Navigacija

Slavko Petaković
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

10.18485/knjiz.2016.1.2
UDK: 821.163.41.09-1 Maksimović D.

Kratko ili prethodno saopštenje

Metafizičko zaleđe u zbirci Desanke Maksimović Tražim pomilovanje

U radu se tumače specifične relacije između knjige pesama Tražim pomilovanje i Dušanovog zakonika. Pokazuje se kako je Zakonik kao istorijska i tradicijska paradigma postao svojevrsna „dijaloška" podloga za lirsku diskusiju o čoveku i smislu njegovog postojanja. Ispitivanjem značenjske slojevitosti dela pokazuje se i da je Zakonik manje istorijski a više ontološki fiksiran u lirskom koordinatnom sistemu zbirke Tražim pomilovanje.

Ključne reči:

Desanka Maksimović, Tražim pomilovanje, Dušanov zakonik, etika, milosrđe

Težak je zahtev, a neizvestan odgovor na njega, tumačiti dela književnih klasika. Jer, klasici, kakav je u srpskoj književnosti svakako Desanka Maksimović, izazivaju pažnju čitavih naraštaja proučavalaca, a svakom narednom se uvećava rizik da ništa novo neće reći, i da će zapasti u zabludu uveren da pomera granice dotadašnjih saznanja, ili da slobodno parafraziramo Desankine stihove – misleći da tumačenje tek sa njim počinje.

Možda je kada se govori o Desankinom opusu, tj. o zbirci Tražim pomilovanje, stvar unekoliko teža jer ne samo da je njena umetnička tananost razmatrana nebrojeno puta i iz najrazličitijih uglova, već su njenom proučavanju posvećeni i posebno u tu svrhu organizovani naučni skupovi. Presek uzornih studija u kojima se ogleda metodološki i interpretativni pluralitet kritičkih polazišta predstavili su Aleksandar Petrov2 i Bojan Jović3 u zborniku nastalom na osnovu referata sa naučnog skupa „Desankini majski razgovori“, posvećenog zbirci Tražim pomilovanje. Podsetićemo usto, u duhu današnje konferencije, i na dva vredna priloga proučavanju zbirke – na rad Bojane Stojanović Pantović „Ženska tačka gledišta u zbirci Tražim pomilovanje Desanke Maksimović“4 i rad Biljane Dojčinović „O glasu, putanji i mestu: Desanka Maksimović u kontekstu istraživanja ženske književnosti“5, u kojima je iz specifičnog ugla osvetljena slojevitost pesništva Desanke Maksimović.

Ova je zbirka, knjiga pesama i poema – kako su je sve nazivali – prizvala pažnju odmah po izlaženju i gotovo svi merodavni iz literarnog sveta su je visokim ocenama vrednovali.6 Ona je podsticajno delovala na proučavaoce svojom raznoznačnošću – navešćemo samo dva paradigmatična primera koji evociraju predstavu o udaljenosti polazišta i konačnih zaključaka. Iz posebnog ugla osvetljavajući zbirku, jedni su nalazili da je apologija političkih neistomišljenika zvanične vlasti u pesnikinjino doba.7 Drugi su zaključivali da je delo prožeto etičkim i moralnim kanonom pravoslavne crkve.8 Na užem planu posmatrano, pojedine pesme zbirke tumačene su kao ironične modulacija podteksta – određenih tačaka Dušanovog zakonika,9 a katkad su iste pesme razmatrane kao „lirske diskusije“ lišene ironijskog tonaliteta (O carskoj milosti).10

Određeni kuriozitet prati život zbirke odražavajući se posredno na različitost u tumačenju pesama. Zbirka se pojavljuje do danas u dve verzije – jedna je utemeljena u prvom izdanju, a druga je integralna i usaglašena sa konačnom koncepcijom koju je knjizi namenila sama autorka brižljivim promišljanjem pri izboru i raspoređivanju pesama unutar nje.11 Zbog ovoga se razlikuje pristup istraživača jer se ne uzima isti korpus pesama niti kompozicioni sklop zbirke u razmatranje.

O odnosu između zbirke i predloška (Dušanovog zakonika) u literaturi je mnogo toga rečeno. Sama pesnikinja osvetlila ga je autopoetičkim iskazom – rekavši da je uzela Dušanov zakonik, „njega i njegovo daleko vreme za sagovornike ne želeći da ostane samo u svom vremenu, svom narodu, svojoj patnji“. U nekoliko reči12 bismo, ipak, podsetili na izvesne odlike Dušanovog zakonika koje su važne za razumevanje semantičke referencijalnosti zbirke Tražim pomilovanje. Ovaj dokument predstavljao je pravni akt najvišeg reda u državi i bio je svojevrsni ustav srednjovekovne Srbije. Predviđao je niz kazni (poetski Desanka Maksimović to stilizuje ovako: „ja sam car zarobljen zakonima / koje propisujem sam. / Nisam ni sudija... / ni dželat koji veša... / Ja sam car / i nemam rašta / silaziti kao krvnik među ljude“), među kojima su neke surove, ali kao potencijalna sredstava sankcionisanja ili odvraćanja od činjenja nedela. Dakle, car Dušan kao zakonodavac – što je uobičajena praksa na polju prava, u dokumentu je anticipirao institut kazne. Istakli bismo usto i da Dušanov zakonik, koji baštini tradiciju običajnog i vizantijskog prava, drastičnošću predviđenih kazni nije odudarao od zakonskih akata svoga vremena, već ih je unapređivao u određenom smislu (uvođenjem instance porote sa obavezom da u sastav ovog tela uđu predstavnici staleža kome okrivljeni pripada; obavezivanjem cara da poštuje zakon; ostavljanjem mogućnosti da pojedinac bez obzira na stalešku pripadnost može da tuži cara). Osim ovoga, razvrstavanje sankcija po težini u zavisnosti od položaja okrivljenog u društvenoj hijerarhiji odgovara konvencionalnom pravnom modelu srednjovekovnog zakonodavstva. Praktično, Dušanov zakonik je iznedren iz kulturnoistorijskog miljea srednjovekovne Evrope i nije zasnovan na samovolji cara koji donosi zakon.

Stoga treba biti oprezan u određivanju mere i značaja relacija teksta i podteksta, bez obzira na iskaz autorke koja tu vezu u podnaslovu zbirke učvršćuje ili je donekle u autopoetičkom iskazu relativizuje ukazujući na simboličku univerzalnost „diskusija“. Ako se kao dominantna referentna podloga za tumačenje uzme Zakonik, rezultat interpretativnog prodora u pesme ili čitavu zbirku Tražim pomilovanje bio bi površan i nedorečen. Jer, pošto je Zakonik karakteristični fenomen društvenog konteksta srednjovekovne Srbije i Evrope, rasprava sa njim bila bi rasprava sa društvenom, čvrsto istorijski determinisanom zbiljom. Dakle, iz jednog kulturološkog diskursa bi se dekodirao drugi, što je pogrešno usled nekompatibilnosti vrednosnih sistema. Istrajavanjem u takvoj vizuri zbirka bi bila istorijski fiksirana, a time i neopravdano izazvana oseka njenog simboličkog potencijala.

Ukazaćemo i na osobenost i semantičko-idejnu slojevitost koju implicira naslov zbirke, a u direktnoj je vezi sa temeljnim karakteristikama podteksta. Sintagmatska konstrukcija „tražim pomilovanje“13 asocira na sudsku praksu, tačnije – na određenu etapu posle sudskog procesa u kojoj se nakon izricanja presude zastupnik osuđenog obraća instanci koja je vlasna, apelujući na ublažavanje ili poništavanje izrečene kaznene mere. Ova polazišna tačka uporište je za razmatranje simboličkog kompleksa zbirke budući da iako je liričnošću univerzalizovan glas zastupnika ljudskosti, ostaje neprozirno u kontekstu „diskusija“ sa Zakonikom od koga i za koga se traži pomilovanje.

Najjednostavniji odgovor je da se traži pomilovanje od cara za one koji su osuđeni u skladu sa odrebama Zakonika. Takva vizura nameće zaključak da lirsko ja koje se oglašava traži suspenziju svih tačaka Zakonika koje se odnose na prekršaje čiji vinovnici su pobrojani u zbirci. Pažljivim upoređivanjem teksture pojedinih pesama i članova Zakonika izdavna je u literaturi rasvetljeno da mnogi fragmenti „diskusija“ nemaju utemeljenje u tekstu Dušanovog zakonika, kao i da su formirani slobodnim retuširanjem izvornog pravnog dokumenta.14

Ipak, da ne proširujemo pitanje kome je u stručnoj i naučnoj literaturi posvećena zaslužena pažnja, samo ćemo zaključiti da je do sada argumentovano obesnažena teza da je zbirka u dominantnoj svojoj niti polemika sa Zakonikom. Taj pravni dokument je manje istorijski a više simbolički fiksiran u lirskom koordinatnom sistemu zbirke. Referentnim kopulama sa pojedinim članovima Zakonika širi se semantičko polje zbirke ka metafizičkim fenomenima.15

Kada je reč o istorijskoj auri zbirke Tražim pomilovanje, naglasićemo da je ona značenjski ukotvljena u povesni kontekst autorkinog doba, pri čemu je evociranje Dušanovog zakonika poslužilo kao (pseudo)istorijski katalizator. Nesumnjivo je Desanka Maksimović mogla da neposredno sagleda oseku revolucionarnih ideala, da se uveri u izneveravanje pravičnosti i jednakosti zarad uspostavljanja hijererhije na temelju moći, bogatstva i lojalnosti ideologiji, rečju – mogla je videti izneveravanje etičkih principa kojima su se vodili savremenici na bojnom polju tokom rata i koje su isticali kao parole u poratnom vremenu. O tome svedoči sama u pismu upućenom D. Nedeljkoviću, u kome između ostalog kaže:

Ima možda, još nešto što je pojačalo gorčinu stihova u pojedinim delovima ove zbirke: pred mojim očima su stradali poneki moji nevini prijatelji, i bivala sam svedok kako ljudi preko noći ili se menjaju ili se pretvaraju kako se menjaju, kako iskonski ljudski moral opada...16

Na takvom tragu se, između ostalih stihova zbirke, može čitati stih o onima koji „postanu robovi stvari / kojima su u borbi protivnik bili, / ili su ih isposnički prenebregli“. Pritom ne mislimo da se ovakvom referencom iscrpljuje semantički potencijal već, naprotiv, ističemo da postoji mnogo simboličkih raskršća u zbirci Tražim pomilovanje, koja je u jednom sloju vaspostavljena na svevremenom interferiranju istorijskog i univerzalnog.

Istaći ćemo i jednu osobenost Desankinih pesama koja nije u zasluženoj meri uočavana do sada. U pesmama okupljenim u zbirci Tražim pomilovanje predstavljeni su lirski krokiji grešnika markiranjem tipskih crta likova, čime stvaralaštvo Desanke Maksimović podseća na simboličko-poetski pandan Teofrastovih karaktera. Međutim, zbirka nadrasta taj tradicionalni koncept evociranjem predstave o životnom udesu grešnika uz obuhvatanje predstave pozitivnih načela, među kojima je i stradanje za drugoga kao visokoetički čin ljudskosti („za vojnika koga kad borba prođe / bace kao slomljenu pušku / u gvožđe staro“). Jer, traži se milost ne samo za grešnike i „grešnike“, već i za one čija čistota je neupitna, a žrtve su sveta i života – tuđe nebrige i prezira: „Za čoveka na koga se / zaboravom i oni bace / koje iz čeljusti nemani spase“.

Poetski je, zapravo, u zbirci Tražim pomilovanje prikazan totalitet ljudske egzistencije. Delo Desanke Maksimović pesnička je ikona koja ima drugačije gradivne elemente u odnosu na tradicionalnu ikonu, ali kao i ona predstavlja specifičan mikrokosmos.17 Desankin lirski ikonopis u apsolutnoj žiži sabira predstavu o ljudskom i božanskom. Slikom uspona, padova, razočarenja, zanesenosti i hladne racionalnosti, moći i nemoći – svekolike suprotnosti čovekovog trajanja i bića uprizoruje se ovozemaljski svet. Ali se u dosluhu sa drevnim glasom koji vanvremenski svedoči „Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima“, u pesmama iskazuje uverenje da se božanska promisao ogleda u svedočenju ljudskosti. Jer tek kada čovek prepozna sebe u drugome i drugoga u sebi, biva duhovno osvetljen i prizvan svojoj suštini.

Sveopšte pomilovanje za „sopstvene duše tamničare“ – za ljude koji savladani slabošću previđaju svetlost unutrašnje dobrote – oslonac je ideje o dobroti kao ontološkoj egzistencijalnoj komponenti čovekovog bića. Dobrota je božanska iskra – ako se u religijskom ključu čita idejna okosnica zbirke – a mi ćemo uopštiti formulaciju zbog sveobuhvatnosti simboličke ravni zbirke: dobrota je imanentna komponenta ljudskog bića koju čovek u slabosti zanemaruje.18

Nesreća čovekova otrovanog grehom je teška i (samo)dovoljna kazna pojedincu jer ga udaljava od egzistencijalne izvornosti – od dobra koje je u osnovi svakoga bića. Uverena je pesnikinja da su zadovoljstvo, osećanje uzvišenosti i moći opsena kojima se prikriva nedostatak dobrote – uistinu iluzije koje se rasipaju ponekad u životu, a sasvim izvesno i neporecivo u trenucima kada se po unutrašnjem zakonu „usred velikog mraka / gde sve se izmeša“ presuđuje svima koji „...budu sami / kao zvuk izgubljen u kosmosu“, jer „Zna se svačija putanja i mesto, / i kad ko izgreva u punoj slavi / i dokle mu traje plima...“.

Zbirka Tražim pomilovanje je visešeslojna – ona je „diskusija“ sa Zakonikom kao simboličkim korelatom svakovrsnog neporecivog autoriteta, dijalog sa društveno-istorijskim kontekstom kome je pesnikinja bila savremenik, ali je i svevremeno ogledalo ljudske protivurečnosti. Desanka Maksimović je objedinila koncept religijskog, istorijskog, lirskog, metafizičkog tragajući za Jednim u kome se stiču sve niti iz bića čoveka. Posvedočila je da je milosrđe najdublji sloj etike i morala, najdublji sloj oboženja čoveka jer gde je dvoje koji se razumeju, koji saosećaju, tu se i duh Božiji projavljuje. Traži se u zbirci i pomilovanje od čoveka za čoveka. Ona je univerzalni podsetnik svakom čoveku da može biti grešan ili bezgrešan, ali da mora da bude milosrdan jer je to mera njegove ljudskosti. Bez svesti o ljubavi prema bližnjem nema osećanja sabornosti, a bez ovog iskustva je onemogućeno istinsko ispunjenje koncepta ličnost. Milosrđe podrazumeva saučestvovanje, razumevanje krstolikosti čovekovog puta, raspetog na preseku duhovne vertikale i fizičke horizontale, između težnje da se duhovno izdigne iznad materijalnog i izazova da se povinuje svetovnom.

Rečeno je povodom zbirke Tražim pomilovanje da ju je „mogla napisati samo žena pesnik“ jer toliko ljubavi i razumevanja može da iskaže samo umetnica „koja se [...] pojavljuje čas kao majka, čas kao sestra, čas kao žena“.19 Ova trvdnja može se utemeljiti sa stanovišta simboličko-arhetipskog tumačenja koje upućuje da se pesnikinja oglašava kao arhetip simbola Velike Majke, obraćajući se caru Dušanu kao simbolu arhetipa Velikog Oca.20 Osim psihoanalitičke teorije, u prilog navedenoj tezi ide i shvatanje o suštinskoj ambivalenciji ženskog i muškog principa koje upućuje na to da majčinski element predstavlja prirodu a očinski istoriju, zbog čega su sve majke svuda iste bez obzira na sociokulturno okruženje, dok su očevi determinisani kontekstom kome pripadaju.21 Sledstveno tome, samo je Velika Majka glasom pesnikinje mogla kanalisati sveukupnu životnu energiju koja materijalni svet preobražava i oduhovljuje ga. I samo je žena mogla umetnički evocirati totalitet sveta svedočeći da je milosrđe esencijalna komponenta ontološkog identiteta čoveka i smisao njegovog postojanja u svetu. Na tragu takvog promišljanja može se ubuduće istraživati pojava Desanke Maksimović u istoriji književnosti.22


[1] Ovaj rad je nastao u okviru projekta br. 178029 Ministarstva za prosvetu i nauku Republike Srbije, Knjiženstvo, teorija i istorija književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine. Rad je pročitan na međunarodnoj konferenciji o ženskom stvaralaštvu i kulturnom doprinosu Šta je knjiženstvo?, koja je održana na Filološkom fakultetu u Beogradu 16. i 17. oktobra 2015. godine.

[2] Petrov, Aleksandar, „S Bogom ih je troje“, Zbirka „Tražim pomilovanje“, Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2007: 5–66. Videti i u: Kanon. Srpski pesnici XX veka, 144–151.

[3] Jović, Bojan, „Tražim pomilovanje Desanke Maksimović u svetlu opštih pretpostavki proučavanja zbirke“, Zbirka „Tražim pomilovanje“, Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2007: 115–138.

[4] Stojanović-Pantović, Bojana, „Ženska tačka gledišta u zbirci Tražim pomilovanje Desanke Maksimović“, Zbirka „Tražim pomilovanje“, Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2007: 187–198.

[5] Dojčinović, Biljana, „O glasu, putanji i mestu: Desanka Maksimović u kontekstu istraživanja ženske književnosti“, Nad celokupnim delom Desanke Maksimović, Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2013: 109–127.

[6] Rosić, Tiodor, „Tražim pomilovanje“ Desanke Maksimović, Beograd: BIGZ, 2005: 37–56.

[7] Rakitić, Slobodan, „Poezija Desanke Maksimović“, Od Itake do priviđenja, Beograd: Prosveta, 1985: 116.

[8] Savić, Velibor Berko, Desanka Maksimović. Spomenica o 100-godišnjici rođenja, Valjevo, 1998: 326.

[9] Delić, Lidija, „Tražim pomilovanje – Desankina polemika sa Dušanovim zakonikom“, Zbirka „Tražim pomilovanje“, Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2007: 156.

[10] Anđelković, Maja, „Princip suprotnosti u zbirci Tražim pomilovanje Desanke Maksimović“, Zbirka „Tražim pomilovanje“, Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2007: 180.

[11] Tutnjević, Staniša, „Nastanak i struktura zbirke Tražim pomilovanje Desanke Maksimović“, Zbirka „Tražim pomilovanje“, Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2007: 93–114.

[12] Detaljnije u: Petaković, Slavko, „Dijaloška otvorenost knjige pesama Tražim pomilovanje Desanke Maksimović“, Hrišćansko i pagansko u poeziji Desanke Maksimović, Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2005: 139–141.

[13] Semantičko zaleđe sintagme „tražim pomilovanje“ istraživano je i u svetlu psihoanalitičke teorije uz isticanje arhetipske relacije između pesnikinje i cara – videti: Nastović, Ivan, Arhetipski svet Desanke Maksimović, Novi Sad: Prometej, 2003: 97–162.

[14] Đorđević, Ljubica, Pesničko delo Desanke Maksimović, Beograd: Filološki fakultet, 1973: 254–255.

[15] Rosić, Tiodor, nav. rad, 68.

[16] Naš navod prema: Nastović, Ivan, nav. rad, 138.

[17] O tome i u Petrov Aleksandar, nav. rad, 63.

[18] Napomena: Iako pesnikinja ima razumevanja za svakoliku zabludelost čovekovu jer je suštinski deo njegovog trajanja, za neke oblike ponašanja nema imena, nema glasa, nema razumevanja. Sugestivnost čuvene Krvave bajke uspostavljena je osim na izneveravanju unapred postavljenog formulativnog modela bajke u oksimoronskom sintagmatskom spoju, i na izneveravanju horizonta očekivanja da počinioci zločina budu imenovani. Počinioci zločina, međutim, nisu imenovani, nije dat ni nagoveštaj ko bi oni mogli biti jer se ime nečastivog zbog obredne zabrane kršenja tabua ne pominje, ali i zato što je delo koje je počinjeno sa one strane ljudskosti. Iako ima imena za raznovrsne grehe i grešnike, za zlo koje sebi i drugima čine, nema imena za zlikovce iz Kragujevca jer su van grešnosti čoveka, jer su van ljudskosti, strani reči, jeziku i razumu.

[19] Kalezić, Vasilije, „Ljubav za svet. Desanka Maksimović Tražim pomilovanje“, Polja, XI, IV, 1965. Naš navod prema: Savić, Velibor Berko, nav. rad, 240–243.

[20] Nastović, Ivan, nav. rad, 140.

[21] Lederer, Wolfgang, Gynophobia ou la Peur des femmes, Paris: Payot, 1979: 12.

[22] Dojčinović, Biljana, nav. rad, 121–125.

Literatura:

Đorđević, Ljubica, Pesničko delo Desanke Maksimović, Beograd: Filološki fakultet, 1973.

Rakitić, Slobodan, Od Itake do priviđenja. Beograd: Prosveta, 1985.

Desanka Maksimović. Spomenica o 100-godišnjici rođenja, prir. Velibor Berko Savić, Valjevo, 1998.

Nastović, Ivan, Arhetipski svet Desanke Maksimović, Novi Sad: Prometej, 2003.

Rosić, Tiodor, „Tražim pomilovanje“ Desanke Maksimović, Beograd: BIGZ, 2005.

Hrišćansko i pagansko u poeziji Desanke Maksimović, prir. Ana Ćosić-Vukić, Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2005.

Zbirka „Tražim pomilovanje“ , prir. Ana Ćosić-Vukić, Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2007.

Petrov, Aleksandar, Kanon. Srpski pesnici XX veka, Beograd: Službeni glasnik, 2008.

Nad celokupnim delom Desanke Maksimović, prir. Staniša Tutnjević, Beograd: Zadužbina Desanke Maksimović, 2013.

Slavko PETAKOVIĆ
Faculty of Philology

University of Belgrade

10.18485/knjiz.2016.1.2
UDC: 821.163.41.09-1 Maksimović D.

Brief or introductory paper

Metaphysical Background of Desanka Maksimović's Collection of Poems I Seek Clemency

Searching for the human being's grounding, Desanka Maksimović has connected religious, historical, lyrical and metahysical concepts in her collection of poems I Seek Clemency. As an artist, she has testified that men, sinful or sinless, have to be merciful, since mercy represents the very base of their human identity.

Ključne reči:

Desanka Maksimović, I Seek Clemency, Dušan's Code, ethics, mercy

Na početak stranice