Navigacija

Radojka Jevtić
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

UDK: 821.11(73).9-31 Pirsi M.

Originalni naučni članak

Društvo jednakih u romanu Žena na ivici vremena Mardž Pirsi

Podstaknuta idejama drugog talasa feminizma, Mardž Pirsi piše Ženu na ivici vremena, u kojoj na praktičan način pokušava da primeni teorijske postavke svojih prethodnica i savremenica. U njenom delu mogu se naći odjeci teorija Simon de Bovoar i Šulamit Fajerstoun, uz pomoć kojih stvara Matapoiset, utopiju u kojoj se celo društvo trudi da napreduje zajedno. U ovom radu ćemo se baviti analizom načina na koji Pirsi izvrće i obesmišljava neke konstantne kategorije današnjice kao što su klasa, rod i rasa da bi stvorila svoju utopiju. U prvom delu ćemo obratiti pažnju na Koninu sadašnjost, na njen položaj kao Meksikanke iz nižeg sloja društva u Americi, to jest, kao osobe na margini društva. Analiziraćemo i predstave majčinstva u takvim okolnostima. U drugom delu ćemo se fokusirati na načine na koje Pirsi stvara pravednije društvo koje se ogleda kroz rodno neutralan jezik i rodno neutralne ljude, društvo u kome nema hijerarhije koja Koni sputava u njenoj realnosti. Posebnu pažnju obratićemo i na koncept ukidanja biološke porodice, što je značajna osnova takvog društva. Ukidajući tradicionalne kategorije sadašnjosti, Pirsi nam pokazuje ne bolju budućnost, već budućnost jednakosti koja poziva čitaoca da preispituje date vrednosti i da stvara nove.

Ključne reči:

utopija, rod, biološka porodica, majčinstvo

Roman Mardž Pirsi (Marge Piercy) Žena na ivici vremena napisan je sredinom sedamdesetih godina i odražava deo optimizma ženskog pokreta tog doba.[2] Uspeh pokreta značajno je podstakao i preispitivanje rodnih uloga čak i u do tada prevashodno „muškom“ žanru kao što je naučna fantastika. Kada su feministkinje počele aktivno da preispituju različite koncepte ukorenjene u patrijarhatu, kao što su odnosi moći između muškarca i žena, njihove teorije postale su značajna polazišta romana naučne fantastike koje su pisale autorke poput Ursule K. Legvin (Ursula K. Le Guin), Džudit Meril (Judith Merril), Džoane Ras (Joanna Russ), Mardž Pirsi, itd. u drugoj polovini dvadesetog veka.[3]

Povezanost naučne fantastike i utopije/distopije je jasna, ali takođe i složena.[4] Dvadeseti vek postaje naročito plodno tle za preklapanje ovih prilično fleksibilnih i invetivnih žanrova i njihovo sve veće mešanje. Preklapanjem ovih žanrova stvaraju se dodatne mogućnosti za ukazivanje na probleme i nejednakosti društva. Kako Ateberi tvrdi, „naučna fantastika je oblik pričanja priče koji nas poziva da preispitamo standardne ideje prirode i kulture“.[5] On dalje kaže kako je svrha naučne fantastike da izazove „osećaj čudnovatosti“, da „preuredi kategorije“. Prema Ateberiju, pisac naučne fantastike oseća poriv da istražuje aspekte društva, sopstva, percepcije, i fizičkog univerzuma „koje je teško ili nemoguće predstaviti konvencionalnim realizmom“.[6]

Ipak, Ateberi smatra da je, zbog konzervativnih shvatanja primarno muške publike, ispitivanje rodnih uloga u prošlosti bilo minimalno i da je do šezdesetih godina dvadesetog veka, rod zapravo bio jedan od elemenata stvarnosti koje su pisci ovog žanra najviše „prepisivali“ u hipotetičke svetove naučne fantastike.[7] Kako tvrdi Rid, čak i „očevi“ moderne naučne fantastike, Žil Vern (Jules Verne) i H. Dž. Vels (H. G. Wells), pisali su većinu svojih dela kao da su žene „potpuno nebitne“, ili su, pak, bile ograničene na stereotipne uloge u domaćinstvu. Dok u romanima Žila Verna ponekad uopšte nema žena (Tajanstveno ostrvo), Velsovi romani uvek opisuju avanturu sa muškarcem u centru. Na primer, postoje tvrdnje da je cela kultura Eloja u Vremeplovu zapravo simbolična predstava žene, „koja je dovoljno bespomoćna da joj treba spasavanje, ali je opet dovoljno odrasla da izazove strast muškarca“.[8] Naravno, postoji objašnjenje za ovaj fenomen, tvrdi Ateberi. Naime, koliko god inventivno bilo, delo naučne fantastike ne može ispitati ceo potencijal te forme jer se pisci ne mogu koncentrisati na svaki aspekt zamišljenog sveta odjednom. Zapravo, „što je čudniji jedan određeni element [tog sveta], verovatnije je da će drugi elementi potpasti pod poznate obrasce“.[9]

U drugoj polovini dvadesetog veka menja se naučna fantastika koju pišu muškarci. Tome neće doprineti samo drugi talas feminizma, već i pomaci na polju građanskih prava. Naučna fantastika u tom dobu počela je da hvata korak sa mogućim proširenim ulogama žena i da obraća pažnju na probleme „urođenih kvaliteta“ roda, rase i društvene klase, dok je ranije bila mahom ograničena samo na klasu. Ipak, i u mnogim delima muških pisaca u čijem su središtu bile žene postoje problemi – žene su opet posvećene muškom uspehu, određene su u odnosu na muškarca i njihova karakterizacija nije oslobođena pretpostavke da žene postoje da bi unapredile muškarce oko sebe. Kasnije, tvrdi Rid, iako je istorija muškaraca koji „pišu žene“ turobna, situacija se ipak popravlja i pisci novije naučne fantastike pokušavaju da „razumeju implikacije svog ’mrtvog ugla’“.[10]

Prvi primeri ženskog stvaralaštva na polju naučne fantastike potiču čak iz sedamnaestog i devetnaestog veka. Margaret Kavendiš (Blještavi svet) i Meri Vulstonkraft Šeli (Frankenštajn)[11] svoja su dela pisale davno pre nego što je termin „naučna fantastika“ uopšte i nastao. Još 1666. godine Kavendiš opisuje interplanetarno putovanje jedne žene, koja preko Severnog pola ulazi u „blještavi svet“ koji ljudi ne mogu videti zbog sjaja našeg Sunca. Taj svet je predstavljen kao utopija koju će žena pokušati da replikuje nakon što izvrši invaziju na Zemlju.[12] Njeno delo jedno je od prvih koja su spojila naučnu fantastiku i utopiju. A opet, možemo se vratiti čak i ranije u prošlost i pronaći primere utopija koje su pisale žene. Već čuveno delo Kristine Pizanske (Christine de Pizan), Knjiga o gradu žena, opisuje novi svet u kome žive samo žene iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, svojevrsno utočište za „priče, uspomene i fantazije koje inače ne bi mogle biti ispričane“.[13] Šarlot Perkins Gilman (Njena zemlja) i Meri I. Bredli Lejn (Mizora)[14] krajem devetnaestog veka i početkom dvadesetog takođe opisuju utopijska društva sačinjena samo od žena (muškarci su nestali, ili su u otvorenom ratu sa ženama, ili su se, pak, sami uništili), društva koja neodoljivo podsećaju na pleme Amazonki. Žene su sposobne, agilne, rade na unapređivanju društva, a reprodukcija se vrši partenogenezom. U ovim utopijama javlja se prikriveno shvatanje da su društva bez muškaraca bolja. Na primer, u romanu Šarlot Perkins Gilman, sveopšti mir koji vlada ruši jedan od muškaraca koji ne može da se pomiri sa činjenicom da se žena sa kojom se venčao ne ponaša kao „žena“.

Jedan od najznačajnijih pomaka u ovim žanrovima desiće se šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. Naime, pod uticajem kontrakulturnog pokreta i, takođe, drugog talasa feminizma, žene koje pišu naučnu fantastiku otvoriće sasvim novo poglavlje u tom žanru. Prema Bamer, „novi feminizmi“ tog vremena imali su zajedničku premisu – pošto je istorijska opresija žena zasnovana u strukturama patrijarhata, „alternativna budućnost za žene nikada se ne može sagraditi unutar tih struktura“. Stoga, kaže ona dalje, „novi feminizmi“ tog doba pokušavali su da suštinski preurede ne samo političke, ekonomske i ideološke strukture, nego i strukture ljudskog identiteta, veza i jezika, pa i same svesti.[15] Sa „novim feminizmima“ počinje pravo istraživanje još neotkrivenih potencijala žanra naučne fantastike koji je neretko neodvojiv od žanra utopije/distopije. Ursula K. Legvin, Mardž Pirsi, Džoana Ras i mnoge druge autorke pišu o svetovima u kojima nema unapred zadatih kategorija. Na primer, u tim svetovima i sama biologija može postati promenljiva. Pirsi omogućava muškarcima da doje, dok Legvin opisuje ljude koji mogu da menjaju pol u zavisnosti od situacije. Eksperimenti sa idejama seksualnosti, roda, klase, prominentni su u njihovim delima i ona kritikuju postojeće društveno ustrojstvo na sveobuhvatniji način. Čitaocima se konstantno upućuje poziv da preispituju društvo i, zajedno sa autorkom, osmišljavaju novo, komentarišu, dopisuju, učitavaju. Njihova je svrha da pomeraju granice percepcije čitaoca o postojećem ustrojstvu i da neguju želju za promenom.

Žena na ivici vremena

Ovaj roman Mardž Pirsi značajan je zato što je uspešno uspela da predstavi u jednom ne samo surovu realnost Konsuelo Koni Ramos, (anti-)junakinju romana, već i da, kroz njena putovanja u dve verzije moguće budućnosti, uspostavi dijalog između svojih imaginarnih i realnih svetova. Veći deo romana Pirsi posvećuje suprotstavljanju Konine sadašnjosti sa utopijom, mestom koje je lišeno mnogih ideja i kategorija svojstvenih tradicionalnom društvu. Ali u jednom trenutku, ona čitaocu prikazuje i tračak druge moguće budućnosti, distopije u koju je Koni slučajno zalutala. Koliko god da je Konina sadašnjost udaljena od utopije, distopija je zapravo predstavljena kao karikatura sadašnjosti. U njoj su jasno vidljive štetne prakse sadašnjice, potekle upravo iz sveta u kom junakinja živi.

Koni je Amerikanka meksičkog porekla koju makro njene bratanice smešta u psihijatrijsku ustanovu nakon što mu je slomila nos. S obzirom na to da je već bila jednom primljena u jednu takvu ustanovu zbog povreda koje je nanela svojoj ćerki, odmah je primaju, verujući da ponovo ispoljava agresivno ponašanje. Dok je zatvorena, nju redovno posećuje Lusijente, za koju saznajemo da dolazi iz budućnosti. Lusijente živi u Matapoisetu, mestu koje ne zna za rod, u kome ne postoji hijerarhija, ne postoji opresija i u kome se zajednica aktivno trudi da napreduje. Uz pomoć telepatske veze, Lusijente vodi Koni kroz Matapoiset i pokazuje joj kako je organizovano njeno društvo. Koni se opire nekim idejama koje vidi u budućnosti, ali ipak prihvata da je takvo društvo u suštini bolje od onog u kom ona živi. Nakon eksperimentalne operacije kojoj je bila podvrgnuta, Koni pokušava telepatski ponovo da se poveže sa Lusijente, ali se slučajno povezuje sa ženom iz alternativne budućnosti. Uskoro otkriva da je ta budućnost u stvari distopija, u kojoj žene potpisuju ugovor za pružanje seksualnih usluga, u kojoj je društvo još više podeljeno, a okolina toliko zagađena da se ne vidi nebo.

U prvom delu rada, predstavićemo Koninu stvarnost i teškoće sa kojima se ona suočava kao Meksikanka u Americi tog doba. Ostavši na obodu „američkog sna“, tj. na margini, Koni, kako čitaocu postaje jasno, često nema kontrolu nad svojim životom, što i vodi do potpunog gubitka kontrole kada se nađe u psihijatrijskoj ustanovi. Drugi deo rada posvećen je predstavama buduće utopije i autorkinim predlozima za rešavanje nekih problema koji proističu iz „nepromenljivih“ kategorija Koninog sveta. Autorka kroz utopiju preispituje koncepte rodnog identiteta i majčinstva, pridajući im veliki značaj unutar tog, ne savršenog sveta, već sveta koji je aktivan, koji stalno radi ka boljitku. Takođe ćemo se u tom delu osvrnuti na distopiju koja, iako kratko predstavljena, pokazuje da kategorije Koninog sveta ipak, jesu promenljive, makar samo po intenzitetu.

Konina realnost

Koni se oduvek nalazila na obodu američkog društva. Njena Amerika je Amerika potlačene imigrantkinje koja daleko od toga da živi „američki san“.[16] Koni je potlačena zbog toga što je žena, i zbog toga što je meksičkog porekla, „čikana“, kako samu sebe naziva, ali i zbog toga što pripada siromašnom sloju društva i prima socijalnu pomoć. Koni je predstavljena kao ludakinja, neko na dnu društvene lestvice. I u tome leži najveći problem za nju, što će kasnije pokušati da „popravi“ u Matapoisetu – taj pojam lestvice, hijerarhije, činjenice da postoji gore i dole i da je jedno inherentno bolje od drugog. Prema junakinji romana se svi koji su iznad nje na toj lestvici ophode upravo kao da je luda, iako čitalac nikada ne može sa sigurnošću da zna da li Koni to jeste.

Upravo zbog vrlo realističnog prikaza života jedne „čikane“, te i realističnog prikaza atmosfere u psihijatrijskoj ustanovi (autorka sama navodi u predgovoru kako je bila podstaknuta stvarnim dešavanjima dok je pisala roman; čak je išla u psihijatrijske ustanove da bi mogla da iskusi uslove ljudi zatvorenih unutra), neki kritičari bili su skloni da umanjuju vrednost Pirsinih prikaza utopije, to jest, društva Matapoiseta, smatrajući ih halucinacijama duševno bolesnog pacijenta.[17] Margaret Atvud zapaža kako tvrdnje pojedinih kritičara o halucinacijama samo podrivaju celu knjigu. „Ako je Koni luda, njena borba da pobegne iz institucije mora se gledati u potpuno drugačijem svetlu od onog u koji ga autorka smešta, a doktori, makro, i ravnodušna porodica donekle imaju opravdanje što se prema njoj ponašaju nemarno.“[18] Istina, sa jedne strane, tako uprošćen pogled na ceo jedan novi svet koji nam je autorka predstavila može promeniti ceo stav čitaoca prema delu. Atvud kaže da se romanu ne sme oduzimati pravo da se naziva utopijom, „sa svim vrlinama i manama“ inherentnim tom žanru. Kako ona smatra, takvi romani ne rade se zapravo o avanturama junaka/junakinje, već je pravi junak društvo budućnosti, koje omogućava čitaocu da poredi, vaga, zamišlja i preuređuje.[19] Stoga, zaista veliki deo iskustva čitaoca počiva na ideji da je Matapoiset stvaran, te bi impuls preispitivanja sadašnjosti mogao da bude umanjen ako se pokaže suprotno.

Sa druge strane, Konino potencijalno ludilo može se smatrati i snagom romana, to jest, može predstavljati modus koji autorka koristi da sruši uspostavljene granice. Kako tvrdi Vagner-Lolor, žena kao Koni, „prestupnica“, „žena koja ruši granice“ ( the transgressive woman) prisutna je u mnogim „delima spekulativne fikcije“. „Svaka ludakinja ruši konvencionalne granice prostora i vremena, a i svaku pristojnost. […] Možda je smatraju zaraženom, čak i kriminalnom, jer je prestupnica – ali, naposletku, njena vrednost leži baš u tome što remeti. Kritična je, samokritična i inventivna. A tekstovi koje naseljava? Listovi puni skandala.“[20] Takvi „skandali“ takođe mogu navesti čitaoca da počne da preispituje granice sopstvenog društva. Prikazujući Koni, ženu na margini društva u svakom pogledu, prikazujući njeno iskustvo, sakriveno od običnog pogleda, Pirsi stalno navodi čitaoca na taj čin, navodi ga na aktivnost.

Pirsi ima neobičan dar da prikrivenom ironijom naglasi suprotna lica „američkog sna“, otelovljena u Koninoj užoj porodici. Sa jedne strane stoje Koni i Doli, a sa druge, Konin rođeni brat, a Dolin otac, Luis.

Pirsi ne štedi čitaoca u predstavljanju Konine prilično teške životne situacije. Odmah je zatičemo kako pokušava da spase svoju bratanicu, Doli, koju juri makro, to jest, njen „dečko“, u pokušaju da je prisili da abortira. Pretučena, ona nalazi spas u Koninom stanu, sve dok ne dođe njen dečko/makro i sa sobom ne dovede „doktora“ koji treba da izvrši abortus. Prve strane su krvave i nasilne, i simboličan su odraz Konine borbe protiv sistema u kom ne može da pobedi. Prvi deo romana, koji zapravo treba da bude najrealističniji, čini se grotesknim u nekim delovima. Čitalac ne može da veruje šta se Koni dešava i čini se da je zaglavljena u košmaru. U nameri da odbrani Doli, Koni udara Heralda, njenog makroa, bocom vina i lomi mu nos. U tom trenutku, pored toga što je Dolin mučitelj, Heraldo otelovljuje za Koni sve muškarce u životu koji su je povređivali.

[…] on je bio čovek koji je podvodio njenu omiljenu bratanicu, njenu bebu, makro koji je tukao Doli i prodavao je svinjama da se prazne u nju. Koji je krao od Doli i šamarao njenu ćerku Nitu i uzimao novac istisnut zagađenjem Dolinog mesa da kupi čizme od guštera i kokain i druge žene. Heraldo je bio njen otac, koji ju je tukao svake nedelje njenog detinjstva. Njen drugi muž, koji ju je poslao u urgentni dok joj je krv lila niz noge. On je bio El Muro, koji ju je silovao, a onda pretukao jer nije htela da laže i kaže da je uživala u tome.[21]

Ovakvi pasusi, vešto umetnuti u opise njene sadašnjosti, pokazuju kakvo je Konino iskustvo. A njena bratanica, Doli, u sličnoj je situaciji. Kao prostitutka, i ona je marginalizovana i isključena iz društva. Zavisi od svog dečka, koji je primorava da se prodaje i koji je tuče.

S druge strane, Dolin otac, Luis, nalazi se u centru, uspešno je ostvario svoje namere da se „uzdigne“ na društvenoj lestvici. Prikazan je kao čovek koji žudi da se integriše u američku sliku sna, kvazi-utopije u kom se bespoštedno grabi ka vrhu. Čak i njegove žene predstavljaju svojevrstan „uspon“. Karmel, prva žena, „bila je za teška vremena“; Širli, „za uspostavljanje posla“, a Adel, poslednja žena, za „zarađivanje gomile novca i trošenje“. „Sve Luisove žene zvučale su isto, klimale glavom, ali svaka je bila otmenija i uglačanija od prethodne.“[22] On u svojoj želji podražava sliku glave porodice, iako je zapravo izvitopereni pater familias čija uloga počinje i završava se time što okuplja decu oko sebe za važne praznike. Luis je „odgovorno lice“ i za Koni i on je taj koji, naposletku, stavlja potpis da se ona primi u psihijatrijsku ustanovu, po dogovoru sa makroom svoje ćerke. „Neko primirje je dogovoreno između dva muškarca nad telima njihovih žena. Luis, koji nikada nije priznavao da je njegova najstarija ćerka kurva, ali se zbog njega tako osećala svaki put kada bi je doveo u kuću.“[23] Ipak, sve što je Luis ostvario, ostvario je zato što se uspešno integrisao, što Koni i Doli ne mogu da postignu. U dobu potrošačke kulture, Luis je onaj koji troši, a Koni je potrošna roba. „Živela sam u tri grada […] i sve ih videla sa dna.“[24] Dok odlazi u ludnicu, Koni sama sebe naziva „ljudskim đubretom“. Guraju je u podzemlje, kuda završavaju svi „koji su nepoželjni“. Motiv dna, kao i motiv penjanja po lestvici, tipični su pojmovi kapitalističkog društva kojih će se kasnije rešiti Pirsi u Matapoisetu. Ako nema lestvice, nema potrebe niko ni da se penje po njoj.

Ono što je autorka predstavila kao veoma bitno za Koni, a što će se kasnije pokazati takođe bitnim u utopijskoj sredini, jeste koncept majčinstva. Prilično je očigledno u opisima Koninog odrastanja da je ona bila izložena tradicionalnom odrastanju u siromašnoj porodici. Njena majka je tipična mater dolorosa Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir), nezadovoljna žena koja prenosi gorčinu na decu. Mazohistički požrtvovana, „mater dolorosa od svojih patnji stvara oružje kojim se sadistički služi; njene scene mirenja sa sudbinom stvaraju u detetu osećaj krivice, koje će ga često tištiti celog života…“[25] Koni pokušava da se odupre sudbini koju njena majka smatra neumitnom i da napreduje, ali ne uspeva. Stoga ponekad ona sama žali što ne može, kao njena majka, da se pomiri sa sudbinom. „Dobro bi joj došlo malo pomirenosti njene majke. Kad god bi se borila protiv svoje teške i kisele sudbine, kao da je bila još gore potučena, gore ponižena, brže je ostajala sama…“[26]

Reč koju Lusijente, njena veza sa budućnošću, koristi da bi je opisala, „prijemčiva“, nervira Koni jer je podseća na pasivnost Meksikanki kojima je bila izložena u mladosti, prevashodno na pasivnost njene majke. „Krotka Meksikanka Konsuelo, obučena u crno sa oborenim pogledom, koja nikada ne govori ako joj se ne obrate. Njena majka koja kleči pored crne device.“[27] Pre nego što će otići na fakultet, Konsuelo govori svojoj majci kako ne želi samo da „pati i da služi“ i „nikada da ne živi svoj život“. „Sa petnaest godina, sa sedamnaest, vrištala je na svoju majku kao da je ulogu Meksikanke koja nikada ne seda sa porodicom, koja jede posle, kao sluškinja, nešto što je njena majka izmislila.“[28] I upravo će krivica koju spominje De Bovoar tištiti Koni celog života. Osećaće krivicu zbog svoje majke, a kasnije, i zbog svog deteta. U jednom navratu čak govori da je odrasla sa glađu za majkom, za ljubavlju koju je njena majka pružala Luisu i najmlađoj ćerki, Ines. Kasnije se pita da li je veća budala ona sa petnaest godina, puna planova i žara, i prkosa prema majci, ili ona sa trideset sedam, koja je odustala od svih planova.

Konina sećanja koja uključuju njenu ćerku Anhelinu obično su prožeta žaljenjem. Ne samo zbog toga što joj je socijalna služba oduzela dete zbog njenog nemara, već i zbog svega što nije mogla da joj obezbedi kada je bila odgovorna za nju. Autorka uzroke tog ukorenjenog sveprisutnog osećaja žaljenja vezuje za odnos Konine majke prema njoj. A taj odnos, prikazan kao posve nezdrav, odnos koji guši, proizilazi iz činjenice što je Konina majka projektovala „svu neodređenost svog odnosa prema sebi“[29] na Koni. Kasnije, upravo zbog tog odnosa, Koni se oseća kao da je „obezmajčena“ (desmadrada) i zbog toga će večito kasnije tražiti ljubav. De Bovoar govori o majčinskom besu koji je štetan za samo razviće deteta, naročito ženskog. „Besna što je rodila kćer, majka je prihvata sa ovim dvosmislenim prokletstvom: ’Bićeš žena’“, piše ona.[30] To prokletstvo ima direktan pandan u ovom delu, jer Konina majka nju upravo blagosilja/proklinje rečima: „Radićeš ono što žene rade. Platićeš dug porodici za svoju krv. Da voliš svoju decu koliko ja volim svoju.“[31] Međutim, Koni je svesna da „mora prvo da voli sebe“ da bi volela Anhelinu, posebno zato što je Anhelina „ćerka koju vidiš kao otelovljenje sebe“.[32]

Utopija

Utopijsko društvo koje Koni posećuje Pirsi je zasnovala na nizu pokreta aktuelnih u vreme kada je knjiga pisana; Matapoiset je oličenje ideala feminizma, socijalizma i ekološke svesti. Koni telepatski putuje u tu, kako kasnije otkrivamo, moguću budućnost, u kojoj su svi građani cenjeni i voljeni. Tu nema nejednakosti, nema bogatih i siromašnih, ne postoji diskriminacija na osnovu roda ili rase. Odluke se donose na veću, gde se sastaju stanovnici jednog mesta i kroz razgovor donose odluke.

Nije jasno zašto je Koni izabrana za takav uvid u budućnost osim što je „hvatač“, to jest, „prijemčiva“. Takođe nije jasna svrha njenih putovanja, jer ona, naročito kada je zatvorena i pod uticajem lekova, teško da može nešto da promeni. Koni se isprva opire onome što vidi u Matapoisetu, počevši od same Lusijente, za koju na početku misli da je muško (ali pomišlja u nekoliko navrata da je previše „ženskast“ i pretpostavlja da je, stoga, homoseksualac), do društvenog ustrojstva utopije, koje često smatra nazadnim. Povratak ruralnom životu na kom je zasnovan Matapoiset ona upoređuje sa onim čega se seća o Meksiku, sa životom koji su njeni preci ostavili za sobom. Ipak, takav život je, Pirsi pokazuje, došao posle „Doba pohlepe i otpada“ (Amerike njenog doba) koje je, čitalac može samo da pretpostavi, uslovilo ovakav život.[33]

Jedan od najznačajnijih prednosti Matapoiseta jeste što je u njegovoj osnovi zaista jednakost. Hijerarhija koja postoji u patrijarhalnom društvu tamo prosto nije bitna, diskriminacija ni po jednom osnovu ne postoji. Čak se i jezik dosta promenio, te zbog nedostatka hijerarhije Lusijente često mora da „pita“ neku vrstu elektronske enciklopedije da bi pronašla odgovor na Konina pitanja. Lusijente ne razume koncept vlade, a čak ne razume ni koncept diplome, jer ne razume takvo stepenovanje. Jedna od najznačajnijih promena u jeziku tog društva jeste što je postao sasvim rodno neutralan. Umesto da koriste zamenice on ili ona, njegov ili njen, stanovnici Matapoiseta koriste per (skraćeno od person). Iako u početku zaista zvuči čudno, kao i drugi neki eksperimenti koje Pirsi vrši nad rečnikom budućnosti, to per kasnije postaje toliko uobičajeno, da se čitalac ponekad pita zašto Koni insistira na „dodeljivanju“ pola. Ona je jedina koja ima potrebu da zna kog pola je neko da bi znala kako da govori o njima. Utopijski romani koje pišu žene često eksperimentišu s jezikom, jer on održava status kvo. To potvrđuje i tvrdnja Bendžamina Lija Vorfa (Benjamin Lee Whorf) da „jezik oblikuje način na koji mislimo i određuje ono o čemu mislimo“.[34] Zaista, veza između jezika i ideja koje su njime izražene je složena; Vorf tvrdi da čak i gramatika određenog jezika oblikuje ideje, te da je ona i „program i vodič za individualnu mentalnu aktivnost, za analizu utisaka“.[35] Iako nedokazana, hipoteza jezičke relativnosti, „po kojoj specifična struktura maternjeg jezika svakog čoveka bar u nekim tačkama utiče na njegovo viđenje sveta“ [36] može objasniti zašto je Koni tako teško da prihvati sve čemu je izložena i zašto insistira da koristi sopstvene izraze za pojave i koncepte u budućnosti. Kako Bugarski tvrdi: „Karakteristični sklop svakog jezika u izvesnoj meri usmerava zapažanja onih koji njime govore, tako da se neki odnosi ističu a neki ne, dok se neke pojmovne sfere uobličavaju sad na jedan, sad na drugi način.“[37] On dalje kaže da ljudi iz različitih kultura čak „ne žive u sasvim istom svetu“, upravo zbog jezika kojim govore. Nije zato čudno što Pirsi prvo kroz jezik pokušava da ukaže na štetnu ulogu jezika u ponavljanju praksi koje „nameću“ rod. Pirsi čak ni ne mora da eksperimentiše previše zbog same strukture engleskog jezika. Zapravo, osim ove promene, ona samo pokazuje kako su se neke reči „izgubile“ tokom vremena pošto su se gubile pojave koje su označavale; ona menja, širi značenje nekih imenica, pretvara ih u glagole, itd. Ma koliko mala nam se činila ta promena sa zamenicama, ona je ipak ključna za „razbijanje“ binarnih opozicija koje takvo društvo više ne podržava.

Nije samo bitno što je jezik rodno neutralan, već što su u tom društvu, 2137. godine, ljudi rodno neutralni. Pirsi zastupa tezu da je androginija rešenje za probleme koje žene imaju u patrijarhalnom društvu. Ona sve vreme traga za oblicima društvene organizacije koji će prevazići dihotomije karakteristične za njeno vreme, a koje su duboko ukorenjene u rodu. Matapoiset možda nije savršen svet, ali prisutan je stalan rad na usavršavanju. Koni misli da Lusijente liči na muškarca, sve dok je ne ugleda u tradicionalnijoj odeći. „Možda je zbog laganije odeće, možda je zbog očekivanja – u svakom slučaju, Lusijente je sada izgledala kao žena.“[38] Iako kasnije neće to toliko raditi, u početku Koni sve osuđuje i meri po kategorijama i konceptima svog vremena. „Lusijentino lice i glas i telo sada su joj se činili ženski, iako uopšte ne ženstveni; previše samopouzdani, previše nesamosvesni, previše agresivni i sigurni i graciozni na pogrešan […] način da bude žena; a opet, žena.“[39] Bi, koga kasnije upoznaje, liči joj na Kloda, njenog mrtvog ljubavnika, s tim što, za razliku od Kloda, Bi otvoreno pokazuje osećanja i ne libi se da plače. Još jedna novina tog doba jeste što i muškarci i žene idu u rat.

Zbog toga što ne postoji rod, u Pirsinoj utopiji ne postoji ni homofobija. Lusijente spava i sa ženama i sa muškarcima, njen ljubavnik Džekrebit takođe. To je sasvim različito od Koninog vremena, gde se homoseksualnost smatra bolešću. Na primer, deo eksperimenata koji se vrše nad Skipom, homoseksualcem koji je zatvoren sa Koni u psihijatrijskoj ustanovi, služi da „obrne“ njegovu homoseksualnost. Pirsi opisuje čak i neljudske eksperimente koje su vršili na njemu; stavljali su mu elektrode na penis, pokazivali slike golih muškaraca i udarali strujom kada bi imao erekciju. U kasnijem eksperimentu, kome je podvrgnuta i Koni, Skipu ugrađuju elektrode u mozak da bi mu „ispravili ponašanje“. Eksperiment je uspešan, ali Koni zapaža da je „nešto prelepo i brzo izgorelo“.[40] Skip, u svojoj želji da izađe iz ustanove, pretvara se da je „izlečen“ da bi kasnije izvršio samoubistvo kada je dobio dozvolu da ode kući. „Kretao se drugačije: trapavo. Kao da je konačno pristao da imitira grubu, trapavu muževnost doktora na neko vreme […]“[41] Ipak, jedino što su uspeli da izleče jeste njegovu neodlučnost. „Naučili su ga da dela, naučili su ga vrednosti brze čiste smrti.“[42] U Konino vreme, homoseksualnost je bolest koja se leči; u Matapoisetu, ona je normalna.

Jedan od najvažnijih pomaka u tom društvu, možda i prekretnica (jer nam autorka nikada jasno ne otkriva istoriju društva; nikada ne otkriva da li se desio zapravo neki određeni događaj koji je doveo do ovakvog ustrojstva) predstavlja „izmeštanje“ rađanja iz ženskog tela. Decu više ne rađaju majke. Zapravo, ne rađa ih niko, već se stvaraju u „inkubatoru“ (brooder). Lusijente objašnjava kako je došlo do toga da niko ne „nosi živo“:

To je bio deo duge revolucije žena. Kada smo lomile sve stare hijerarhije. Na kraju je ostala i ta jedna stvar koje smo morale da se odreknemo, jedine moći koju smo ikada imale, da zauzvrat niko ne bi imao moć. Izvorna proizvodnja: moć da rađamo. Jer sve dok smo bile okovane biološki, nikada ne bismo bile jednake. A mužjaci nikada ne bi bili humanizovani da budu brižni i nežni. Tako da smo svi postali majke. Svako dete ima tri.[43]

Isprva, kada vidi kako se stvaraju ta deca, Koni ima oštru negativnu reakciju. Govori kako ih mrzi, ta „mlaka čudovišta budućnosti rođena iz boce, rođena bez bola, raznobojna kao okot psića bez stigme rase i pola.“[44] Priseća se osećaja koji je imala sa Anhelinom dok je dojila i pita se: „Kako iko može znati šta znači biti majka ko nikada nije nosio dete devet meseci ispod srca, ko nikada nije rodio dete u krvi i bolu, ko nikada nije dojio?“[45] Ali ovakav pristup rađanju, pokazuje nam Pirsi, ima svojih korisnih strana. Kada su se žene oslobodile „biologije“, deca su u tom savršenom svetu dobila savršeno detinjstvo. Osobe se prijavljuju da bi postale „majke“, te stoga samo osobe koje žele i mogu zapravo postaju majke. To je sasvim u skladu sa motom tog vremena – „Osoba ne sme da radi ono što osoba ne može da radi.“ Takođe, ovom idejom Pirsi ruši još jednu tradicionalnu ideju – ideju o nuklearnoj i biološkoj porodici. Deci ne trebaju otac i majka, već brižni ljudi koji će ih voditi dok ne bude vreme da postanu nezavisni. Odgovornost za dete nikada ne leži na samo jednoj osobi, što je karakteristično za Konino vreme, u kom jedan roditelj, obično žena, ima primarnu ulogu u odgoju deteta.[46]

Ova ideja izmeštanja reproduktivnih funkcija iz ženskog tela u cilju postizanja jednakosti može se dovesti u vezu sa argumentom Šulamit Fajerstoun da je priroda nepravedna i da je nešto što žene i muškarci treba da izbegnu. Fajerstoun tvrdi da muškarci i žene jesu stvoreni različiti, ali „ne jednako privilegovani“.[47] Tako da ona smatra da cilj feminističke revolucije mora biti ne samo uklanjane muške privilegije, već same razlike polova, to jest, dovesti do stanja u kome genitalne razlike među ljudima više nisu bitne. Umesto da jedan pol bude „zadužen“ za reprodukciju, uvela bi se veštačka reprodukcija, a deca bi se rađala od oba pola jednako.[48] Još jedna njena ideja koja se može videti u utopiji Matapoiseta jeste ideja o skraćenoj zavisnosti dece od majke, i obrnuto, što bi, prema mišljenju Fajerstoun, trebalo na kraju da dovede do „slamanja tiranije biološke porodice“.[49] Deca u Matapoisetu vrlo rano prolaze kroz ritual odvajanja od roditelja i tim činom odrastaju i postaju nezavisni od roditelja.

Pirsi se takođe poigrava i biologijom, doduše, nudeći mogućnost muškarcima da doje uz injekcije hormona. Kada prvi put uoči muškarca sa grudima, Konina reakcija na ovo je naročito negativna – muka joj je i besna je.

Kako se usuđuje bilo koji muškarac da deli to zadovoljstvo. Ove misle da su pobedile, ali su muškarcima prepustile poslednje utočište žena. Šta je ovde posebno kada si žena? Svega su se odrekle, pustile su muškarce da im ukradu poslednje ostatke prastare moći, zapečaćene u krvlju i mleku.[50]

Ali tu dolazi do izražaja nekoliko zabluda, kako će kasnije pokazati autorka. Koni i dalje veruje da je jedina vrednost žene, jedino na šta ima da bude ponosna, uloga majke. Pirsi pokazuje tu koliko su dihotomije roda ukorenjene u društvu, kada ih podražava i Koni, koja zbog njih pati celog života. Naravno, Lusijente i ostali stanovnici Matapoiseta pomažu joj da uvidi prednosti takvog pristupa odgoju. Koni isprva pokušava da deli svet oslobođen binarnih podela kao da one i dalje važe, iako su upravo te podele doprinele tome da ona o muškarcima priča na gorepomenuti način, kao da su na suprotnim stranama na frontu, što reflektuje paradokse prisutne u patrijarhatu. Njeno konačno prihvatanje takvog društva dolazi u trenutku kada mu simbolično predaje sopstveno dete, da odraste „čudna, ali srećna i snažna“. U potpunom obrtanju kletve koju je njoj njena majka izrekla, Koni želi da Anhelina uopšte ne bude slomljena kao ona, da bude snažna, da bude ponosna.

Matapoiset stoji u kontrastu sa kratkim pogledom na distopiju koju nam predstavlja autorka. Sasvim slučajno, Koni završava u alternativnoj budućnosti u kojoj se susreće sa ženom, Glindinom, koja je više karikatura ženstvenosti, „sa malenim strukom, ogromnim oštrim grudima koje su štrčale kao brushalteri koje je sama Koni nosila u pedesetima“.[51] Ona takođe ima ravan stomak, ali prevelike kukove i zadnjicu. Koni takođe primećuje da ima malene šake i noge i uzane članke. Kako sama Glindina kaže, prošla je kroz celu seriju operacija i ponovnih operacija da bi postala oličenje nečijih fantazija putenosti.

U ovoj mogućoj budućnosti, u kojoj je hijerarhija prenaglašena u svakom pogledu, i žene su prenaglašene, te se one cene samo zbog fizičkog izgleda i seksualnosti. Glindina je jedna od žena pod ugovorom, to jest, pristaje da pruža seksualne usluge na određeni period vremena, a sve to vreme provodi u izolaciji, pod stražom. Ljudi u tom dobu jedu neidentifikovanu hranu, piju pilule da bi promenili svoje raspoloženje, zatvoreni su i, zbog zagađenja, ne mogu ni da vide nebo. Nebo, naravno, mogu da vide samo bogati, koji žive „gore“, na svemirskim platformama. Ljude koji žive još ispod, koji udišu vazduh koji nije prerađen, Glindina zove „ćorcima“ (duds). „Bolesni su, svi oni, samo banke organa koje hodaju, kao što Keš kaže, a čak i pola njih imaju trulu jetru. Nije kao da imaju neku svrhu.“[52] Ovde se pokazuje da u tom svetu čovek sa dna lestvice, ako nema upotrebnu svrhu (bilo seksualnu, bilo kao banka organa), nije ništa. Koliko god da je Matapoiset dosledan u težnji ka savršenstvu, u predstavljanju dobrih praksi koje treba da menjaju loše, ova verzija budućnosti, u kojoj je sve uništeno, pa i sami ljudi, možda ima jaču didaktičku svrhu od utopije. Iako je sve užasno, čak i nezamislivo, taj košmar zapravo predstavlja karikaturu u čijoj osnovi su principi koji se mogu prepoznati u Americi toga doba, u Americi u kojoj Koni živi.

Zaključak

Sama činjenica da je autorka uronila u nekoliko različitih žanrova da bi predstavila kritiku zvanične ideologije govori o raznolikosti i bogatstvu ovog romana. Realizam života Konsuelo Ramos potreban je kao osnova, kao poligon za kasniju predstavu sveta bez kategorija koje su iznova i iznova vraćale Koni na dno. Utopija i distopija koje nam autorka zatim predstavlja služe da učvrste ideju da Konino društvo samo po sebi nije „zdravo“, jer proizvodi prakse koje tlače umesto da neguju razvoj.

U suprotnosti sa Amerikom koju Koni „gleda sa dna“, stoji Matapoiset, u koji je autorka utkala napredne misli svog doba kao što su ekološka svest, feminizam, a čak i neki principi socijalizma. Matapoiset je društvo bez kategorija roda, klase i rase, koje, iako ga Koni isprva smatra nazadnim, uspeva da neguje jednakost, uspeva da gaji tu utopiju koja je nastala upravo kada su se nepromenljive kategorije promenile. Autorka pokazuje šta se dešava kada se čovek oslobodi tih kategorija. To buduće društvo prihvata, čak i slavi upravo razlike koje su Konsuelo gurale na dno i marginalizovale u njenom svetu. Ona je tek prihvaćena u Matapoisetu, među ljudima koji nikako ne naliče na ono što je svojstveno njenom vremenu. Na primer, u Koninoj sadašnjosti, autorka opisuje probleme koje izazivaju tradicionalne rodne uloge i hijerarhijsko ustrojstvo društva. Sa druge strane nam prikazuje buduće društvo, koje je lišeno takvih uloga i takvog poretka. U njenoj utopiji ne samo što je jezik rodno neutralan, već su i ljudi rodno neutralni. Pirsi otkriva kako promene pogleda na rod i rodne uloge mogu dovesti do jednakosti među polovima, a zatim i do sveopšte društvene jednakosti. Koristeći ideje Šulamit Fajerstoun kao polazište, ona čak i izmešta rađanje iz ženskog tela, dajući mu potpunu autonomiju. U takvom svetu, gde nije prevashodno jedna osoba zadužena za rađanje i odgoj deteta, roditelji postaju samo osobe koje to žele, što vodi do srećnijih i zadovoljnijih ljudi i dece, što je i zdrava osnova za jednakost u društvu.

Kontrast između Konine Amerike i utopije takođe je naglašena predstavom druge moguće budućnosti, distopije koja nastaje kada sve te kategorije još ojačaju i dublje zađu u živote ljudi. Iako kratka, ova distopija je dosta snažna, i opravdano izaziva u čitaocu strah od budućnosti koja je možda verovatnija od utopije ako se ništa ne promeni.

Kroz mešanje žanrova i poigravanje sa kategorijama na koje pokušava da nas upozori, autorka je uspela da, kako bi Atvud to nazvala, „zasladi didaktičku pilulu“[53] na način na koji do tada nije bio prisutan u ovom žanru. Kao što ova autorka tvrdi, ovakve priče za cilj imaju da nam pokažu da „ako se nešto može zamisliti drugačije, može se i uraditi drugačije“,[54] što je, napokon, i poruka ovog romana. Ako smo kroz Koninu realnost i distopiju uočili nepovoljne kategorije i prakse društva, a kroz utopiju videli primere zamišljene promene statusa kvo, onda možemo da radimo na menjanju ovih kvazi-postulata patrijarhalne ideologije i stremimo ka nekoj sopstvenoj utopiji.

 

[1] Ovaj rad nastao je u okviru projekta Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine (br. 178029) Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

[2] U predgovoru izdanja iz 2016. godine, Pirsi naglašava da su sedamdesete godine dvadesetog veka bile „vreme velikog političkog žara i optimizma“ među onima koji su žudeli za promenom i pravičnijim društvom. „Utopija se rađa iz gladi za nečim boljim, ali se oslanja na nadu da bude pokretač za zamišljanje takve budućnosti. Moja želja da uzmem najplodonosnije ideje raznih pokreta za društvenom promenom i da ih učinim živopisnim i konkretnim – to je pravo poreklo Žene na ivici vremena.“ Marge Piercy, Woman on the Edge of Time (New York: Ballantine Books, 2016), vii-xi.

U knjizi eseja, autorka dodatno naglašava ulogu nade, tvrdeći da poriv da se stvaraju feminističke utopije zavisi od „određene atmosfere optimizma ili osećaja pokreta i nade“. Marge Piercy, My Life, My Body (Oakland: PM Press, 2015).

[3] Robin Anne Reid, Women in Science Fiction and Fantasy (Westport: Greenwood Press, 2009), 176-177.

[4] Vid. Raymond Williams, “Utopia and Science Fiction” in Science Fiction Studies, Vol. 5.

https://www.depauw.edu/sfs/backissues/16/williams16art.htm preuzeto: 21.2.2018.

[5] Sopstveni prevod, osim ako nije naznačeno drugačije.

[6] Brian Attebery, Decoding Gender in Science Fiction (New York: Routledge, 2002), 4-5.

[7] Ibid, 5.

[8] Robin Anne Reid, Women in Science Fiction and Fantasy (Westport: Greenwood Press, 2009), 170-171.

[9] Brian Attebery, Decoding Gender in Science Fiction (New York: Routledge, 2002), 5.

[10] Robin Anne Reid, Women in Science Fiction and Fantasy (Westport: Greenwood Press, 2009), 177.

[11] Margaret Cavendish (The Blazing World); Mary Wollstonecraft Shelley (Frankenstein).

[12] Adam Roberts, The History of Science Fiction (New York: Palgrave Macmillan, 2006), 47-48.

[13] Angelika Bammer, Partial Visions: Feminism and Utopianism in the 1970s (New York: Routledge, 1991), 10.

[14] Charlotte Perkins Gilman (Herland); Mary E. Bradley Lane ( Mizora).

[15] Angelika Bammer, Partial Visions: Feminism and Utopianism in the 1970s (New York: Routledge, 1991), 10.

[16] Koncept zasnovan na američkom Ustavu, po kome svako ima pravo na „život, slobodu i potragu za srećom“. Implicira da svako može uspeti u tom društvu, u kom nema prepreka.

[17] Margaret Atwood, In Other Worlds (St. Ives: Virago, 2012), 102.

[18] Ibid, 102.

[19] Ibid, 102-3.

[20] Jennifer A. Wagner-Lawlor, Postmodern Utopias and Feminist Fictions (Cambridge: Cambridge University Press, 2013), 16.

[21] Marge Piercy, Woman on the Edge of Time (New York: Ballantine Books, 2016), 9.

[22] Marge Piercy, Woman on the Edge of Time (New York: Ballantine Books, 2016), 285.

[23] Ibid, 28.

[24] Ibid, 44.

[25] Simon de Bovoar, Drugi pol (Beograd: Beogradsko izdavačko-grafički zavod, 1982), 352.

[26] Marge Piercy, Woman on the Edge of Time (New York: Ballantine Books, 2016), 43.

[27] Ibid, 43.

[28] Ibid, 46.

[29] Simon de Bovoar, Drugi pol (Beograd: Beogradsko izdavačko-grafički zavod, 1982), 355.

[30] Ibid, 356.

[31] Marge Piercy, Woman on the Edge of Time (New York: Ballantine Books, 2016), 45.

[32] Ibid, 63.

[33] U predgovoru romana, Pirsi sama kaže kako je htela da prikaže „ekološki zdravo društvo“ u kom rituali i institucije naglašavaju činjenicu da je čovek deo prirode i stoga za nju i odgovoran. Dalje kaže da je svrha romana da eliminiše odnose moći i da ljude ponovo integriše u prirodni svet. Marge Piercy, Woman on the Edge of Time (New York: Ballantine Books, 2016), ix.

Ona takođe tvrdi da je to svojstveno svim feminističkim vizijama budućnosti. Naime, često su ta društva zamišljena kao pastoralna jer odslikavaju „jedinstvo, među ženama, među svim živim bićima, svima nama koji sa planetom činimo jedno biće, Zemlju koja se kotrlja“. Prisi često naznačava kako poštuje „običan, neophodan rad“. Marge Piercy, My Life, My Body, (Oakland: PM Press, 2015), 78-79.

[34] John B. Carroll, Language Thought and Reality: Selected Writings of Benjamin Lee Whorf (Cambridge: MIT Press, 1956), 212.

[35] Ibid, 212.

[36] Ranko Bugarski, Uvod u opštu lingvistiku (Beograd: Čigoja, 2003), 37.

[37] Ibid, 37.

[38] Marge Piercy, Woman on the Edge of Time (New York: Ballantine Books, 2016), 104.

[39] Ibid, 104.

[40] Ibid, 295.

[41] Ibid, 295.

[42] Ibid, 312.

[43] Ibid, 110.

[44] Ibid, 111.

[45] Ibid, 111.

[46] „Ne mogu ni da zamislim utopiju stvorenu ženskom rukom u kojoj je žena jedina odgovorna za potomstvo. Nijedna [feministička] utopija ne sadrži onu užasnu izolaciju o kojoj mnoge žene pričaju, koja se dešava posle porođaja, kada ostaju same sa neznancem, novom živom bebom koja sve zahteva užasno glasno.“ Marge Piercy, My Life, My Body, (Oakland: PM Press, 2015), 77.

[47] Shulamith Firestone, The Dialectic of Sex: The Case for Feminist Revolution (New York: William Morrow & Co, 1970), 8.

[48] Ibid, 11.

[49] Ibid, 11.

[50] Marge Piercy, Woman on the Edge of Time (New York: Ballantine Books, 2016), 142.

[51] Ibid, 314.

[52] Ibid, 318.

[53] Margaret Atwood, In Other Worlds (St. Ives: Virago, 2012), 102-103.

[54] Ibid, 103.

 

Literatura:

Attebery, Brian. Decoding Gender in Science Fiction. New York: Routledge, 2002.

Atwood, Margaret. In Other Worlds. St. Ives: Virago, 2012.

Bugarski, Ranko. Uvod u opštu lingvistiku. Beograd: Čigoja, 2003.

Carroll, John B. Language Thought and Reality: Selected Writings of Benjamin Lee Whorf. Cambridge: MIT Press, 1956.

De Bovoar, Simon. Drugi pol. Beograd: Beogradsko izdavačko-grafički zavod, 1982.

Piercy, Marge. My Life, My Body. Oakland: PM Press, 2015.

Piercy, Marge. Woman on the Edge of Time. New York: Ballantine Books, 2016.

Reid, Robin Anne. Women in Science Fiction and Fantasy. Westport: Greenwood Press, 2009.

Roberts, Adam. The History of Science Fiction. New York: Palgrave Macmillan, 2006.

Firestone, Shulamith. The Dialectic of Sex: The Case for Feminist Revolution. New York: William Morrow & Co, 1970.

Wagner-Lawlor, Jennifer A. Postmodern Utopias and Feminist Fictions. Cambridge: Cambridge University Press, 2013.

Williams, Raymond. “Utopia and Science Fiction”, Science Fiction Studies. Vol. 5. November 1978.

https://www.depauw.edu/sfs/backissues/16/williams16art.htm, preuzeto: 21. 2. 2018.

 

Radojka Jevtić
Faculty of Philology
University of Belgrade

UDC: 821.11(73).9-31 Pirsi M.

Original scientific article

The Society of Equals in the Woman on the Edge of Time by Marge Piercy

Encouraged by the ideas of second-wave feminism, Piercy writes Woman on the Edge of Time, in which she attempts to apply the theoretical findings of her predecessors and contemporary authors. Her work echoes the theories of Simone de Beauvoir and Shulamith Firestone, which she applies in order to create Mattapoisett, a utopia in which the entire society tries to achieve progress together. In this paper, we will analyze the way Piercy twists certain categories of today – class, gender and race – and renders them meaningless so as to create her utopia. In the first part, we will pay attention to Connie’s present, to her position as a Mexican-American woman from the lower class, that is, her position as a person on the margins of society. We will also analyze the representations of motherhood in her circumstances. In the second part, we will focus on the ways Piercy creates a more just society which is reflected in gender-neutral language and gender-neutral people, a society in which there is no hierarchy which fetters Connie in her present. We will also pay special attention to the concept of abolishing the biological family, which is presented as a significant basis of such a society. By abolishing the traditional categories of the present, Piercy demonstrates the possibility of not a better future, but a future of equality that invites the reader to re-examine set values and create new ones.

Ključne reči:

utopia, gender, motherhood, biological family

Na početak stranice