleda trivijalniji ili pak ironičniji, autorka se pobrinula odabirom imena supružnika: Neznanko Neznanković, Ljubinko Vernić i Jovan Dobrić. Ipak, kao što tumači S. Tomić, ime Neznanko Neznanković nosi u sebi i upravo suprotne značenjske implikacije. Svetlana Tomić, „Draga Gavrilović (1854–1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations“, Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 22(2) (2008): 180

[70] Ibid.

[71] „Za Devojački roman bi moglo da se konstatuje da ima dva kraja. Prvi, onaj koji je otvoren i koji je fiksiran u XX poglavlju, tj. u drugom delu unutrašnjeg okvira, nalazi se na liniji deluzionističkog obrazovnog romana (v. Lukač 1968: 99–108), koji ne podrazumeva srećan kraj i ne donosi potpuno uklapanje junaka u društvo i sredinu u kojoj živi. Prema ovom kraju Darinka je završila učiteljsku školu, ali sa slabijim uspehom nego što je zaslužila, vratila se u selo i živi neudata sa sestrama ne uspevši da nađe posao. Međutim, drugi i pravi kraj romana u skladu je sa onim što se podrazumeva kao krajnji rezultat bildungsa: junakinja pronalazi zaposlenje i udaje se za idealnog mladića sa kojim ostvaruje suštinsko prožimanje i intelektualnu ljubav.“ Jelena Milinković, „Devojački roman kao Bildungsroman“, u rukopisu.

[72] Bildyngsromana, sentimentalno-prosvetiteljskog romana i angažovanog feminističkog romana.

[73] U domaćoj tradiciji ženskog romana-portreta (romana koji pišu žene a u čijoj je osnovi portret emancipovane junakinje), kojima je Devojački roman preteča, nekoliko dvadesetovekovnih romana mnogo više odgovaraju žanru romana o buđenju: Plava gospođa Milice Janković, koji sižejno-značenjski odgovara i samom Buđenju Kejt Šopen, i dva romana-portreta Milke Žicine, Kajin put (1934) i Devojka za sve (1940). Uzgred rečeno, romani Žicine, u kontekstu teorija javnosti, predstavljaju i hibrid proleterske i feminističke kontrajavnosti.

[74] Tako je roman Buđenje Kejt Šopen „odmah po objavljivanju uzdrmao američko puritansko društvo. Roman je zbog svog sadržaja proglašen nemoralnim, morbidni i bezvrijednim, a Chopin, koja je u to vrijeme bila afirmirana i priznata spisateljica, za svoje sljedeće djelo nije mogla pronaći izdavača.“ Nina Sirković, „Ženski glasovi u romanu: razvoj junakinje Bildungsromana“, Knjiženstvo 1 I (2011), http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=12 (preuzeto 23. Maja 2012). Draga Gavrilović takođe je zbog, istina ne tako vidljivog, patrijarhalnog pritiska napustila pisanje. Svetlana Tomić, „Draga Gavrilović (1854–1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations“, Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 22(2) (2008): 184.

[75] Jirgen Habermas, Javno mnenje, preveo Gligorije Ernjaković (Beograd: Kultura, 1969), 20–22.

[76] Draga Gavrilović, Izabrana dela (Beograd: Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, 2007), 19.

[77] Jelena Milinković, „Devojački roman kao bildungsroman“, u rukopisu.

[78] Celner se u tome članku protivi građanskom sklapanju braka i zalaže za isključivost tradicionalnog, crkvenog braka. http://www.ub.uni-bielefeld.de/diglib/Berlinische_Monatsschrift/

[79] Vez se „uvezao“ u celu ovu scenu tako što prati ritam (javnog) rezonovanja. U trenutku kada sestre u raspravi ražeste Darinku, to utiče i na njen vez: „Darinki sunu krv u lice. Pažljiv posmatrač primetio bi da još brže veze. Platno je sve šuštalo od naglih bodova njezinih.“ Draga Gavrilović, Izabrana dela (Beograd: Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, 2007), 25.

[80] Jirgen Habermas, Javno mnenje, preveo Gligorije Ernjaković (Beograd: Kultura, 1969), 68.

[81] Roman počinje da izlazi u beogradskom dnevnom „listu za svakoga“, Malim novinama, 20. marta 1889 (br. 94). Više o značenju ovog romana u periodičkom kontekstu videti u: Tatjana Jovićević, „Roman u podlistku“, Žanrovi u periodici (Beograd; Institut za književnost i umetnost), 2010, 265–274.

[82] U pismu sestri, Darinka rezonuje ovako: „A od drugih sam čula da su komunističke i socijalističke ideje slobodnjačke protivdržavne ideje. Komuniste i socijaliste, vele, hoće da ruše državu, narodnost i porodicu. Da li je tako, ne znam. A neću ni da se raspitujem. Dosta mi je mojih studija. [...] A ti, koja me najbolje znaš, možeš osuditi: mogu li se ja slagati s načelom za koje se veli da hoće da ruši narodnost i porodicu? Ja nemam, seko moja, drugih ideja do ideja poštene ženskinje i Srpkinje.“ Draga Gavrilović, Izabrana dela (Beograd: Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, 2007), 134.

[83] „Ja ta načela, kao što ti rekoh, nisam ni proučavala. Ne znam šta hoće socijaliste i komuniste. Zato neću protiv njih da vičem. Neću da se plećem u ono što nije moj posao i što ne razumem.“ Draga Gavrilović, Izabrana dela (Beograd: Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, 2007), 134.

[84] Ibid, 132.

[85] Aleksandra Kolontaj, Nova žena (Beograd), b.g.

[86] Svetlana Tomić, „Draga Gavrilović (1854–1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations“, Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 22 (2) (2008): 176–177, prema J. Milinković, i u prevodu J. M.

[87] Draga Gavrilović, Izabrana dela, Draga Gavrilović, Izabrana dela (Beograd: Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, 2007), 23.

[88] Ibid, 90, kurziv S. B.

[89] Jirgen Habermas, Javno mnenje, preveo Gligorije Ernjaković (Beograd: Kultura, 1969), 64.

[90] Ibid, 63.

[91] Svetlana Tomić, „Draga Gavrilović (1854–1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations“, Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 22 (2) (2008): 179.

[92] Darinka ovako rezonuje obraćajući se ocu: „Padalo mi je na um da muški ako neoženjen i ostari, opet u starosti poštovanje zaslužuje, a većina babadevojaka biva baš sa svoje krivice prezrena i ismevana. To mi je, vidiš oče, dugo bila zagonetka. Gotovo da pomislim da smo mi ženskinje već po prirodi gore od muških. Ali nije tako; i tome je uzrok što nemamo nikakva poziva. Evo kako to mislim. Neženjen muški ima svaki svoj poziv. Njemu dakle protiče život u ozbiljnom radu. Mada nije muž, opet je vredan član društva u kojem se nalazi, a kao takav zaslužuje uvaženje koje mu se i odaje. Drukčije je kod ženskinja. Ako je koja ostarila kao devojka, mada je u mladosti bila najplemenitija, u starosti ne može biti takva, [...]. Htela sam reći – nastavi Darinka plašljivo – da babadevojka ne može ostati i u starosti plemenita i razborita, što je rad koji pada ženskinji u deo, istina, od neizmerne važnosti po ljude uopšte, ali je po nju samu tek neki deo toga rada od koristi, a ostalo je tek većma zaglupljuje. Onaj deo ženskog rada koji razvija um, a srce oplemenjava, to je rad što ga ima vršiti mati i domaćica, dakle, one žene koje su udate. Ostali, iako trudan i čemeran posao, pada u deo ženama koje kao pralje, švalje, kuvarice, sobarice i druge, sa svojih ruku sebi hleb zaslužuju. A u te žene spada, oče, i skoro svaka babadevojka. Štaviše, ona nije kao ostale švalje i njezine druge jedan deo svoga veka provela u tom radu što zatupljava, nego se večito njime bavila. [...] Vidiš, oče, ja sam o svemu tome razmišljala pa te sad molim, ispuni mi molbu i dopusti da i ja, kao muški, izaberem sebi poziv. Tako ću i ako ne nađem čoveka koga bih mogla voleti, opet ostati koristan član društva koga svako po zasluzi i štuje, a ne tek prosta babadevojka koju svi ni krivu ni dužnu preziru.“ Draga Gavrilović, Izabrana dela (Beograd: Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, 2007), 79–80.

[93] Svetlana Tomić, „Draga Gavrilović (1854–1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations“, Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 22 (2) (2008): 177.

[94] Jirgen Habermas, Javno mnenje, preveo Gligorije Ernjaković (Beograd: Kultura, 1969), 139. Poslednja rečenica je citit iz Kantove Kritike praktičnog uma.

[95] Imanuel Kant, „Šta je prosvećenost“, u Um i sloboda: spisi iz filozofije istorije, prava i države, izbor, redakcija prevoda i predgovor Danilo Basta (Beograd: Časopis Ideje, 1974), 44.

[96] Draga Gavrilović, Izabrana dela (Beograd: Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, 2007), 91.

[97] Jirgen Habermas, Javno mnenje, preveo Gligorije Ernjaković (Beograd: Kultura, 1969), 61.

[98] Jürgen Habermas, “The Public Sphere: An Encyclopedia Article (1964) “, New German Critique 1/3 (1974): 51.

Literatura:

Andonovska, Biljana. „Dijalektika javnosti: prosvećenost, nadrealizam i publikacije“. U zborniku radova Tradicija prosvećenosti i prosvećivanja u srpskoj periodici, uredila Tatjana Jovićević, 211–236. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2012.

Ahmetagić, Jasmina. „Predgovor“: „Vrlinska bića Drage Gavrilović“. U Izabrana proza, Draga Gavrilović. Beograd: Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, 2007.

Barać, Stanislava. „Žanr i identitet. O žanru ženskog portreta u ženskim časopisima 1913–1941“. U Žanrovi u srpskoj periodici. Uredila Vesna Matović, 385–412. Beograd, Novi Sad: Institut za književnost i umetnost, Matica srpska, 2010.

Gavrilović, Draga. Izabrana proza. Izbor i predgovor Jasmina Ahmetagić. Beograd: Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, 2007.

Gavrilović, Draga. Sabrana dela. Uredio Nedeljko Radlović. Predgovor Vladimir Milankov. Prva knjiga. Pesme. Pripovetke. Druga knjiga. Pripovetke. Devojački roman. Prevodi. Kikinda: Književna zajednica Kikinde, 1990.

DiCenzo, Maria. Lucy Delap and Leila Ryan. Feminist Media History: Suffrage, Periodicals and the Public Sphere. Palgrave Macmillan, 2010.

Ivanić, Dušan. Književna periodika srpskog realizma. Beograd – Novi Sad: Institut za književnost i umetnost, Matica srpska, 2008.

Jovićević, Tatjana. „Roman u podlistku“. U Žanrovi u srpskoj periodici. Uredila Vesna Matović, 265–274. Beograd, Novi Sad: Institut za književnost i umetnost, Matica srpska, 2010.

Kant, Imanuel. „Šta je prosvećenost“. U Um i sloboda: spisi iz filozofije istorije, prava i države. Izbor, redakcija prevoda i predgovor Danilo Basta, 43–48. Beograd: Časopis Ideje, 1974.

Kolontaj, Aleksandra. Nova žena. Preveo Mihailo Todorović. (Beograd), b.g.

Milinković, Jelena. „Devojački roman kao bildungsroman“. U rukopisu.

Mirkov, Nada. „Draga Gavrilović“. ProFemina br. 17–20 proleće–zima (1999): 137–140.

Fraser, Nancy. “Rethinking the Public Sphere: A Contribution to the Critique of Actually Existing Democracy“. Social Text, No. 25/26 (1990): 56–80.

Habermas, Jürgen. “Vorwort zur Neuauflage“. U Strukturwandel der Ö ffentlichkeit:Untersuchungen zu einer Kategorie der bürgerliche Gesellschaft. Franfurt/M: Suhrkamp Verlag, 1990, 11–50.

Habermas, Jirgen. Javno mnenje. Istraživanje u oblasti jedne kategorije građanskog društva. Preveo Gligorije Ernjaković. Beograd: Kultura, 1969.

Habermas, Jürgen. “The Public Sphere: An Encyclopedia Article“ (*1964), translated by Sara Lennox and Frank Lennox. New German Critique, no. 3, Autumn (1974): 49–55.

Rosowski, Susan J. “The Novel of Awakening“. Genre, no. 12 (1979): 313–332.

Calhoun, Craig, ed. Habermas and the Public Sphere: Studies in Contemporary German Social Tought. Massachusetts Institute of Technology, 1992.

Peković, Slobodanka. „Ženski časopisi u Srbiji na početku 20. veka“. Slavica Tergestina, n. 11–12 (2004): 123–137.

Rayan, Mery P. „Gender and Public Access: Women's Politics in Nineteenth-Century America“. U Habermas and the Public Sphere: Studies in Contemporary German Social Tought. Calhoun, Craig ed., Massachusetts Institute of Technology, 1992.

Sirković, Nina. „Ženski glasovi u romanu: razvoj junakinje Bildungsromana“. Knjiženstvo 1, I (2011). http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=12 (preuzeto 23. maja 2012).

Todorović-Uzelac, Neda. Ženska štampa i kultura ženstvenosti. Beograd: Naučna knjiga, 1987.

Tomić, Svetlana. Draga Gavrilović (1854–1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 22(2), (2008): 167–187.

Negt, Oskar. Kluge, Alexander. Peter Labanyi (translator). “The Public Sphere and Experience“: Selections. October, Vol. 46 [Alexander Kluge: Theoretical Writings, Stories, and an Interview] Autumn (1988): 60–82. http://www.jstor.org/stable/pdfplus/778678.pdf

http://www.ub.uni-bielefeld.de/diglib/Berlinische_Monatsschrift/

Stanislava Barać
Institute for Literature and Arts
Belgrade

UDC: 821.163.41.09-31 Gavrilović D.

Original scientific article

The Birth of the Feminist Counter-public/Public Sphere in A Novel of a Young Girl by Draga Gavrilović:

Serbian feminist counter-public began to develop during the 1860s among the Serbian intellectuals in the Austro-Hungarian Empire, but it didn't deserve its name until the between-two-Wars period in the state frame of the Kingdom SHS/Yugoslavia (1918–1941). Like the public work of The United Serbian Youth and of several authors devoted to women's rights, the works of Draga Gavrilović have also been strongly marked by feminism. Her Girl's Novel represents a special kind of novel which simultaneously belongs to literature and to journalism. Since it was published during the 1889 as a serial novel (a specifically periodical genre), it was strongly connected to its context – journal Javor and Serbian (and Austro-Hungarian) press of the time – and was, therefore, directly involved in the (changes of) bourgeois public sphere of this 'dislocated' society. The novel was both a depiction of emerging feminist counterpublic and its active actor. By introducing the critique of bourgeois marriage and patriarchal norms, it appealed to (passive) women's reading public, and took part in the long process of forming the feminist public sphere as an alternative discursive arena or subaltern counter-public (Nancy Fraser). Through detailed representing of the characters' dialogues as public reasoning on the subjects of general interest, the novel showed the emergence of the public sphere in a way Habermas described it in his influential book The Structural Transformation of the Public Sphere. The specificity of the feminist public sphere seems to be in the new public places: a girl's bed/room, for example, becomes a public space and a public sphere when women start to discuss their interests in it.

Ključne reči:

bourgeois public sphere, feminist counter-public, Draga Gavrilović, Girl’s Novel, periodical genres

Na početak stranice