Navigacija

Jelena Jović
Filološki Fakultet
Univerzitet u Beogradu

Srpska modernistička femina

„Kada sazremo kao kultura...”: Stvaralaštvo srpskih spisateljica na početku XX veka: kanon – žanr – rod = „...Kiedy dojrzejemy jako kultura...“ Twórczość pisarek serbskich na początku XX wieku: kanon – genre – gender / Magdalena Koch. – Acta Universitas Wratislaviensis No 2958. – Wrocław: Wydawnictwo Uniwersytetu Wrocławskiego, 2007 – 318 str. ISBN 9788322928424

Nakon što je 1998. godine uspešno odbranila svoju doktorsku disertaciju Putovanje u vremenu i prostoru. Proza Isidore Sekulić, objavivši je zatim kao monografiju,[1] Magdalena Koh se posvetila manje poznatim savremenicama čuvene srpske modernistkinje. Inspiraciju za novu knjigu pronašla je u jednom intervjuu koji je Isidora Sekulić dala pred kraj života, 1957. godine, ogorčena usled nedovoljne zrelosti srpske književnosti da svojim spisateljicama prizna u njoj mesto koje zaslužuju. Pedeset godina kasnije, ova poljska slavistkinja će na jedan moderan način pokušati da osvetli stvaralaštvo još tri modernističke autorke koje su svoju kulturu umnogome zadužile, a nepravedno od nje bile zapostavljene.

Iako je istorijski trenutak u kojem su pisale pogodovao hrabrijem stupanju žena na literarnu scenu, potonja književna istoriografija nije za njih imala sluha. Društveno-politička previranja i ratovi na ovom području potisnuli su ih tokom narednih decenija na same rubove istorije književnosti, da bi tek krajem XX veka ta situacija polako počela da se menja. Raspad Jugoslavije pokrenuo je bio pitanja nacionalnog i kulturnog identiteta, a time i književne tradicije Srba. Priliku da u ovaj javni diskurs upišu i problem roda iskoristile su predstavnice feminističkih krugova, ističući potrebu za novom, alternativnom istorijom srpske književnosti, koja će najzad uvažiti doprinos svojih spisateljica iz prošlosti. Ozbiljnijeg pomaka na tom planu nije, međutim, bilo – bar ne na domaćem terenu.[2] Prvi celoviti osvrt na stvaralaštvo žena u našoj književnosti došao je extra muros. Britanska slavistkinja Silija Hoksvort objavila je 2000. godine knjigu pod nazivom Glasovi u senci,[3] u kojoj daje pregled istorije ženskog pisanja na području Srbije i Bosne i Hercegovine od usmene narodne književnosti do kraja dvadesetog veka – na engleskom jeziku. Monografija Magdalene Koh predstavlja, u tom smislu, još jedan pionirski pokušaj – još jedne žene – da se srpske spisateljice izvuku iz tame. Ponovo, međutim, izvan granica naše zemlje, i ponovo na stranom jeziku.

„...Kada sazremo kao kultura...” knjiga je posvećena spisateljicama koje je Jovan Skerlić uvrstio u Istoriju nove srpske književnosti (1914), a koje su debitovale u doba moderne – prozaistikinjama: Isidori Sekulić (1877-1958), Jeleni Dimitrijević (1862-1945), Milici Janković (1881-1939), i pesnikinji Danici Marković (1879-1932). Za predmet svog istraživanja, odnosno njegovo ponovno čitanje i prevrednovanje, Magdalena Koh je odabrala modernizam zato što su, kako naglašava, žene tada na izvestan način revolucionalizovale srpski književni sistem, a ova epoha donela novi, drugačiji pogled na njihovo stvaralaštvo. Poljska slavistkinja ponudila je jedan novi, drugačiji pogled na dela koja su za sobom ostavile, osvrnuvši se na njih sa stanovišta feminističke kritike i teorije roda. U fokusu njenog istraživanja našli su se mehanizmi koji su početkom XX veka uslovili ulazak žena od pera u zvanične književne tokove i omogućili im da smelije prodru u izrazito krutu, duboko patrijarhalnu, mušku tradiciju: književni kanon, književni žanr i rodni identitet u književnosti. Složenost ovog problema iziskuje metodološki raznovrstan pristup, te se, osim ginokritike, autorka služi i genealogijom, Fukoovom (Foucault) teorijom transgresije, Lakanovom (Lacan) psihoanalitičkom kritikom i postmodernističkim konceptom performativne teorije roda Džudit Batler (Judith Butler), kao i najnovijim, prevashodno polonističkim istraživanjima naracije, žanra i kanona.

Osnovno pitanje koje Magdalena Koh postavlja u ovoj knjizi je sledeće: kako to da su u doba moderne, kada je srpska književna istoriografija tek bila počela izraženije da se formira, istoričari i kritičari, predvođeni Jovanom Skerlićem, svoje savremenice primetili i dali im prostora u književnom diskursu toga doba – i zašto, a njihovi naslednici ovu pojavu, uprkos činjenici da je književno-teorijska misao u međuvremenu značajno poodmakla, sasvim zanemarili i, odgurnuvši ih na margine, propustili da primete da su modernistkinje – rodno i žanrovski, svaka na svoj način – obogatile ne samo srpsku, već i evropsku književnost.

Da bi objasnila fenomen izraženijeg prisustva spisateljica na književnoj sceni moderne, autorka se najpre osvrće na ženski književni diskurs od XIV do XIX veka, a zatim i kritički, od početka XX do prvih decenija XXI. Rekonstruišući žensku liniju srpskog književnog porodičnog stabla i iznova interpretirajući stare tekstove – njihovu tematsku i formalnu osnovu, pokazuje da u srpskoj književnosti postoji, iako skromna, veoma važna i nimalo plitka tradicija ženske književnosti, na koju će se kasnije nadovezati modernistkinje.

Kratkim pregledom etapa razvoja srpske književne istoriografije – od Vuka i Šafarika, preko školskih udžbenika i akademskih sinteza nastalih pre Prvog svetskog rata, a zaključno sa Deretićevom Istorijom s kraja XX veka, praćenim teorijskim osvrtom na sam pojam, Magdalena Koh nas na početku drugog poglavlja uvodi u problematiku srpskog književnog kanona i njegovog odnosa prema modernistkinjama. Za analizu je odabrala tri knjige posvećene isključivo srpskoj književnosti, koje su, uzdignute na nivo akademskih udžbenika, direktno uticale na njegovo formiranje: Istoriju nove sprske književnosti Jovana Skerlića iz 1914, Istoriju srpske književnosti Jovana Deretića iz 1983. i Istoriju moderne srpske književnosti Predraga Palavestre iz 1995. godine; druge dve koristi pri tom samo kao referentne tačke, ne bi li istražila promene u odnosu na prethodnika. Ali, kada je reč o proučavanju i čitanju književnih dela koje su stvarale žene ništa se u srpskom kanonu za čitavih stotinu godina nije promenilo, razočarano zaključuje poljska slavistkinja.

Najveći deo ove knjige posvećen je detaljnoj analizi žanrova kojima se su srpske modernistkinje koristile u svom stvaralaštvu. Upotrebom ispovednih žanrova kao tradicionalnih, oprobanih formi, ponovo oživljenih u doba modernizma pod uticajem Šopenhaurove (Schopenhauer) filozofije, ove su žene težile ulasku u književnost, potpisujući time svojevrsni „genološki pakt“[4] – zaključuje Magdalena Koh. Postavlja, međutim, i sledeće pitanje: koliko ih je na takav čin primorala tradicija, a koliko je to bila svesna, individualna odluka. I, da li odgovor treba tražiti u izbegavanju konkurencije sa muškarcima i žanrovima kojima oni dominiraju, poput drame ili romana sa sveznajućim naratorom, ili jednostavno u traganju za vlastitim idiomom – izražavanju sebe kao subjekta, a ne objekta književnog diskursa.

U tekstovima ovih spisateljica prepliću se monološke (dnevnik, autobiografija, esej, lirika) i dijaloške forme (pismo, epistolarni roman, putopis, pripovetka, roman), ističe autorka.[5] Na granici između činjenice i fikcije – pismo, dnevnik i putopis bili su žanrovi za kojima su najčešće posezale. Njihovu privlačnost autorka objašnjava lakom komunikacijom i koalicijom sa drugim žanrovima, sinkretičnošću, mogućnošću naracije u prvom licu, a time i jasnim iskazivanjem ličnog idioma, odnosno kompenzacijom za nemogućnost javnog izražavanja, dodajući da su tako, pod maskom „lakog žanra“, krijumčarile subverzivne sadržaje koji pogađaju stereotipe patrijarhata.

Ovaj genološki pakt imao je, međutim, i svoje negativne strane, zaključuje autorka: kolektivno klasifikovane pod etiketom ženskog pisma, bile su laka meta stereotipizacije i pojednostavljenih ocena – kritičari su ove žanrove smatrali manje umetnički vrednim, a promenom estetskih zahteva kasnijih epoha, srpske moderistkinje padaju u zaborav.

Primenjujući teoriju švajcarskog poloniste Germana Rica (German Ritz) – da je rod u književnosti problem žanra, odnosno da se oblikuje više kroz formu nego sadržaj, Magdalena Koh otkriva jednu interesantnu, inovativnu, i čak provokativnu pojavu u srpskom modernizmu. Na primeru tri teksta: Nostalgije Isidore Sekulić, Malog srca. Iz beležaka nesrećna čoveka Milice Janković i Amerikanke Jelene Dimitrijević, u kojima se poigravaju gramatičkom kategorijom roda, pokazuje da su ove spisateljice izvršile narativnu transgresiju,[6] prekoračivši time granice svoga pola. Narativnom transgresijom, koju su sprovele u pomenutim tekstovima, ove modernistkinje su, zaključuje autorka, odigrale ključnu ulogu u formiranju novog obličja srpske književnosti, podrivajući njene patrijarhalne, androcentrične temelje i započinjući feministički i rodni diskurs još uvek slabo prisutan u domaćoj kulturi početkom XX veka.

Knjigom „Kada sazremo kao kultura...” Stvaralaštvo srpskih spisateljica na početku XX veka (kanon – žanr – rod) Magdalena Koh pokazuje – i dokazuje – da u srpskoj književnosti postoji nezanemarljiv kontinuitet ženske književnosti i feminističkog književnog diskursa, koji seže sve do XIV veka i ima originalan, regionalno specifičan kod. Pri tome, ona oslikava svu složenost problema: kako pristupiti proučavanju ženske književnosti i pisanju nove istorije književnosti – a izbeći stereotipe, ideologije i naročito rodnu segregaciju i getoizaciju žena u okviru glavnog toka književne istorije, ne zanemarujući pri tom ni problematiku krize muškog identiteta. Može li se izaći iz začaranog kruga „dvostrukog kritičkog standarda“ i ima li književnost uopšte rod?


[1] Magdalena Koch, Podróże w czasie i przestrzeni. Proza Isidory Sekulić, Wydawnictwo Uniwersytetu Wrocławskiego, Wrocław 2000, 141 str. (Slavica Wratislaviensia CVIII)

[2] Učinili bismo nepravdu istoričarkama i teoretičarkama književnosti poput Biljane Dojčinović-Nešić, Tatjane Rosić, Dubravke Đurić i Svetlane Slapšak ako ne bismo pomenuli njihove napore da se ponovo pristupi proučavanju srpskih spisateljica i to sa stanovišta ginokritike, odnosno niz članaka koje su objavljivale u časopisima „ProFemina“ i „Ženske studije“/„Genero“. Ovde, međutim, mislimo isključivo na sintezu kakva je istorija književnosti.

[3] Celia Hawkesworth, Voices in the Shadows - Women and Verbal Art in Serbia and Bosnia . Central European University Press, Budapest 2000, 280 str. Ističući značaj ove knjige u poglavlju posvećenom feminističkom kritičkom diskursu savremene srpske književne istoriografije, Koh izražava čuđenje zbog njene slabe recepcije u srpskim feminističkim naučnim krugovima

[4] Termin pozajmljen od poljskih teoretičarki književnosti, Bogumile Kanjevske (Bogumiła Kaniewska) i Ane Legežinjske (Anna Legeżyńska).

[5] Upotreba bilo kojeg od ovih žanrova implicira naraciju u prvom licu, najčešće u prošlom vremenu – naglašava Koh. Kategorija roda je tu dodatno eksponirana zbog gramatičkog roda izraženog u srpskom jeziku u oblicima prošlog vremena, kojim se dnevnici i pisma uglavnom i vode.

[6] Pojam transgresija preuzet je iz geologije, u kojoj označava prodor mora u kopno. Jedan od prvih koji ga je koristio u istorijskom, društvenom i filozofskom kontekstu, bio je Fuko. Od poljskih istoričara književnosti, prva se time pozabavila čuvena feministkinja, Marija Janjon (Maria Janion)

Jelena Jović
Faculty of Philology,
University of Belgrade

Srpska modernistička femina

„Kada sazremo kao kultura...”: Stvaralaštvo srpskih spisateljica na početku XX veka: kanon – žanr – rod = „...Kiedy dojrzejemy jako kultura...“ Twórczość pisarek serbskich na początku XX wieku: kanon – genre – gender / Magdalena Koch. – Acta Universitas Wratislaviensis No 2958. – Wrocław: Wydawnictwo Uniwersytetu Wrocławskiego, 2007 – 318 str. ISBN 9788322928424

Na početak stranice