Navigacija

Zorana Simić
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

UDK: 821.163.41.09-92 Dimitrijević J.
050.9VARDAR

Originalni naučni članak

Jelena Dimitrijević, Kolo srpskih sestara i kalendar Vardar (1906–1914; 1921–1941)

Tekst predstavlja sažet prikaz saradnje priznate i uticajne srpske književnice Jelene Dimitrijević (1862–1945) sa elitnom humanitarnom organizacijom Kolo srpskih sestara tokom prve polovine XX veka. U njegovom fokusu je zvanično glasilo ovog ženskog udruženja, kalendar Vardar, koji je objavljivan u dve etape (1906–1914. i 1921–1941. godine). Tekst nudi detaljan popis i analizu književnih priloga Jelene Dimitrijević u Vardaru, koji se, kako se ispostavlja, može okarakterisati kao feminofilan, tek donekle i kao ženski, ali ne i kao feministički časopis. Istraživanje se vrši kako u cilju dodatnog osvetljavanja uređivačke politike ovog lista i ideologije KSS u celini tako i radi sticanja novih uvida u stvaralaštvo Jelene Dimitrijević.

Ključne reči:

Jelena Dimitrijević, Kolo srpskih sestara, Vardar, feminofilna štampa, žensko autorstvo

Kolo srpskih sestara

Baveći se ženskim časopisima koji su bili objavljivani krajem XIX i početkom XX veka na području današnje Srbije Slobodanka Peković dolazi do nekoliko važnih zaključaka. Ona na prvom mestu ističe kulturni i ideološki značaj prodora ženske pisane reči i ženskih uređivačkih politika u javnu sferu: „ženski časopisi se pojavljuju u periodu ženskog osvešćenja i u narasloj samosvesti žena koje su se školovale i stekle znanje i sposobnost da samostalno rade i zarađuju“ i usled toga „u poglavljima kulturne istorije postaju čin i način preživljavanja“.[2] Kao jedno od njihovih najvažnijih obeležja ona izdvaja upadljivu prosvetiteljsku tendenciju i didaktički karakter, koji su bili sasvim u skladu kako sa niskim stepenom obrazovanja čitalaca i čitateljki tako i sa opštom klimom tog vremena – vremena u kojem su se tek formirali ženski pokreti, otvarale škole za žene i kontinuirano radilo na njihovom opismenjavanju i obrazovanju, do tada najčešće potpuno uskraćivanim. Slobodanka Peković smatra da ovi uvidi važe za praktično sve časopise u čijem su uređivanju učestvovale žene i/ili čiju su dominantnu publiku činile žene, bez obzira na brojne razlike u njihovim uređivačkim politikama ili ideološkim stremljenjima, ukazujući ipak na činjenicu da je „projekat pučke prosvete, baš zbog velikog broja još nedodirnutih, nevinih čitalaca kojima se obraćao, mogao biti izuzetno uspešan, i opasan i pogodan, za razne vrste manipulacija“,[3] bilo da je reč o dečijoj, radničkoj ili ženskoj štampi. U slučaju trećeg navedenog tipa, „koncept provođenja elementarnog obrazovanja za široku žensku publiku sprovodila su ženska društva preko sopstvenih časopisa, ili časopisa koje su uređivale njihove članice“.[4]

Jedno od takvih društava bilo je i Kolo srpskih sestara (u daljem tekstu: KSS), osnovano 1903. godine u Beogradu, čiji je rad zabranjen odmah nakon i u skladu sa uspostavljanjem komunističkog režima,[5] a obnovljen početkom devedesetih godina XX veka nakon njegovog kraha (udruženje postoji i funkcioniše i dan-danas, kako u granicama Srbije tako i u dijaspori). Njegove predsednice u prvom periodu postojanja bile su Savka Subotić (1903–1905), Ljubica Luković (1905–1915), Mirka Grujić (1918–1940) i Delfa Ivanić (1940–1946), a među osnivači(ca)ma treba istaći i Nadeždu Petrović, koja je ujedno bila i inicijatorka samog osnivanja, Katarinu Milovuk, Dragu Ljočić, Branislava Nušića i Ivana Ivanića. Delovanje KSS u prvoj polovini XX veka bilo je obeleženo kako prosvetiteljskom misijom tako i snažnim patriotizmom. Inicijalni motiv za osnivanje društva zapravo je bila pomoć srpskom narodu u Turskoj i nacionalno osvešćivanje stanovništva u područjima pod turskom vlašću.[6] Tako je KSS bilo jedno u nizu (najčešće prestoničkih) elitnih udruženja koja su delila iste ciljeve: „javno mnjenje, koje je činila politička i intelektualna elita je, uviđajući nemoć države, kroz privatnu inicijativu pristupilo formiranju različitih građanskih udruženja s ciljem stvaranja svesti o nacionalnoj pripadnosti kod srpskog stanovništva pod vladavinom Otomanskog carstva“.[7]

KSS je svoj nacionalni angažman sprovodilo na nekoliko nivoa i načina, i on je u nekim slučajevima, iako ne nužno, podrazumevao i rad na promenama u položaju žena. Njegove članice su na samom početku otvarale zanatske škole za žene, podsticale njihov stvaralački rad obezbeđujući im ujedno i zaradu, to jest ekonomsku moć i emancipaciju, a „paralelno s osnivanjem ženskih zanatskih škola u kojima se negovala domaća radinost Kolo je formiralo i sopstvenu kolekciju narodnih rukotvorina“.[8] Balkanski ratovi, kao i period slutnji i izvesnosti Prvog svetskog rata, te njegovog potonjeg odigravanja, doveli su do značajnih promena u aktivnostima i prioritetima društva – u prvi plan je došlo humanitarno organizovanje, kako u vidu obuka za bolničarke tako i kroz osnivanje prihvatnih centara za ranjenike. Kao i ostala slična udruženja, KSS je raspušteno 1915. godine (premda je donekle nastavilo da deluje u tajnosti), da bi se obnovilo tri godine kasnije, ali u bitno izmenjenom društveno-političkom kontekstu: „sa stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca srpski narod se konačno našao u jednoj državi. Ujedinjenjem nacionalni interes devetnaestovekovne Srbije mutirao je u integralno jugoslovenstvo. [...] Nakon stvaranja Jugoslavije, trebalo je stvoriti Jugoslovene, a to se moglo postići samo kroz obrazovanje nove generacije“.[9] Shodno tome, članice KSS su brojnim akcijama i inicijativama potvrđivale svoj projugoslovenski stav (Jelena Savić u tom pogledu posebno ističe manifestaciju Sveslavenski bal) i predano radile na prosvećivanju i pomoći mlađoj populaciji (otvaranjem internata i kreiranjem alternativnih obrazovnih programa). U isto vreme su nastavljale da insistiraju na pospešivanju i promovisanju ženskog stvaralaštva. Ono što se iz svega toga nameće kao važan zaključak jeste da su „generalno gledano, politička kretanja Kola srpskih sestra uvek i u svemu pratila nacionalnu tendenciju države. Bez obzira da li je državni interes nosio srpsko ili jugoslovensko obeležje, uvek i svuda je za nacionalnu bitku koju je vodilo Kolo srpskih sestara korišćena tradicionalna ženska delatnost“.[10]

Kalendar Vardar

Još jedan značajan vid i plod delovanja ovog udruženja predstavlja časopis Vardar, njegovo zvanično glasilo pokrenuto 1906. godine na inicijativu Stanislave Sodermajer sa ciljem da neposredno promoviše i čitalačkoj publici približi politiku i delatnosti KSS. „Prema njenoj zamisli, Kolo bi izdavalo jedan mali kalendar, u kome bi se objavljivale jedna do dve patriotske pesme i koji bi se prodavao po ulicama i kafanama, a prihodom od njegove prodaje bi se finansirale humanitarne aktivnosti. Ovu zamisao je dopunio Ivan Ivanić, predlogom da taj budući list dobije formu almanaha sa rodoljubivom sadržinom, koji bi bio usmeren srpskom narodu van Srbije”.[11] Vardar je zapravo bio godišnji kalendar sačinjen od izveštaja o radu ovog udruženja, ali i brojnih članaka i priloga iz oblasti nauke, istorije, književnosti, kulture i etnologije. Objavljivan je u dve etape: najpre u predratnom periodu, od 1906. do 1914. godine, a potom od 1921. do 1941. godine, usled čega se može reći da je on, pored toga što je bio „jedan od najtiražnijih i najcenjenijih Kalendara u periodu između dva svetska rata”,[12] takođe bio i jedan od dugovečnijih časopisa koji su se objavljivali na prostoru Srbije/Jugoslavije u ovom istorijskom periodu. Finansirao se kako putem godišnje pretplate tako i zahvaljujući donacijama određenih pojedinaca ili institucija. I sadržaj i vizuelni identitet ovog kalendara bili su vrlo upadljivo i jasno usklađeni sa osnovnim ciljem društva KSS – borbi za sticanje, a potom i očuvanje nacionalnog jedinstva – usled čega je tzv. žensko pitanje ipak ostalo u drugom planu, premda su u njegovom uređivanju učestvovale žene, pripadnice jednog ženskog udruženja: „primetno je da je tokom svog dugogodišnjeg postojanja Vardar više naginjao ka temama iz savremenih političkih procesa, odnosno temama iz nacionalnog domena, nego ka temama iz ženskog domena, te se usled ovakve koncepcije još na početku izlaženja s pravom svrstao u patriotski orijentisane časopise. Dok je predratni Vardar (u periodu 1906–1914. godine) imao za cilj jačanje nacionalne svesti i vere srpskog naroda pod tuđinskom vlašću u oslobođenje, dotle se posleratni (u periodu 1921–1941. godine) okrenuo razvoju i propagiranju ideje jugoslovenstva jer su ujedinjenjem prethodni ciljevi bili ispunjeni“.[13] Shodno tome, kalendar Vardar ne možemo okarakterisati kao feministički u strogom smislu te reči, a i ženskim ga možemo nazvati samo delimično.[14] Naime, njegovo uredništvo jeste bilo dominantno sačinjeno od žena, ali to isto ne možemo reći i za ciljanu publiku: „ciljnu grupu činili su svi oni koji su zastupali ideju o nacionalnom jedinstvu bez obzira na polnu pripadnost. Upravo se po ovome Vardar razlikovao od svih glasila ženskih društava koja su izlazila tokom prve polovine XX veka“.[15]

Međutim, bez obzira na dominantno patriotsku orijentaciju, te prirodu njegove ciljne grupe, Vardar sasvim izvesno možemo sagledati kao „feminofilni“, odnosno časopis sa feminofilnom uređivačkom politikom. Na tragu Jelene Petrović, Stanislava Barać kao feminofilne vidi „one časopise koji su, u periodu procvata ženske štampe, zahvaljujući prodoru emancipatorskih diskursa, u novonastaloj Kraljevini SHS, kasnije Kraljevini Jugoslaviji, negovali žensko autorstvo i bavili se tzv. ženskim pitanjem, iako po svojoj osnovnoj nameni nisu bili ,ženski’ ili feministički“.[16] Kada je o „ženskom pitanju“ reč, moramo imati u vidu sledeće: „tokom svog postojanja, Kolo srpskih sestara (a samim tim i njegovo glasilo, prim. aut) se na sebi svojstven način ,borilo’ protiv tradicionalne uloge žene kao jedinog mogućeg zanimanja, ali je rad na polju afirmacije žena bio prisutan samo u onoj meri koliko je to bilo potrebno zarad ostvarivanja ,viših’, nacionalnih ciljeva. Kolo srpskih sestara je učestvovalo u ženskim savezima, osnovanim s ciljem emancipacije žena i zaštite njihovih prava, ali je to uvek bilo iz želje za stvaranjem šireg polja na kojem se moglo boriti za ,otadžbinu i narod’“.[17] Kada je, pak, reč o drugom kriterijumu feminofilnosti, odnosno ženskom autorstvu, možemo ustanoviti da ga ovo glasilo ispunjava. Iako u njemu, kada je reč o književnim prilozima, svakako preovlađuje udeo muških autora, njegove stranice su otvorene i za priloge autorki, a jedna od onih koje se u tom pogledu ističu jeste i tada već profilisana književnica Jelena Dimitrijević (1862–1945).[18]

Jelena Dimitrijević i Vardar (1906–1914)

Kako navodi Jasmina Milanović, „Jelena Dimitrijević se vrlo rano zainteresovala za položaj srpskog naroda u Turskoj. Česta putovanja u Skoplje i okolna mesta, kao i u Solun, podstakli su je da napiše niz patriotskih članaka pod nazivom ,Pisma Prijateljici’ koje je od 1890. do 1906. godine slala Ljubici Luković, a koje je ona objavljivala u Domaćici, Brankovom Kolu i Delu. Ovi članci su bili apel da se pomogne srpskom narodu pod osmanskom vlašću. Kada je Ljubica Luković 1905. godine postala predsednica Kola srpskih sestara, Jelena je izabrana 1906. godine za upravnu članicu tog društva. Na inicijativu, između ostalih, i Jelene Dimitrijević koja je u Staroj Srbiji i Makedoniji spoznala uticaj bugarske propagande koja je širena putem različitih kalendarskih izdanja, Kolo je 1906. odlučilo da pokrene svoj kalendar koji je nazvan Vardar“.[19] Pored toga što je bila jedna od inicijatorki pokretanja ovog časopisa, Jelena Dimitrijević je ujedno bila i jedna od zastupljenijih autorki u njemu: objavila je ukupno sedamnaest tekstova u deset različitih brojeva, što je trećina ukupnog broja godišnjih izdanja. Reč je o tekstovima različitih žanrova i sadržaja, a upravo njihovim popisivanjem, pregledom i tumačenjem može se steći jasan uvid u (uređivačku) politiku KSS i Vardara, sa jedne, te dopuniti uvidi o opusu ove autorke koji su poslednjih godina sve učestaliji u proučavanju književnosti u Srbiji, sa druge strane.[20]

Jelena Dimitrijević se u Vardaru prvi put oglašava na samom početku njegovog izlaženja, 1906. godine, kada objavljuje pismo naslovljeno „Na Kosovu“, koje je pet godina ranije poslala svojoj prijateljici Ljubici Luković, u tom trenutku – predsednici KSS, i to upravo na njenu želju. Ovaj tekst predstavlja jednu od tipičnih i učestalih pojava u (ženskoj) štampi na prelomu vekova i potvrđuje uvid Slobodanke Peković da „popularna, masovna ili pučka književnost i kultura kakvu neguju ženski časopisi u većini evropskih zemalja nije imala oslonca ili kontinuiteta sa starom, tradicionalnom popularnom kulturom koja se izražavala kroz narodno stvaralaštvo. No kako je naša kulturna situacija bila mnogo složenija od evropske, tako i u našim ženskim časopisima ima odstupanja. Narodna tradicija i u pevanju i u mišljenju bila je još toliko živa da se nije mogla lako zaobići“.[21] Ovo pismo, naime, svedoči o svojevrsnom prepletu ženskog angažmana i patriotizma, karakterističnom za (pred)ratne godine.[22] Jelena Dimitrijević se u njemu, sasvim u duhu ideologije KSS, i uz izražen patos, obraća svim sestrama Srpkinjama, oslanjajući se gotovo u potpunosti na „narodnu tradiciju u pevanju i mišljenju“. Šaljući dopis (potpisan rečima: „Srpkinja, sestra tvoja, J“)[23] sa Kosova, koje je početkom XX veka još uvek pod Otomanskom vlašću, autorka u svom doživljaju, te tako i u svojoj ispovesti, neprekidno pravi paralele sa nekadašnjim Kosovom iz 1389. godine, referišući na epsku narodnu tradiciju. Za smisao i ton njenog pisma najvažnije je, kako se čini, često podsećanje na lik Majke Jugovića. Ovo ukazivanje na značaj i veličinu žrtve jedne majke koja je u rat poslala svoje sinove, a potom ih u ratu i izgubila, osećajući povodom toga ogromnu tugu ali i veliki ponos, indikativno je i potvrđuje da se „među Srbima prvenstveno negovao kult žene majke, a ženski uticaj u društvu bio je posredan i postojao je u okviru institucije braka. [...] Ako je ultimativna dužnost građana (muškaraca) bila da daju život za svoju zemlju, onda je ultimativna politička dužnost žena bilo majčinstvo, to jest, da rađaju decu za potrebe države i, ako treba, da daju život ispunjavajući tu dužnost. Zbog svega toga, majčinstvo je uvek bilo u središtu nacionalnih politika i programa“,[24] te, shodno tome, važno i u politici i programu KSS i Vardara.

Tekstom „Na Kosovu“ iz 1906. godine ne iscrpljuje se patriotski naboj priloga Jelene Dimitrijević u kalendaru Vardar. Već naredne godine ona u njemu objavljuje i pesmu „Avali“, potpisanu punim imenom i prezimenom autorke i napisanu u aleksandrincu, stihu koji su u to vreme koristili srpski modernisti poput Dučića i Rakića, preuzevši ga iz francuske književne tradicije.[25] Odabirom stiha autorka na formalnom planu čini odstupanje u odnosu na narodnu tradiciju i približava se modernističkom postupku, dok na sadržinskom ostaje u domenu patriotske tendencije. „Avali“ je rodoljubiva pesma koja predstavlja apostrofiranje planine Avala („srpske grude mile“) i planine Kosmaj („njenog brata rođenoga“), uz pomen Vase Čarapića, jednog od najistaknutijih junaka u ustanku protiv dahija. Ovim Jelena Dimitrijević potcrtava svoj zanos nacionalnim oslobođenjem i deli ga sa čitaocima Vardara, koji je prema zahtevu Stanislave Sodermajer i trebalo neizostavno da sadrži nekolicinu „patriotskih pesama“. To je tek jedan u nizu priloga, u ovom slučaju književni, kojim se utvrđuje jasna uređivačka politika ovog glasila u periodu pre Prvog svetskog rata, presudno obeležena težnjama ka nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju Srba.

Epilog Balkanskih ratova ujedno je bio i ostvarenje ovakvih težnji, ali to ostvarenje je imalo i veliku cenu u vidu žrtava. U Vardaru za 1914. godinu, objavljenom godinu dana ranije, Jelena Dimitrijević objavljuje pripovetku „A gde ti je brala, sine?“ u kojoj tematizuje upravo ovaj problem. Pripovetka je, kao i pismo iz prvog broja časopisa, prožeta patriotskim zanosom i patetičnim tonom, a napisana je takođe u formi poetskog izveštaja (ovoga puta ne sa Kosova, već iz jednog od prihvatnih centara u kojima su bili smešteni ranjenici i u kojima je autorka radila kao bolničarka). Njihove srodnosti se time ne iscrpljuju: budući da predočava susret majke sa sinom koji je preživeo rat, i sa kojim razgovara o svom drugom sinu koji je u njemu poginuo, ova pripovetka predstavlja svojevrstan odraz pisma i dovršava luk koji je ono započelo (što, naravno, ne podrazumeva nužno da je to bila autorkina svesna intencija): od poziva Srpkinjama da se sete Majke Jugovića i njenog doprinosa koji ona daje, ali i žrtve koju trpi, u cilju odbrane dostojanstva otadžbine, i to upravo kroz svoje majčinstvo, stižemo do autorkinog neposredno prepričanog susreta sa jednom od „srpskih majki“ koje su na taj poziv, opet sa tugom ali i sa ponosom, odgovorile. Jelena Dimitrijević u susretu sa ovom ožalošćenom ženom iznova priziva u svest i eksplicitno referiše na lik Majke Jugovića, te time ovaj luk čini još čvršćim i upečatljivijim. U isto vreme dovršava i sopstveni autorski doprinos kalendaru Vardar tokom prve faze njegovog izlaženja, u kojoj je, osim tri pobrojana teksta različitih žanrova ali slične tendencije, objavila još samo jedan – lirsku, refleksivnu pesmu „Pobunjena duša“ (1910. godine), koja se svojim intimnim izrazom lišenim ma kakve neposredne tendencije značajno razlikuje u odnosu na ostale.

Jelena Dimitrijević i Vardar (1921–1941)

„Pobunjenoj duši“ možemo pridodati još nekoliko sličnih lirskih pesama koje Jelena Dimitrijević sporadično objavljuje u listu Vardar i nakon završetka ratova, tokom druge faze njegovog objavljivanja (1921–1941). Sve one izvorno su napisane tokom 1915. godine, da bi se naknadno našle na ovom mestu.[26] Među njima su: „Revolt“ i „Utešenje“ (1926. god), „Uteha“ i „Na brodu“ (1929. god), „Asocijacije...“ i „U decembru 1915“ (1931. god). Dakle, računajući i „Pobunjenu dušu“, Jelena Dimitrijević je u Vardaru objavila ukupno sedam lirskih pesama, za koje bi se moglo reći da su međusobno stilski ujednačene i tematski srodne, i to u velikoj meri. Na sve njih se, bez izuzetka, mogu primeniti neki od uvida do kojih Jelena Milinković dolazi baveći se poezijom savremenica Jelene Dimitrijević koja je objavljivana u časopisu Misao: „pesnikinje više nego pripovedačice i esejistkinje ostaju u patrijarhalno tradicionalnim okvirima i ne progovaraju otvoreno o ženskim temama, a ukoliko ova vrsta govora postoji onda je njena pesnička obrada u velikoj meri suspregnuta, tabui su potisnuti, a ton je utišan... Formalni tradicionalizam je još dominantniji i [...] pesnikinje se najčešće pridržavaju vezanog stiha (katreni, kvinte), praveći [...] rime po uzoru na dučićevsko-rakićevsku liniju poezije“.[27] Bez obzira na formalni i sadržinski tradicionalizam koji njima provejava, ove pesme Jelene Dimitrijević se obično smatraju vrednim i uspelim,[28] a takvim ih je očigledno, s obzirom na učestalost njihovog objavljivanja, smatralo i uredništvo Vardara. Ono što mi, sa svoje strane, možemo zaključiti jeste da je ovo uredništvo, iako prevashodno okrenuto temama koje se tiču srpskog nacionalnog ujedinjenja ili njegovog održavanja na snazi, odnosno uspostavljanja ideologije jugoslovenstva ili njenog održavanja na snazi, ujedno prepoznavalo značaj književnosti za koju se svakako ne može reći da je tendenciozna ili rodoljubiva. Shodno tome, na stranicama Vardara podržavala su se i ovakva poetska dostignuća autorki, iako su ona bila znatno manje zastupljena od priloga autora.

Pored šest lirskih pesama Jelena Dimitrijević u posleratnom Vardaru objavljuje još sedam tekstova različitih žanrova. Okvirno ih možemo razvrstati na pripovetke i putopisne priloge. Kada je reč o putopisima, nailazimo na svega dva teksta koja pripadaju ovom žanru, po kome je Jelena Dimitrijević inače čuvena i kome je bila dosledno i snažno posvećena tokom čitavog stvaralačkog veka.[29] U izdanju ovog kalendara iz 1931. godine ona objavljuje tekst napisan pet godina ranije – „Od Kaira do Jerusalima“, odlomak integralnog putopisa Sedam mora i tri okeana, u kome opisuje svoje hodočašće u tzv. Svetu zemlju. I ovaj kratak odlomak dovoljno je reprezentativan da ukaže na tipične stilske postupke i misaona kretanja Jelene Dimitrijević prilikom stvaranja putopisa. Oni su uočljivi i u drugom putopisnom prilogu, objavljenom u Vardaru iz 1933. godine. U pitanju je vrlo zanimljiv, projugoslovenski orijentisan tekst, napisan dve godine ranije, pod nazivom „Utisci s puta po našoj zemlji“. Obilazeći Jugoslaviju, autorka podrobno beleži svoje utiske o njenim predelima – najpre ukratko o Sloveniji („kutiću zemaljskog raja“), a potom i o hrvatskom primorju i Bosni (Sarajevo opisuje kao „komadić Orienta usred Evrope“). Put nastavlja u pravcu Boke Kotorske, preko kontinentalnih delova Crne Gore, da bi se vratila natrag u Trebinje i, naposletku, Banja Luku. Ona u više navrata ističe svoje projugoslovenske stavove i ushićenost povodom ujedinjenja, uočavajući s uvažavanjem i zadovoljstvom sve kulturološke, religijske i geografske razlike u područjima koja obilazi. Ovakav tekst bez sumnje je korespondirao sa uređivačkom politikom Vardara nakon osnivanja Kraljevine SHS i u suštini predstavlja najveći domet tendencioznosti koji je Jelena Dimitrijević postigla u drugoj, posleratnoj etapi njegovog izlaženja. Možemo istaći da u njemu, pored toga što opisuje različite predele i kulture, autorka takođe izražava veliku zahvalnost i pohvalu svojim prijateljicama – članicama ogranaka KSS, sa kojima tokom putovanja stupa u kontakt i koje joj postaju domaćice.

Preostalih pet priloga, sa izuzetkom jednog pisma zahvalnosti, mahom čine pripovetke. U Vardaru iz 1926. godine Jelena Dimitrijević objavljuje kratku priču „Kilogram brašna“. Naratorka se nalazi „s one strane Atlantskog okeana“, odnosno u Americi, i svojim tamošnjim prijateljicama „kroz smeh i suze“ pripoveda o „gladnim godinama“ na području Srbije tokom Prvog svetskog rata. Najzanimljivijim aspektom pripovedanja čini se stalno, na trenutke humoreskno, isticanje kontrasta između sveopšteg vanrednog stanja u društvu i njegove ozbiljnosti, sa jedne, te sitnih svakodnevnih praksi kojima se junakinja dovija da dođe do kilograma brašna i anegdota koje joj se usput dešavaju, sa druge strane. „Nikolać malebašija“ je naziv pripovetke Jelene Dimitrijević koja se nalazi u Vardaru iz 1939. godine, dok je inicijalno bila objavljena još 1903. u Srpskom književnom glasniku. Ona je, baš kao i autobiografski prozni zapis „Sveta voda“ (toplo poetsko svedočanstvo o prijateljstvu sa jednom Turkinjom iz harema, objavljeno u Vardaru godinu dana ranije), u velikoj meri zasnovana na autorkinom iskustvu života u Nišu i upoznavanju sa islamskom kulturom koje joj je tamo bilo omogućeno. Sve pripovetke odlikuju se karakterističnom otvorenošću Jelene Dimitrijević prema drugim kulturama. Sve su, takođe, barem donekle utemeljene u njenom ličnom iskustvu, te ne čudi to što se odlikuju ispovednim, katkad humorističkim tonom i što se autorka ni ne trudi da iz njih ukloni tragove svog prisustva.

Posebno treba izdvojiti „pripovetku u stihu“, kako je sama autorka žanrovski određuje, pod nazivom „Baba-Krasa“. Ona je objavljena u izdanju Vardara iz 1933. godine i, kako tematski tako i formalno, značajno odstupa od ostatka stvaralaštva Jelene Dimitrijević na koje nailazimo u ovom kalendaru, a i od ostatka njenog stvaralaštva u celini. „Baba-Krasa“ je žanrovski originalno zamišljeno delo i predstavlja ispovest jedne stare Nišlijke na niškom „dijalektu“, koja se pred svojom slušateljkom vraća u prošlost i na zanimljiv način je preispituje. Kao ni neki drugi tekstovi o kojima je do sada bilo reči, ni „Baba-Krasa“ nije izvorno napisana za Vardar. Prvi put je objavljena u listu Videlo još 1892. godine, tačno četrdeset godina ranije. Upravo tim povodom Delfa Ivanić, inače njena bliska prijateljica, predložila je ponovno štampanje ovog teksta u periodici, a Jelena Dimitrijević je predlog prihvatila i izrazila joj zahvalnost jednim kratkim pismom koje je objavljeno u istom broju Vardara (1933), tik ispod pripovetke.

Zaključak

Budući da je bila bliska krugovima beogradske građanske elite i podržavala njihove inicijative na prelomu XIX i XX veka, Jelena Dimitrijević je, između ostalog, uspostavila i značajnu saradnju sa Kolom srpskih sestara, jednim od prominentnijih udruženja ovog tipa, zasnovanog prevashodno na patriotskim i prosvetiteljskim principima. Svojim idejama doprinela je osnivanju njihovog zvaničnog glasila Vardar, 1906. godine, kada je počela da se oglašava u njemu u svojstvu autorke književnih priloga. Sa ovom praksom je nastavila u naredne trideset četiri godine, postajući na taj način jedna od najučestalijih i najzastupljenijih autorki ovog kalendara. Objavila je ukupno sedamnaest tekstova različitih formi – pisma, putopise, pripovetke i pesme. Prateći promene u uređivačkoj politici glasila, koje možemo ukratko opisati frazom „od srpstva do jugoslovenstva“ (politika časopisa je bila dosledno prorežimska, bez obzira na promene režima), Jelena Dimitrijević je objavljivala svoje tekstove tokom obeju faza njegovog izlaženja, a njihova tendencioznost (onda kada je uopšte postojala, dakle – u ređim slučajevima) korespondirala je sa ideologijom KSS. Prisustvo Jelene Dimitrijević, zajedno sa ostalim autorkama – njenim savremenicama, na stranicama Vardara važno je zato što ukazuje na „feminofilnost“ ovog kalendara, oličenu u promovisanju i podržavanju ženske književnosti, iako u pitanju nije feministički ili uže shvaćen ženski časopis. Poezija i proza Jelene Dimitrijević koje čitamo u Vardaru takođe dopunjuju šaroliku sliku opusa ove autorke i svedoče o njenoj stvaralačkoj širini i umetničkoj plodnosti.

 

Fotografija Jelene Dimitrijević u Čitaonici za odrasle Biblioteke grada Beograda u Ulici kneginje Ljubice 1 (danas Zmaj Jovina ulica), 1939. godine. (Zaokružena na snimku)

Izvor: Ljubica M. Ćorović, Ilustrovana istorija Biblioteke grada Beograda, Beograd : Biblioteka grada Beograda, 2011, str. 45.

 

Fotografija Jelene Dimitrijević koja se nalazila u Čitaonici Biblioteke grada Beograda 1939.

Izvor: Biblioteka grada Beograda


[1] Tekst je nastao u okviru projekta Uloga srpske periodike u formiranju književnih, kulturnih i nacionalnih obrazaca (178024), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

[2] Slobodanka Peković, „Ženski časopisi s početka veka“, u Prilozi za istoriju srpske književne periodike, urednik Aleksandar Petrov (Beograd, Novi Sad: Institut za književnost i umetnost, Matica srpska, 1990), 135.

[3] Ibid., 138.

[4] Ibid., 137.

[5] Kako navodi Jelena Savić, „po oslobođenju Beograda 1944. godine, nove vlasti potvrdile su zabranu rada Kola, karakterišući ga kao buržujsko i reakcionarno, te stoga nepoželjno u novom, socijalističkom društvu”. Jelena Savić, „Kolo srpskih sestara – odgovor elite na žensko pitanje“, Glasnik Etnografskog muzeja br. 73 (2009): 129.

[6] Posebno se ima u vidu prostor današnje Makedonije i, kako se tada govorilo, Stare Srbije, zbog čega je kalendar i nazvan Vardar.

[7] Jelena Savić, „Kolo srpskih sestara – odgovor elite na žensko pitanje”, 118.

[8] Ibid., 122.

[9] Ibid., 124.

[10] Ibid., 126. Važno je istaći da su članice obnovljenog Kola srpskih sestara, koje se formiralo početkom devedesetih godina, proklamujući kontinuitet sa svojim prethodnicama iz ratnih godina prve polovine XX veka, te tako praveći u najmanju ruku opasnu paralelu između ovih dvaju istorijskih perioda, bile bez ikakve sumnje prorežimski orijentisane. Najvažnija odrednica njihove ideologije i delovanja postao je nacionalizam, koji moramo posmatrati u znatno drugačijem svetlu u odnosu na patriotizam ranog XX veka. Tako u svojevrsnom manifestu niškog odbora ovog udruženja nailazimo na sledeći opis: „vreme obnavljanja Kola srpskih sestara, nažalost, poklapa se sa novim talasom stradanja našeg naroda. Tih godina u Srbiju dolazi veliki broj prognanika iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine... Od prvog trenutka članice Kola pokušavaju da posetama i pomaganjem olakšaju težak položaj prognanika. Posećuju i graničare, ranjenike i porodice poginulih policajaca i vojnika u odbrani zemlje. To je period kada članice Kola poput svojih slavnih prethodnica stižu svuda gde je potrebna njihova pomoć. Posećuju ratna područja u Republici Srpskoj, Hrvatskoj. Članice Kola nesebično pomažu kako materijalno, tako i hrabrenjem – rečima utehe unesrećenima“. Pored toga, treba naglasiti da se za obnovljeno KSS pre može reći da zastupa antifeminističke nego feminističke stavove, i da tzv. žensko pitanje sada ni na koji način nije u prvom planu, što i ne čudi s obzirom na činjenicu da je tokom devedesetih godina istinski feministički angažman u Srbiji/Jugoslaviji nužno podrazumevao i antinacionalistički angažman, odnosno kritiku nacionalističkog diskursa. Kako se navodi na portalu niškog odbora, aktivnosti Kola srpskih sestara mogu se grupisati u nekoliko celina: humanitarni rad; negovanje pravoslavnih praznika i običaja; kulturno-prosvetiteljska aktivnost; posebne (ostale) akcije. Vidi: http://kssnis.org.rs (preuzeto 27. 9. 2018).

[11] Jovan Simijanović, „Jedan osvrt na istorijski značaj osnivanja Kola srpskih sestara“, Baština br. 29 (2010): 87, istakla Zorana Simić.

[12] Ibid., 88.

[13] Jelena Savić, „Kolo srpskih sestara – odgovor elite na žensko pitanje“, 128.

[14] „Ženskim se časopisima ovde smatraju oni koji su pravljeni za žene, koji su insistirali na očuvanju tradicionalnih rodnih uloga i očuvanju podele javne i privatne sfere na mušku i žensku. Feministički su časopisi oni koje stvaraju žene, i koji zahtevaju preispitivanje i ukidanje tradicionalnih rodnih normi“. Stanislava Barać, „Feminofilne uređivačke politike: Nova Evropa i Misao“, u Nova Evropa 1920-1941: zbornik radova, urednici Marko Nedić i Vesna Matović (Beograd: IKUM, 2010), 519.

[15] Jelena Savić, „Kolo srpskih sestara – odgovor elite na žensko pitanje“, 128.

[16] Stanislava Barać, „Feminofilne uređivačke politike: Nova Evropa i Misao“, 515.

[17] Jelena Savić, „Kolo srpskih sestara – odgovor elite na žensko pitanje“, 130.

[18] Pored nje, možemo izdvojiti i Danicu Marković, Milicu Janković, Jelu Spiridonović Savić i Desanku Maksimović, ali svoja dela u Vardaru periodično objavljuju i manje priznate i inače u tadašnjoj štampi manje zastupljene autorke od ovde pobrojanih.

[19] Jasmina Milanović, „Jelena Dimitrijević i ženska društva“, Knjiženstvo, br. 7 (2017), http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=212#_ftn27 (preuzeto 27. 9. 2018).

[20] O dosadašnjoj recepciji stvaralaštva Jelene Dimitrijević, te tako i o obnovljenom interesovanju za ovu književnicu u poslednjim decenijama, vidi: Biljana Dojčinović i Jelena Milinković, predgovor u Čitate li Jelenu Dimitrijević?, zbornik radova (Beograd: Filološki fakultet, 2018).

[21] Slobodanka Peković, „Ženski časopisi s početka veka“, 137.

[22] Uporedi: „Na feminizam u Srbiji su uticala strana kretanja, on je i u tom vremenu bio ,uvezena ideologija’, ali mu je borba za nacionalno oslobođenje i težnja ka održavanju nacionalne svesti dala osoben pečat“, Biljana Dojčinović-Nešić, „O ženama i književnosti na početku veka“, Ženske studije br. 11/12 (2000), http://www.zenskestudie.edu.rs/izdavastvo/elektronska-izdanja/casopis-zenske-studije/zenske-studije-br-11-12/185-o-zenama-i-knjizevnosti-na-pocetku-veka (preuzeto 27. 9. 2018). Radi detaljnijih i potpunijih uvida u problematiku videti: Ana Stolić, Sestre Srpkinje: pojava pokreta za emancipaciju žena i feminizma u Kraljevini Srbiji (Beograd: Evoluta, 2015).

[23] Potpis inicijalom umesto punim imenom i prezimenom, time što donekle obezličava autorku, takođe predstavlja trag narodne tradicije.

[24] Ana Kolarić, „Žena, domaćica, majka. Od te tri reči zavisi ceo svet: analiza časopisa Žena (1911-1921)“, Knjiženstvo br. 1 (2011), http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=26 (preuzeto 27. 9. 2018).

[25] Vidi: Novica Petković, Književnost 20. veka, https://www.rastko.rs/isk/isk_21.html (preuzeto 27. 9. 2018).

[26] Inače, treba naglasiti da je Jelena Dimitrijević za života objavila samo jednu zbirku pesama, Jelenine pesme. Zbirka je objavljena 1894. godine i predstavlja autorkin prvenac. Ostale pesme objavljivala je u periodici. Ono što je takođe važno istaći jeste da uvidi Jelene Milinković ne važe u potpunosti i za njene rane pesme, već samo za one kojima se ovde bavimo i koje su objavljene u časopisu Vardar.

[27] Jelena Milinković, Ženska književnost u časopisu Misao (1919–1947), doktorska disertacija, 230.

[28] Vidi, na primer: Slobodanka Peković, „Ženski časopisi s početka veka“, 139.

[29] Objavljeni putopisi Jelene Dimitrijević su Pisma iz Niša o haremima (1897), Pisma iz Soluna (1918), Pisma iz Indije (1928), Pisma iz Misira (1929), Novi svet ili u Americi godinu dana (1934) i Sedam mora i tri okeana (1940). Neki od njih doživeli su i reizdanja.

 

Literatura:

Bibliografija Jelene Dimitrijević u Vardaru:

„Na Kosovu“, god. I (1906), 32–40.

„Avali“, god. II (1907), 58.

„Pobunjena duša“, god. V (1910), 43.

„A gde ti je brala, sine?“, god. IX (1914), 69–81.

„Kilogram brašna“, god. XV (1926), 22–31.

„Revolt“, god. XV (1926), 35.

„Utešenje“, god. XV (1926), 35.

„Uteha“, god. XVII (1929), 63.

„Na Brodu“, god. XVII (1929), 64.

„Od Kaira do Jerusalima“, god. XIX (1931), 43–48.

„Asocijacija…“, god. XIX (1931), 69.

„U decembru 1915“, god. XIX (1931), 70.

„Baba-Krasa“, god. XXI (1933), 124–132.

„Pismo gđe J. Dimitrijević“, god. XXI (1933), 132–133.

„Utisci s Puta po Našoj Zemlji“, god. XXI (1933), 51–58.

„Sveta voda“, god. XXVI (1938), 52–55.

„Nikolać malebašija“, god. XXVII (1939), 43–50.

Literatura:

Primarni izvori:

Vardar , god. I–XXX (1906–1914; 1921–1941).

Sekundarna literatura:

Barać, Stanislava. „Feminofilne uređivačke politike: Nova Evropa i Misao“. U Nova Evropa 1920–1941: zbornik radova. Urednici Marko Nedić i Vesna Matović, 515–539. Beograd: IKUM, 2010.

Dojčinović, Biljana i Jelena Milinković. „Predgovor“. U Čitate li Jelenu Dimitrijević? Urednice Biljana Dojčinović i Jelena Milinković, I–XII. Beograd: Filološki fakultet, 2018.

Dojčinović-Nešić, Biljana. „O ženama i književnosti na početku veka“. Ženske studije br. 11/12 (2000). http://www.zenskestudie.edu.rs/izdavastvo/elektronska-izdanja/casopis-zenske-studije/zenske-studije-br-11-12/185-o-zenama-i-knjizevnosti-na-pocetku-veka (preuzeto 27. 9. 2018).

Kolarić, Ana. „Žena, domaćica, majka. Od te tri reči zavisi ceo svet: analiza časopisa Žena (1911–1921)“, Knjiženstvo br. 1 (2011). http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=26 (preuzeto 27. 9. 2018).

Milanović, Jasmina. „Jelena Dimitrijević i ženska društva“. Knjiženstvo br. 7 (2017). http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=212 (preuzeto 27. 9. 2018).

Milinković, Jelena. (2016). Ženska književnost u časopisu Misao (1919–1947), doktorska disertacija.

Peković, Slobodanka. „Ženski časopisi s početka veka“. U Prilozi za istoriju srpske književne periodike. Urednik Aleksandar Petrov, 135–144. Beograd, Novi Sad: Institut za književnost i umetnost, Matica srpska, 1990.

Petković, Novica. Književnost 20. veka. https://www.rastko.rs/isk/isk_21.html (preuzeto 27. 9. 2018).

Savić, Jelena. „Kolo srpskih sestara: odgovor elite na žensko pitanje“, Glasnik Etnografskog muzeja br.73 (2009). http://www.anthroserbia.org/Content/PDF/Articles/5_GEM_73_Savi%C4%87_115-132.pdf (preuzeto 27. 9. 2018).

Simijanović, Jovan. „Jedan osvrt na istorijski značaj osnivanja Kola srpskih sestara“, Baština br. 29 (2010): 81–91.

Zorana Simić
Faculty of Philology
University of Belgrade

UDC: 821.163.41.09-92 Dimitrijević J.
050.9VARDAR

Original scientific article

Jelena Dimitrijević, the Circle of Serbian Sisters and the Almanac Vardar (1906–1914; 1921–1941)

This essay is a brief presentation of the cooperation of Jelena Dimitrijević (1862-1945), a recognized and influential Serbian writer, with the elite charitable organization The Circle of Serbian Sisters in the first half of the 20th century. The focus of the paper is the official periodical of this women’s association, the almanac Vardar, which was published in two stages (1906-1914 and 1921-1941). The essay offers a detailed list and analysis of the literary articles of Jelena Dimitrijević in Vardar, which, as it turns out, can be described as a feminophilic, only partially as a women’s magazine and not at all as a feminist one. The aim of the research, on the one hand, is a further consideration of the editorial policy of this almanac and the ideology of The Circle of Serbian Sisters on the whole. On the other hand, it also offers some new insights regarding the work of Jelena Dimitrijević.

Ključne reči:

Jelena Dimitrijević, The Circle of Serbian Sisters, Vardar, feminophilic periodicals, women’s authorship

Na početak stranice