Navigacija

Slavko Petaković
Filološki Fakultet
Univerzitet u Beogradu

UDK: 821.163.42.09

Originalni naučni članak

Cvijeta Zuzorić – svetlost renesansnog Dubrovnika

Na osnovu posrednih svedočanstava zna se da je Cvijeta Zuzorić kao muza inspirisala mnoge dubrovačke i italijanske poete renesanse. Prema shvatanjima savremenika bila je otelotvorenje skladnog spoja fizičke lepote i duhovne usavršenosti. Istovremeno, davala je osobeni ton intelektualnim krugovima Dubrovnika XVI veka, te se formirao tokom vremena svojevrsni kult Cvijete Zuzorić, koji je nadrastao njenu individualnu pojavu uznoseći je ka simbolu renesanse na našim prostorima.

Ključne reči:

Cvijeta Zuzorić, pesnikinja, renesansa, stari Dubrovnik

Kao država konzervativnog ustrojstva, Dubrovačka republika vekovima je očuvala okamenjenu socijalnu hijerarhiju na čijem vrhu je neprikosnoveno ustoličena aristokratija. Najviša klasa konstituisala se u dubini prošlosti i činili su je potomci romanskog življa iz Raguziuma, drevnog naselja na čijim temeljima je nastao potonji Dubrovnik. Sloveniziranjem prvobitnog stanovništva tokom narednih vekova nije utrnulo sećanje na izvorno poreklo biranih porodica koje je i u novonastalim okolnostima legitimisalo njihov izuzetan društveni položaj. Ispod plemstva, spram svoje moći i značaja u socijalnom sistemu, dolazili su građani, pučani i seljaci. Dubrovačko društvo je bilo isparcelisano staleškim međama koje su nepomirljivo razdvajale određene grupe. Običajnim i zvaničnim pravom do tančina su predviđani slučajevi u kojima je bilo moguće do izvesne mere prevazići oštrinu međusobnih granica. U poslovnoj sferi, važnoj za poslovično marljive i štedljive Dubrovčane, možda su se najviše tolerisali kontakti aristokratije sa običnim svetom, dok je uspostavljanje rodbinskih i drugih veza sa nižim staležom strogo kažnjavano.[2] Ukoliko bi se plemić oženio građankom, isključivan je iz najvišeg staleža i lišavan svih povlastica koje je do tada uživao, što je važilo i za njegove naslednike.[3] Unutar tako uspostavljenih okvira društvenog života nepopustljiva mreža pisanih i nepisanih zakona na okupu je držala zajednicu, podređujući opštem interesu, bez obzira na stalešku pripadnost, volju pojedinaca.

Vrednosni sistem patrijarhata ležao je u temeljima dubrovačkog društva, te je dominacija muškaraca nad ženama bila ozvaničena pravnom regulativom u Statutu grada, kao najvišem zakonskom aktu.[4] Polje u kome se žena mogla pojaviti u starom Dubrovniku simbolično uokviruje trougao, čija temena fiksiraju društvene uloge predviđene za pripadnice slabijeg pola – devica, majka i udovica.[5] Presezanje granica polja podrazumevalo je iskušavanje duboko ukorenjenih običaja, što je naročito za žene, zbog njihovog osetljivog položaja u patrijarhalnom sistemu, bilo opasno, pošto je u razmimoilaženju kolektivnog i individualnog nesmotrenog pojedinca vrebala nedogledna provalija.

Svaka devojka iz aristokratskog reda bila je uobručena nepomerljivim sistemom društvenih i porodičnih konvencija koje su isključivale mogućnost da ona iskoračivanjem van sprega opštih normi ugrozi svoju i čast familije koja ju je iznedrila. Prilježno je držana van domašaja spoljnog sveta, koji je osmatrala sa sigurne distance – kroz prozor kuće ili sa njenog balkona, ili nešto neposrednije – u retkim prilikama izlaska na ulicu, pri posetama crkvi i rodbini, ali uz obaveznu pratnju. Takva izolacija trajala je do adolescencije, dobi u kojoj je bilo uobičajeno da se Dubrovkinje udaju. Tek udajom plemkinje su sticale „položaj odrasle osobe“ jer je određenje zrelosti aristokratkinja bilo vezano za brak, „dakle za obiteljske, a ne društvene funkcije“.[6] Za plemstvo je brak prevashodno bio institucija u cilju jačanja kohezije staleža i obezbeđivanja njegove budućnosti, dok je za građane i pučane predstavljao poduhvat sa elementima poslovne transakcije.

Devojke su se udavale između četrnaeste i osamnaeste godine, ali je sigurno bivalo i onih koje su to ranije činile, budući da je prema merilima srednjeg veka punoletstvo za žene dostizano sa dvanaest, a za muškarce sa šesnaest godina.[7] Muškarci su se, pritom, ženili u znatno kasnijoj dobi, između tridesete i četrdesete godine – što je naročito važilo za plemiće, te je i starosna razlika pojačavala autoritet muža nad nevestom-devojčicom. Brakovi su sklapani isključivo u saglasnosti sa staleškom pripadnošću mladenaca, bez mogućnosti mešanja različitih slojeva.

Glavnu ulogu pri udaji devojaka imali su očevi ili, ukoliko ovi nisu bili živi, punoletna braća. Tek ako otac nije bio živ, braće nije bilo ili nisu bila punoletna, majka je zastupala devojčine interese, a ako se radilo o siročetu, predstavljali su ga tutori. Kćeri su često bivale verene kao maloletne, što je praćeno odgovarajućim bračnim ugovorom,[8] čije eventualno raskidanje je izazivalo teške posledice. Prema odredbama bračnog sporazuma, miraz je morao biti isplaćen verenikovoj strani čak i u slučaju da devojka, stekavši punoletstvo i pravo na sopstveno odlučivanje – što joj je garantovano zakonom, ne pristane na ranije uglavljen brak.[9] Davanjem miraza u takvoj prilici devojka je za svagda lišavana dalje materijalne potpore, i to je značilo nestanak izgleda za njenu udaju uopšte, veliku javnu sramotu i zatiranje puta da ona u budućnosti zavredi iole poštovano mesto u zajednici. Dakle, roditelji su proračunatom veridbom maloletne dece predupređivali njihovu moć da kao punoletni članovi zajednice odlučuju samostalno o svojoj sudbini i odbiju da uđu u ugovorenu vezu. Ovim prilike Dubrovnika nisu odudarale od opštih konvencija evropskog društva.[10] Istovremeno, kolektiv je pretnjom moralne stigmatizacije pritiskao pojedinca da, i pored zakonom predviđene mogućnosti da po sticanju punoletstva ispolji svoju nezavisnost, ne dovodi u pitanje roditeljsku odluku. Samo udovice, oslobođene roditeljskog nadzora, mogle su svojevoljno stupiti u novi brak, mada su i one teško uspevale da ne potčine svoj izbor interesima familije. Čak ni crkva, koja je suprotno rimskom pravu smatrala da je stupanje u brak čin slobodne volje potencijalnih supružnika, teško da je svojim autoritetom mogla nadvladati društvene sile. Suština socijalnog sistema bila je nadmoćni mehanizam koji je u zupčanicima svojih petrifikovnih običaja mleo pojedinačne sudbine, isprečene, ma i za tren, pred onim što se poimalo kao opšti interes.

Važan činilac pri ugovaranju braka bio je miraz jer je predstavljao ekonomsku platformu novouspostavljene zajednice, ali je bio i garant sigurnosti žene u njoj. Bez saglasnosti supruge muž nije mogao raspolagati mirazom jer je nepovredivost ženine imovine unete u brak zasnovana od davnina na Justinijanovom načelu.[11] Svojevrsna ekonomska politika ogledala se baš u ovoj oblasti – mladići su se ženili imućnim devojkama uzimajući veliki miraz, dok su očevi istih devojaka, kada su zbrinjavali svoje sinove ženeći ih, tražili veliki miraz. Tako se materijalna moć sabirala u posedu određenih porodica, te se i unutar staleških formacija, plemićkih i građanskih, uspostavljala ekonomska spirala, sužavajući se ka vrhu koji je doseglo tek nekoliko porodica. Za siromašne očeve miraz je predstavljao oslobađanje od dalje brige za kćer, dok je za bogate bio poslovni transfer. Pritom se obezbeđivanje potpore za udaju kćeri pretvaralo katkad u iscrpljujući namet za roditelje, prisiljene da prodaju ili zalažu nekretnine ne bi li došli do odgovarajuće sume novca. Rast iznosa miraza vodio je u nekontrolisanu stihiju, što je finansijski uništavala neimućne porodice. Iako je vlast zakonski ograničavala visinu miraza, nije bilo značajnijih odjeka tih mera u praksi, jer su se bogati nesputano nadmetali u prestižu demonstrirajući svoju moć na svakom koraku.

Ukoliko porodica iz bilo kog razloga – a najčešće je to bila nemoć da obezbedi miraz – nije mogla da uda kćer ili više njih, devojke su pre punoleststva slate da iza zidina manastira dotraju svoj život. Okrutnost se stapala sa običajima, te su neretko očevi određivali koja će se od njihovih kćeri udati, istovremeno ostale pripremajući za „dumne“, kako su se kaluđerice odomaćeno nazivale. Smeštanjem u manastir ženske čeljadi porodice su sprečavale rasipanje porodičnog bogatstva i nepoželjno ponašanje neudatih devojaka, koje bi nanelo nemerljivu štetu zajednici.[12] Zamonašenjem maloletnih devojčica, neretko pre njihove desete godine, izbegavana je mogućnost da one, stekavši punoletstvo, iskoriste Statutom im dato pravo da se ne podrede volji roditelja, bilo da im ovi brane ili nalažu odlazak u manastir.[13] Iz ovih razloga manastiri su bili puni, te su prekobrojnost i skromni uslovi života u nehigijenskim uslovima dovodili kaluđerice na samu ivicu opstanka. Uzalud su one preklinjale vlasti u Dubrovniku da ograniče prijem novih kaluđerica ili da prošire životni prostor u manastirima, i očajno podsećale da su, iako potpuno predane Božijoj službi, samo slaba bića „od kosti i mesa“.[14]

Prema podrazumevanom shvatanju morala, muškarci su imali prava na vanbračne veze, dok su žene za istu stvar strogo kažnjavanje.[15] Za muškarce je ovakvo pravo bilo prećutnim sporazumom društva usvojena kompenzacija za nedostatak slobode u izboru bračnog partnera, za uvrežene običaje da se žene u relativno kasnim godinama, nemogućnost da se razvedu i svakovrsno sputavanje u slobodnom ispoljavanju intime.[16] Iako se čini neodmerenom, tvrdnja „da skoro ne beše vlastelina, ni uglednijeg građanina koji nije imao bar jedno nezakonito dete“ ipak plastično nagoveštava kakvo je stanje morala bilo u starom Dubrovniku.[17] Nasuprot ovoj širini u ponašanju, ženama je sloboda bila skučena u tolikoj meri da se nije smatrala vanrednom pojava kada bi muž batinama kažnjavao ponašanje supruge koje je nalazio kao nedolično. Štaviše, batine su u svojevrsnim filozofskim traktatima uzimane u razmatranje kao sredstvo, doduše krajnje, u vaspitanju žene.[18]

Izvesnu autonomiju žena je imala jedino u kućnom, zaštićenom i zatvorenom prostoru. Svaki izlazak u spoljni svet podrazumevao je određena pravila, sračunata na to da sačuvaju ugled same žene i porodice koju je ona predstavljala. Takva tvrdokornost, kao sastavni deo svakodnevice, izazivala je čuđenje stranaca kada bi se kakvim poslom zadesili u Dubrovniku.[19] Utvrđeni način odevanja, prilike i uslovi u kojima Dubrovkinja izlazi „na otvoreno“, način ponašanja i dr. činili su ritual čije (ne)poštovanje je praćeno nedremanim okom javnosti. Verovalo se da devojke treba stalno nečim upošljavati kako bi se izbegla dokolica koja budi putenost. Takođe, smerna mlada vlastelinka svu svoju potrebu za razonodom trebalo je da zadovolji u okrilju kuće učeći se korisnim poslovima. Izdvojenost plemkinja iz tokova javnog života bila je, prema nazorima Dubrovčana, najtvrđa brana izazovu kaljanja njihove časti, do čega je moglo doći u „nepriličnim“ kontaktima sa svetom.

Dubrovačko društvo, koje je dočekivalo preko srca najmanju novinu sa potmulom strepnjom da će neznatni talas uznemiriti nepovratno glatku površinu učmale svakodnevice, zahvatila je plima humanizma i renesanse. Silinom zaprtenom u svojim dubinama, nova duhovna epoha glačala je i malo po malo preoblikovala okoštale hridi kulturološke tradicije. Samo u takvom ambijentu mogla se raskriliti pozornica javnog života u Dubrovniku da prihvati ženu-intelektualca, do tada nepoznatog člana zajednice.

Teško je u jedan čvor splesti sve niti koje prate pojavu Cvijete Zuzorić, intelektualke, muze umetnika, lepotice pod čijim korakom, kao što drevni dubrovački stihovi kažu, „uzcafti polje jak cvitjem od raja“. Osim ovoga, mada ništa od njenog opusa nije pretrajalo zub vremena, na osnovu posrednih svedočanstava – pohvala njenih najstarijih biografa na račun stvaralačkog dara, pretpostavlja da je bila cenjena poetesa.[20] No, ono što je ovu Dubrovkinju naročito odlikovalo, bila je vanredna harizma, jer teško je drugačije objasniti činjenicu da je u sećanju sačuvana kao najsjajnija zvezda intelektualno-umetničkog sazvežđa, sačinjenog od spisateljica i učenih „dona“ dubrovačkih – Nikolete Rastić, Julije i Nade Bunić, Mare Gundulić i dr. Jer, koliko god svaka od njih bila darovita ili znamenita u kojoj oblasti, redom su pri sravnjivanju sa Zuzorićevom u očima kulturne istorije ostajale duboko osenjene.

Mnogostruko osoben životni put Cvijete Zuzorić u odnosu na savremenice omogućio joj je da svojom svetlošću obasja renesansni Dubrovnik, ne trnući u sećanju potonjih vekova. Rođena u bogatoj građanskoj porodici 1552. godine, kao dete se preselila iz Dubrovnika u Ankonu, gde je stekla „neko veće i za žene onoga vremena retko znanje“.[21] Udala se 1570. za Bartolomea Pešonija, potomka stare firentinske plemenite loze, i iste godine se vratila u rodni grad, gde joj je suprug dobio mesto konzula Firence. Preduzimljivi Italijan, osim diplomatijom, bavio se i trgovinom u novoj sredini. Vreme prispeća Cvijete Zuzorić u otadžbinu poklapa se sa privrednim zenitom Dubrovnika, čiji trgovci su svoje kolonije rasejali nedogledom kopnenog zaleđa prema Turskoj, a brodovi bacali sidra u svim značajnijim lukama sveta. Grad je doživeo sveobuhvatni preporod bivajući magistralna raskrsnica u poslovnom, diplomatskom i kulturnom životu između Istoka i Zapada. Takođe, književnim strujanjima nemalog značaja Dubrovnik je učestvovao u meandriranju evropske renesansne umetnosti.[22]

Sama Cvijeta Zuzorić imala je bogatu rodbinu u gradu, a u Italiji dobijeni plemićki status otvarao joj je teška vrata aristokratskih kuća Dubrovnika. U najuži krug njenih prijatelja dolazili su supružnici Mara i Nikola Gučetić, koji je u svojim traktatima (Diallogo della Belleza, Dialogo d’ Amore, 1581) „oživeo“ likove supruge Mare i Cvijete Zuzorić. Bio je Gučetić svestan mogućih kritika zbog toga što je poverio ženskim likovima da u dijaloškoj formi raspravljaju o lepoti i ljubavi, te je predupredio takve prigovore ističući da će upravo pokazati predodređenost duha sagovornica za filozofiju.[23] Znakovito je opredeljenje Gučetića da oba dijaloga posveti Cvijetinoj starijoj sestri, Niki Zuzorić, koju je visoko poštovao. Međutim, posveta Niki protkana je pohvalom Cvijeti u tolikoj meri da otkriva pravi izvor nadahnuća autora i suštinsku posvetu njegovog dela. Prvi dijalog, na temu lepote, Mara i Cvijeta vode u idealizovanom ambijentu, po mnogo čemu podudarnom sa u antici standardizovanim literarnim dekorom locus amoneusa. Filozofsku srž razgovora čini eksplikacija Platonovog shvatanja fizičke lepote kao emanacije esencijalne, metafizičke savršenosti. No, možda najupečatljiviji deo predstavlja neposredna ilustracija učenja grčkog mudraca, koju Mara nalazi u pojavi Cvijete. Portret prijateljice koji evocira Mara Gučetić sažima estetski kredo i ideal ženske lepote u renesansi, čija zakonomernost se proteže na sve umetnosti:

Najpre, kose su kao najsjajnije zlato izatkane; čelo naliči svojom lepotom nebu kada je najvedrije; obrve su kao dva ljubavna luka; oči svetle i jasne izazivaju zavist najlepših nebeskih zvezda; lice je toliko krasne i divne boje da daleko nadmašuje svaku svežu ružu u njezinom najživljem cvatu, osim što ga nikakav vešti umetnik ne bi mogao isklesati; nos je u proporciji prema licu kakav je potreban savršenstvu Vaše anđeoske lepote; usta izgledaju kao da naokolo sebe imaju dva niza najfinijih korala iz Indije; a kada se smejete Vaši zubi izgledaju toliko beli i jednaki da se uistinu može kazati da su to orijentalni biseri, te se s pravom može tvrditi da je tu sve blago Ljubavi postavljeno; Vaš glas ne zvuči kao ljudski nego kao anđeoski i božanski; uspravan vrat je pun i beo tako da nadmašuje sneg koji je ovoga časa pao s neba; prsa široka i ravna da izgledaju mlečni put koji se ponekad običaje videti na nebu; ruke su srednje debljine, tako da bojom premašuju i najsjajniju belokost; prsti su okrugli i ne odviše dugi; nokti su malo savinuti; stas i Vaš hod su slični onome nimfa, koje su stari pesnici u Arkadiji slavili; konačno se na Vama, mislim, ne može videti nego da se svi udovi i svi delovi tela toliko jedan s drugim u lepoti slažu, da ni sama zavist ne bi znala naći neki deo koji bi mogla ispraviti.[24]

Drugi dijalog, posvećen ljubavi, koncipiran je po modelu prvog. Nakon razmene stavova o prirodi ljubavi, u kojima se ukrštaju teološka i filozofska gledišta, Cvijeta Zuzorić rezimira razmišljanja o lepoti: telesnoj – zasnovanoj na proporciji udova, i duhovnoj – sačinjenoj od umerenosti, hrabrosti, razumnosti, pravednosti i stidljivosti. Zatim ona navodi primere svih vrlina, inkarnirane u ženama iz istorije, ali i iz savremenog Dubrovnika. Kulminativni svod dijaloga predstavlja Marina pohvala Cvijeti, moralno najčistijoj i najlepšoj ženi, čije su osobine božanskog porekla.[25]

Osim u filozofskim traktatima, Cvijeta Zuzorić postala je književni lik, ali i muza dubrovačkih pesnika, ne ostavljajući ravnodušnim većinu njih. Lirska žica Dinka Zlatarića vibrira od ustaljenog repertoara opštih mesta petrarkističke poezije, do visoke umetničke sublimacije duboko proživljene ljubavi prema Zuzorićevoj. Poetski beatifikujući „gospoju od gospoj“, Zlatarić je snevao dan kada će mu izabrana muza otkriti „na zemlji večni raj“. Takođe, Miho Bunić Babulinović opevao je dražest znamenite Dubrovkinje i njenu božansku lepotu. Glas o izuzetnosti Cvijete preneo se strelovito i na drugu stranu Jadrana jer je Čezare Simoneti (Cesare Simonetti), italijanski pesnik, poverio prijatelju Dominku Zlatariću svoju zbirku pesama da je ovaj posveti dostojnoj dami. Odgovarajući molbi prijatelja, nesumnjivo i glasu svoga srca, Zlatarić je Simonetijevu zbirku posvetio Cvijeti Zuzorić, ali nešto kasnije i svoj prevod Ovidijeve metamorfoze Ljubav Pirama i Tizbe. I Miho Monaldi je italijanskom pesniku Đambatisti Bokabjanko (Giambattista Boccabainco) poslao dva soneta čiju lirsku žižu čini opis Cvijete Zuzorić. Uvreženim pesničkim postupkom, igrom reči spletenom oko podudarnosti imena lepotice i cveta, Monaldi je slavio skladnost duha i tela Cvijete Zuzorić. Sam Bokabjanka, ponet Monaldijevom vatrom, uzvratio je dubrovačkom pesniku sa dva soneta. Naposletku, čuveni Torkvato Taso (Torquatto Tasso) sastavio je osam pesama u čast lepotice iz Dubrovnika, iako je sâm nikada nije video. Na osnovu tuđih opisa,[26] dočaravao je bljeskovitu pojavu himere koja opija i čije iščeznuće ga ostavlja nesrećnog („ako živem, živ sam al bez duše“), ali besmrtnog, dok je ljubavi („Al ako život dat mi mogu zrake / Vašega ognja, kako ću da mrem, / Dok plam taj traje?“).[27]

Pojava izuzetne „gentildonne di gran fama“ među domaćim ženama, koje najčešće nisu mogle krenuti putem nezavisno od sredine koja ih upućuje u život i njenih unutrašnjih zakona, morala je izazvati opštu pozornost, još pojačanu do groznice time što se Zuzorićeva sigurno i nezazorno vladala pred muškim svetom. Ne zna se pouzdano čime je Cvijeta Zuzorić izazvala gnev određenih sugrađana, tek tvrdo svedočanstvo da je mnoge neprijatnosti doživela daje svojevrsna odbrana koju je preduzela Mara Gučetić stajući na stranu napadnute prijateljice. U filozofskom spisu svoga muža (Discorsi sopra la Metheora d’ Aristotele, 1584) sama je sastavila predgovor sa dvostrukom namenom. Ovaj segment dela zapravo je posveta Cvijeti Zuzorić sa konvencionalnim pohvalama upućenim joj, ali, i što je važnije, polemika Mare Gučetić sa zlobnicima koji su opanjkavali Zuzorićevu,[28] utičući na koncu konca da ova sa suprugom zauvek napusti Dubrovnik 1583. i ostane u Ankoni do smrti 1648. godine:

...Vaše ime, tako dično i ugledno, mora biti najsigurnijom obranom protiv bijesnih udaraca zavidnika što žive u našem Gradu, i protiv onih koji su, po svojstvenoj im i prirođenoj zloći, uvijek pripravni da grizu i razdiru tuđe stvari, od kojih ste ujedva Vi pogođeni bili više negoli ikoja druga žena u mojoj domovini. Uzrok su tome bile ne samo Vaše rijetke odlike, dosad upravo neviđene u druge žene našeg stoljeća, koja je ljepotom tijela i krepošću duše povećala muku zlobnika, jer kao što uvijek biva: stvari najizvrsnije jačaju bol onih koji su prepuni pakosti i zavisti, te da njihova slabo zaraštena rana ne bude povrijeđena žalošću, bijednici ti daju glupim riječima oduška svojoj žalosnoj strasti...[29]

Oštrina Marinih reči ustalasala je duhove u Dubrovniku i izazvala sujetu moćnih, kadrih da izdejstvuju povlačenje iz javnosti prve verzije Gučetićevog traktata sa spornom posvetom. Novo izdanje ugledalo je svetlost dana godinu kasnije (1585), ali sa nedvosmislenim tragovima grube cenzure. Izostavljen je bio čitav pasaž u kome se Mara razračunava sa Cvijetinim protivnicima, obrušavajući se usput i na mentalitet sredine koja skrnavi sve što stremi duhovnim visinama, upravo zato što takva pojava izuzetnosti u blizini podseća na sopstvenu niskost.[30] Mada je u renesansnoj Evropi sve snažnije odjekivao nezavisni ženski glas, te je, na primer, u Veneciji mogla Moderata Fonte (Moderata Fonte) u spisu Zasluga žena (Il merito delle donne, 1600) kazati: „U mojim grudima kuca slobodno srce, ne služim i ne pripadam nikom osim sebi“,[31] sa ove strane Jadrana stvari su stajale znatno drugačije. Uz bedeme Dubrovnika, jednog od najtvrđih bastiona konzervativnog društvenog uređenja i moralnih shvatanja, teško su prianjale promene kao što su radikalno novi pogledi na položaj žena u zajednici.

Biva da je ponašanje Zuzorićeve, ali i uzdizanje celokupne njene pojave do ideala u traktatima Nikole Gučetića, iz vizure vlasti subverzivno delovalo na osnove kulturološke matrice dubrovačkog društva. Nije se smelo dozvoliti da primer žene, koja se „muškom svetu“ nametala kao intelektualno ravnopravan član, bude tolerisan. Naročitu opasnost predstavljalo je javno legitimizovanje modela ponašanja u filozofskim traktatima i stoga je najverovatnije vlast, mada ne treba isključiti ni ličnu netrpeljivost pojedinaca, podstakla negativno raspoloženje prema Zuzorićevoj, stavljajući ujedno pod kontrolu svaki istup koji se mogao tumačiti kao podrška „izgrednici“.

Prema shvatanjima savremenika, Cvijeta Zuzorić bila je otelotvorenje kalokagatije – skladnog spoja fizičke lepote i duhovne usavršenosti, a kao takva, uočljiva, izložena koliko naklonosti i divljenju, toliko zavisti i ogovaranju okruženja postojano ušančenog u svojoj uskogrudosti. Ako u sukobu sa jednim vremenom i njegovim običajima ova gospa nije mogla nadvladati niske horizonte kulturološke tradicije, niti je bilo druge doli da se iz Dubrovnika u tihost sopstvenu preko Jadrana povuče, sudbina joj je suštinski bila drugačija i rasplitala se na drugačijim podnebesjima. Jer, varljive granice realnosti nadišla je Cvijeta Zuzorić ulazeći u svet umetnosti kao literarna ikona kojoj su hodočastili pesnici svetkujući hijerofaniju u liku idealne žene. Ovaj trenutak značio je raskid sa prolaznošću, korak u besmrtnost i konačno ispunjenje usuda Cvijete Zuzorić.


[1] Ovaj rad je nastao u okviru projekta br. 178029 Ministarstva za prosvetu i nauku Republike Srbije, Knjiženstvo, teorija i istorija književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine.

[2] Boraveći sredinom XV veka u Dubrovniku učeni Italijan Filip de Diversis pozdravljao je tradicionalne običaje plemića da se ne žene pučankama. Prezrivo je osuđivao pohlepu za novcem koja rđave pojedince navodi na brak sa građankama, čime onečišćavaju svoju plavu krv – Filip de Diversis, Opis Dubrovnika, Dubrovnik, 1983.

[3] Dušanka Dinić-Knežević, Položaj žena u Dubrovniku u XIII i XIV veku (Beograd: SANU, 1974), 66. Isto je važilo u Veneciji, prekomorskom susedu na čije pravno uređenje se Dubrovnik često ugledao – Paolo Molmenti, La storia di Venezia nella vita privata II (Bergamo, 1928), 314-316.

[4] Valtazar Bogišić i Konstantin Jireček, Liber statutorum civitatis Ragusii compositus anno 1272 (Zagreb, 1904), lib. III, cap. VII, 59-60.

[5] Isto je bilo širom Evrope u srednjem veku – Žak le Gof, prir., Čovek srednjeg veka, (Beograd: Klio, 2007), 27.

[6] Zdenka Janeković Römer, Okvir slobode (Zagreb–Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1999), 197.

[7] Isto je bilo u Kotoru – Lenka Blehova Čelebić, Žene srednjovjekovnog Kotora (Podgorica: CID, 2002), 18.

[8] Kako je udaja kćeri bila stvar roditeljskog izbora, bračni ugovori se u arhivskim beleškama, osim pod uobičajenom odrednicom pacta matrimonialia, javljaju i kao pactum parentele (Dušanka Dinić-Knežević, nav. rad, 71; Zdenka Janeković Römer, nav. rad, 199).

[9] Mladići su, sa druge strane, neželjeni brak mogli mimoići bekstvom u manastir, ali su se nadležne institucije starale da po svaku cenu nesuđeni ženici vrate uzeti miraz.

[10] Piero Bergellini, Vita privata a Firenze nei secoli XIV e XV (Firenze: Leo S. Olschki, 1966), 33.

[11] Lenka Blehova Čelebić, nav. rad, 42.

[12] Margaret L. King, „Žena renesanse“, u: Čovek renesanse, priredio Euđenio Garin, (Beograd: Klio, 2005), 280-286.

[13] Liber statutorum civitatis Ragusii compositus anno 1272 (Zagreb, 1904), lib. IV, cap. LXI, LXIII, 103-104.

[14] Dušanka Dinić-Knežević, nav. rad, 102.

[15] Diskriminacija žena u odnosu na muškarce u slučaju bračne nevernosti imala je i legitimnu zakonsku podlogu prema odredbama Statuta, bez obzira na stav crkve koja nije pravila razliku u dubini greha oboje supružnika – Zdenka Janeković Römer, Rod i grad: dubrovačka obitelj od XIII do XV stoljeća (Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1994), 71-72. Dvostruki moralni standardi dubrovačkog društva ogledaju se u činjenici da su intimni odnosi mladih vlastelina sa sluškinjama u kući održavani u nekim slučajevima uz prećutnu saglasnost roditelja, koji su na taj način ostvarivali kakvu-takvu kontrolu nad naslednicima, pošto je bilo sigurnije da slobodnu vezu imaju „sa zdravim seoskim devojkama“, nego „da se noću skitaju po javnim kućama i izlažu veneričnim bolestima“ – Risto Jeremić i Jorjo Tadić, Prilozi za istoriju zdravstene kulture starog Dubrovnika, I (Beograd: Centralni higijenski zavod, 1938), 126.

[16] Kako navodi K. Jireček, javna kuća je u Dubrovniku postojala dosta rano – Konstantin Jireček, Istorija Srba, II (Beograd: Naučna knjiga, 1952), 259-260.

[17] Risto Jeremić i Jorjo Tadić, nav. rad, 130.

[18] Beno Kotruljević, O trgovini i savršenom trgovcu (Dubrovnik: 1989), 416.

[19] Mihailo Dinić, „Tri francuska putopisca XVI veka u našim zemljama“, Godišnjica Nikole Čupića, XLIX (1940): 95, 110.

[20] Zdenka Marković, Pjesnikinje starog Dubrovnika, (Zagreb: JAZU, 1970), 57-62.

[21] Jorjo Tadić, Cvijeta Zuzorić, (Beograd, 1939), 12.

[22] Zlata Bojović, „Književnost renesanse i baroka“, u: Kratak pregled srpske književnosti, (Beograd: Lirika, 2000); Zlata Bojović, „Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske u doba renesanse, baroka i prosvećenosti“, u: Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske, priredila Zlata Bojović, urednik izdanja Miro Vuksanović (Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske, 2010): 11-33.

[23] Zdenka Marković, nav. rad, 74.

[24] Jorjo Tadić, nav. rad, 16-17.

[25] Zdenka Marković, nav. rad, 82.

[26] Zdenka Marković, nav. rad, 101.

[27] Josip Torbarina, „Tassovi soneti i madrigali u čast Cvijete Zuzorić Dubrovkinje. Uz nove prijevode Vladimira Nazora“, Hrvatsko kolo, XXI, (1940), 88.

[28] Zdenka Janeković Römer, „Marija Gondola Goze – La querelle des femmes u renesansnom Dubrovniku“, u: Žene u Hrvatskoj. Ženska i kulturna povijest, priredila Andrea Feldman (Zagreb: Institut Vlado Gotovac i Ženska infoteka, 2004): 105-123.

[29] Zdenka Marković, nav. rad, 108-109.

[30] Antonin Zaninović, „Drugo izdanje djela Nikole Gučetića Discorsi sopra la Metheora d’ Aristotele“, Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, II, (1953), 201.

[31] Gizela Bok, Žena u istoriji Evrope (Beograd: Klio, 2005), 27.

Literatura:

Bergellini, Piero. Vita privata a Firenze nei secoli XIV e XV. Firenze: Leo S. Olschki, 1966.

Blehova Čelebić, Lenka. Žene srednjovjekovnog Kotora. Podgorica: CID, 2002.

Bogišić Valtazar i Konstantin Jireček. Liber statutorum civitatis Ragusii compositus anno 1272. Zagreb, 1904.

Bojović, Zlata. „Književnost renesanse i baroka“. U Kratak pregled srpske književnosti. Urednik izdanja Novica Petković. Beograd: Lirika, 2000.

Bojović, Zlata. „Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske u doba renesanse, baroka i prosvećenosti“. U Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske. Priredila Zlata Bojović. Urednik izdanja Miro Vuksanović, 11-33. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske, 2010.

Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope. Beograd: Klio, 2005.

De Diversis, Filip, Opis Dubrovnika. Dubrovnik, 1983.

Dinić, Mihailo „Tri francuska putopisca XVI veka u našim zemljama“. Godišnjica Nikole Čupića, XLIX (1940): 85-118.

Dinić-Knežević, Dušanka. Položaj žena u Dubrovniku u XIII i XIV veku. Beograd: SANU, 1974.

Zaninović, Antonin. „Drugo izdanje djela Nikole Gučetića Discorsi sopra la Metheora d’ Aristotele“, Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, II, (1953): 201-208.

Janeković Römer, Zdenka. Rod i grad: dubrovačka obitelj od XIII do XV stoljeća. Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1994.

Janeković Römer, Zdenka. Okvir slobode. Zagreb–Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1999.

Janeković Römer, Zdenka. „Marija Gondola Goze – La querelle des femmes u renesansnom Dubrovniku“. U: Žene u Hrvatskoj. Ženska i kulturna povijest. Priredila Andrea Feldman, 105-123. Zagreb: Institut Vlado Gotovac i Ženska infoteka, 2004.

Jeremić, Risto i Jorjo Tadić, Prilozi za istoriju zdravstene kulture starog Dubrovnika, I. Beograd: Centralni higijenski zavod, 1938.

Jireček, Konstantin. Istorija Srba, II. Beograd: Naučna knjiga, 1952.

King, Margaret L. „Žena renesanse“. U Čovek renesanse, prir. Euđenio Garin. Beograd: Klio, 2005.

Kotruljević, Beno. O trgovini i savršenom trgovcu. Dubrovnik, 1989e.

Le Gof, Žak. prir. Čovek srednjeg veka. Beograd: Klio, 2007.

Marković, Zdenka. Pjesnikinje starog Dubrovnika. Zagreb: JAZU, 1970.

Molmenti, Paolo. La storia di Venezia nella vita privata II. Bergamo, 1928.

Tadić, Jorjo. Cvijeta Zuzorić. Beograd, 1939.

Torbarina, Josip. „Tassovi soneti i madrigali u čast Cvijete Zuzorić Dubrovkinje. Uz nove prijevode Vladimira Nazora“, Hrvatsko kolo, XXI, (1940): 69-96.

Slavko Petaković
Faculty of Philology
University of Belgrade

UDC: 821.163.42.09

Original scientific article

Cvijeta Zuzorić – the Light of the Renaissance Dubrovnik

Based on intermediate testimonies, it is known that Cvijeta Zuzoric inspired many Renaissance poets from Dubrovnik and Italy. According to the perceptions of her contemporaries, she was the embodiment of physical beauty and spiritual perfection. At the same time, she gave a unique tone to the intellectual circles of Dubrovnik in the 16th century. As a result, a special cult of Cvijeta Zuzoric, which outgrew her individuality and made her into a Renaissance symbol of this region, was formed after some time.
Ključne reči:

Cvijeta Zuzoric, a poetess, Renaissance, old Dubrovnik

Na početak stranice