Navigacija

Ana Kolarić
Filološki Fakultet
Univerzitet u Beogradu

UDK: 305-055.2
050 Žena

Originalni naučni članak

„Žena, domaćica, majka. Od te tri reči zavisi ceo svet”:analiza časopisa Žena (1911-1921)

Na prostoru južne Ugarske i Kneževine Srbije kategorije poput emancipacije žena, „ženskog pitanja” i „ženskih prava” razmatraju se u drugoj polovini devetnaestog veka. Pod okriljem nacionalno-oslobodilačkog pokreta emancipacija žena se dovodi u tesnu vezu sa formiranjem srpske države i nacije. Ovaj rad predstavlja pokušaj da se osvetle različiti diskursi vezani za emancipaciju žena, „žensko pitanje” i „ženska prava” u časopisu Žena koji je izlazio u Novom Sadu, između 1911. i 1921. godine. Prvi deo rada pruža opštiji teorijski okvir za analizu ženskih časopisa na srpskom jeziku koji su objavljivani na početku 20. veka. Drugi deo rada posvećen je analizi konkretnih primera iz časopisa Žena.

Ključne reči:

emancipacija žena, „relacioni” i „individualistički” feminizam, formiranje nacije, ženski časopisi.

Jedno od važnih obeležja devetnaestog veka u Evropi jeste snažan feministički pokret,[2] u okviru kog su formulisani zahtevi za emancipaciju žena. Međutim, iako je osnovni zahtev feminističkog pokreta bio zajednički za sve one koji su u njemu učestvovali, načini na koje su zahtevi za emancipaciju formulisani razlikovali su se, kao i obično, u zavisnosti od istorijskog i geopolitičkog konteksta. Sa izvesnom ogradom, ovde se možemo poslužiti terminom ‘politike lociranja’ (politics of location) koji Edrijan Rič (Adrienne Rich) koristi kako bi ukazala na činjenicu da svaka žena zauzima određeno „mesto na mapi” koje je istovremeno i „mesto u istoriji”.[3] Ukoliko se pojam ‘politike lociranja’ shvati kao presek istorijskog (vreme) i geopolitičkog (prostor/moć), onda je nemoguće koristiti uopštavanja poput: žene uvek, žene nikad, žene svuda, itd. Kao što Edrijan Rič ističe, neophodno je upitati se: „Kada, gde, i pod kojim okolnostima je neka tvrdnja tačna?”[4] U tom smislu, možemo reći da feministički pokret ima različite ciljeve i strategije u zavisnosti od (specifičnosti) konteksta u kom se javlja.

Na prvom mestu, postojala je jasna razlika između načina na koje su formulisani zahtevi za emancipaciju žena u Americi i Velikoj Britaniji, s jedne strane, i u Evropi, s druge. Za razliku od anglo-američkog feminizma koji se fokusirao na ostvarenje jednakih prava žena u društvu u kom dominiraju muškarci, to jest u društvu u kojem je muškarac bio norma, evropski – a naročito francuski – feminizam počivao je na isticanju polne razlike u okviru muško-ženske komplementarnosti.[5] Jednostavno rečeno, razlika između anglo-američkog i evropskog feminizma, zasnovana na zanemarivanju, odnosno, isticanju polne razlike, svodila se na sledeće pitanje: da li žena treba da bude u potpunosti uključena u sistem (zakonski, obrazovni, kulturni) koji je formiran u skladu sa muškim potrebama ili treba uzeti u obzir posebnost žena i osmisliti novi, paralelni sistem?[6] To pitanje, koje se često manifestuje u dihotomijama jednakost/razlika, individualno/relaciono, i, konačno, liberalno/kulturalno, bilo je od presudnog značaja za konceptualizaciju ne samo devetnaestovekovnog, već i kasnijih feminističkih pokreta.

Kategorije poput emancipacije žena, „ženskog pitanja” i „ženskih prava”, koje proizlaze iz ideje o nužnosti promene socijalnog, ekonomskog i političkog života žene, prvi put se ozbiljnije razmatraju u krugu predstavnika školovane elite u južnoj Ugarskoj i u Kneževini Srbiji u drugoj polovini devetnaestog veka.[7] Jedna od ključnih tačaka u zahtevima zagovornika emancipacije žena bilo je obrazovanje. Kako se često ističe u literaturi, „ideja o školovanoj, obrazovanoj ženi odnosila se najčešće na ženu-majku, odnosno na adekvatnu pripremu žene za materinsku ulogu u društvu”.[8] Takvo razumevanje obrazovanja žena vodilo je ka tome da se (obrazovane) majke vide kao vaspitačice građana/nacije, te da se emancipacija žena dovede u tesnu vezu sa formiranjem nacije. Kao učesnice nacionalno-oslobodilačkog pokreta žene su se zalagale za emancipaciju i isticale da ta emancipacija igra bitnu ulogu u oslobođenju zemlje.[9] Naravno, ovo se posebno odnosilo na one zemlje u Evropi u kojima je proces formiranja nacije bio u toku, poput Poljske, Češke, Mađarske, Srbije.

U ovom radu baviću se različitim diskursima u vezi sa emancipacijom žena, „ženskim pitanjem” i „ženskim pravima” u časopisu Žena koji je izlazio u Novom Sadu, između 1911. i 1921. godine.[10] Pošto je ovaj rad deo šireg istraživanja čija su tema razni diskursi koji se vezuju za emancipaciju žena, kao i obrazovanje žena, u ženskim časopisima koji su izlazili na srpskom jeziku do 1915. godine, prvo ću opisati opštiji kritičko-teorijski okvir unutar kog ću smeštati i analizirati ženske časopise. U ocrtavanju tog okvira osloniću se na klasične feminističke tekstove sledećih autorki: Karen Ofen (Karen Offen),[11] Kerol Pejtmen (Carole Pateman) i Nire Juval-Dejvis (Nira Yuval-Davis). U drugom delu teksta pažnju ću posvetiti analizi konkretnih primera iz časopisa Žena.

Emancipacija žena: „relacioni” i „individualistički” pristup

Karen Ofen, jedna od poznatijih istoričarki u oblasti istorije feminizma u Evropi u devetnaestom veku, predlaže da se u cilju preispitivanja i rekonceptualizacije opšteg razumevanja termina ‘feminizam’ istoriji te reči, to jest, njenoj upotrebi pristupi iz komparativne istorijske perspektive.[12] Autorka s pravom tvrdi da su istorijsko razumevanje i definicija feminizma ključni kako za sadašnji tako i za njegov budući politički angažman. Prema Karen Ofen, definicija feminizma kao „teorije i/ili pokreta usmerenog na poboljšanje ženske pozicije ostvarivanjem političkih, zakonskih ili ekonomskih prava, koja su jednaka pravima garantovanim muškarcima” ne zadovoljava kada je reč o evropskom feminizmu.[13] Evropljani su zagovarali ideju o polnoj razlici u okviru muško-ženske komplementarnosti, ističući u prvi plan ženstvenost (womanliness), tvrdi Karen Ofen. Za razliku od anglo-američkog feminizma čiji je akcenat bio na „pravima jednakim pravima garantovanim muškarcima”, evropski feminizam se fokusirao na „ženska prava”. Rečima Karen Ofen, u pitanju je bila tanana, ali suštinska razlika.

Novija istraživanja istorije feminizma u Evropi ukazuju na postojanje dva pristupa kojima su se žene i muškarci, istorijski gledano, koristili u cilju emancipacije žena: „relacioni”/”odnosni” (relational) i „individualistički” (individualist).[14] Šta je relacioni, a šta individualistički feminizam? Relaciona feministička tradicija temelji se na ideji rodno-podeljenog društva u kojem vlada jednakost. Osnovna je jedinica tog društva zajednica muškarca i žene, koja nije hijerarhijski ustrojena, već se zasniva na komplementarnosti.[15] Nasuprot tome, individualistički feminizam za osnovnu jedinicu uzima individuu, to jest, pojedinca, nezavisno od njegovog pola, odnosno roda. Kada je reč o relacionom feminizmu treba posebno naglasiti da se u okviru tog koncepta zagovaraju „prava žena kao žena (definisanih uglavnom na osnovu njihovih materinskih i/ili negovateljičkih sposobnosti) u odnosu prema muškarcima”.[16] Štaviše, insistira se na ženskim – različitim – doprinosima društvu, te se onda i zahtevi u pogledu zajedničkih dobara temelje na tim specifično ženskim doprinosima.[17] S druge strane, u okviru individualističke feminističke tradicije naglašen je apstraktan koncept individualnih ljudskih prava, čiji je cilj dostizanje lične nezavisnosti u svim oblastima života, što znači da je ovaj pristup zanemarivao sve one društvene uloge i doprinose koji su, barem delom, uslovljeni nečijim polom, odnosno rodom.[18] Razume se da su iz dve ovako različito postavljene koncepcije feminizma potekli i različiti zahtevi u pogledu emancipacije žena.

Za relacioni feminizam karakteristični su zahtevi u oblastima u kojima je država delovala u interesu majki.[19] Štaviše, kako Karen Ofen ističe, „ključni argumenti relacionog feminizma kulminirali su u naizgled paradoksalnom konceptu ‘jednakost u razlici’“.[20] Mnogi koji su se borili za emancipaciju žena pod okriljem relacionog feminizma smatrali su da su ideje individualističkog feminizma socijalno destruktivne i, konačno, ‘neženstvene’.[21] To je samo doprinelo jačanju ideje o „ženskim pravima” zasnovanim na ženstvenosti i materinstvu, a neretko su ova ideja i diskursi o nacionalnom interesu bili udruživani.[22]

O čvrstoj vezi između materinstva i građanskih prava govori i Kerol Pejtmen. Kao i mnogi drugi, i čuvena britanska feministkinja smatra da se feministički pokret deli na one koji zagovaraju ideju o jednakosti (equality) i one koji zagovaraju ideju o razlici (difference). Ovde ipak treba imati u vidu da ta često korišćena dihotomija jednakost/razlika (equality/difference) nije idealno terminološko rešenje, zbog čega je izlagana kritici. Razume se da se sve pripadnice i pripadnici feminističkog pokreta zalažu za jednakost (equality), odnosno ravnopravnost. Utoliko bi bilo preciznije razumeti taj pojam kao širi od pojmova istovetnosti (sameness) i različitosti (difference). Drugim rečima, borba za ravnopravnost ne dovodi se u pitanje niti u jednom feminističkom pristupu.

Za Kerol Pejtmen je važno da skrene pažnju na to da je uobičajeno razumevanje istorije ženske borbe za građanska prava kao kampanje za jednakost čiji bi rezultat bilo proširenje prava muškaraca/građana na žene isuviše pojednostavljeno viđenje te borbe. Drugim rečima, premda se ideje o ‘jednakosti’ i ‘razlici’ obično vezuju za dve struje unutar feminističkog pokreta, ova autorka smatra da su politike ženskog pokreta znatno složenije od navedene podele. U fokusu njenog interesovanja nalaze se politike materinstva jer je, po njenom mišljenju, „činjenica da samo žene mogu da zatrudne, porode se i doje novorođenčad obeležje ‘razlike’ par excellence“.[23] Kerol Pejtmen smatra da je materinstvo bilo od presudnog značaja za uključivanje žena u savremeni politički sistem, te da su i dužnosti žena prema državi često razmatrane u tom svetlu.

Borba za emancipaciju žena na prostoru na kojem su krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka živeli Srbi tesno je vezana za nacionalno-oslobodilački pokret i proces formiranja nacije. Ako govorimo o odnosu između žena i nacije, to jest, o problemima koji se tiču roda, nacije i države, onda svakako treba uzeti u obzir čuvenu knjigu Rod i nacija (1997) izraelske teoretičarke nacionalizma Nire Juval-Dejvis. Ovu autorku prevashodno zanimaju rodni odnosi i načini na koje oni utiču na nacionalne projekte i procese, kao i to kako ti procesi utiču na te odnose.[24] Da bi opisala uglavnom prikriveno učestvovanje žena u proizvodnji nacija, Nira Juval-Dejvis izdvaja tri dimenzije nacionalističkih ideologija/projekata: genealošku dimenziju koja se fokusira na specifično poreklo ljudi (Volknation); kulturnu dimenziju u kojoj se „‘bit nacije’ vidi u simboličkoj baštini jezika i/ili religije i/ili drugih običaja i navika” (Kulturnation); i građansku dimenziju koja je usredsređena na građanski status u državi (Staatnation).[25] Nira Juval-Dejvis analizira kako specifične strategije uključivanja i isključivanja žena funkcionišu u svakoj od navedenih dimenzija, baveći se detaljno reproduktivnom ulogom žena, vezom između kulturne reprodukcije i rodnih odnosa i, naposletku, dvojakim građanskim statusom žena.

Imajući sve ovo u vidu, namera mi je da u nastavku rada prvo ocrtam kontekst u kom nastaje časopis Žena, a zatim da opišem diskurse koji se javljaju u tom časopisu u vezi sa emancipacijom žena. Pored toga što se zahtevi za emancipaciju Srpkinja mogu tumačiti u kontekstu podele na relacioni i individualistički pristup, za njih je karakterističan i specifičan nacionalni diskurs. U tom smislu, tri dimenzije nacionalnih projekata koje navodi Nira Juval-Dejvis biće od značaja za analizu položaja srpske žene kao majke i supruge, zatim prenositeljke (narodne) tradicije i, konačno, građanke.

Časopis Žena: kontekst

Kako je već rečeno, kategorije poput emancipacije žena, „ženskog pitanja” i „ženskih prava” postaju deo ozbiljnije rasprave u krugu predstavnika školovane elite u južnoj Ugarskoj i u Kneževini Srbiji u drugoj polovini devetnaestog veka, ulazeći u javni diskurs „putem štampe, osnivanja raznih udruženja i političkog partijskog delovanja”.[26] Kada se radi o položaju žena u društvu, istoričarka Ana Stolić naglašava da su „[p]rve rasprave usledile [...] tek s jačanjem autoriteta države – Kneževine Srbije i to u dva slučaja: prilikom formulacije odredbi o nasleđivanju koje su ušle u Srpski građanski zakonik 1844. godine i, nešto kasnije, u tekstovima i pedagoškim knjigama u kojima se iznosila argumentacija za školovanje ženske dece ili protiv njega”.[27] Ako se složimo da je stepen emancipacije žena mera opšte emancipacije jednog društva, onda jedino možemo da zaključimo da srpsko društvo nije bilo emancipovano u vreme primene Srpskog građanskog zakonika (od 1844. do 1946. godine).[28] Izgleda da je neravnopravnost bila najizraženija kada je reč o naslednom pravu i o udatim ženama. Prema zakoniku, položaj udate žene bio je isti kao i položaj maloletnih ili umno poremećenih lica; žena je bila pod muževljevom zaštitom i nije imala pravo na nasleđivanje imovine. Neudate žene, udovice i razvedene žene zauzimale su bolji (pravni) položaj u društvu.[29]

Nasuprot tome, položaj srpskih žena u Vojvodini bio je nešto povoljniji, pošto je solidna privredna i kulturna razvijenost ugarskog društva pozitivno uticala na život u Vojvodini. Srbi u Vojvodini ostvarili su pravo na crkveno-školsku autonomiju, građansku i versku ravnopravnost, te mogućnost da osnivaju osnovne i srednje škole. Za razliku od žena u Kneževini Srbiji, prema ugarskom građanskom pravu žene u Vojvodini bile su skoro izjednačene s muškarcem: žena „nije bila pod tutorstvom muža, imala je poslovnu sposobnost, mogla je otvoriti radnju, nasleđivala je oca ravnopravno s braćom, slobodno je raspolagala svojom očevinom i delom zajedničke tečevine u braku”.[30] Međutim, ne treba gubiti iz vida da su se Srpkinje retko koristile ovim pravima, te da su se često držale običajnog prava i odricale nasledstva u korist braće.[31]

Ključna pitanja koja su se javila u vezi sa obrazovanjem žena moguće je formulisati na sledeći način: da li devojčice treba da idu školu; da li treba dozvoliti mešovite škole; kakvo obrazovanje dolikuje devojčicama s obzirom na njihovu žensku ‘prirodu’? Naravno, obrazovanje žena, kao i pitanja koja se za njega vezuju, treba smestiti u širi kontekst: s jedne strane, na prostoru na kojem u drugoj polovini devetnaestog i početkom dvadesetog veka žive Srbi postoji nastojanje da se sprovede modernizacija (to jest, ekonomske, političke, socijalne, kulturne promene); s druge strane, zagovornici tradicije, koja se shvata kao temelj za formiranje srpske države i nacije i njeno samopoimanje, suprotstavljaju se modernizacijskim procesima kao svojevrsnoj novotariji i nekritičkom prihvatanju ‘tuđinske’ kulture koja ugrožava ‘srpstvo’.[32]

Uloga žene u srpskom društvu u Ugarskoj takođe je bila tesno vezana za nacionalnu borbu. Žena je trebalo da bude „dobra Srpkinja, da decu vaspitava u srpskom duhu i tako stvori generacije koje neće pokleknuti pred merama asimilacije”.[33] Godine 1874. otvorene su Srpske više devojačke škole u Novom Sadu i Pančevu, a zatim i u Somboru. Ubrzo posle toga pokrenuto je nekoliko ženskih časopisa čije su saradnice bile žene. Kako će se pokazati, feminizam tih autorki formirao se pod jakim uticajem nacionalnih diskursa.[34]

Ženski časopis Žena, čiji je podnaslov bio „časopis za pouku i zabavu” pokrenut je 1911. godine u Novom Sadu. Izlazio je jedanput mesečno od početka 1911. godine do izbijanja Prvog svetskog rata, kada je prestao da izlazi. Obnovljen je 1918. godine i izlazio je do kraja 1921. godine. Časopis je pokrenula i uređivala Milica Tomić (1859-1944), ćerka Svetozara Miletića i Anke Milutinović i žena Jaše Tomića.[35] Ona je uređivala i istoimeni kalendar, koji je izlazio uz časopis. Važno je odmah skrenuti pažnju na činjenicu da je Milica Tomić bila jedina žena-urednica u to vreme, zato što je u Novom Sadu važila druga pravna praksa. Ostali ženski časopisi imali su za urednike muškarce što je bio rezultat zakona na osnovu kog su žene bile lišene prava da se brinu o novcu i imovini ili da se pojavljuju pred sudom.[36]

U tekstu o ženskoj periodici, Slobodanka Peković objašnjava da „[s]vaki govor o ‘ženskim’ časopisima već na samom početku dovodi sagovornike u dilemu da li se misli na časopise za žene, one koji se izdaju da bi ženu uljuljkali u sigurnosti kuće (bez obzira na to da li je to zamak ili koliba), mode, svakodnevnih obaveza, ili na časopise koje stvaraju žene same za sebe”.[37] Žene su sarađivale u oba tipa časopisa. Kada je reč o časopisima koji su stvarani za žene treba napomenuti da se u njima negovao stereotip o ženskim potrebama i obavezama, odnosno, žene su bile predstavljene kao čuvarke tradicije. Međutim, S. Peković ističe da se u „svim ženskim časopisima [...] oseća jedna vrsta solidarnosti prema onome što se u svetu i Srbiji dešavalo oko ženskih prava i zahteva bez obzira na uređivačku politiku ili ideološku opredeljenost uredništva”.[38]

Moglo bi se reći da je časopis Žena bio ženski list opšteg tipa, što znači da nije bio usko specijalizovan za domaćinstvo, modu, veru, ženska zanimanja, omladinu ili nešto drugo.[39] Žena je pokrenuta s namerom da se bavi „svima pitanjima, koja se odnose na život žene i na poziv njezin”.[40] List donosi članke različitog sadržaja, o svemu „što može da koristi: ženi u društvu, u kući, u kujni, pri vaspitanju dece, negovanju zdravlja, a neće izostati ni zabava”.[41] Slobodanka Peković skreće pažnju na značaj podnaslova ženskih časopisa, koji obično glasi „časopis za pouku i zabavu”: period o kome govorimo može se „okarakterisati i kao doba narodnog prosvećivanja, poboljšanja obrazovnih standarda i ekonomskog položaja ugroženih grupacija (uglavnom radnika, žena i dece)”.[42] Pored ostalog, u časopisu Žena su objavljivane i pripovetke, drame i poezija. Zanimljivo je da se struktura ženskih časopisa (odnosno, njihova formalna i sadržajna obeležja) nije bitno izmenila do danas, a raspored priloga je najčešće izgledao ovako: uvodni tekstovi obrađivali su takozvanu temu dana ili meseca; zatim su sledili književni i „naučni” prilozi (najčešće iz oblasti zdravlja i higijene), saveti, recepti, moda.[43] Uredništvo Žene naglasilo je da će se prvenstveno baviti ženama-Srpkinjama: „ Žena će imati poglavito na umu našu srpsku kuću i naše srpske društvene prilike, ali će se truditi, da upozna svoju publiku i sa napretkom drugih naroda”.[44] Časopis Žena nije zagovarao odbacivanje svih postojećih navika i običaja, pošto Milica Tomić nije bila feministkinja u radikalnom smislu te reči, naprotiv, ona je želela da „zadrži osnovne vrednosti patrijarhalnog društva, videći u njima – trajne ljudske vrednosti”.[45] Zato ne treba da čudi što su brak, materinstvo i srpska nacionalna ideja bili stalni elementi borbe za emancipaciju žena unutar časopisa Žena.

Časopis Žena: analiza

Kultura ženstvenosti

Tekst „Krajnja cel žene” Jaše Tomića jedan je od reprezentativnih priloga na temu emancipacije žena koji se pojavio u ovom časopisu. U tom tekstu Jaša Tomić opisuje razgovor o mogućoj naslovnici kalendara Žena za 1912. godinu, koji se vodio između njega i četiri žene. Tomićev predlog da se na naslovnoj strani prikaže žena koja izlazi iz provalije uz pomoć muškarca koji joj pruža ruku izazvao je snažno negodovanje među njegovim sagovornicama. Čini se da se u okviru ove rasprave formulišu dva suprotstavljena stanovišta, koja bi se, uz izvesne ograde, mogla opisati kao relacioni feminizam, čiji je zagovornik Jaša Tomić i individualistički feminizam, koji zastupa jedna od učesnica rasprave. Neslaganje između dva sagovornika najoštrije je kada se govori o materinstvu. Dok anonimna sagovornica tvrdi da muškarci hoće „savremene, moderne dadilje, ali ipak hoćete da vam žena ostane i nadalje dadilja”, Jaša Tomić smatra da „[i]ma nekih granica, koje je priroda odredila, a protivu toga bi se najobrazovaniji ljudi i najobrazovanije žene uzalud borili”.[46] On još dodaje da žene treba da se obrazuju i rade da ne bi stupale u brak isključivo radi materijalne dobiti, to jest, egzistencijalne sigurnosti. Sagovornica svoj odgovor na Tomićevo izlaganje o braku, ravnopravnosti i ekonomskoj samostalnosti žene formuliše u obliku pitanja: „I to je sve, gospodine, čime opravdavate našu borbu za oslobođenjem iz današnjeg položaja?”[47]

Uprkos tome što navodi razna prava koja ženi pripadaju, Jaša Tomić ipak ističe da, bez obzira na razvitak čovečanstva, žena treba da deluje u određenom krugu koji joj je priroda dodelila; ona taj krug može da proširi, ali ne i da napusti. Naravno, krug o kome je reč čine porodica i dom. Nakon te njegove izjave sledi sukob oko značenja narodne izreke „Ne stoji kuća na zemlji, nego na ženi”, koja je bila moto časopisa Žena. Sagovornica ovaj moto razume kao nazadno načelo koje služi da se žena smesti u privatnu sferu, odnosno, kuću. Jaša Tomić, međutim, smatra da je kuća temelj društva i države, te da žena koja nosi kuću na plećima ima veliku odgovornost. Naravno, ovde je ključno to što Jaša Tomić za temelj društva i države postavlja kuću, odnosno porodicu, umesto pojedinca. Njegova sagovornica insistira na tome da upravo dužnosti i obaveze koje žena ima u kući onemogućavaju njeno javno delovanje i angažman u društvu. Uprkos svim primedbama, Jaša Tomić okončava raspravu o ženskim pravima, to jest, cilju ženske borbe na sledeći način:

U vašem časopisu biće pogrešaka, i mora ih biti, jer je žensko pitanje jedno od najtežih pitanja. Ali u jednom ne smete grešiti. Ne smete grešiti u onome, što je van svake sumnje: Žena treba da ostane žena. Ako ne nas radi, a ono dece radi. Ta deca imaju bezuslovno prava da imaju oca i mater, a ne – dva oca. Najglavnija je cel žene, da ostane žena. Obrazovana, ravnopravna, ali žena. Što god ide protiv toga, i nema pred očima tu cel, ne treba da ističete. Sa onim drugim ćemo već lakše.[48]

Bilo bi zanimljivo pokazati da su suprotne pozicije koje se zauzimaju u ovom tekstu deo skrivene strategije. U tom slučaju, jake stavove Jaše Tomića mogli bismo da tumačimo kao nužna sredstva koja služe da se otvori prostor za iskazivanje drugačijih, u ondašnjem srpskom društvu teže prihvatljivih stavova o ženi kao ravnopravnoj građanki, čiji pol/rod nije od značaja za zahtevanje jednakih prava. Drugim rečima, mogli bismo pretpostaviti da je autoru teksta bilo jasno da glas koji smatra da žena ne mora da bude prvenstveno majka i domaćica može da se čuje samo ako je nadjačan. Međutim, imajući u vidu Tomićeve političke stavove, sva je prilika da ipak nije reč o skrivenoj strategiji. Bilo kako bilo, treba reći da ovaj tekst Jaše Tomića svedoči da je u časopisu Žena, uprkos dominantnoj uredničkoj politici po kojoj je žena, iako obrazovana, ipak otelotvorenje tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti (to jest, na prvom mestu domaćica, supruga, majka), postojao prostor za drugačije razumevanje žene i njene uloge u društvu, te je utoliko moguće govoriti i o emancipatorskom potencijalu.

I saradnici i saradnice časopisa često su koristili argumentaciju kakvu smo videli u tekstu „Krajnja cel žene”. Drugim rečima, negovala se svojevrsna kultura ženstvenosti koja ženi dodeljuje ulogu u društvu na osnovu ‘prirodnih’ razlika. Ta kultura ženstvenosti, utemeljena na ideji relacionog feminizma o polnoj razlici, očituje se i u komentarima o ženskim pokretima i borbi „ženskinja” za njihova prava u drugim zemljama, a posebno u Engleskoj. Recimo, u tekstu „Šta se događa u Engleskoj zbog ženskog prava glasa?” nailazimo na pokušaj da se objasni i opravda „postupak ženskinja, koji se ne slaže s njihovom prirodom”.[49] Reč je o nasilju kojem su pribegle žene na ulicama Engleske. U izveštaju sa svetskog kongresa žena za žensko pravo glasa održanog u Budimpešti 1913. godine navodi se da je predsednica kongresa, Amerikanka Keri Čepmen Kat (Carrie Chapman Catt, 1859-1947) morala javno da zauzme stav prema ženama u Engleskoj i njihovim načinima borbe za pravo glasa. Predsednica kongresa izjavila je da kongres ne želi da se izjašnjava ni povoljno ni nepovoljno o tom pitanju, ali da svakako želi da skrene pažnju na to da se „muškima kad su se borili za svoje pravo glasa, nikada nije prebacivalo to što se služe revolucijama i revoltama”.[50]

Nasuprot tome, u tekstu „Borba ženskinja za ravnopravnost i Srpkinje” Vukica M. Aleksijevića oštro osuđuje sredstva i načine borbe koje Engleskinje koriste u borbi za pravo glasa. Prema uverenju ove autorke:

Taj i takav način borbe, taka sredstva u borbi, pa da joj je svrha kako plemenita i uzvišena, ne može se odobriti. [...] Kao što ne dolikuje ženi sablja, čizme s mamuzama, tako joj ne dolikuje ni grubost. [...] Žena koja izgubi nežnost, čednost, te upravo ženske odlike, ta i nije više žena i ne može da traži, da se ima obzira prema njoj kao ženi. Takom borbom žene ne samo da ne koriste svojoj stvari, nego joj i upravo škode. Eto to je jedna krajnost, koja je za osudu.[51]

Vukica M. Aleksijevića smatra da je poziv žene-Srpkinje u prvom redu uporodici, gde je „najpotpuniji, najlepši, pa tu treba i da ostane”; pošto zasnuje porodicu, žena treba da se prihvati svoje uloge domaćice, a brigu o kući ne treba da vidi kao svoju dužnost, već kao svoj poziv; kao „muževljev drug” ona utiče na svog muža, pa onda „ i ne izlazeći iz porodična kruga može da utiče preko svoga muža i na razvoj društvenosti ”; poslednja, ali ne i najmanje važna uloga žene jeste vaspitanje dece.[52]

Žena, domaćica, majka. Od te tri reči zavisi ceo svet.

Za tumačenje primera koji slede biće od koristi uvidi Nire Juval-Dejvis u vezi sa načinima na koje žene učestvuju u formiranju nacija. Izraelska teoretičarka naglašava da je u etničkim i nacionalističkim diskursima centralna reproduktivna uloga žena. Što se tiče veze između kulturne reprodukcije i rodnih odnosa unutar nacionalnih zajednica, žene su „i individualno i kolektivno, postavljene kao simboličke nositeljice identiteta i časti kolektiviteta” zbog čega se od njih zahteva da nose „breme predstavništva”.[53] Iako žene najčešće simbolišu „jedinstvo kolektiviteta, čast i raison d’être specifičnih nacionalnih i etničkih projekata”, one su najčešće „isključene iz kolektivnoga ‘mi’ političke zajednice i ostaju u položaju objekta, a ne subjekta”.[54] Kada objašnjava odnos politika roda i građanskog statusa, Nira Juval-Dejvis ističe jaku vezu između privatne i javne sfere: odnosi koje država reguliše unutar privatne sfere (na primer, brak, razvod, zajednička imovina) direktno utiču na građanski status žena u javnoj sferi.[55] Nira Juval-Dejvis naglašava dvojaku prirodu ženskog građanskog statusa: „na jednoj su strani [žene] građani kao i drugi, a na drugoj uvijek postoje pravila, propisi i politike koji se odnose samo na njih”.[56]

Diskurs o ženi kao prvenstveno dobroj supruzi, domaćici i majci, a samim tim i dobroj Srpkinji, javlja se i kada je reč o obrazovanju. Ako se ima u vidu celokupna delatnost Milice J. Tomić, njena istrajnost u borbi za emancipaciju žena i izuzetan društveni angažman, onda argumentacija u njenom tekstu „Naše više devojačke škole” bar naizgled iznenađuje i zahteva da se pažljivije razmotri. U tom tekstu, Milica Tomić na sledeći način apeluje na srpski narodni crkveni sabor koji je odlučio da ukine finansijsku pomoć višim devojačkim školama:

[...] mi Srpkinje nemamo ni jednoga zavoda, u kome bi smo se prosvećivale i za srpske matere odgajale, da bi se dostojne svoga naroda pokazale.[57]

Urednica Žene formuliše zahtev koji Srpkinje postavljaju svojoj braći Srbima:

Da nam osnuju višu srpsku školu, u kojoj ćemo se odgajati za prosvećene i dobre srpske matere, pa da im odgajamo i dobre sinove. To je sva emancipacija, koju od vas zahtevamo![58]

I dalje:

Od višeg obrazovanja ženskog pola zavisi ne samo domaća porodična sreća, nego i napredak samoga naroda. Ženskoj je poziv, da bude u porodici dobra supruga, mati i domaćica, – a u društvu i narodu da očuva i neguje svest narodnosti, rodoljublje, čovečnost, dobre naravi i dobre narodne običaje![59]

Ovi citati otkrivaju aproprijaciju svih onih stereotipa koji se obično javljaju kada se spomene reč žena, naročito u izrazito tradicionalnim i patrijarhalnim društvima. Oslanjajući se na navedene teze Nire Juval-Dejvis, možemo identifikovati sve tri dimenzije nacionalnog projekta u tekstu Milice Tomić. Žena treba da brine o kući, rađa i vaspitava dobre srpske sinove.[60] Žena pravo na obrazovanje ne zahteva zato što joj ono – kao osobi – naprosto pripada već da bi bila bolja majka i Srpkinja. U obe sfere, i u privatnoj i u javnoj, žena je čuvarka i prenositeljka (narodne) tradicije. Uticaj nacionalnih diskursa na formiranje feminističke svesti kod Srpkinja bio je, bez sumnje, snažan, a borba za emancipaciju žena u tradicionalnom i patrijarhalnom srpskom društvu svakako je imala najviše izgleda za uspeh ukoliko je bila smeštena pod okrilje nacionalno-oslobodilačkog pokreta. Utoliko je realno pretpostaviti da su neke žene, čak i kada nisu delile zanos koji prati proces formiranja mlade nacije, smatrale da je dostizanje ravnopravnosti jedino moguće uz pomoć strategija koje se služe nacionalnim diskursom. Štaviše, možda je Milica Tomić, kao i neke njene saradnice, verovala da su opravdanja i izgovori nužni da bi se zadobila jednaka prava, ali da jednom stečena prava garantuju zauzimanje novih, ravnopravni(ji)h pozicija sa kojih se onda drugačije razgovara. Sasvim je drugo pitanje kakve su bile posledice takvog stava i da li je, istorijski gledano, upotreba kolektivističke matrice za ostvarenje ravnopravnosti bila poželjan izbor.

Međutim, treba reći da su se povremeno pojavljivali i tekstovi u kojima se, uz oslanjanje na rodno neutralan obrazac, zagovarala teza o jednakim pravima žena. Recimo, D. Lacković u tekstu „Cilj i zadatak ženskog pokreta” kaže sledeće:

Priznajemo li mi ženu ravnopravnu s mužem, kad se govori o dužnostima – moramo je priznati i u pravima. I naša će se sva docnija pokolenja čuditi, kako je bilo moguće toliko ratovati za stvar taku prirodnu i opravdanu. [...] Žene nemaju ponizno moliti. Sasvim je opravdano, kada zahtevaju pravdu.[61]

Prilozi o potrebi za obrazovanom srpskom ženom, čije će obrazovanje doprineti napretku celog naroda, tako što će žene negovati i prenositi ‘izvornu’ srpsku tradiciju i vrednosti, kako u privatnoj tako i u javnoj sferi, bili su česti u časopisu Žena. U tekstu „Problem emancipacije ženskinje” Vojislav Mihaldžić tvrdi da je obrazovanje žena neophodno da bi se očuvala srpska porodica pošto „[o]bičaji srpski i sva obeležja srpskog duha, – kojima je kolevka baš srpska porodica – počinju gubiti svoje meko gnjezdo i ustupaju polako mesta svoja običajima i duhu zapadnom”.[62]

Na sličnu argumentaciju nailazimo i u tekstu Mite Klicina pod nazivom „Žena i narodno prosvećivanje”:

Našu narodnu književnost, to biser blago naše, očuvale su u glavnom srpske matere na porodičnom ognjištu. Ljubav prema Srpstvu, oduševljenje za sve što je srpsko, unele su u podmladak matere. Njima treba Srpstvo u prvom redu da zahvali svoj opstanak.[63]

I dalje, iz pera gospođe Delfe Ivana Ivanića:

Da, majka mora sama svojim rukama stvoriti od svoga deteta u prvom redu dobrog čoveka, a zatim valjanog sina svoga naroda. [...] Mati treba da mu pročitava i prepričava naše narodno blago, našu narodnu poeziju, ona da ga uvede u duhovni svet, ona da ga upozna sa srpskom knjigom i srpskom kulturom.[64]

I, konačno, zanimljiva gradacija koju nalazimo u tekstu „Slava i hvala ženi!” Mileta Lipovca:

Žena, domaćica, majka. Od te tri reči zavisi ceo svet. Prva je reč velika, druga je značajna, a treća je sveta. [...] Obrazovana žena je razumna domaćica, verna ljuba i nežna majka.[65]

Na osnovu ovih primera uočava se mešanje dve uloge koje žena ima u društvu: s jedne strane, ona treba da rađa i vaspitava decu (to je njena biološka/reproduktivna uloga); s druge strane, ona prenosi određenu tradiciju i kulturu, braneći na taj način ono što je ‘naše’ od negativnih ‘stranih’ uticaja (to je ženska uloga u kulturnoj reprodukciji). Kako je već naglašeno u literaturi, odnos prema ženama u patrijarhalnim kulturama je dvojak: „žena nema društvenog uticaja, ali kao dobra majka i supruga, stub porodice, ona uživa veliki ugled”.[66] Među Srbima se prvenstveno negovao kult žene majke, a ženski uticaj u društvu bio je posredan i postojao je u okviru institucije braka.[67] Ukoliko odemo korak dalje u tumačenju, onda možemo da zajedno sa Kerol Pejtmen tvrdimo sledeće: ako je ultimativna dužnost građana (muškaraca) bila da daju život za svoju zemlju, onda je ultimativna politička dužnost žena bilo majčinstvo, to jest, da rađaju decu za potrebe države i, ako treba, da daju život ispunjavajući tu dužnost. Zbog svega toga, majčinstvo je uvek bilo u središtu nacionalnih politika i programa.

Zaključak

Smisao ispitivanja različitih diskursa vezanih za emancipaciju žena, njihovo obrazovanje i, uopšte, „ženska prava” u časopisu Žena – ali i u ostalim ženskim časopisima s početka dvadesetog veka – ne iscrpljuje se u pukom arhivskom radu koji otkriva mnoge zanimljive, premda često zaboravljene autorke i njihove tekstove.

Istraživanje organizovanja i delovanja ženskog pokreta Srpkinja u drugoj polovini devetnaestog i početkom dvadesetog veka svoj smisao jednim delom pronalazi i u relevantnosti zaključaka za trenutni ili budući društveno-politički kontekst. Ponovimo još jednom važnu tezu Karen Ofen: istorijsko razumevanje i definicija feminizma ključni su kako za sadašnji tako i za njegov budući politički angažman.

Drugim rečima, opis i analiza samih početaka organizovanja žena predstavljaju bitne elemente za uspostavljanje, ali i razumevanje tradicije feminističkog pokreta u Srbiji. Načini i sredstva borbe za kojima su žene tada posezale govore nam nešto i o angažmanu žena u kasnijem periodu. Kako smo videli, zahtevi žena s početka dvadesetog veka presudno su obeleženi time što su bili formulisani pod okriljem narodno-oslobodilačkog pokreta, u trenutku kada se formirala nacija. Otuda ne iznenađuje što su ženska prava i nacionalni interes išli ruku podruku. Razume se, ženska prava su tada bila predstavljena kao grupna prava (prava žena, to jest, Srpkinja), a ne pojedinačna prava (to jest, prava individue koja je, u pravnom smislu, rodno neutralna).

U toku jednog veka, koliko je prošlo od pokretanja časopisa Žena, promenilo se mnogo toga. Međutim, strategije, to jest, načini na koje se upućuje zahtev za jednaka (građanska) prava i danas su slične: zahtev se uvek tiče ili pojedinačnih ili grupnih prava. U tom smislu, bilo bi zanimljivo ispitati na koje su načine žene u Srbiji nastavile borbu za svoja prava; da li su zahtevale bolji položaj uz pomoć već oprobane kolektivističke matrice ili ne; da li su i kako česte promene političkih režima uticale na izbor sredstava u borbi za ženska prava; kada i pod kojim uslovima je ženski pokret ‘izrodio’ ženske studije i kako su one ušle u ‘muške’ institucije. To su samo neka od pitanja i problema kojima je lakše pristupiti ako se u obzir uzmu znanja i iskustva žena poput Milice Tomić. Uz to, treba imati u vidu i činjenicu da žene nisu jedina grupa u društvu koja se borila – i još uvek se bori – za jednaka prava. Većina marginalizovanih grupa – nacionalnih, seksualnih, verskih manjina, ljudi sa invaliditetom, itd. – bori se za jednak tretman u društvu. Njihovi zahtevi se takođe tiču pojedinačnih i/ili grupnih prava. Iz toga zaključujemo da se odnos građanskih prava i razlike ne tiče samo kategorije roda, međutim, iskustva i zaključci ženskog pokreta mogu nam biti od koristi – i u teoriji i u praksi – i kada su druge kategorije u pitanju.


[1] Ovaj rad je nastao u okviru projekta br. 178029 Ministarstva za prosvetu i nauku Republike Srbije, Knjiženstvo, teorija i istorija književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine.

[2] Ukoliko uvažimo opšteprihvaćenu, premda problematičnu, istorijsku podelu feminizma na talase, onda bi ženski pokret iz devetnaestog veka bio „prvi talas” ili sifražetski pokret, čija je glavna odlika bila usmerenost na dostizanje građanskih prava i prava na obrazovanje. Moglo bi se čak reći da devetnaestovekovna upotreba termina „žensko pitanje” pre govori o postojanju ‘prefeminističke svesti’ nego o feminizmu kao političkom pokretu, što je uobičajeno savremeno značenje tog termina. Gebi Vajner (Gaby Weiner) smatra da su istoričarke koje se bave feminizmom ubedljivo pokazale da se u svakom istorijskom periodu mogu pronaći žene koje su se žalile na svoje životne prilike, i to najčešće tako što su svoje prilike poredile sa prilikama svojih muških savremenika. Drugim rečima, prisustvo feminizma u istoriji znatno je duže od postojanja i upotrebe samog termina: od Sapfo u sedmom veku pre nove ere preko srednjeg veka do modernog (pa čak i postmodernog) doba uočavamo prisustvo feminizma (Gaby Weiner, Feminisms in Education: An Introduction [Buckingham and Philadelphia: Open University Press, 1998 (1994)], 52).

[3] Adrienne Rich, “Notes toward a Politics of Location”, u Blood, Bread and Poetry (New York & London: W. W. Norton, 1984), 212.

[4] Ibid.

[5] Karen Offen, “Defining feminism: a comparative historical approach”, u Beyond Equality and Difference: Citizenship, feminist politics and female subjectivity , ur. Gisela Bock, Susan James (London and New York: Routledge, 2005), 63.

[6] Nekoliko decenija kasnije slično pitanje postaviće Virdžinija Vulf (Virginia Woolf) u eseju Tri gvineje (1938), u kom odbija da se pridruži muškom društvu čiji je cilj da „očuva mir” (Virdžinija Vulf, Tri gvineje, s engleskog prevela Dragana Starčević [Beograd: Feministička 94 i Žene u crnom, 2000], 113). Kao razlog za to odbijanje uzima se razlika koja je uspostavljena između žena i muškaraca s obzirom na njihov pol/rod i obrazovanje. S jedne strane, Virdžinija Vulf se zalaže za jednaka prava žena na obrazovanje, zaposlenje, kulturni i intelektualni kapital. Ta jednakost trebalo bi da obezbedi ženama veći uticaj u odlučivanju, kako u privatnoj tako i u javnoj sferi. S druge strane, V. Vulf naglašava da upravo razlika omogućava ženama da vide stvari iz drugog ugla. Sposobnost da se stvari vide drugačije trebalo bi upotrebiti za analizu i rešavanje društvenih pitanja (na primer, promovisanje mira umesto rata i nasilja; promenu obrazovnog sistema i školskih programa). Pozivanje na razliku dodatno jača argumentaciju V. Vulf: neophodno je omogućiti ženama jednak pristup obrazovanju, zaposlenju, kulturnom i intelektualnom kapitalu zato što će specifično ženska perspektiva, odnosno tačka gledanja, doprineti ovim oblastima. Međutim, boriti se za ravnopravnost, a zastupati različitost, nije nimalo jednostavno. Kako žene mogu da sačuvaju svoju različitost ako zakorače u institucije koje su izgradili muškarci i namenili ih zadovoljavanju svojih potreba? Virdžinija Vulf na ovo pitanje odgovara odlučnim odbijanjem da se prilagodi dominantno patrijarhalnom društvu. Drugim rečima, ona bira različitost (difference) i zalaže se za osnivanje „Društva marginalki” kome pripadaju „kćeri obrazovanih muškaraca koje rade unutar sopstvene klase [...] i u skladu sa sopstvenim metodima za ostvarenje slobode, jednakosti i mira” (122-123; moj kurziv).

[7] Ana Stolić, Predgovor u Uloga žene: feministička gledišta Jaše Tomića, Jaša Tomić, prir. Ana Stolić (Novi Sad: Prometej, 2006), 18.

[8] Ibid, 16-17.

[9] Neda Božinović, Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku (Beograd: „Devedesetčetvrta” i Žene u crnom, 1996), 14.

[10] Časopis nije izlazio 1915, 1916. i 1917. godine.

[11] Okvir unutar kog Karen Ofen analizira različite konceptualizacije feminizma ključan je i za devetnaestovekovni ženski pokret Srpkinja. Slično misli i istoričarka Ana Stolić, koja se oslanja upravo na uvide Karen Ofen u svom predgovoru za knjigu sabranih tekstova Jaše Tomića na temu ženske emancipacije.

[12] Karen Offen, “Defining feminism...”, 62.

[13] Ibid, 63.

[14] Ibid, 68.

[15] Ibid.

[16] Ibid.

[17] Ibid, 69. Uzgred, podsetimo se šta Ruso (Jean Jacques Rousseau) kaže o razlici između muškaraca i žena u petoj knjizi Emila (1762), koja se bavi Sofijinim, to jest, ženskim vaspitanjem. Ruso ističe da je žena jednaka muškarcu u svemu što se ne tiče pola. Međutim, kada je reč o polu, javljaju se i sličnosti i razlike između muškarca i žene koje utiču na moral. Rusoovim rečima, „[u] onom što imaju zajedničko, [muškarac i žena] liče jedan na drugi, u onom pak, u čemu se razlikuju, ne mogu se porediti” (Žan Žak Ruso, Emil, Sofija ili žena, s francuskog preveo Dušan Tamindžić [Valjevo-Beograd: 1990], str. 420). Zaključak koji iz toga sledi jeste da, udruženi, i muškarac i žena doprinose zajedničkom cilju, ali na različite načine. Njihova suštinska različitost opisana je na sledeći način: „Jedan mora biti radan i jak, a drugi pasivan i slab; kod jednoga je neophodno potrebno da vlada volja i snaga, a kod drugog nežna popustljivost” (421). Jednom kada ustanovi da polna razlika presudno utiče na različitost između muškog i ženskog karaktera i temperamenta, Ruso zaključuje da muškarci i žene moraju biti različito vaspitavani. Iako je svrha poslova koje oni obavljaju zajednička, „poslovi [su] različiti, pa prema tome i sklonosti koje određuju poslove” (427).

[18] Ibid, 69.

[19] Ibid, 69-70. Načelno je bila prihvaćena ideja o postojanju fizioloških i kulturnih razlika između polova, o ženskoj i muškoj ‘prirodi’, o podeli rada i uloga u porodici, a zatim i u društvu, na osnovu pola. Otuda ne iznenađuje što Karen Ofen ističe da su zagovornice relacionog feminizma i zahtevale i pristajale na vladine programe koji su podržavali i unapređivali žensku prokreativnu ulogu, bez obzira na to što su javno tvrdile da ženama moraju biti dostupne i sve ostale oblasti rada i života (70).

[20] Ibid, 69.

[21] Ibid,73.

[22] Ibid. To se posebno odnosi na zemlje Centralne i Istočne Evrope, u kojima je proces formiranja nacije bio u toku.

[23] Carole Pateman, “Equality, difference, subordination: the politics of motherhood and women’s citizenship”, u Beyond Equality and Difference: Citizenship, feminist politics and female subjectivity , ur. Gisela Bock, Susan James (London and New York: Routledge, 2005), 15.

[24] Nira Yuval-Davis, Rod i nacija, s engleskog prevela Mirjana Paić Jurinić (Ženska infoteka, 2004), 11.

[25] Ibid, 35.

[26] Ana Stolić, Predgovor u Uloga žene..., 18.

[27] Ibid, 19.

[28] Marija Draškić, Olga Popović-Obradović, „Pravni položaj žene prema Srpskom građanskom zakoniku (1844-1946)”, u Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije , prir. Latinka Perović (Beograd: Institut za noviju istoriju, 1998), 11.

[29] Otuda ne iznenađuje činjenica da su upravo neudate žene i udovice osnivale i/ili finansijski pomagale razna ženska udruženja i ženske škole, pošto su jedino one slobodno raspolagale svojom imovinom.

[30] Neda Božinović, Žensko pitanje..., 22-23.

[31] Neda Božinović, Žensko pitanje..., 23; Ana Stolić, Predgovor u Uloga žene..., 19.

[32] U tekstu o Višoj ženskoj školi, Latinka Perović naglašava da je odnos modernosti i patrijarhalnosti proces, a ne stanje, čiju dinamiku određuju dva činioca: „siromaštvo društva, ogroman raspon između potreba koje brzo rastu i mogućnosti koje se sporo uvećavaju, i shvatanja koja izrastaju iz siromaštva i frustriranosti zbog nesavladivosti pomenutog raspona” (Latinka Perović, „Modernost i patrijarhalnost kroz prizmu državnih institucija: Viša ženska škola (1863-1913)”, u Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije , prir. Latinka Perović [Beograd: Institut za noviju istoriju, 1998], 142). Viša ženska škola, kao i svaka druga škola, bila je i obrazovna i vaspitna institucija, koja je „[u] ostvarivanju svog vaspitnog zadatka, [...] najveći značaj pridavala etičko-nacionalnim vrednostima”, stavljajući u prvi plan ideju o ujedinjenju srpskog naroda (154). U službi te ideje bili su škola, knjige, novine, časopisi, itd. Drugim rečima, dominirao je stav da škola treba da vaspita ženu u narodnom duhu i pripremi je za ulogu domaćice i majke.

[33] Sofija Božić, „Milica Tomić: stremljenje ka modernom”, u Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije , prir. Latinka Perović (Beograd: Institut za noviju istoriju, 1998), 452.

[34] Feministički i nacionalni diskursi udruživali su se na prostorima na kojima su se početkom 20. veka formirale nacije. Tako, na primer, Čehinje u Masarikovoj Češkoj zahtevaju pravo na obrazovanje i druga ženska prava kako bi mogle da uspešno izvršavaju svoj najveći zadatak, a to je da vaspitavaju decu da budu dobri Česi. Za Čehinje je ženski/feministički pokret bio istovremeno i demokratski i nacionalni pokret. Vidi: Melissa Feinberg, Elusive Equality. Gender, Citizenship, and the Limits of Democracy in Czechoslovakia, 1918-1950 (University of Pittsburgh Press, 2006), 11-40.

[35] Tesna saradnja Milice Tomić prvo sa ocem Svetozarom Miletićem i, kasnije, mužem Jašom Tomićem snažno je uticala na njena politička stanovišta i njen pristup borbi za emancipaciju žena. U ovom radu, nažalost, neće biti prilike za detaljno bavljenje životom, aktivnostima i uspesima Milice Tomić, koja je izuzetno važna figura za ženski pokret Srpkinja početkom dvadesetog veka. Za detaljnije podatke o Milici Tomić, vidi: Sofija Božić, „Milica Tomić...”, 451-469.

[36] Slobodanka Peković, „Ženski časopisi u Srbiji na početku 20. veka”, Slavica tergesina, Trieste, 2004, broj 11-12, 130.

[37] Ibid,123.

[38] Ibid, 125.

[39] Neda Todorović-Uzelac smatra da se „ženska” štampa deli na stariju, klasičnu „žensku” štampu i feministička, borbena glasila. Klasični „ženski” list donosi niz uputstava ženama „kako da žive, kako da se ponašaju, kako da budu uspešne supruge, majke i domaćice” (Neda Todorović-Uzelac, Ženska štampa i kultura ženstvenosti [Beograd: Naučna knjiga, 1987], 19). Prema N. Todorović-Uzelac, prvi takav časopis je engleski The Ladies Mercury, iz 1693. godine. Feministička, borbena glasila nastajala su skoro vek kasnije u odnosu na „ženske” listove, bila su više informativnog i političkog sadržaja, sa jasnim fokusom na borbu za ženska prava. Među tim časopisima treba izdvojiti La Fronde, iz 1897. godine, prvi dnevni list koji su stvarale isključivo žene. Smatra se da je podela „ženske” štampe na ove dve podvrste još uvek aktuelna, kao i da do mešanja sadržaja klasične „ženske” i feminističke štampe dolazi u prvoj trećini dvadesetog veka. Moglo bi se reći da je takva mešavina sadržaja prisutna u časopisu Žena.

[40] Žena, 1912, 1, 780.

[41] Ibid.

[42] Slobodanka Peković, „Ženski časopisi...”, 127.

[43] Prema S. Peković, održavanje veoma slične strukture ženskih časopisa tokom dugog vremenskog perioda svedoči o „istrajnosti stereotipa sa kojim se uvek susrećemo kada se pojavi reč ženski, žena” (135).

[44] Žena, 1912, 1, 780.

[45] Sofija Božić, „Milica Tomić...”, 467.

[46] Žena, 1911, 5, 296.

[47] Ibid, 301.

[48] Ibid, 306.

[49] Žena, 1913, 2, 113-116.

[50] Žena, 1913, 6, 357.

[51] Ibid, 341.

[52] Ibid, 345-346.

[53] Nira Yuval-Davis, Rod i…, 64.

[54] Ibid, 66.

[55] Ova tvrdnja podseća nas na argument Virdžinije Vulf iz Tri gvineje: i u privatnoj i u javnoj sferi zastupljena su slična tlačenja i diskriminacija žena. Takođe, videli smo da su krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka različiti zakoni o braku, razvodu i, naročito, ličnoj/zajedničkoj imovini presudno uticali na (različit) položaj Srpkinja na prostoru južne Ugarske i u Kneževini Srbiji.

[56] Nira Yuval-Davis, Rod i…, 38.

[57] Žena, 1911, 6, 368.

[58] Ibid, 369-370.

[59] Ibid, 370.

[60] Zašto sinove? Jedan odgovor bi bio da su sinovi bili korisni(ji) budući članovi društva pošto su kao ratnici/vojnici mogli da učestvuju u nacionalno-oslobodilačkoj borbi; drugi, manje verovatan odgovor bio bi da Milica Tomić aludira na nepovoljan položaj žena u društvu, smatrajući da je za devojčicu bolje da se u takvom društvu ne rodi.

[61] Žena, 1912, 9, 541.

[62] Žena, 1911, 9, 562.

[63] Žena, 1911, 11, 652.

[64] Žena, 1912, 5, 268.

[65] Žena, 1912, 2, 95-96.

[66] Sofija Božić, „Milica Tomić...”, 451.

[67] Ibid, 452.

Literatura:

Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: „Devedesetčetvrta” i Žene u crnom, 1996.

Božić, Sofija. „Milica Tomić: stremljenje ka modernom”. U Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije. Prir. Latinka Perović. Beograd: Institut za noviju istoriju, 1998, 451-469.

Draškić, Marija, Popović-Obradović, Olga. „Pravni položaj žene prema Srpskom građanskom zakoniku (1844-1946)”. U Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije. Prir. Latinka Perović. Beograd: Institut za noviju istoriju, 1998, 11-25.

Feinberg, Melissa. Elusive Equality. Gender, Citizenship, and the Limits of Democracy in Czechoslovakia, 1918-1950. University of Pittsburgh Press, 2006.

Offen, Karen. “Defining feminism: a comparative historical approach”. U Beyond Equality and Difference: Citizenship, feminist politics and female subjectivity. Ur. Gisela Bock, Susan James. London and New York: Routledge, 2005, 62-81.

Pateman, Carole. “Equality, difference, subordination: the politics of motherhood and women’s citizenship”. U Beyond Equality and Difference: Citizenship, feminist politics and female subjectivity. Ur. Gisela Bock, Susan James. London and New York: Routledge, 2005, 14-27.

Peković, Slobodanka. „Ženski časopisi u Srbiji na početku 20. veka”. Slavica tergesina, Trieste, 2004, broj 11-12, 123-137.

Perović, Latinka. „Modernost i patrijarhalnost kroz prizmu državnih institucija: Viša ženska škola (1863-1913)”. U Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije. Prir. Latinka Perović. Beograd: Institut za noviju istoriju, 1998, 141-161.

Rich, Adrienne. “Notes toward a Politics of Location”. U Blood, Bread and Poetry. New York & London: W. W. Norton, 1984, 210-231.

Ruso, Žan Žak. Emil, Sofija ili žena. S francuskog preveo Dušan Tamindžić. Valjevo-Beograd, 1990.

Stolić, Ana. Predgovor u Uloga žene: feministička gledišta Jaše Tomića, Jaša Tomić. Prir. Ana Stolić. Novi Sad: Prometej, 2006, 9-36.

Todorović-Uzelac, Neda. Ženska štampa i kultura ženstvenosti. Beograd: Naučna knjiga, 1987.

Vulf, Virdžinija. Tri gvineje. S engleskog prevela Dragana Starčević. Beograd: Feministička 94 i Žene u crnom, 2000.

Weiner, Gabi. Feminisms in Education: An Introduction. Buckingham and Philadelphia: Open University Press, 1998 [1994].

Yuval-Davis, Nira. Rod i nacija. S engleskog prevela Mirjana Paić Jurinić. Zagreb: Ženska infoteka, 2004.

Žena (1911-1921), urednica Milica J. Tomić. Citirani tekstovi nalaze se u brojevima koji su izlazili od 1911. do 1914. godine.
 

Ana Kolarić
Faculty of Philology
University of Belgrade

UDC: 305-055.2
050 Žena

Original scientific article

“Woman, Housewife, Mother. Entire universe is based on those three words”: Analysis of the Women’s Journal Žena / Woman (1911-1921)

The nineteenth century in Europe was marked by the strong women’s movement which was focused on women’s suffrage and political equality. Although most of the movement’s participants and supporters shared the same main goals, their priorities varied among countries, nations and communities. As participants in the national liberation movement, Serbian women believed that their emancipation and achievement of political equality were in the national interest. Using as a reference point several classic works of feminist scholarship, this essay explored various discourses related to the women’s emancipation, “women’s question” and “women’s rights” as they were represented in the women’s journal Žena / Woman. By so doing, the essay tried to show how certain historical and geopolitical contexts affect women’s struggle for equal political rights. Moreover, it emphasized the importance of archival research for establishing and better understanding of the history of Serbian feminist movement.
Ključne reči:

emancipation of women, “relational” and “individualist” feminism, nation formation, women’s magazines.

Na početak stranice