Navigacija

Sofija Nemet
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

Isidora Sekulić – Srpkinja kosmopolitskog duha

Isidorini oslonci / Slobodanka Peković. – Novi Sad: Akademska knjiga, 2009 (Novi Sad: Budućnost). – 196 str. ; 23 cm. – ISBN 978-86-86611-27-7

Nakon višedecenijskog bavljenja književnošću u okviru Instituta za književnost i umetnost, Slobodanka Peković, autorka Srpske proze početkom 20. veka (1987), Književnog dela Veljka Milićevića (1989), Osnovnih pojmova moderne (2002) i mnogih drugih tekstova, 2009. godine objavljuje knjigu o jednoj od najvećih autorki srpskog modernizma – Isidori Sekulić.

Studija je podeljena u deset tematski raspoređenih poglavlja, sadrži imenski registar i kratku biografiju autorke. Opredelivši se za biografski pristup životu i delu Isidore Sekulić, Slobodanka Peković nastoji da ih rasvetli i odbrani razmatranjem životnih iskustava i stavova ove književnice, njenog odnosa prema moralu, religiji i svetu uopšte, a ujedno lucidno analizira i njene književne i vanknjiževne tekstove.

Tema kojoj je posvećena posebna pažnja i koja dominira knjigom jesu osude Isidore Sekulić kao pisca i kao žene. Čini se kao da se, braneći spisateljicu, Slobodanka Peković zajedno s njom bori protiv kritike s početka XX veka, pozivajući u odbranu pozitivan sud mnogih savremenih kritičara, poput Radovana Popovića, Slavka Leovca i Milana Kašanina, kao i relevantnih kritičarki, poput Biljane Dojčinović i Vesne Goldsvorti,[1] a ne propušta ni da zasluženo mesto vrati ženama iz zaboravljene prošlosti, kao što su Nadežda Petrović, Paulina Lebl Albala i Ksenija Atanasijević.

Kao što je dominantna tema studije sukob, odnosno sučeljavanje stavova pređašnje i moderne kritike o delu Isidore Sekulić, kao i sukob same spisateljice sa kritikom njenog doba, tako i njen organizacioni princip čine kontrasti, dualiteti i suprotnosti, na kojima počiva i struktura poglavlja. U skladu s tim, prvo poglavlje naslovljeno je „Za i protiv Isidore Sekulić“. U njemu su dati biografski podaci o Isidori Sekulić, ali se njen život opisuje i tumači i preko njenog dela. Tako Slobodanka Peković daje tumačenja Isidorinih tekstova, počevši od prvih objavljenih monografija, Saputnika i Pisama iz Norveške, do smelih, za ono vreme gotovo provokativnih eseja, kao što su „Problem kritike i kritičarskih talenata“, „Stari i mladi“ itd.

Nastavljajući u istom duhu, ona nastoji da osvetli položaj žene-stvaraoca u patrijarhalnoj sredini. U poglavlju „Isidora – žena intelektualka“, ova književnica je prikazana kao „žena buntovne svesti“,[2] koja se morala boriti ne samo sa sredinom, već i sa sopstvenom ekscentričnošću i različitošću. Sekulićeva je predstavljena kao „prva Evropljanka srpske kulture“, koja je uspela ne samo da se izbori za svoje mesto u toj kulturi, već i da „prevaziđe ograničenja ženskog identiteta“. Njena borba analizirana je na primerima tekstova „Srpskoj ženi“, „Fragmenti iz knjige o ženi“, „Iz života kurtizana“, „Ženina lepota“ itd.

U poglavljima „Isidora i iskrenost“, „Isidora i istina“ i „Isidora i moral i religija“, autorka se bavi Isidorinim ubeđenjima i, uopšte, njenim odnosom prema stvarnosti, najpre spoljašnjoj, političko-istorijskoj, a potom i unutrašnjoj, subjektivnoj. I ovde je sporna tačka osuda protivnika modernizma, koju je Isidora izazvala svojim kritikama i pokušajima da detabuizira ondašnju ideologiju. Kako ističe Slobodanka Peković, i sama Isidora Sekulić je smatrala da je upravo zbog svog odnosa prema iskrenosti, istini, moralu i religiji „stradala“. Ta njena odvažnost, ali pre svega iskrenost, dolazi do izražaja posebno u romanu Đakon Bogorodičine crkve, čijoj je analizi posvećeno peto poglavlje, kao i u esejima „Izravnanje“, „Problem kritike i kritičarskih talenata“, „Silueta Milana Rakića“, „Molitva u Topčiderskoj crkvi“ i „Bdenije u manastiru u Rakovici“. U poglavlju koje se bavi Isidorinim odnosom prema religiji, Slobodanka Peković pronalazi mnoge sličnosti između nje i američkog pisca i filozofa Ralfa Valda Emersona, napominjući da su ih, nezavisno jedno od drugog, mnogi svojevremeno nazivali „najmudrijim Amerikancem“ i „najmudrijom Srpkinjom“. I ovde je Sekulićeva prikazana kao modernistkinja i feministkinja, kao žena koja se neprestano bori protiv autoriteta crkve, ali koja uspeva, zaključuje Slobodanka Peković, da pronađe i izgradi „ličnu pravovernost“.

Ono što predstavlja lajtmotiv cele knjige, ali i lajtmotiv života Isidore Sekulić, jeste njen odnos prema sopstvenom narodu. U poglavljima „Isidora i tradicija“ i „Isidora i nacionalno“, autorka ispituje spoj tradicije i modernog, kao i ulogu tradicije i istorije u delima Isidore Sekulić. I u ovim poglavljima dominira tema sukoba između „modernista“ i „skerlićevaca“, kosmopolitskog i narodnog, ondašnje estetike i etike. Slobodanka Peković teži tome da rad Isidore Sekulić, „prve Evropljanke srpske kulture“, prikaže kao konstruktivan spoj „istoka“ i „zapada“. Njena borba za podizanje svesti jedne male i prilično zatvorene nacije javlja se od Pisama iz Norveške, preko „Vidovdanske ideje“, „Kulta sile“ i „Problema malog naroda“, sve do konačnog obračuna sa Skerlićevom optužbom za „nenacionalnost“, objavljenog kao predgovor drugom izdanju Pisama. Iz ovog obračuna Isidora Sekulić je, prema Slobodanki Peković, izašla kao pobednica, pre svega zato što je uspela da pronađe „jedan internacionalni duhovni prostor“, i to ne samo za sebe, već i za čitavu Srbiju, koju je svojim stvaralaštvom približila Evropi.

Autorka na kraju zaokružuje priču o životu i delu ove velike književnice, modernistkinje, feministkinje, intelektualke i Srpkinje kosmopolitskog duha, pričom o njenoj ljubavi prema Beogradu i drugim evropskim metropolama, kao i o ulozi koju grad ima u gotovo svim njenim delima. U poglavlju „Isidora i grad“, autorka kroz Saputnike, Hroniku palanačkog groblja i Zapise o Beogradu nastoji da prikaže i analizira tipičnog „gradskog junaka“ Isidore Sekulić, zajedno sa temama koje ga prate. U tome ona pronalazi sličnost sa junacima još jednog moderniste koji u svojim delima takođe prikazuje urbanu sredinu – Vladislava Petkovića Disa. Ovo poglavlje zasnovano je na dualitetu grad-palanka, a kroz njega i na onom večito prisutnom sukobu internacionalnog i nacionalnog. Tom sukobu je posvećeno deseto poglavlje, „Isidora i putovanja“, ove istinski temeljne i informativne studije. Pored toga što nastoji da ukaže na značaj putovanja za Isidoru Sekulić i njihov uticaj na razvoj putopisa kao nove forme u srpskoj književnosti, poredeći Pisma iz Norveške sa putopisima Jelene Dimitrijević i Jovana Dučića, autorka i ovde otvara pitanje sukoba sa kritikom koja nije imala sluha za novine koje je Isidora unela u okamenjenu književnost jedne male zemlje. Poglavlje se završava navođenjem reči iz predgovora drugom izdanju Pisama, koje je Isidora, u sopstvenu odbranu i sa dozom ironije, uputila „velikom kritičaru“ i srpskoj kritici uopšte.

Konačno „za i protiv“ Isidore Sekulić, kojim se studija završava, jasno svedoči o tome koliko je njena poruka i danas relevantna: „Razlika između evropskog i nacionalnog kod Isidore Sekulić biva razrešena jednostavno i prirodno. Ukoliko smo mi u svetu, i svet u nama, pa samim tim i Evropa je Srbija i Srbija je Evropa.“


[1] Stvaralaštvom Isidore Sekulić bavi se i poljska slavistkinja Magdalena Koh, čije radove autorka ovde ne pominje, ali koji bi svakako mogli doprineti jednoj ovakvoj studiji. Takođe, monografija Magdalene Koh, objavljena 2007. godine na poljskom jeziku, (a 2012. i u srpskom prevodu) pod naslovom „Kada sazremo kao kultura...“: Stvaralaštvo srpskih spisateljica na početku XX veka: kanon – žanr – rod = „...Kiedy dojrzejemy jako kultura...“ Twórczość pisarek serbskich na początku XX wieku: kanon – genre – gender, velikim delom je posvećena upravo stvaralačkom radu Isidore Sekulić. Temeljniji prikaz navedene knjige objavljen je u prethodnom izdanju časopisa Knjiženstvo.

[2] Svi citati preuzeti su iz navedenog dela.

Sofija Nemet

Isidora Sekulić – The Serbian Woman of a Cosmopolitan Spirit

Isidorini oslonci / Slobodanka Peković. – Novi Sad: Akademska knjiga, 2009 (Novi Sad: Budućnost). – 196 str. ; 23 cm. – ISBN 978-86-86611-27-7

Na početak stranice