Fatma Alije (Fatma Aliye) (1862-1936) je prva žena u turskom ali i čitavom islamskom svetu koja je pisala romane, prevodila s francuskog jezika, objavljivala filozofske i sociološke članke u časopisima u kojima je razmatrala pitanja od značaja za život i položaj žene. Istorija turskog knjiženstva počinje njenim romanom Muhadarat (Razgovori) objavljenim 1892. godine, dakle kada je Fatma Alije imala trideset godina.[1]

Fatma Alije je kći čuvenog turskog državnika, pravnika i istoričara Ahmeta Dževdet-paše (Ahmet Cevdet Paşa) (1822-1895), pisca prvog turskog građanskog zakonika. Zajedno sa starijom sestrom Emine Semije (Emine Semiye) bila je „primer tipa intelektualke tanzimatskog doba“, to jest procesa turske modernizacije i evropeizacije u 19. veku. Dom Fatme Alije bio je stecište intelektualaca, supruga diplomata i drugih viđenih ličnosti.[2] Dževdet-paša je poznat kao reformator-konzervativac, islamski učenjak koji se ponosio svojim kćerima i njihovom nadarenošću za književnost i umetnost. Obrazovanje koje su sticale od privatnih učitelja u očevom konaku bilo je obrazovanje u tradicionalnom stilu kakvo se od davnina pružalo kćerima državnih i verskih dostojanstvenika. Fatma Alije i Emine Semije su osim klasičnih islamskih disciplina, poezije i istočnih jezika naučile i francuski jezik, što je presudno uticalo na njihovo upoznavanje sa zapadnom kulturom. Emine Semije je jedna od prvih turskih žena koje su se školovale na Zapadu. Sedam godina je provela u Francuskoj i Švajcarskoj na studijama psihologije i sociologije, da bi kasnije dugo vremena živela u Parizu. Otuda je Emine Semije pokazivala radikalnije stavove o emancipaciji turskih žena od sestre Fatme Alije, koju na Zapadu smatraju „islamistkinjom“, budući da je bila privržena tradicionalnom mišljenju u preispitivanju ženskog pitanja.[3]

Fatma Alije je u mladosti pokazivala živo interesovanje za filozofiju; blagodareći filozofskim delima i raspravama koje je objavila smatra se i prvom turskom filozofkinjom. U književni život ušla je 1889. godine prevodom romana Volonté tada popularnog francuskog pisca Žorža Onea (Georges Ohnet). Ime prevoditeljke bilo je izostavljeno i umesto njega napisano samo „Jedna žena“. Prevod je pokazao da Fatma Alije savršeno vlada i francuskim i turskim jezikom, te ga je sa mnogo laskavih reči pohvalio tada vodeći turski pisac Ahmet Midhat (Ahmet Mithat) u svojim novinama Tumač stvarnosti (Tercüman-ı Hakikat). U predgovoru njenom prvom romanu, Ahmet Midhat ističe da niko nije mogao da pretpostavi da je tako uspeo prevod mogao biti delo jedne žene, te su ga pripisivali ili samom Ahmetu Midhatu, ili Dževdet-paši, ocu Fatme Alije, ili njenom bratu Aliju Sedatu (Ali Sedat).[4] Potrebu da sakrije pravi identitet nije imala samo Fatma Alije. Poznato je da su se muškim imenima potpisivale i Džordž Eliot (George Eliot) i Šarlota Bronte (Charlotte Bronte) i druge književnice u svetu.

Postoji još jedna zanimljiva pojedinost iz života ove turske spisateljice. Njen suprug Faik-beg (Faik Bey), ađutant sultana Abdulhamida II (II. Abdülhamid), za koga se udala sa sedamnaest godina, punih deset godina nije dozvoljavao supruzi da čita i piše, štaviše bio je spreman i da joj pocepa knjige koje je čitala. Na sreću turske književnosti, zabrana čitanja i pisanja potrajala je „samo“ jednu deceniju.

Doba u kojem je Fatma Alije živela i stvarala bilo je doba druge generacije turskih književnika koji su snažno nosili pokret modernizacije turske književnosti, takozvanih tanzimatskih pisaca na čijem čelu se nalazio već pomenuti Ahmet Midhat, neobično plodan spisatelj koji je u prvi plan stavljao didaktičku ulogu književnosti. Ahmet Midhat je oličenje pisca koji je pisao zarad „promene civilizacije“, zarad prosvećivanja neukih masa. Po njegovom mišljenju, civilizacijski nivo naroda mogao se podići tako što bismo se „spustili na njegov nivo, obratili mu se njegovim jezikom i načinom koji se njemu sviđa“.[5] Romani koje je pisao trebalo je da posluže za zabavu i pouku. Među temama koje je obrađivao bile su one poput nejednakosti žene sa muškarcem, pri čemu je branio stav da žene treba da se školuju i rade jednako kao i muškarci i da treba da uživaju ista prava. Velika galerija likova u njegovim brojnim delima uglavnom je prikazana crno-belo, pri čemu su negativci obavezno na kraju kažnjeni, a pozitivni likovi idealizovani i na kraju nagrađeni za svoje vrline.

Takva je bila književna škola u kojoj je ponikla i kojoj je pripadala i Fatma Alije. Osim činjenice da je žena, i da je žensko oko oblikovalo njene likove i scene, ona ni po čemu drugom nije iskoračila izvan tog vladajućeg književnog diskursa. Ahmet Midhat joj je bio duhovni otac i zajedno sa njim napisala je roman Hayal ve Hakikat (Mašta i stvarnost), pri čemu se opet nije usudila da potpiše svoje ime. Prvo delo pod imenom Fatma Alije objavila je 1892, to jest, roman Muhadarat po ugledu na francuske romantičare u kojem je snažno iznela stavove o porodici, materinstvu, braku, vernosti, ljubavi i kojih se dosledno držala. Napisala je ukupno pet romana (Muhadarat, Refet, Udi, Enin, Levayih-i Hayat), nekoliko filozofskih i istorijskih mnografija (Nisvan-ı İslam, Ahmet Cevdet Paşa ve Zamanı i dr).[6] Smatrala je da je epoha 19. veka „doba u kome je proza potrebnija od poezije“.[7] Firdevs Džanbaz je u neobjavljenoj magistarskoj tezi pod naslovom Žensko pitanje u romanima Fatme Alije iznela stav da se svi romani ove književnice mogu smatrati velikim romanom u nastavcima, budući da su po duhu, temi, radnji veoma bliski i ujednačeni.[8] Fatma Alije je aktivno pisala članke za listove Tercüman-ı Hakikat (Tumač stvarnosti), Hanımlara Mahsus Gazete (Novine za dame), İkdam (Napredak) i Sabah (Jutro) na različite teme iz oblasti istorije, filozofije, istorije islama i šerijatskog prava. Tekstovi u kojima je pisala o pitanjima od značaja za položaj muslimanske žene otkrivaju njen konzervativni pogled na svet formiran u krilu islamske tradicije koju je neobično volela i branila od napada sa Zapada. Verovatno je u tome veliku ulogu imao i otac Dževdet-paša, konzervativni reformator koji je kao pripadnik verske elite prešao u civilnu birokratiju.

Fatma Alije se zalagala za veću slobodu i samostalnost žena, ali uz poštovanje tradicionalnih normi. Smatrala je da žene treba da se obrazuju i čitaju, ali da to obrazovanje ne treba da bude isključivo evropsko, već tradicionalno islamsko. „Jadne devojke savršeno znaju francusku istoriju“, piše ona, „ali nemaju pojma o istoriji islama! Naučile su sve evropske heroje i čuvene ličnosti, a ni po imenu nisu čule za poznate ličnosti islama i tolike osmanske junake koji su doprineli slavi Osmanlija.“[9] Njeno poimanje modernizacije podrazumevalo je očuvanje sopstvene kulture i identiteta, a ne slepo oponašanje zapadnih kulturnih i obrazovnih normi. Stoga su u njenim romanima žene učene, ali privržene svojim korenima i običajima.

Roman Muhadarat (Razgovori) je obimno delo čija se radnja odvija u krugu jedne osmanske porodice višeg sloja. Centralna ličnost je Fazila, ljupka devojka koja je odrasla u čestitoj porodici Sai-bega, uglednog predstavnika osmanske elite. Fazila je rano ostala bez majke prinuđena da se stara o sebi i mlađem bratu Šefiku. Brigu o njima donekle preuzima Munever-hanuma, udovica koja živi u susedstvu i majka muškog deteta po imenu Mukadem koji je po poreklu, vaspitanju, društvenom statusu idealna prilika za Fazilu. Brak između Fazile i Mukadema dogovoren je između njihovih roditelja još u njihovom detinjstvu. Sai-beg, međutim, odlučuje da se oženi mladom, lepom i gramzivom devojkom Dželibe, čiji dolazak u Sai-begov dom remeti ustaljeni način života i sigurnost koju je Fazila imala. Dželibe kuje planove kako da iz kuće što dalje otera Fazilu i spreči njenu udaju za Mukadema. U dogovoru sa rođakom Suhom uspeva da okleveta Mukadema u Fazilinim i Sai-begovim očima i ubedi Sai-bega da ne dozvoli brak između njega i Fazile. Sai-beg ni jednog trenutka ne sumnja u intrige svoje supruge. Fazila, poražena i ponižena, prihvata da se uda za Remzija, trgovca koji pristaje da sa njom primi i njenog mlađeg brata, ali koji joj ni po kulturi ni po načinu života nije bio ni do kolena. Iako je Fazila uložila mnogo truda da taj brak ipak uspe, pa čak i osetila ljubav prema mužu, Remzi joj ne uzvraća ljubavlju, nego je vara. Fazila odlučuje da izvrši samoubistvo. Ipak, u jednom trenutku odustaje od svoje namere i gubi joj se svaki trag. Za svoje bližnje ona je odavno mrtva. Fazila odlučuje da pod drugim imenom počne da radi kao dadilja u jednoj bogatoj porodici u Bejrutu, gde je prodata kao robinja. Porodica koja ju je prihvatila nalikuje onoj iz koje je i sama potekla. U međuvremenu, u Bejrut stiže i Mukadem koji se leči od tuberkuloze izazvane razočaranjem u ljubav. Sudbina udešava da se sretnu i prepoznaju. Fazila, međutim, smatra da Mukadem treba da se oženi njenom štićenicom koja se u njega zaljubila na prvi pogled. Fazila, pak, za oko zapada mladom Šebipu, sinu svog poslodavca, ozbiljnom mladiću posvećenom poslu. Pošto mu prizna da je još formalno udata za Remzija i da je brak zbog toga nemoguć, Šebip odlučuje da se ubije. U međuvremenu strada Remzi, Fazilin muž, i brak sa Šebipom postaje stvarnost.

Radnja romana je, očito, vrlo složena, ispunjena naglim obrtima i uzbuđenjima u maniru romana 19. veka. Fatmi Alije se mora odati priznanje da je spretno planirala tok događaja i da je pripovest učinila zanimljivom i čitljivom. Roman se može analizirati kao izvor ideja Fatme Alije o nizu životnih pitanja poput ljubavi, ljubavi pre braka, bračnih odnosa, majčinstva, vernosti, književnosti. Ujedno, to je slika društva u kojem je Fatma Alije stasala kao ličnost i pisac i za čije vrednosti se dosledno zalagala.

Fazila (što joj i ime kazuje – Vrlina puna) oličenje je dobrote, čednosti i visoke moralnosti. Iznad svega poštuje oca, Mukademovu majku Munever, spremna je na ličnu žrtvu za mlađeg brata kome je zamenila majku. Kada je reč o stupanju u brak, Fazila je potpuno saglasna sa tim da je to stvar očevog izbora: „Znaš, zar ne, da je pravo oca da izabere kćeri muža?“[10] „To je očevo pravo. Ja ne mogu da otmem ničije pravo. Da, majčice, za mene je velika tuga što ostajem bez vas, pristajem da umrem zbog nje, ali ne mogu protiv oca.“[11] Za brak, po mišljenju Fatme Alije, lepota nije presudno važna. „Kad je reč o braku, lepotu traže na drugom, trećem mestu.“

Ljubav za Fatmu Alije dolazi tek nakon sklapanja braka. Poznanstvo pre braka je potrebno i poželjno, i u tom smislu ona kritikuje brakove na osnovu provodadžisanja koji se sklapaju bez prethodnog poznanstva. Za ljubav, međutim, potreban je harmoničan brak kao okvir u kome bi duhovne osobine supružnika bile u punom skladu. Iako je od detinjstva dogovoren brak sa Mukademom, Fazila uspeva da zavoli Remzija, čoveka koji joj nije bio dorastao. Iako je bila „odgojena za drukčije vaspitanog muža, a Remzi za život sa drukčijom ženom“,[12] Fazila se svim silama trudila da taj brak uspe. Ljubav je nešto čega se treba pribojavati, smatra Fatma Alije. „Ono što zovu ljubav je nešto čega se treba plašiti. Ah, dete, ne podleži njenim čarima! Nek te ne zavara nasmejano lice! Ono čoveka otruje.“[13] Ipak, iščekivala je od muža tu „čudnovatu izjavu“ – „Volim te“, koja „ne zastareva iako se toliko puta izriče! Ne hladi se. Ništa je ne kvari. U stanju je da donese unesrećenom sreću i srećniku nesreću.“[14] Osim toga, njena junakinja Fazila je kadra da odustane od svoje ljubavi iz detinjstva ako se za nju nisu stekli neophodni zakonski uslovi. Odustala je od ljubavi prema Mukademu i prepustila ga svojoj štićenici Enisi, a s druge strane, odbijala je i Šebipovu ljubav sve dok se nije uverila da joj muž koga je napustila više nije u životu i ne predstavlja zakonsku prepreku. Prema tome, ljubav se za Fatmu Alije realizuje isključivo u bračnoj zajednici.

Najkrupniji razlog za razvod braka za Fatmu Alije predstavlja neverstvo. Remzijevo neverstvo i očeva nespremnost da je primi natrag u dom naterali su je na pomisao na samoubistvo. Ipak, iako je često priželjkivala razvod, nije bila u stanju da izgovori tu reč zato što joj je zvučala isuviše ružno. Nalazila je da joj je manje mučno da sedi pored muža koji je ne voli i poverava se sopstvenom srcu nego da je svi u sebi nazivaju raspuštenicom.[15]

Fatma Alije u romanu pokazuje toleranciju prema poligamiji. Fazila tako dozvoljava mužu da sa jednom od robinja ima dete, pošto ona ne može da ga ima, pod uslovom da posle rođenja deteta obezbedi tu ženu i dete. U delu Nisvan-ı İslam (Žene u islamu) istakla je da poligamija nije bila obavezna u islamu i da se muškarcima dozvoljavalo da uzmu više žena u posebnim situacijama – kada žena nije mogla da ima dece, u ratnim uslovima itd.[16] To je posebno dopuštala na selu, gde je ženama bila potrebna pomoć u obavljanju kućnih i poljskih radova. Ova prva turska romansijerka takođe ne istupa ni protiv postojanja robinja ili konkubina, koje su bile sastavni deo bogatih porodica. Robinje i dadilje prikazala je ili kao žene pune dostojanstva i vrlina, koje su deci često zamenjivale majke i drugarice, poput Pejman u romanu, ili kao opake intrigantkinje, poput Reftar.

Majčinstvo je vrhunska vrednost koju Fatma Alije posebno glorifikuje. Idealni tip majke u romanu je Munever, Mukademova majka, koja se posle smrti muža nije ponovo udavala i koja je pronašla snage da izvede sina na put i obezbedi mu savršen odgoj i školovanje. Majke je smatrala „prvom školom“ (pod tim naslovom je objavila i jedan tekst) i presudnim faktorom u životu dece. Istraživači njenog dela ističu činjenicu da u romanu Muhadarat majka Munever ostaje dovoljno snažna da se sama bori kroz život, dok Fazilin otac Sai-beg nije kadar da sam održi porodicu prinuđen da potraži novu ženu i novu majku svojoj deci.[17] On, štaviše, postaje žrtva svoje gramzive i prepredene mlade neveste nemoćan da uvidi spletke koje pravi i nesreće koje izaziva.

I u ovom, ali i u ostalim romanima Fatme Alije likovi su prikazani isključivo kao pozitivni ili negativni. Dobro je samo dobro i na kraju je nagrađeno, a zlo je samo zlo. Gorka sudbina Dželibe i njene robinje Reftar „nagrada“ je za svo zlo koje su prouzrokovale. Dželibe je shvatila da „sreća ne dolazi samo s bogatstvom“ i da nije znala da je ceni „iako je njoj došla zajedno s bogatstvom.“[18]

Muški likovi takođe su prikazani kao krajnosti. Savršeni muškarci, pošteni, čestiti, vredni ljudi su Sai-beg, Mukadem i Šebip. Njima su suprotstavljeni tipovi poput bonvivana i lovca na miraz Nabija i Fazilinog prostog i neotesanog muža Remzija. U oči upada da su žene psihološki jače i istrajnije a da su muškarci neretko igračke u rukama nemoralnih i opakih žena čije namere nisu u stanju da prozru. Sasvim je sigurno da je ličnost same Fatme Alije u velikoj meri ugrađena u likove njenih junakinja. Izvesno je da su porodične prilike kakve je često viđala u građanskim domovima bile polazište za romane ove književnice. Iz tog razloga se njeno delo može posmatrati i kao ogledalo stvarnosti Osmanskog carstva s kraja 19. veka, i to ogledalo u ruci jedne učene i umne žene.

Prvi roman Fatme Alije i prvi „ženski“ roman turske književnosti Muhadarat ima čvrst narativni tok u koji se povremeno ubacuje spisateljica kao narator i tumač. Ona se čitaocima obraća neposredno, na primer: „Donekle smo opisali dom u kome je svadba. A sada da usmerimo misli i vizije ka enterijeru jednog takvog svečarskog doma.“[19] „Ah! Jasno je o čemu se radi! Jadna Fevkije je uhvaćena u zamku i to zatvorenih očiju! Da li će joj Fazila uspeti da otvori oči? Ili će Fevkije odbiti ruku koju joj pruža da izađe iz te zamke? To će se kasnije videti!“[20]

Zanimljivo je i mišljenje Fatme Alije o samoj svrsi i ulozi književnosti, što doznajemo iz dijaloga dveju drugarica Fazile i Fevkije. „Obe devojke su izvlačile različit smisao iako su obe čitale te romane, i donosile sasvim drukčije sudove. Romani su jednu upozoravali a drugu zavodili. Romani su uvek isti. Samo su glave koje ih čitaju različite.“[21] Za Fatmu Alije roman predstavlja sredstvo za pružanje pouke. „Da, roman je lekcija iz etike. I to kakva lekcija! Lekcija koju će čitaoci rado i kroz zabavu naučiti.“[22] Ona sugeriše da svaki čitalac doživljava roman u skladu sa vlastitim iskustvom. Smatra da se ne treba pribojavati opisa zla na koje se u romanima može naići i koje može rđavo da utiče na omladinu, jer je „bolje da na papiru vide to zlo“ i da „spoznaju da je zlo zlo.“[23]

Odlika stila Fatme Alije jesu dinamični dijalozi, smisao za detalj i lepi opisi prirode. „Mesto u Bejrutu koje zovu Fistiklik je šetalište – široka staza koja prolazi kroz šumu stabala pistaća sa obe strane i koja seže sve do podnožja planine Liban i koja potom prešavši nju dopire do Damaska.“[24] Njen roman prvenac prožet je lepo oblikovanim mislima koje su u isti mah odraz životnog iskustva i moralnog lika Fatme Alije ali i težnje da što je moguće više pruži tu moralnu lekciju koja je, po njenom mišljenju, osnovna funkcija romana. „Kako je samo mašta izdašna i darežljiva! Dokle samo u jednom trenu uzdigne čoveka. Koliko siromaha u sekundi učini bogatim.“[25] Pišući o zaljubljenosti, Fatma Alije primećuje: „Vatra koja tek tinja gasi se duvanjem, ali sve više sija što se u nju više duva kada se razgori.“[26]

Roman Muhadarat jeste prvo delo turskog ženskog pera, ali se po radnji, stilu, narativnom postupku ne izdvaja iz vladajuće književne realnosti Osmanskog carstva na kraju 19. veka. Ni ideje i teme Fatme Alije iznete u tom romanu, takođe, ne odstupaju iz važećeg duhovnog miljea turskog društva koje se mučilo između Istoka i Zapada. Fatma Alije je pružila sliku turskog društva sa ženom kao središnjim likom, mada joj je dodelila ipak pasivnu ulogu u odnosu na muškarca. Štaviše, ona je manje ili više eksplicitno apelovala na žene da očuvaju stare islamske tradicije, da ih se ne odriču, da sačuvaju moralnu čistotu i čednost, da prihvatanjem evropske kulture ne zaborave na svoju, da ljubav sačuvaju za bračnu zajednicu koja je za nju bila svetinja. Ipak, isticanjem nekih tema poput obrazovanja žene, braka, razvoda, poligamije, uzimanja sudbine u svoje ruke Fatma Alije je omogućila da se ubrzo čuju i drugi hrabri ženski književni glasovi poput Halide Edip Adivar i drugih književnica republikanskog doba.

Fatma Alije i Jelena J. Dimitrijević

Srpska romansijerka Jelena Dimitrijević (1862-1945) je u romanu Nove više puta pominjala sestre Fatmu Alije i Emine Semije kao perjanice novih osvešćenih žena u turskom društvu na početku 20. veka. Posebno je isticala Emine Semije koja je tražila od turskih žena da se „razviju“, tj. odbace tradicionalnu nošnju i uzmu sudbinu u sopstvene ruke.

Roman Jelene Dimitrijević objavljen je 1912. godine. Vreme i prilike koje obrađuje srpska autorka po svemu su nalik na one koje osvetljava turska spisateljica, čiji je roman štampan 1892. godine. To je vreme žilave borbe između tradicije i modernosti, starog i novog, „čarobnog sna Istoka“ i buđenja iz istog. Kao i u delu Muhadarat Fatme Alije, u fokusu je sudbina mlade Turkinje višeg sloja, njeni nesrećni brakovi i kolebanja između žudnje za slobodom izbora i okova patrijarhalnih običaja. Budući da je Jelena Dimitrijević izvrsno govorila turski jezik, sasvim je verovatno da je čitala romane Fatme Alije. „Organizovali u Solunu nekakvo Književničko društvo, pa su za članove uzeli i žene: Fatma-Aliju i Emine-Semiju, Đulistan-Hismetu, Fatma-Fahrenazu, Niđar-hanumu, još neke i – mene.“[27]

Oba romana su po svim svojim odlikama primeri tzv. ženskog teksta. „Po pripovednom postupku okrenutom unutrašnjem svetu likova, podvojenosti mladih junakinja i samog doba o kome je reč“, piše Biljana Dojčinović povodom novog izdanja romana Nove, „to je modernistički roman. U svakoj slučaju i pre svega, Nove jesu ženski tekst.“[28] Isto se može reći i za roman Fatme Alije. Štaviše, i jedan i drugi odišu gotovo istom atmosferom i sentimentalnošću. Obe junakinje postavljaju gotovo identična pitanja. Tema oba romana je manje-više zajednička.

Za razliku od Fazile, junakinje Fatme Alije, Emir Fatma, junakinja Jelene Dimitrijević, pokazuje više odlučnosti i potrebe da sama uređuje svoj život i bira sebi muža. „U Turaka, zatucanih kao što je moj otac, još postoji jedan čudan, jedan strašan običaj, da daju devojku za nepoznata joj momka, i da žene momka neviđenom devojkom“, piše Jelena Dimitrijević. „Zašto me otac udavao ovako? Davao me tuđem čoveku kao neku stvar, neviđenu! Pa i stvar, kad se kupuje, traži se da se vidi.“[29]

Ono što posebno pleni kod srpske romansijerke jeste lucidno pronicanje u dušu mladih Turkinja, tzv. „novih“. Jelena Dimitrijević uočava koliko se muči i povija ženska turska duša, koliko je rastrzana između težnje ka slobodi i tradicije kojom je sputana. Poslednja dva veka turske istorije protekla su u ovoj podvojenosti između žuđenog zapadnog modela života i kulture i duboko usađenog istočnjačkog, koji se poštuje i nosi u dubini bića. To najbolje izražava Arif, glasnogovornica „novih“, koja je i sama svesna da je za promene potrebna ona duboka, intimna reforma koja se najteže postiže i najskuplje plaća: „Ona zna da od tih što se zovu `nove`, nove su dotle dok ne nastupi neki trenutak kad iz njih progovara ono što je s njima srođeno, što im je u krvi, čega će se one osloboditi tek kad dođe red da ih zaviju u nekoliko aršina bela platna.“[30] Jedna pašinica to još direktnije kaže: „Sva, cela moja duša je nova, ali u njoj ima puno starog.“[31] (Podvukla M. M.)

Sudbina glavne junakinje Emir Fatme to upravo dokazuje. Posle sve borbe, otpora porodici, ocu, raskidanja sa verom i običajima, započinjanja života u Parizu, ona postaje nesrećna i bolesna, duboko razočarana i izneverena. „San je ostvaren, samo što sam ja nesrećna...“[32] Svoje tek rođeno dete šalje ocu s molbom da ga on vaspitava, ali u tradicionalnom duhu. Iako je ostvarila san da živi sa čovekom koga voli, da živi životom kakav je upoznala u francuskim romanima, Emir Fatma, duboko nesrećna, piše ocu: „Otac, oprosti mi!... Među đaurima sam više od godinu dana, ali se nisam pođaurila; pokrivam glavu, molim se Bogu po našem zakonu ... Ja ti kćer šaljem umesto mene. Ti joj ime daj. Ti je vaspitavaj; ali, ne kao mene ... Prerano je za našu mračnu zemlju, za naše potpuno neprosvećeno društvo.“ (Podvukla M. M.)

Jelena Dimitrijević ovim pokazuje da se na početku 20. veka još nisu bili stekli uslovi za istinski društveni preobražaj i promenu položaja turske žene. Time na neki način daje za pravo Fatmi Alije i njenoj junakinji Fazili koja ne ruši običaje i tradiciju, već im se pokorava nalazeći načina da u njihovim granicama izgradi za sebe sopstveni svet u kojem će biti srećna. Osim toga, Fatma Alije nastoji da pokaže da je sreća sasvim moguća i dostižna u okvirima islamske tradicije i da vrlinom i mudrošću obdarena žena na nju ima neprikosnoveno pravo.