Navigacija

Magdalena Koh
Univerzitet „Adam Mickijevič“
Poznanj (Poljcka)

UDK: 821.163.41.09 Sekulić I.
305-055.2

Originalni naučni članak

Ima li pravo Konstantin Bruner? Rodni ili univerzalni pristup stvaralaštvu žena u esejistici Isidore Sekulić 

U radu se razmatra esejistički opus Isidore Sekulić u rodnom ključu. Prvo se pokazuje zašto je upravo esej idealna forma za spisateljke i zašto ga je Isidora tako rado koristila pišući o stranim i domaćim autorkama. Taj žanr pre svega daje određenu formalnu i tematsku nezavisnost, dozvoljava da se izraze sopstvene vizije i intelektualna ubeđenja, pomaže da se ulazi u polemike i izrazi poseban glas ženskog subjekta. U drugom delu teksta analiziraju se pojedini eseji koje je Isidora Sekulić posvetila problemu feminizma ili spisateljicama. Kao prvi se razmatra važan, mada do sada malo zapažen, esej iz 1911. Ima li pravo Konstantin Bruner? u kome Isidora polemiše sa tezama nemačkog filozofa na temu inferiornosti ženskog uma i predstavlja svoj zahtevni feminizam. Dalje, u tekstu se predstavljaju Isidorini eseji o stranim evropskim spisateljicama (Virdžiniji Vulf, Selmi Lagerlef, Fransoaz Sagan) u kojim esejistkinja primenjuje univerzalni pristup ženskoj književnosti. Na kraju se razmatraju eseji o domaćim autorkama (Danici D. Hristić, Danici Marković, Jeleni Dimitrijević, Jelisaveti Ibrovac, Milici Janković, Vidi J. Radović, Smilji Đaković i na kraju Milici Kosić Selem). Na tom esejističkom materijalu pokazuje se evolucija Isidorinog pristupa čitanju žena i njenog pomeranja od univerzalnog prema rodnom.

Ključne reči:

esej, rodni pristup, feminizam, Isidora Sekulić, stvaralaštvo

Isidora Sekulić je negovala esejistiku celog svog života, nasuprot umetničkoj prozi koju je pisala sa prekidima, u nekoliko navrata i pored toga – po mom mišljenju – sa sve manje uspešnim rezultatima, jer se tu kretala od modernističkog i rodnog eksperimenta (u Saputnicima, 1913) ka tradicionalnijim formama (Kronika palanačkog groblja, 1940, 1958). Za života je uključena u kanon srpske književnosti, pre svega zbog univerzalnog karaktera njenog stvaralaštva i intelektualnog modela esejističkog opusa. Još je Jovan Skerlić, koji je 1913. kritikovao Isidorinu ranu prozu, ukazao na činjenicu da je ona čista intelektualka. „To je njena snaga kao ličnosti i slabost kao pisca. […] Od čistih intelektualaca nikada ne izlaze pravi pisci”.[2] Predlažem zato da se ovde usredsredimo na njen rad kao intelektualke, kako je hteo Skerlić, odnosno na njen način negovanja eseja – žanra koji često spaja naučnu erudiciju sa subjektivnom percepcijom prisutnom u činu interpretacije određenih pojava ili predstavljanju ideja ili lica.

Isidora Sekulić je na izvestan način nezavisno razvila svestrani, savremeni i zanimljiv esejistički projekt u srpskoj kulturi. U toj oblasti je postigla veliki i neosporan uspeh. Ne preterujem kada kažem da pripada avangardi južnoslovenskih esejista koji su na početku 20. veka formirali stil i matricu tog žanra u Srbiji. Još i sada, više od pedeset godina posle njene smrti, postoje dva osnovna modela percepcije te autorke. S jedne strane, ona je ikona srpske intelektualke. Na primer, izdavačka kuća Plavi jahač započela je feminističku ediciju „Plava čarapa” Isidorinim Saputnicima (kasnije su u istoj ediciji objavljeni esej Balkan i roman Đakon Bogorodičine crkve); na kraju 20. veka priznata je u Srbiji, u nekim sredinama čak i za „ženu milenijuma”.[3] S druge strane, mnogi predstavnici akademske sredine je priznaju za „univerzalnu” (što podrazumeva suviše „mušku”, odnosno „muškobanjastu”) autorku koja je bila pristalica pre svega klasičnih, tradicionalnih, normativnih standarda pisanja, ugledajući se na muške, to jest, po mišljenju mnogih, „univerzalne” uzore. Tri važne knjige, na primer, čiji su autori Ivanka Udovički (Esej Isidore Sekulić, 1977), Slavko Leovac (Književno delo Isidore Sekulić, 1986) i Vladislava Ribnikar (Književni pogledi Isidore Sekulić, 1986) predstavljaju Isidorin opus (uključujući i esejistiku i njene poglede na literaturu) upravo tako – kao poruku koja je lišena rodnog diskursa i kao primer „univerzalnog”, vanpolnog/vanrodnog, načina pisanja i rešavanja intelektualnih problema nalik na dominantan muški diskurs koji se tretira kao normativan. Iz bogate Isidorine esejistike, pomenute knjige ne izdvajaju grupu tekstova, koji se usredsređuju na kategoriju problema sa feminističkom dimenzijom i koji artikulišu polne/rodne aspekte. Moja duga istraživanja esejistike i proze te autorke izrazito pokazuju da ta dvopolna percepcija ne bi odgovarala ni samoj Isidori. Verujem da ne bi odobrila ni „feminiziran” model kanonizacije, jer mnogi njeni eseji otvoreno pokazuju da nije želela da se u okviru postojećeg patrijarhalnog sistema srpske književnosti upisuje samo/isključivo u kontekst ženske književne „supkulture”. Ona je htela da funkcioniše u književnosti po univerzalnim kriterijumima, bez dvostrukog kritičkog standarda i bez zaštitničkih, blagih kriterijuma primenjivanih često na autorke. Jednako je, međutim, važna i činjenica da nije izbegavala feminističke teme ni u debitantskoj prozi iz zbirke Saputnici, ni u esejima, kao što su: Ima li pravo Konstantin Bruner?, Ženina lepota, Ženina konzepvativnoct, Iz života kurtizana, Cppckoj ženi ili O ženi u literaturi i istoriji. Poznata je takođe (premda mnogo manje) njena aktivna saradnja sa časopisom „Ženski pokret” u međuratno doba. To je bio organ feminističke organizacije „Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava” osnovane 1919, čiji je bila član. Bila je i članica „Udruženja univerzitetski obrazovanih žena” u Jugoslaviji od početka, odnosno od godine njenog osnovanja (1927).

Predlažem, dakle, da se ovde razmotri taj do sada zanemarivan aspekt esejističke aktivnosti Isidore Sekulić i da se analizira iz vizure feminističke kritike i rodnih studija (gender studies). Želim da cagledam kako je Isidora Sekulić, srpska intelektualka, artikulisala probleme sopstvenog pola/roda u esejistici, na koji način je komentarisala stvaralaštvo svojih koleginica po peru, domaćih i stranih, i šta je to za srpsku kulturu značilo ili moglo da znači.

Esej kao projekt sopstva i iskustva

Pre nego što pređem na detaljnije analize, hoću da kratko skrenem pažnju na pitanje zašto je esej za Isidoru bio idealna forma. Pre svega je davao određenu formalnu i tematsku nezavisnost, dozvoljavao je da se izraze sopstvene vizije i intelektualna ubeđenja, pomagao je da se ulazi u polemike i izrazi poseban glas ženskog subjekta. Osim toga, esej je omogućavao spajanje mnogih elemenata iz različitih grana – filozofije, literature, kritike, i pružao je intelektualan, učeni pristup temama. Treba podvući i to da esej kao žanr obično definiše određenu koncepciju subjekta. On se nadovezuje na lično iskustvo, a to označava zavisnost teksta od bogatstva životne autorove/autorkine prakse. Na to je već obratio pažnju Montenj (Montaigne), osnivač modernije vrste eseja, i tvorac samog naziva žanra. Esej (u prevodu znači – ogled) dakle zavisi od subjektivnih faktora, na primer, od putovanja, pročitanog štiva, erudicije, događaja iz autorovog života, ličnih ukusa.[4] Ako već toliko bitnih faktora utiče na način korišćenja ovog žanra, trebalo bi kao bitan element od koga zavisi oblik eseja razmotriti – last but not least – i iskustvo autorovog/autorkinog pola/roda. Osnovni okvir artikulacije subjekta i polazna tačka je telo jer je ono primarna/osnovna lokalizacija subjekta, na što je izrazito obratila pažnju Rozi Brajdoti (Rosi Braidotti) u knjizi Nomadic Subject.[5]

Esej je dakle izgradio tradiciju, ponekad skrivenu, prenosa iskustva pomoću teksta. Jedan od važnijih elemenata te forme postaje concept of self,[6] mišljenje da je „ja” za esej osnovna tema, mada je često skriveno duboko ispod površine misli i tema koje teku meandrički u tekstu. Subjekat nije neki apstraktan element esejističke naracije, on postaje „otelotvoreni” materijal, dakle ne može biti iz osnova „univerzalan” jer se uvek nalazi na raskršću mnogih aspekata esejiste – biološkog (sex/pol), društveno-kulturnog (gender/rod) i jezičkog, uvek sadrži inskripciju konkretnih kulturoloških kodova. Esej postaje materijalizacija „korporealnih” sadržaja (telesne stvarnosti).

Ako je „ja” esencijalno za esej, a njegov autor/autorka govori kroz svoju subjektivnu prizmu, iz te činjenice ppoictiče logična konstatacija da esej čija je autorka žena mora biti na neki način obeležen ličnim aspektom, to jest i gender-porukom. Isto je i kad je autor muškarac. I taj tekst je tada rodno obeležen mada se muški sadržaj još uvek često izdaje kao univerzalan. Pokušaću ctoga „dekodirati” tekstove Isidore Sekulić u kojima je rodni aspekt izrazito obeležen. Drugim rečima, želim pokazati njen esejistički modus scribendi, način pisanja koji se tiče rodnih problema. Zato sam za analizu odabrala eseje koji komentarišu teorijske ili metateorijske ideje ženskog stvaralaštva i eseje o stranim i domaćim spisateljicama.

Ima li pravo Konstantin Bruner? ili o ranoj koncepciji (anti)feminizma Isidore Sekulić

Esejistički diskurs roda kod Isidore Sekulić je razapet između dva teksta koje deli vremenski razmak od četrdeset godina. Prvi je naslovljen Ima li pravo Konstantin Bruner?[7] i napisan je 1911. godine, to jest, na pragu esejističkog stvaralaštva te autorke. Drugi, O ženi u literaturi i istoriji, nastao je 1952, šest godina pre Isidorine smrti kao pokušaj odgovora na pitanja o intelektualnom radu žena. Već sama činjenica da je Sekulićeva spojila kao kopčom esejistička razmišljanja na temu prisutnosti žena u kulturi, trebalo bi da nas učini osetljivijim na taj problem i upozori na važnost pitanja kojem se vraćala. Istraživači ipak prećutkuju činjenicu postojanja oba ta eseja.

Ima li pravo Konstantin Bruner? predstavlja ključni tekst za razumevanje složenog feminizma Isidore Sekulić. Pojavio se dve godine pre njene debitantske knjige i do sada je relativno slabo poznat i retko se o njemu diskutovalo.[8] Meni se čini da se može tretirati kao vrsta emancipatorsko-intelektualnog (pa čak i feminističkog) programa ne samo autorke, nego i srpskih spisateljica u doba modernizma. Esej se osvrće na problem učešća žena u formiranju kulture u prošlim vremenima i predviđa teške zadatke za budućnost. Anticipira čak i neke ideje iz čuvenog eseja Virdžinije Vulf Sopstvena soba iz 1929. Međutim, umesto da postane zahtevan program srpskih umetnica, on je u tadašnjoj Srbiji izazvao konsternaciju i nedoumice i do danas gotovo da nije poznat čak ni stručnjacima. Teze ovog eseja uzbudile su ne samo žensku sredinu, što se vidi iz, na primer, almanaha „Srpkinja” (1913) u kojem je na četrdeset trećoj stranici dosta suzdržano, pa čak i hladno, sa izvesnom dozom čuđenja, zabeleženo postojanje tog teksta:

[Isidora Sekulić - M.K.] Najviše je iznenadila našu žensku čitalačku publiku svojom radnjom Ima li pravo Konstantin Bruner? („Brankovo Kolo”, br. 33. i 34 od god 1911). Tu nam se gospođica profesorka prikazuje kao neka srpska Karin Michaelis („Das gefärliche Alter”), koja nemilosrdno raskriva slabosti i pogreške vlastitog pola, pa u tome otkrivanju i pregoni. Mi se ne slažemo s njenim mišljenjem (...).[9]

Začuđeni su bili i muškarci kritičari, kao na primer urednik časopisa koga Isidora pominje u eseju. Sama spisateljica je priznala da je i on bio besprekorno džentlmenski zaprepašćen da „žena o ženama piše antifeministički”.[10]

Ovim esejom Isidora Sekulić je već u početnoj fazi svog stvaralaštva obratila pažnju na problem koji se u evropskom modernizmu pokazao bitnim. Na margini svog štiva autorka je pokazala problem kvalitativnog i kvantitativnog učešća žena u literaturi/kulturi/istoriji kroz ranije vekove i u njeno doba. Ona je pokušala da stupi u polemiku sa mizoginim glasovima evropskih filozofa onog doba čija je dela čitala i htela je da na svoj način odredi kako mora izgledati buduće učešće žena u intelektualnom razvoju nauke i kulture, ne samo u Srbiji, nego i u širem kontekstu. Dualizam polova (dihotomija muškosti-ženskosti) bio je konstitutivna crta evropskog kulturnog kruga još od antičkih vremena i takva podela je tradicionalno plasirala ženu u polje razlike, istovremeno podvlačeći njenu inferiornost u odnosu na muškarca. Klasičan mizogini argument kao stalni element kulture (prisutan nažalost često i do danas) oslanjao se na naglašavanje biologije/prirode/anatomije, to jest reproduktivne/rasplodne funkcije ženskog tela kao faktora koji svedoči o inferiornosti „drugog pola”. Od početka 20. veka primećujemo da žene – na talasu emancipacije – sve češće i aktivnije uzimaju reč i od tog doba polako počinje proces pomeranja granice diskursa od bioloških aspekata (sex) sve do društvenih, političkih, kulturnih, edukativnih, feminističkih (gender). Treba podvući činjenicu da je Isidora Sekulić među prvima u Srbiji iznela taj problem u svojoj esejistici.

Esej je nastao kao njena polemička reakcija na studiju nemačkog filozofa jevrejskog porekla Konstantina Brunera (1862-1937)[11] Die Lehre von den Geistigen und vom Volk iz 1908. godine. Sekulićeva se u njemu nadovezuje ne na celo dvotomno Brunerovo filozofsko delo, nego na njegove odlomke o ženama čije su glavne teze u njenom rezimeu sledeće:

Žena ne ume valjano misliti i nelogična je. A sumirajući sva telesna stradanja, koja su njenim opredeljenjem uslovljena, i u vreme kojih se njen misleni kapacitet još reducira, izlazi da u jednoj četvrtini tog već po sebi nelogičnog životnog odseka, logika ženina gubi i onu jednu štaku na koju se obično oslanja.[12]

Autorka se poziva i na sopstvene reči iz drugog eseja u kojem je postavila tezu da „žena koja hoće da postane logična i naučena ima da bije odsudnu bitku sama sa sobom”,[13] jer „priroda, čijoj je ekonomiji nepodesna viša i nova žena, ranom i grubom silom unosi u nju seksualnu zrelost i time se najuspešnije brani od ženine filozofije, logike, estetike” (kurziv – M.K.).[14]

Vidimo dakle da je već od početka svog stvaralaštva esejistkinja bila osetljiva na problem relacije muškarac – žena, odnosno problem rodnih uloga i njihovih reprezentacija u književnosti, umetnosti, i ne samo da je to formulisala kao bitno pitanje filozofije i kulture, nego je pokušavala i da u tom diskursu naglasi svoje mišljenje i da pokaže svoje stanovište. Esej je bio primljen hladno, suzdržano, delimično kao antifeministički, ali kada se u njega zadubimo vidimo da apsolutno nema antifeministički ton. Upravo suprotno. Tekst nastoji da dijagnozira probleme žena u patrijarhalnoj tradiciji, u njemu se raspravlja o složenim pitanjima kreativnog mišljenja žena na način koji je kritičan i daleko od lakog optimizma. Autorkina osnovna teza glasi da su žene u muškom svetu nauke i misli još uvek podređene:

Nijednom bogu nije tako teško služiti kao čoveku; a žena robuje čoveku, a rob gubi svoju dušu. U tome je sve. (...) Žena ide za čovekom. (...) On je izbirač, on stavlja zahteve koje mi ispunjavamo, on legitimiše našu vrednost. Mi još živimo tuđom svešću, svešću čoveka” (podvukla – M.K, kurziv –M.K.).[15]

Isidora Sekulić ne pretresa sa ponosom i zanosnim entuzijazmom „inventar ženske mudrosti”, kako su to činile mnoge njene savremenice. Zanimljivo je to što ona ne govori sa distancom, nego pišući o položaju žena, svesno i izrazito koristi često zamenicu „mi” (to sam podvukla kurzivom u citatima), onda otvoreno i solidarno staje na stranu žena, koje pokušavaju nešto značiti u kulturi, poistovećuje se sa njima. Premda se seća obligantnog međunarodnog spiska ženskih dostignuća na prostoru vekova i pominje izuzetne predstavnice svog pola poput Sapfo (VII/VI vek p.n.e.), Sofi Žermen (Sophie Germain, 1776-1831),[16] An Luiz Žermen de Stal – Holštajn (Anne Louise Germaine de Staël-Holstein, 1766-1817), Žorž Sand (George Sand /Aurore Dudevant/ 1804-1876), Anete fon Droste-Hilšof (Annette von Droste-Hülshoff, 1797-1848). Ta „obligantna čitulja” – kako ona to kaže – neosporna je i pruža bogatu statistiku o tome šta žena može, dokle i kako može. Ona sa poštovanjem dopunjuje spisak imenima nekoliko novih, njoj savremenih žena. Obraća pažnju na madam Akerman (Ackermann /Louise-Victorine Choquet, 1813-1890), Mariju Konopnjicku (Maria Konopnicka, 1842-1910),[17] Mariju dele Gracije (Maria delle Grazie, 1864-1931), Mariju Kiri (Maria Skłodowska-Curie, 1867-1934), Helenu Rihter (Helenu Richter, 1861-1942).[18] Ipak, njena osnovna dijagnoza zvuči surovo:

Oni koji nam sude [Bruneri, Vajningeri, Bergsoni – M.K.], umnogome imaju pravo, jer proces kojim se oslobađa roblje i ne može biti brz i svetao, nego mora biti spor, očajan, jadan i razvučen (kurziv – M.K.).[19]

Prividan antifeminizam tog eseja sastoji se u tome što se spisateljica ne zanosi dotadašnjim spektakularnim dostignućima pojedinih znamenitih žena u istoriji, jer je to samo početak, temelj sporog nagomilavanja duhovne energije i značenja svog pola, to je vreme formiranja ženskog subjekta. Ona primećuje patrijarhalnu potčinjenost kao i to da u njeno vreme vrednost žena (i njihovog kreativnog rada) još uvek zavisi od muške legitimizacije, da većina žena ne živi sopstvenom svešću, nego tuđom svešću muškarca. Međutim, sa sebi svojstvenom unutrašnjom nezavisnošću i apsolutnim poštenjem i smernošću, ona prima kritičke i surove teze različitih – kako metonimijski piše – „Vajningera” (Weininger) (pozivajući se naGeschlecht und Charakter) ili „Brunera” (prikazujući Die Lehre von den Geistigen und vom Volk) koji tada sumnjaju u stvaralačku moć ženskog uma, jer autorka zna da su bogati izvori njihovih teza mnogobrojni „ženski mediokriteti” i da pre svega „ta vojska, velika i šarena […] pruža jednu bogatu statistiku šta žena može”.[20] I ona kritički i samosvesno priznaje da u duhovnom razvoju žena: „još nema kopče jedinstva sa kozmosom, nema onih metaforičkih motiva koji su iskrena i velika težnja za harmonijom i istinom ili Bogom.“[21]

Ipak, umesto da se buni, ona priznaje muškarcima pravo da sa pozicije svog znanja i obrazovanja pokazuju slabe strane ženskog mišljenja:

oni koji nam sude, to su naučenjaci i ispitivači, i imaju pravo da sumnjaju i kritikuju. A žene treba takođe da im izađu u susret; jer samo tako može u njihov pokret ući nauka a ne moda.[22]

Ali je potpuno ubeđena - i u tome je jezgro njenog teškog i zahtevnog feminizma – da će:

doći vreme kad će biti i genijalnih žena, ženskih filozofa čiste krvi: dotle je naravno, daleko, i današnje ponosito i uobraženo pokoljenje školovanih žena bestraga će se zatrpati u prve temelje one zgrade koja je zasada još kula u vazduhu.[23]

Sticanje ženske svesti upornim radom, razvijanjem talenta i darova je po njoj neizbežan i već započet mada dugotrajan proces u koji treba uložiti još puno intelektualnog napora:

Proces našeg oslobođenja je naizmence smešan, žalostan, ozbiljan i tragičan, ali se kroz njega mora, jer bi svaki drugi prelaz bio prosto negiranje naše egzistencije (podvukla – M.K., kurziv – M.K.).[24]

Taj kratak esej koji je nastao u početnoj fazi Isidorinog stvaralaštva pokazao je da su problemi pola i onoga što danas nazivamo rod za nju ključni. Spisateljica je pokazala da primećuje izrazitu podelu kulturnih uloga i mizoginiju mnogih autoriteta iz oblasti filozofije i književnosti . Izrazila je ipak exspresis verbis nadu da će se takva situacija promeniti vremenom. Sama svojim intelektualnim radom i strategijom „dezertiranja” u pogledu ženske biološke dužnosti (nije imala decu) potrudila se da pruži intelektualni otpor „Brunerima” i „Vajningerima”. Ne možemo prenebregnuti da je u svojoj polemici prekoračila granice kratkog eseja i otišla još dalje. Dokumenti iz njene biografije pokazuju da je 1922. godine dobila odobrenje Ministarstva prosvete u Beogradu za godišnje odsustvo. Prvobitno je nameravala otići u London da bi završila knjigu pod naslovom Linije ženinog umnog i moralnog razvića.[25] U Engleskoj je dodatno morala zastupati srpski Narodni ženski savez pri Međunarodnom savezu žena u Londonu. Sekulićeva je ipak promenila odluku i u proleće 1922. umesto u London otputovala je u Berlin, gde je ostala do kraja godine. Tamo je – kako je pisala prijateljima – stekla doktorat a znalac Isidorinog opusa i biografije, Slavko Leovac, pretpostavlja da je naslov njene doktorske disertacije mogao biti Linije ženinog umnog i moralnog razvića. Doduše, do danas ne znamo taj tekst, ne zna se da li se sačuvao, a neki čak i sumnjaju da li je uopšte nastao. Ali bez obzira na to, sudeći samo po naslovu koji je Isidora formulisala, možemo pretpostaviti da je nastavila (ili je nameravala da nastavi), u tekstu većih razmera nego pomenuti esej, polemiku sa filozofima i da su je „linije ženinog umnog i moralnog razvića” i dalje zanimale.

Eseji Isidore Sekulić o spisateljicama

U kontekstu teza eseja Ima li pravo Konstantin Bruner? moglo bi se činiti da je Isidora Sekulić želela sistematski i duboko istraživati intelektualni rad žena i da će sa velikim interesovanjem komentarisati književni rad svojih koleginica po peru. Ipak, u tom trenutku doživljavamo razočarenje. Ona je posvetila drugim spisateljicama samo jedanaest esejističkih tekstova. To je vrlo malo ako uzmemo u obzir da je napisala nekoliko stotina eseja. Od ovih jedanaest samo tri predstavljaju opuse stranih spisateljica, a njihove junakinje su istaknute evropske autorke 20. veka Virdžinija Vulf (Virginia Woolf) (Virdžinija Vulf, 1929), Selma Lagerlőf (Umrla je Selma Lagerlef, 1940) i Fransoaz Sagan (François Sagan) (Fransoaz Sagan, nagrada kritičara; i dalje, 1954). U osam od ovih jedanaest eseja pokazuje delatnost svojih zemljakinja. Ti tekstovi posvećeni su hronološki Danici D. Hristić (Danica Hristićka. Beleške i uspomene, 1923), Danici Marković (Za dobar spomen Danice Marković,1932), Jeleni Dimitrijević (Jelena J. Dimitrijević:Novi svet, ili u Americi godinu dana, 1934), Jelisaveti Ibrovac (Jedan lep književni rad, 1938), Milici Janković (Nad grobom Milice Janković, 1939), Vidi J. Radović (Oko jedne ženske knjige, 1940), Smilji Đaković ( Zabeležiti ime Smilje Đaković, 1946) i na kraju Milici Kosić Selem (Iz hartija u fijoci, 1957). Odmah se uočava da broj tekstova posvećenih koleginicama nije impozantan. To se može interpretirati na različite načine. Najpre možemo pomisliti da takva disproporcija odražava klasičan sistem rodne reprezentacije u ondašnjoj književnosti: ona je bila kod Sekulićeve upravo srazmerna učešću spisateljica u kulturi uopšte. To bi samo delimično moglo objasniti mnogo veći bpoj eseja posvećenih muškim piscima. Osim toga, Isidora Sekulić se usredsredila na predstavljanje njoj savremenih spisateljica. Pokušavala je njihovo stvaralaštvo uhvatiti in statu nascendi, opisati i sagledati književna dela ili opus skoro u momentu nastajanja, što je takođe bila izvesna prepreka i ograničenje.[26]

Isidorini eseji o autorkama su nastali iz raznovrsnih razloga. Neki su prikazi pojedinih knjiga (kao u slučaju Vulf, Kostić-Selem, Radović, Dimitrijević, Ibrovac), drugi su uspomene o autorkama, sećanje na celi opus povodom njihove smrti (Hristić, Marković, Janković, Lagerlef), a neki predstavljaju delatnost i angažovanje u izdavačkom radu kao u slučaju Smilje Đaković čije je ime htela sačuvati od zaborava. Jedan je esej nastao zato da bi pokazao spektakularan književni uspeh vrlo mlade, tada devetnaestogodišnje, Fransoaz Sagan povodom dodele nagrade francuskih kritičara za njen debi Dobar dan, tugo. Otuda vidimo da Isidora Sekulić nije pisala eseje po nekom feminističkom planu ili da bi potražila rodni ključ za interpretaciju književnosti. Njena ambicija nije bila izgradnja esejističkog sistema koji je fokusiran na feminizam u kulturnom i društvenom životu kako je uradila u srpskoj kulturi Julka Hlapec-Đorđević. Esejistika Isidore Sekulić, posvećena spisateljicama, imala je pre svega informativnu svrhu.

Bez obzira na to što je Isidora Sekulić sebi i drugim kritičarima postavljala visoke zahteve i pisala da „kritičar mora biti svetska, evropska figura”,[27] ni sama, u mnogim esejima posvećenim spisateljicama, nije do kraja ispunila te kriterijume. Skoro nijedan od njenih eseja o drugim autorkama ne spaja u sebi duboku kritiku i trajnu interpretaciju. Mada treba priznati i to da su njeni eseji o spisateljicama, koji pre svega imaju prigodan karakter i danas važni jer su sačuvali neke opise lica, figura, načina ponašanja spisateljica i komentare povodom njihovog kreativnog rada. Mnogi se fragmenti njenih eseja o Srpkinjama još i danac citiraju u savremenim istraživanjima koja ponovo interpretiraju knjige srpskih autorki (na primer o M. Janković, D. Marković, J. Dimitrijević). To dokazuje da je mnogo Isidorinih ideja još uvek u naučnom opticaju i da i dalje igraju ulogu referencijalne/polazne tačke za savremeno pisanje o rodnim problemima. Uostalom, esejistkinja tog kapaciteta kao što je bila Isidora Sekulić čak je i u informativnim tekstovima bila prvorazredni pisac, to jest intelektualka širokih pogleda, i zato je u njenim tekstovima o autorkama dosta izvrsnih zapažanja. Međutim, kad se analiziraju njeni eseji o spisateljicama odmah pada u oči da je neke tekstove čitala u – danas bismo rekli – rodnom ključu (to su pre svega eseji o Srpkinjama), a neke (posebno o Vulf i Lagerlef) u univerzalnom. Da li se to može objasniti?

Analizirajmo ovde dublje, po metodi case study, esej Isidore Sekulić o Virdžiniji Vulf. Sekulićeva je pokušavala približiti tu autorku srpskom čitaocu. Tekst je štampan 1929. godine, to jest manje-više u isto doba kada je Vulfova izdala svoj čuveni esej Sopstvena soba. Taj tekst engleske autorke je nastao nakon ciklusa predavanja na temu Žene i književnost koje je Vulfova držala u jesen 1928. u koledžu Njunam (Newnham College) a posle toga u Kembridžu (Cambridge) za studentkinje koledža Girton (Girton College).[28] Taj esej se danas tretira kao osnivački tekst (ili bolje rečeno manifest) evropskog feminizma i ima kultni status. Ni u jednom od kasnijih eseja Isidora koja je o Vulfovoj pisala još u eseju Pogled u engleske časopise i prozu za poslednjih osam godina 1946. koji je nastao već posle samoubistva Virdžinije Vulf, nema čak ni pomena Sopstvene sobe, tako da se ne zna da li je Isidora Sekulić poznavala taj feministički esej. Najverovatnije da nije, jer teško je zamisliti da ga je znala, a da nije prokomentarisala i taj tekst.

Esej o Vulfovoj pruža dosta važnih zapažanja o njenom stvaralaštvu i načinu pisanja, ali je glavni cilj bio upoznavanje srpskih čitalaca sa inovativnim, romanesknim i pripovedačkim poduhvatima te engleske autorke. U eseju se nalaze opširni citati iz romana Orlando koje je za potrebu eseja Sekulićeva sama prevela. Esejistkinja priznaje punu vrednost, književni dar i svetsku reputaciju („V. Vulf je doista jedan od najboljih pisaca u Evropi za specijalnu vrstu fikcije koja nije ni roman ni kronika, ni psihologija ni istorija”).[29] Predstavlja dva uspešna romana G-đa Dalovej (1925) i Orlando (1928) i na njihovom primeru pokazuje stvaralački metod Vulfove koji se zasnivao na „sitnim mrežama životnih odnosa”,[30] na impresionističkoj estetici”, asocijativnosti, građenju „mreže šarmantnih i čudnih skica-sinteza”.[31] Najviše mesta Sekulićeva posvećuje kontroverznom romanu Orlando, u kom je naslovni/a junak/kinja najpre muškarac a potom žena. Na taj način, konstruisano androgino lice počinje funkcionisati u istoriji od polovine 16. veka sve do savremenog doba. Karakteristično je to da Isidora Sekulić u svojim pokušajima potpunog razumevanja Orlanda ne primenjuje feminističku interpretaciju s pozicije žene, mada se sada taj roman najpre čita u rodnom ključu. Zar je tako rafiniranog interpretatora kao što je nesumnjivo bila Isidora, izneverila ovog puta intuicija? Ili je poctojao drugi razlog za „nerodno” čitanje tog romana? Odmah se vidi da je najnoviji tekst Vulfove fascinira kao „originalan pokušaj”, podvukla je „smelost imaginacije u tom romanu”, tekst je zanima kao „čista fikcija uma”. U jednom momentu Sekulićeva čak i pokušava odgovoriti na pitanje: „šta je sve taj Orlando”, ali više ga čita na univerzalan način – kao „odiseju duše ili odiseju jedne autorove misli? Ili fantaziju o metamorfozi čoveka?”.[32] Ne definiše ipak tu posebnu kategoriju univerzalnosti koju je Vulf pokazala u Orlandu, a koju je još bolje, eksplicitno i sa teorijske tačke gledišta precizirala u Sopstvenoj sobi. Virdžinija je tamo zapisala da je pravi, univerzalan i veliki um uvek androgin, da „u svakom od nas vladaju dve sile, jedna muška, druga ženska […] i tek kada dođe do spoja, um je potpuno oplođen i koristi sve svoje sposobnosti”.[33] Moguće je da je – kako je konstatovala V. Vulf – „androgin um manje sklon da pravi tu razliku nego jednopolan um. Potpuno razvijeni um se poznaje po tome što ne posvećuje naročitu pažnju polu . Za onog ko piše, pogubno je da ima na umu sopstveni pol” (podvukla – M.K.).[34]

U Orlandu, Vulfova je u praksi pokazala puno ostvarenje metafore o androginom načelu u istoriji koje se zasniva na spoju dva elementa - muškog i ženskog, pomoću koga čovek sazdaje potpuno univerzalan kulturni kod. Moguće da je Isidora intuitivno predosećala taj potencijal u romanu, jer je pisala o vrsti „embrionalnosti” u Orlandu i sama je priznala da je to „originalan pokušaj i vrlo značajan”.[35] Bilo kako bilo, ali bez obzira na Vulfovu, Orlanda i Sopstvenu sobu, Isidora je mnogo ranije mislila o androginosti književnog teksta. Još u zbirci Saputnici iz 1913. godine izvršila je inovativan poduhvat naratološke transgresije u tekstu Nostalgija i pokazala je da ne postoji nešto poput „univerzalnog" teksta i da se, čak i kada je naracija u prvom licu jednine, u jednoj zbirci mogu sresti muški i ženski subjekti i da subjekt može biti u okviru jedne zbirke androgin (ili ginandron – kada ženski princip u njemu dominira, a takav je bio slučaj Saputnika).[36] Naime, vidimo da je Isidora Sekulić mogla da na taj širi način, blizak poimanju Vulfove, shvati problem univerzalnog pisanja i čitanja tekstova. Moguće je da za nju univerzalno funkcionisanje žena u književnosti nije označavalo prilagođavanje kvazi „univerzalnoj”, to jest vekovima normativizovanoj i isključivo muškoj viziji gajenja literature. Meni se ipak čini da je istinitija misao da je Isidora na intuitivan način pokušavala da primeni taj zreliji aspekt univerzalizma (bez navodnika) koji je njena engleska koleginica formulisala u rečenicama:

Kobno je biti prosto muškarac ili žena; treba biti žena-muškarac ili muškarac-žena. Mora se uspostaviti neka saradnja između muškarca i žene u ljudskoj svesti da bi se postiglo umeće stvaranja. Mora da se ostvari brak suprotnosti.[37]

Isidorini eseji o evropskim spisateljicama imaju baš takav karakter. Slično je i sa Selmom Lagerlef, prvom ženom Nobelovcem u književnosti iz 1909, koju Isidora Sekulić opisuje sa velikim zanosom kao primer retke vrste velikog pisca koji je „mitski duh”, a u delima „primitivno pretvara u estetsko, a estetsko u religiozno”.[38] U slučaju Fransoaz Sagan je drugačije. Srpska esejistkinja u tekstu expressis verbis kaže kad pokazuje svoj stav o njoj da „oseća se da ove redove piše ženski žiri”.[39] U tom eseju, ona artikuliše rodne probleme i oseća se izvesna napetost, ali taj esej je nastao tek 1954, kada je Sekulićeva promenila način čitanja autorki. U proceni knjige mlade francuske autorke kojoj je nagradu dodelio muški žiri, Isidora upoređuje njenu situaciju sa evanđeoskom parabolom o Hristu i bludnici, obraćajući pažnju ne samo na moralan i društveni, sudski i dželatski aspekt, nego i na rodnu dimenziju suđenja ženi:

Kaznu, po zakonu moraju da izvrše muškarci. […] Ako je o bludnici reč – muška strana je jaka strana. […]
Žena, dosta je već ako je lepa i mlada, a ako se nađe i čar nekog talenta, to je za muškarce kosa ravnina: niko od njih neće baciti kamen.[40]

Vremenom, kod Isidore primećujemo sve veće i izrazitije naglašavanje pitanja roda i rodni način čitanja kreativnog rada u kulturi. Ta promena može biti posledica i novog iskustva i novih posleratnih (nakon Drugog svetskog rata) trendova u mehanizmima kulture. A moguće je - i mislim da je to najbitnije – da je faktor koji treba pre svega uzeti u obzir bila promena načina mišljenja na temu pozicije žena u kulturi i izvestan gubitak iluzija u odnosu na univerzalizam kod same Isidore Sekulić.

Ta evolucija pogleda/stava i njihovog izražavanja slabije se vidi u osam eseja koje je Isidora posvetila svojim zemljakinjama. To je ctoga što ona prema čuvenim spisateljicama iz evropskih, zrelih književnosti nije primenjivala dvostruka kritička merila. Ona je procenjivala Virdžiniju Vulf i Selmu Lagerlef po univerzalnim kriterijumima intuitivno, inspirisana njihovim knjigama. U proceni domaćih autorki Isidora Sekulić nije imala velikih iluzija. Već u eseju iz 1923, kada je posthumno pominjala prvu od žena o kojima je pisala, Danicu Hristić, govorila je:

Ima mnogo više talentovanih žena nego što se zna i zabluda je misliti da se dar što pre mora uputiti u specijalnost, i mora pokazati u delu nauke, ili umetnosti, u knjizi, slici, kompoziciji. Kuća i porodica, ako znače ime, amanet, zadatak, to je takođe stvar naučnog plana, umetničke fantazije, tvoračke snage. Takvu kuću podižu samo žene koje nose talenat u sebi, a koje ujedno imaju hrabrost da taj talenat otmu ličnoj slavi…[41]

U tom eseju odmah se vidi – a naročito kad se uporedi sa tekstom o Vulfovoj, sadašnjom ikonom svetskog feminizma – da je ovde od samog početka više rodnih aspekata u pokazivanju pozicije žene u domaćoj kulturi i životnom krugu. Pisala je o toj srpskoj aktivistkinji emancipatorskog pokreta u Srbiji:

Kao borac o ženina prava, kao vođ ženskih udruženja i teoretičar oko ženskih problema, g-đa Hristić je bila ono što bih ja nazvala feminist bez iluzija. Cenila je snage, ali nije predviđala zapreke i ograničenja (podvukla – M.K.).[42]

Mnogo sličnih napomena i rodnih komentara ima i u drugim esejima posvećenim pokojnim koleginicama po peru sa kojima je lično kontaktirala ili je bila u prijateljskoj vezi – o spisateljicama Danici Marković i Milici Janković, o lingvisti i prevoditeljici Jelizaveti Ibrovac ili o urednici književnog časopisa „Misao” Smilji Đaković. Isidora – osim predstavljanja tih autorki – želi da njihova imena spase od zaborava u svojoj kulturi, jer je i ona „feminist bez iluzija” i oseća neku vrstu misije prema njima i prema svojoj kulturi, verovatno i zato ima u tim tekstovima više rodnih i ženskih solidarnih komentara. Pišući u jednom eseju o zbirci pripovedaka Vide J. Radović Na talasima života, obraća pažnju i na način na koji ta autorka predstavlja probleme braka, kuće, dece, porodične veze između žene i muškarca. Čak i kad piše o životnim izborima muškaraca, Isidora Sekulić se služi ravnopravnom leksikom. Kaže: „Oba čoveka, čovek muški i čovek ženski mogu birati između krnjeg i punog života” (podvukla – M.K.).[43]

Najpotpuniji, najzanimljiviji s književne tačke gledišta, a i najduži od svih eseja o srpskim autorkama jeste predstavljanje zbirke pesama Milice Kostić Selem Sama pod suncem. U njemu Isidora, takođe, „rodno čita” naglašavajući razlike u percepciji njene poezije, obraća pažnju na „ženski” način pisanja, mada se ponekad služi klišeima i stereotipnim poređenjima:

Pesimizam se s muškom snagom razbuktao […] Ona žena kuka i kune po ženski, ali u jednom i drugom ima osobine muške pameti i tragovi prave muke i rada.[44]
Kostić jauče kao žena a guša se, valja neki zadatak kao čovek.[45]
Savršeno ulelekani motiv žene.[46]
Duša i mozak u toj ženi uzajamno podjaruju.[47]

O ženi u literaturi i istoriji

Pri kraju života, četrdeset godina nakon eseja Ima li pravo Kosnstantin Bruner?, nastao je kratak (svega četiri stranice) esej O ženi u literaturi i istoriji. On je pokušaj, dodajmo, na žalost samo pokušaj, odgovora na nekoliko pitanja u vezi sa kreativnim radom žena. Sedamdesetpetogodišnja Isidora tada prilazi problemu ozbiljno i sa više razumevanja nego ranije prema ženskom pitanju. Ona je sada svesnija da neka pitanja zahtevaju obimne studije pa čak i posebne knjige koje nije bila u stanju napisati s obzirom na starost i zdravstveno stanje. Ali, važno je da u eseju daje neke putokaze za dalje istraživače koji će možda u budućnosti pisati studije o genealogiji ženske aktivnosti u istoriji, znanju, umetnosti: „Dakle čitava knjiga, analitička, polemička, sintetička. I još s pogledom na onu drugu stranu, na muškarca.“[48]

Drugu posebnu knjigu po njenom mišljenju zaslužuje problem da se pokaže „tačan lik žene u istoriji i književnosti – kako u etičkom, tako i u intelektualnom pogledu”.[49] Potrebna je i treća knjiga za predstavljanje problema „karakterizacije moralnog lika žene iz narodne poezije”;[50] ovde na brzinu nabraja nekoliko imena – Hasanaginicu, majku Jugovića, Jefimiju, caricu Milicu. Esej je vrlo kratak, više je skica za mnoge probleme nego očekivan odgovor. Ali, čak i iz toga potiče osnovni zaključak – Isidora Sekulić pri kraju svog života zapaža probleme žena bolje, ozbiljnije, šire, nego na početku svoje stvaralačke staze. Njen poduhvat postaje tada više rodni, mada u ovom trenutku nema snage za pisanje takvih knjiga. Vidi se da sa vremenom gubi iluziju i valjda je svesnija toga da univerzalan pristup problemima nije dovoljan, nije zadovoljavajući u onoj fazi razvoja kulture (pedesete 20. veka!), pogotovu srpske. Naime, u poslednjoj fazi života, kada već nije bila u stanju ni pisati ni čitati nakon neuspešne operacije katarakte, u intervjuu iz 1957. godine otvoreno je primetila:

Milica Janković nema u našoj literaturi svoje pravo mesto. Ona je odličan pripovedač. Kada se smirimo, kada sazremo kao kultura, ona će to mesto morati da dobije. Pripovetke Gracije Delede nisu nimalo bolje, a eto, dobila je Nobelovu nagradu. Po cemu su pesme Gracije Delede bolje od pesama Desanke Maksimović? (podvukla – M.K.).[51]

Autorka pomenutog intervjua, Nada Marinković, saopštavajući mnoge susrete sa Isidorom Sekulić, takođe na temu ženskog stvaralaštva, komentarisala je:

U svakom susretu ponešto od tog starog jada. [Sekulić] priča o Milici Stojadinović Srpkinji, o Anici Savić Rebac, o mnogim vrednim i nedovoljno prihvaćenim ili odbačenim ženama.[52]

Drugim rečima, pre svoje smrti Isidora je ostavila poruku – bila je ubeđena da je neophodna i neminovna prava kontekstualizacija žena-pisaca i da će baš ona, kada se ispuni u budućnosti, biti dokaz zrelosti i smirivanja srpske kulture. Uostalom, i sopstveni opus stavljala je u sličan međunarodni kontekst, (pod)svesno se upoređujući sa Virdžinijom Vulf. U drugom intervjuu sa Nadom Marinković govorila je sa gorčinom:

Bavila sam se esejistikom daleko pre Virdžinije Vulf i to niko nije zapažao. Govorilo se „beleške Isidore Sekulić”, „feljtoni”, „marginalije”…Ljudi tako rado srozavaju stvari ili vam kaleme nešto što sami ne možete da prihvatite. Ja nikad nisam bila pripovedač, ono što su nazivali mojim novelama bili su zaista zapisi, beleške (...) Ali su zato moju esejistiku zvali „crticama”, „marginalijama”.[53]

Zaključak

Na osnovu predstavljenih tekstova jasno se vidi da u esejističkom opusu Isidore Sekulić postoji izrazito obeležena feministička/ženska staza koju ne bi trebalo ignorisati u analizi njenih dela, kako se to do sada dešavalo (Leovac, Ribnikar, Udovički). Izrazito se vidi da ju je problem stvaralaštva žena dosta zanimao kako s teorijske, tako i s praktične strane. Štaviše, možemo uočiti izvesnu evoluciju u Isidorinom pristupu problemu ženskog pisanja – od univerzalnog (pod kojem se podrazumevaju androgina ili ginandrona svojstva piščevog uma) ka pogledu u kojem sve više dominira gender-pristup, koji je osetljiv na rodne probleme. Čini mi se da je Isidora Sekulić vodila celog života vrstu intelektualne, unutrašnje borbe želeći čas da ublaži (neutralizuje), čas da podvuče tu feminističku nit. Njen metod je dakle razapet između univerzalnog i rodnog čitanja, ali pri kraju života gender-pristup spisateljicama bio je sve izrazitiji. Videla je potrebu za nastanak studija i knjiga o različitim aspektima ženskog stvaralaštva, sve više je videla zanemarene i marginalizovane srpske autorke u kontekstu svoje kulture.

A na provokativno retoričko pitanje koje je 1911. godine postavila sama Isidora Sekulić u naslovu eseja Ima li pravo Konsta ntin Bruner? možemo samo odgovoriti da se Isidora celog svog stvaralačkog života trudila da svojim intelektualnim načinom pisanja dokaže da Konstantin Bruner ipak nije bio u pravu kad je raspravljao o inferiornosti ženskog uma. U svakom slučaju Isidorin bogati opus, književni i esejistički, to negira.


[1] Rad je u ovom obliky nastao u okviru projekta br. 178029 Ministarstva prosvete i nauke Srbije, Knjiženstvo, teorija i istorija književnosti na srpskom jeziku do 1915. U kraćoj verziji na engleskom jeziku izložen je na skupu Die erste Europäerin der serbischen Kultur. Zum 50. Todestag von Isidora Sekulić (1877-1958) 4-5.04.2008 u Beplinu u Zentrum für Literatur und Kulturforschung.

[2] Jovan Skerlić, „Dve ženske knjige“. U Pisci i knjige V (Beograd: Izdavačka knjižarnica Gece Kona, 1923) 281.

[3] D. Tasić, „Otmena, napaćena, usamljena”, Politika, 19-20 decembar, (1998): 4.

[4] Roma Sendyka, Nowoczesny esej. Studium historycznej świadomości gatunku (Kraków: Universitas, 2006), 43.

[5] Rosi Braidotti, Nomadic Subject (New York: Columbia University Press, 1994).

[6] Graham Good, The Observing Self. Rediscovering the Essay (London and New York: Routledge, 1988), 23. Roma Sendyka, op. cit., 48.

[7] O tom eceju cam panije picala y dpygom kontekcty. Upop. M. Kox, Icidopa Cekylić i igpe gpamatičkom kategopijom ili cppcki podni dickypc y književnoj akciji . U: „Cinxponijcko i dijaxponijcko izyčavanje vpcta y cppckoj književnocti”, knj. II, yp. Z. Kapanović, Novi Cad 2009, ppe cvega ctpanice 257-259.

[8] Na primer, Vladislava Ribnikar u studiji o Isidori Sekulić piše o tom eseju, „u jednom inače nevažnom napisu o tzv. ženskom pitanju, koji je pod naslovom Ima li pravo Konstantin Bruner? objavila 1911 godine” (podvukla – M.K.). Upor. V. Ribnikar, Književni pogledi Isidore Sekulić (Beograd: Prosveta, 1986), str. 55.

[9] B.B., “Isidora Sekulić”, Srpkinja. Njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas, (Sarajevo: Štamparija Pijuković i Drug, 1913), 43-45. Pod tekstom su samo inicijali B.B. ali pretpostavljam da je autorka tog teksta Jelica Belović-Bernadžikovska, glavna urednica almanaha „Srpkinja”.

[10] Isidora Sekulić, „Ima li pravo Konstantin Bruner?” U Analitički trenuci i teme. Sabrana dela, knjiga XII (Novi Sad: Matica srpska, 1966), 202.

[11] Konstantin Bruner (Constantin Brunner) je pseudonim Leopolda-Lea (Arjeh Yehuda) Wertheimera (1862-1937), nemačkog filozofa jevrejskog porekla koji je kasnije registrovao taj pseudonim kao svoje zvanično ime i prezime po kome je pre svega poznat. OsimDie Lehre von den Geistigen und vom Folk napisao je i Liebe, Ehe, Mann und Weib, takođe Der Judenhaß und die Juden, Unser Christus oder Das Wesen des Genies . 1933 je emigrirao iz Nemačke u Holandiju (u Hag) i tamo je 1937 umro. U Hagu od 1948 godine do sada funkcioniše ICBI - International Constantin Brunner Institute. ICBI ima u planu da se seli u Berlin.

[12] Isidora Sekulić, nav. delo, 1966: 202.

[13] Ibid, 202.

[14] Ibid.

[15] Ibid, 203-204.

[16] Francuska matematičarka koja je proučavala teoriju brojeva.

[17] Poljska spisateljica, autorka poezije i proze za decu i za odrasle.

[18] Austrijska spisateljica jevrejskog porekla i autorka naučnih radova o engleskom romantizmu.

[19] Isidora Sekulić, nav. delo, 1966, str. 205.

[20] Ibid, 204.

[21] Ibid, 207.

[22] Ibid, 206.

[23] Ibid, 207-208.

[24] Ibid, 208.

[25] Takav naslov knjige je bio dat u molbi koju je podnela 19. 09. 1921. godine u Ministarstvu prosvete Kraljevine SHS. Upor. Slavko Leovac,Književno delo Isidore Sekulić (Beograd: „Vuk Karadžić” i „Jugoslavijapublik”, 1986), 7-8.

[26] Isidora Sekulić u nekoliko tekstova je uzgredno pisala i o drugim autorkama, na primer o engleskoj autorki iz 19. beka Mary Ann Cross Evans koja je pisala pod pseudonimom George Eliot ili o preminuloj 1923. godine Katharine Mansfield, ipak nije njima posvetila posebne eseje.

[27] Isidora Sekulić, „Problem kritike i kritičarskih talenata (1932)”. U Sabrana Dela, Strana književnost II, prir. Z. Gluščević, M. Josimčević (Novi Sad: Stylos, 2002), 7.

[28] Virginia Woolf, Chwile wolności. Dziennik 1915-1941, ur. A. Olivier Bell, prevela Magda Heydel (Kraków: Wydawnictwo Literackie, 2007), 337.

[29] Isidora Sekulić, „Virdžinija Vulf”. U Sabrana Dela, Strana književnost II, prir. Z. Gluščević, M. Josimčević (Novi Sad: Stylos, 2002) 212.

[30] Ibid, 211.

[31] Ibid, 210.

[32] Ibid, 215.

[33] Virdžinija Vulf, Sopstvena soba. Prevela sa engleskog Jelena Marković (Beograd: Plavi jahač, 2003), 112.

[34] Ibid, 119.

[35] Isidora Sekulić, „Virdžinija Vulf”, nav. delo, 215.

[36] Pisala sam o tome šire, posebno na stranicama 248-261, u svojoj knjizi: Magdalena Koch, …kiedy dojrzejemy jako kultura…Twórczość pisarek serbskich na początku 20. wieku (kanon-genre-gender) (Wrocław: Wydawnictwo Uniwersytetu Wrocławskiego, 2007).

[37] Virdžinija Vulf, nav. delo, 119.

[38] Isidora Sekulić, „Umrla je Selma Lagerlef”. U Sabrana dela, Strana književnost II, nav. delo, 221.

[39] Ibid, 422.

[40] Isidora Sekulić, „Fransoaz Sagan, nagrada kritičara; i dalje” U Sabrana Dela, Strana književnost II, nav. delo, 422.

[41] Isidora Sekulić, „Danica D. Hristićka. Beleške i uspomene”. U Služba. Sabrana dela, knjiga XII. (Novi Sad: Matica srpska, 1966), 202.

[42] Ibid, 205.

[43] Isidora Sekulić, „Vida J. Radonić: Na talasima života”. U Sabrana dela. Domaća književnost II, prir. Z. Gluščević, M. Josimčević (Novi Sad: Stylos, 2002), 339.

[44] Isidora Sekulić, „Iz hartija u fijoci. Milica Kostić-Selem:Sama pod suncem”. U Sabrana dela. Domaća književnost II, prir. Z. Gluščević, M. Josimčević (Novi Sad: Stylos, 2002), 383.

[45] Ibid, 383.

[46] Ibid, 385.

[47] Ibid, 389.

[48] Isidora Sekulić, „O ženi u literaturi i istoriji”. U Služba. Sabrana dela, knjiga XII. (Novi Sad: Matica srpska, 1966), 404.

[49] Ibid, 405.

[50] Ibid, 406.

[51] Nada Marinković, „Mir i nemir Isidore Sekulić”, Književne novine , 16.II. (1977), 7.

[52] Ibid.

[53] Nada Marinković, Jasna Poljana. Studije i ogledi, (Beograd, 1963), 238-239.

Literatura:

Primarna:

Sekulić, Isidora. „Ima li pravo Konstantin Bruner?“.U Analitički trenuci i teme. Sabrana dela, knjiga IX. Novi Sad: Matica srpska, 1966.

Sekulić, Isidora. „O ženi u literaturi i istoriji”. U Služba. Sabrana dela, knjiga XII. Novi Sad: Matica srpska, 1966.

Sekulić, Isidora. „Problem kritike i kritičarskih talenata (1932)”. U Sabrana Dela, Strana književnost II, prir. Z. Gluščević, M. Josimčević. Novi Sad: Stylos, 2002.

Sekulić, Isidora. Sabrana dela. Domaća književnost II. Prir. Z. Gluščević, M. Josimčević. Novi Sad: Stylos, 2002.
 
Sekundarna:

B.B. (Belović-Bernadžikovska, Jelica), “Isidora Sekulićeva”, Srpkinja: njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas.Dobrotvorna zadruga Srpkinja u Irigu, Štamparija Pijuković i drug, Sarajevo, (1913): 43-5.

Braidotti, Rosi. Nomadic subject. New York: Columbia University Press, 1994.

Good, Graham. The Observing Self. Rediscovering the Essay. London and New York: Routledge, 1988.

Koch, Magdalena. Kiedy dojrzejemy jako kultura. Twórczość pisarek serbskich na początku 20. wieku (kanon-genre-gender). Wrocław: Wydawnictwo Uniwersytetu Wrocławskiego, 2007.

Leovac, Slavko. Književno delo Isidore Sekulić. Beograd: „Vuk Karadžić” i „Jugoslavijapublik”, 1986.

Marinković, Nada. Jasna Poljana. Studiuje i ogledi. Beograd, 1963.

Marinković, Nada. „Mir i nemir Isidore Sekulić”. Književne novine, 16.II. (1977).

Ribnikar, Vladislava. Književni pogledi Isidore Sekulić. Beograd: Prosveta, 1986.

Sendyka, Roma. Nowoczesny esej. Studium historycznej świadomości gatunku. Kraków: Universitas, 2006.

Skerlić, Jovan. „Dve ženske knjige“. U Pisci i knjige V. Beograd: Izdavačka knjižarnica Gece Kona, 1923.

Tasić, D. Otmena, napaćena, usamljena. Politika, 19-20 decembar, 1998. 

Udovički, Ivanka. Esej Isidore Sekulić. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1977.

Vulf, Virdžinija. Sopstvena soba. Prevela sa engleskog Jelena Marković, Beograd: Plavi jahač, 2003.

Woolf, Virginia. Chwile wolności. Dziennik 1915-1941. Ur. A. Olivier Bell, prevela Magda Heydel, Kraków: Wydawnictwo Literackie, 2007.

Magdalena Koch
Uniwersytet im. Adama Mickiewicza, Poznań

UDC: 821.163.41.09 Sekulić I.
305-055.2

Original scientific article

Is Constantin Brunner right? Gender or Universal Approach to Women Writers in Isidora Sekulić's Essays

This paper discusses the essays by Isidora Sekulić from the point of view of gender studies. The first part explains the reasons for the essay being an ideal form of women’s participation in culture and why Isidora Sekulić often used it when referring to foreign and domestic female writers. What the genre under scrutiny allowed to its user was formal and thematic independence, strengthening the voice of a female author as well as the expression of her intellectual beliefs. The next part of the paper presents Isidora Sekulić’s essay written in 1911: Is Constantin Brunner right? and her polemic with the claims of German philosopher C. Brunner regarding the inferiority of woman’s mind. Finally, the paper presents Sekulić’s essays devoted to the European women writers, such as Virginia Woolf, Selma Lagerlőf and François Sagan, and Serbian female writers (Danica D. Hristić, Danica Marković, Jelena Dimitrijević, Jelisaveta Ibrovac, Milica Janković, Vida J. Radović, Smilja Đaković, Milica Kosić Selem). On this basis, Isidora Sekulić’s evolution from a universal to a strongly gender-oriented attitude is presented.
 
Ključne reči:

essay, gender approach, feminism, Isidora Sekulić, women's literature

Na početak stranice