I

Gordana (Radomir) Todorović rođena je 6. oktobra 1933. u selu Drajinac u istočnoj Srbiji odakle je sa majkom, nakon pogibije oca u Drugom svetskom ratu, otišla put Paraćina, Bijeljine i Niša. U Nišu je završila gimnaziju, a od 1953. godine živela je u Beogradu. Bila je članica Udruženja književnika Srbije i jedna od najpoznatijih pesnikinja tadašnjice. Ova ugledna saradnica brojnih listova, časopisa i novina, za života je objavila četiri zbirke pesama: Gimnazijski trenutak (Novo pokolenje, 1954), Sunce (Nolit, 1959), Srce zavičaja (Nolit, 1965) i Ponosno klasje (Nolit, 1979). Preminula je 22. avgusta 1979. u svom stanu posle duge bolesti.

Nakon njene smrti, Nolit je objavio knjigu izabranih pesama (Izabrane pesme, 1984), da bi se tek četrdeset godina kasnije pojavila iz štampe njena peta zbirka pesama Cvrkuti jutara (prir. Jovan Mladenović, 2016) iz arhiva izdavačkih preduzeća u Nišu.

Publikovanjem Sabranih dela u tri toma (prir. M. Milenković) pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije u oblasti izdavaštva kapitalnih dela savremene srpske književnosti (2018) kao i zbirkom pesama Živeti zbog pesme (Sabrane pesme iz Književnih novina 1974–1978) – prir. M. Milenković (2019), iznova je skrenuta pažnja naučne i književne javnosti na lik i delo ove nepravedno skrajnute i zaboravljene pesnikinje.

Gordana Todorović prve pesme objavljuje kao niška gimnazijalka i to u beogradskom Poletu (1950), a potom se čitaoci s njenom poezijom upoznaju na stranama Svedočanstava, Letopisa Matice srpske i Književnosti. Pesme publikovane u ovim časopisima objavljene su u prvencu, Gimnazijskom trenutku, a s obzirom na to da je znatno kasnije utvrđeno mesto stanovanja Gordane Todorović u Nišu, danas sa sigurnošću možemo tvrditi da je rukopis nastao u Kočićevoj ulici br. 7 u ovom gradu, u čuvenoj Beograd-mali.

Gordana Todorović u vreme kada je pisala Gimnazijski trenutak (oko 1950. godine). Iz privatnog arhiva Stojanke Orobabić

II

Godine 1954. izdavačko preduzeće Novo pokolenje iz Beograda pokrenulo je biblioteku Tragovi i objavilo četiri prvenca – zbirke pesama: Gimnazijski trenutak Gordane Todorović, Dnevnik o Ulisu Jovana Hristića, Krik je samo tišina Irene Vrkljan i Poziv godine Velimira Lukića. Tanasije Mladenović opisuje ova izdanja kao „...četiri plakete četiri mlada liričara različitog temperamenta i lirskih intenziteta, različite snage talenta. Verovatno i različitih, mada približno istih, godina. I različitih, ali i u mnogo čemu sličnih poetskih preokupacija i poetskih rezultata.“[1]

Na ovakav posleratni potez buđenja mladih pesnika odazvalo se nekoliko književnih kritičara donoseći prvi kritički sud o njihovoj poeziji:

Četiri nova imena se prvi put ogledaju u književnosti. Četiri mlade ličnosti (svaki u svojoj knjižici na po tridesetak stranica), istupaju pred javnost u želji da nam prikažu svoje prve korake po teškom i mukotrpnom putu umetnosti, po kome do cilja stižu samo najjači. Svako debitovanje ima draži, pobuđuje interes, nade i iščekivanja. Šta će nam doneti mladi ljudi koji su do nedavna svoju prvu strast za umetnošću ispisivali u svojim školskim sveskama: u slobodnim časovima, za vreme školskog raspusta, za vreme odmora, ili krišom, za vreme nekog predavanja koje ih je manje interesovalo?[2]

Te 1954. godine, na stranicama književnih listova i časopisa povodom ovog kvarteta mladih objavljeni su književni prikazi poznatih i značajnih kritičara naše književnosti: Borislava Mihailovića Mihiza, Predraga Palavestre, Milosava Mirkovića, Stevana Raičkovića, Tanasija Mladenovića, Miodraga Maksimovića, Branka Peića, Dragiše Vitoševića i Saše Vareša. S obzirom na to da je ova edicija pobudila pažnju čitalačke publike, naredne, 1955. godine, Brankova nagrada otišla je u ruke jednom naslovu lirske plakete mladih Novog pokolenja – zbirci Gimnazijski trenutak Gordane Todorović.[3]

U ovom četvorokružju ime Gordane Todorović je ime pesnikinje koja se prethodno predstavila i svojoj zavičajnoj niškoj sredini u đačkoj Literarnoj družini Njegoš, ali i u časopisima u zemlji, stoga Palavestra najavljuje njenu pojavu rečima:

U prvi mah, čim sam dobio u ruke ovu malu i neuglednu knjižicu Gordane Todorović, dosta dugo očekivanu, jer je ona obećavala, koliko toliko, nešto zanimljivo i plemenito, odmah sam se ni sam ne znajući zašto, setio onoga njenog sveta, bolešljivog i surovog, sveta koji liči na rani prolećni dan, vedar, a hladan, pun blata i crnih bodljikavih grana, sveta jedne prolaznosti i jedne uobrazilje. Ona je pesnik, mlad i još vrlo nevešt, ali temeljit i odvažan, a ipak kod nje ima nečega što nije samo gimnazijski trenutak, lucidan ili gorak, već i jedna starmala, prerano sazrela svest o životu, svest pomalo izopačena, bizarna i obuzeta ko zna zašto, kompleksom niže vrednosti ne toliko same sebe, – te svesti – koliko čitavog onog života, onih malih i krupnih stvari, detalja i detaljčića, u kojima živi ta mlada pesnikinja. To je traženje, to je dug nečemu rano shvaćenom, a neproživljenom do dna, to je, u neku ruku, možda, i sasvim obična poza, podsvesna i nehotična, ali svejedno sve to obećava daleko više nego zajedno čitavo društvo u kome se pojavila.[4]

Jedna od najcitiranijih fraza koja je obeležila pesnički opus Gordane Todorović jeste da je ova pesnikinja „zagonetka naše poezije“. Upravo je ovo istrgnuti segment iz konteksta književnog prikaza Borislava Mihailovića Mihiza čiji se osvrt na poeziju kvarteta mladih našao na stranicama NIN-a 1954. godine. Gordana Todorović predstavlja zagonetku za Mihiza, jer

[…] najmanje pripada ovoj grupi pesnika. Vrlo darovita van ikakve sumnje, ostajući i fakturom i tematikom u tradicijama naše nedavne poezije, ona je pesnička ličnost sva polegla po ovom našem jeziku da u njemu traži i da u njemu nađe. Konvencionalna u velikoj meri svojom tematikom, ona je ipak pesničkom avanturom koju je preuzela uspela da ostane ličnost možda više no drugi pesnici ove plejade.[5]

U svom tekstu, govoreći o Gordani Todorović, Mihiz ističe njeno zavereništvo jeziku i prirodi koje sprečava utopiju same poezije, te njeno gubljenje u moru već viđenih ratnih i poratnih tema i netransponovanih autobiografskih tragova. On smatra da „njena vibrantno vitoperena reč dovedena do jedne opasne avanture, i njen 'put u cveće' drukčiji ne samo od Desanke Maksimović već drukčiji od svih naših plitkih panteističkih pejzažista, daju njenim stihovima jedan miris, elan i snagu.“[6]

Inovativnost u jezičkom izrazu i sadržajima, koju je još Branko Miljković zapazio u gimnaziji u Nišu,[7] donosi pozitivnu ocenu Gimnazijskog trenutka. Kritičari ističu njen jezički senzibilitet kao dominantnu vrednost poezije koja je pred čitaocima:

[...] njena čudna i osobita priroda originalna i stvaralačka, traži oduška u stihovima, karakterističnom tvoračkom građenju novih reči i kovanica koje se pojavljuju skoro u svakoj njenoj strofi. Njena poezija razvila se iz naše tradicionalne poezije romantičarskih zanosa, idile pejzaža i rada. Iako tematski i formalno nije nova, ona neosporno označava jedan razvoj – već sama njena jezička traganja čine njene stihove vrednim pažnje i zaslužuju posebnu analizu.[8]

Tanasije Mladenović smatra da je verbalizam Gordane Todorović potencijalna opasnost i smetnja u njenom daljem pesničkom razvoju (Politika, 18. jun 1954), slično onome što je još 1953. istakao Zoran Mišić u svom tekstu Pevanje i mišljenje: „moderni barok“ Gordane Todorović „znak je nedostatka dubljeg unutrašnjeg sadržaja i pesnikove nespremnosti da zaroni u suštinske probleme epohe“.[9]

Najglasniji u pohvalama, ali i pokudama četiri mlada glasa jeste Raičković, koji izdvaja Gimnazijski trenutak iz ovog kvarteta naglašavajući:

Izuzetak zbirke Gordane Todorović Gimnazijski trenutak je jasan na prvi pogled. Gordana Todorović, polazeći od svojih ličnih doživljaja, snažnim zamahom i čudnim ali svojim jezikom, donijela je u svojoj nevelikoj zbirci jedan svijet koji je njen u tolikoj mjeri, da se prosto predstavlja kao lirska biografija svog autora. Sva u vatri saopštavanja, Gordana Todorović kroz sve pesme provlači jednu melanholičnu, ali ne sentimentalnu ispovjest svog djetinjstva. Lokalna u motivima, aktuelna u zahvatanju i tretiranju lirske materije, ona je naš pjesnik, jedan mogući glas našeg podneblja. Jezik ove pesnikinje, svoj, ali podgrijevan u kovanicama iskustvom Laze Kostića, u leksičkom smislu – Oskarom Davičom, neminovno iziskuje da bude čistiji, mirniji i jasniji. Debitovanje Gordane Todorović zbirkom Gimnazijski trenutak unijelo je u našu savremenu književnost jednu skoro oformljenu pjesničku ličnost i jedan značajan lirski talenat.[10]

Više kritikovana nego hvaljena, zbirka Gimnazijski trenutak izdvojila se iz kvarteta mladih posebnošću izraza i naredne godine ponela je Brankovu nagradu kao najbolji prvenac objavljen u 1954. godini. Verujemo da je ovome doprineo sud Dragiše Vitoševića:

Gordana Todorović priličan deo svoje originalnosti duguje svojoj lingvističkoj smelosti i inventivnosti. Pitanje jezika i bogaćenje pesničkog jezika postavio je prkosno još Branko Radičević, kada je 'pevnuo': 'Lep je zore osmejak! Lep je dana ogrejak!' naš uvek dragi Branko, koga je tek što se pomolio kao 'u moru vrletak' presekla 'Smrtca', pa nam je ostao samo jedna blistava 'Zora bez osvanka'. Ali (i u tom smislu!) primer i putokaz, kojim se pošlo, išlo i ide. Poezija Gordane Todorović ne bi isključivala u izvesnim širim vidovima jedno laskavo upoređenje sa Brankom. Jezik je njen prolećno svež, mlad i zelen, sa nečim pozajmljenim od jablanova kraj Nišave. Nove njene reči su iznenađujuće lepote i zvonkosti jer su, pored sve smelosti, 'od narodnije riječi i po svojstvu narodnog jezika' (Vuk, 1845. godine).[11]

Verbalizam i jezičko istupanje Gordane Todorović književni kritičari su videli kao mač s dve oštrice. Stoga, put kojim će pesnikinja nastaviti za njih je ostao nejasan: „Nošena za sada samo svojom darovitošću, koja je u umetnosti uvek bila i ostala samo preduslov, Gordana Todorović je danas zagonetka naše poezije.“[12] Prošlo je više od pola decenije kako je Mihiz ostavio proročki sud o poeziji Gordane Todorović. Ona će i kasnije u svojim zbirkama ostati nedokučiva, nedovoljno pažljiva i nedovoljno marljiva, što se da uočiti u napregnutom izrazu i čestom građenju novih reči pre svega u Suncu, zbirci objavljenoj pet godina nakon Gimnazijskog trenutka.

III

Zbirka pesama Gimnazijski trenutak Gordane Todorović sadrži dvadeset i pet pesama i poemu „Život“. Zbirka nije podeljena na cikluse.

Ova knjiga slika je ratnog detinjstva i posleratne gimnazijske mladosti. Otuda pesme jesu o ocu i majci, drugovima i drugaricama iz školske klupe, o borcima, radnicima, svima onima kojima „ne treba pesma/ i čudo trave izbujale iz žuči/ od njih sam pesmu uzela, da pesnik budem,/ srce im bije o zidove stana, dok učim“ („Nežnost“).[13]

Gimnazijski trenutak kako se samim naslovom sugeriše uhvaćen je i zaustavljen trenutak života jedne gimnazijalke u kome se reminiscencije nižu kao pokušaj artikulacije surove stvarnosti, proživljene i doživljene.

Pesma koja otvara zbirku naslovljena „Dušanki iz mog razreda“ indirektno ukazuje na posvetu i namenu pesme u okviru koje se ćutanje i prijateljstvo pojavljuju kao podređeni motivi. Pesnikinja preuzima na sebe, da kroz svoju pesmu, „izrekne“ ono o čemu Dušanka ćuti:

...I ona ćuti, jer imala bi izreći,
možda šapnuti, to što i majske latice.
Kriknu ptice što se na bagremu ljuljaju,
a ona svoje nema kome izreći. –

Jer sve od dojke majčine slatkomleke
zemlju joj rođenu porodica zaklanja.
Ko njivu bezbilje boli neurađeno
devojku mladosti od radosti daleke.

(„Dušanki iz mog razreda“)

U narednoj pesmi zbirke „Sa Nadom u niškom vozu“, motiv prijateljstva koje se rađa iz stradanja, slično prethodnoj pesmi, produbljen je konkretizacijom nastanka pesme: „...i stisnutom šakom dala mi pesmu,/ koja liči na sve skrivene pesme,/ na sve jauke iz ustajalih ćutanja“. Sedam pesama u zbirci u naslovu sadrži formalno određenje: „Pesma jedne železničke čistačice“, „Pesma mog disanja“, „Pesma protiv samoubistva“, „Pesma očiju“, „Onima koji ne vole pesme“, „Pesma pesama“ i „Jedna mala gimnazijska pesma“. Imajući u vidu konstrukcije u kojima se motiv pesme pojavljuje u stihovima ovih i svih ostalih pesama u zbirci, uočavamo da ovde nije reč o imenovanju formalnog obeležja pesme, već pesnikinja upućuje na funkciju „pesme“. Osnovna i glavna funkcija pesme jeste da „izrekne“ tešku sudbinu onih koji su zanemeli pred ratnim stradanjima i nečoveštvom društva u kojem žive. „Pesma jedne železničke čistačice“ potencira radničku ulogu lirskog subjekta, svedočeći o teškom položaju radnice:

Oh, moja pesma, ko može jasnooko izreći nju,
ovaj cvet od kapljica krvi na mojim usnama,
[...]
Ja sam i počela kao čistačica upljuvanog perona,
da bi moja kći morala da napiše najlepše pesme.
Ja sam i počela svoju pesmu stavljajući đubre na njegovo mesto.

(„Pesma jedne železničke čistačice“)

Osnovna funkcija pesme, prema stihovima Gimnazijskog trenutka, jeste da prenese čitaocu ono što je samo po sebi već pesma, a to je život. Sa druge strane, pred neminovnošću čovekovog udesa i usuda u pesmi „Pozdrav u pismu“ u kojoj se lirski subjekat obraća „Pavi, slepoj devojci“, izražen je osećaj žaljenja „što može čovek čoveku dati jedino malu pesmu“ i ništa više od toga. Pesmom se mogu izreći svoja osećanja, a ne samo udes drugih ljudi: „Ali se sećam predvečerja/ – da li da ćutim, ili dva bola/ Da kažem pesmom, senkom srca?“ („Vi, sa kojima čekam septembar...“). Motiv pesme i pesnika javljaju se na različitim nivoima od kojih u nekim stihovima uočavamo i nivo poređenja: „veće pesnikinje nema od radničke devojke“ („Radnica koja bi pisala“) i „Ja imam lepših pesama...“ („Odgovor borcu“).

Možemo izdvojiti pesme u kojima se tematski i idejno produbljuje motiv poezije u korelaciji sa motivom života radnika ili ratnika. Ovde spadaju naslovi: „Odgovor borcu“, „Nežnost“, „Pesma mog disanja“, „Pesma očiju“ i „Ako to koga zanima“. Sve navedene pesme imaju i sličan način građenja. Strofe pesama „Odgovor borcu“, „Pesma mog disanja“ i „Ako to koga zanima“ počinju anaforama: „Ja imam lepših pesama...“, „Evo:“ i „Ako koga zanima“. Nakon ovakvog uvoda sledi ono na šta, kroz celu svoju zbirku, upućuje pesnikinja, samo sada konkretizovano i imenovano:

Ja imam lepših pesama... kako mi otac mladićem
lepotovao, garda ga uze – da krcka dvoru lešnike,
[...]
Ja imam lepših pesama... kako mi majka devojkom
u košulji je poslata u svet po hleb i sunčevlje...

(Odgovor borcu)

Evo: žena čije dojka nikad nije uvirala u usta,
[...]
Evo: devojka, stisnuta senka između majčinih očiju,
[...]
Evo: radnik koji celim životom pozdravlja ovaj dan,
[...]
Evo: muzičar treperi jablaničkim melodijama,
[...]
Evo: teško je izreći pesmu šesnaest miliona pesnika...

(„Pesma mog disanja“)

„Šesnaest miliona pesnika“ to su: žene, devojke, radnici, borci, očevi i majke. Njihovu pesmu je „teško“ izreći. Predlogom „evo“ ukazano je na njih. Stiče se utisak da Gordana Todorović samo predlaže „pesmu“ tih običnih ljudi i u tom naporu da nekoga ubedi da je to prava pesma, ona konstruiše svoje stihove i ispisuje pesme Gimnazijskog trenutka. U pesmi „Ako to koga zanima“ čije su strofe otvorene anaforom „Ako koga zanima“, karakterizacijom stanara jednog „kokošijeg dvorišta“ gde žive: gazda pinter (ratni profiter), oficirka i „tuberkulozni čovek zvani Zdravko“, sačinjen je krug ljudi oko sobička pesnikinje koja će u ulozi lirskog subjekta progovoriti o sebi:

Ako koga zanima, ja sam se u rosnom sobičku ucvetala u pesme,
jer su u mojim ptičjim jutrima tinjale oči svih onih ljudi
koji su prošli pored mene zastrveni svojim trepavicama
dok moje ime još niko „važan“ nije olovno proslavio.

(„Ako to koga zanima“)

I pesma „Nežnost“ počinje nabrajanjem onih od kojih je lirski subjekat –pesnikinja preuzela pesmu:

Livac sa decom golom ko snežne grane
što liv svoj voli kao da topi sunce,
i dnevno makar jedini zvezdan trenutak
odnese dušom u lice ulice radne;

u gradu seljanka jaka bez trunke zemlje,
struka poivelog, s detetom malim ko kaplja,
kojoj muž ložač pobeže lokomotivom
iz švapskog šlema u ljudsku šumu – baklju;

i tako dalje... njima ne treba pesma
i čudo trave izbujale iz žuči,
od njih sam pesmu uzela, da pesnik budem,
srce im bije o zidove stana dok učim.

[...]

Da znaš, pesma je ova – nežnost naša radnička...

[...]

Ovo je stoletna radnička nežnost strnjena,
ona će blago splamiti razlike krvave,
ja bih i popila srebrni oblak u pejzažu najlepšem,
al' su mi oči od radničkih pesama drhtave...

(„Nežnost“)

Ako smo u „Pesmi jedne železničke čistačice“ čuli glas majke pesnikinje, „Pesma očiju“ je lirski trenutak pesnikinje i oca. Ovde saznajemo o funkciji prve napisane pesme: „Tada sam išla ka jedanaestoj godini i uplela u vitice prvu pesmu./ Ona je bila jednolična kao bublanje ratne lokomotive./ Ali je bila za oslobodioce – ali sam cvetom zatrpala oca.“ „Pesma očiju“ je komplementarna pesmi „Pesma jedne železničke čistačice“, jer sadrži autobiografske elemente. Pesnikinja je u spomenutim tematskim okvirima uspela da objektivno sagleda funkciju umetnosti (u ovom slučaju poezije) kao i svoj odnos prema poeziji, pisanju i samom životu.

Poslednji tematsko-motivski ciklus u kojem nalazimo motiv pesme, razlikuje se od prethodno navedenih po većem udelu subjektivnog doživljaja stvarnosti. Ovaj korpus pesama sačinjavaju: „Svim radnim deonicama (1950)“, „Onima koji ne vole pesme“, „Pesma pesama“, „Jedna mala gimnazijska pesma“, „Srce“ i „Obične reči“. Pesma „Svim radnim deonicama“ konstruisana je na kontrastu besposlice lirskog subjekta i marljivosti radnika vršnjaka na radnoj akciji. Povod za njen nastanak i obradu ovog motiva jeste potreba da se pesmom slave imena radnika, iako je to moglo biti još na Jastrepcu, u dokolici: „ja nisam strofom tada slavila vaša imena,/ jer sitom je čoveku duša prazna“. Emocija lirskog „ja“ dominira i u drugim pesmama: „Al sita sam svojih pesama“ („Pesma pesama“), „A mene zadržava/ srce što zahteva pesmu na sebe nalik.“ („Srce“), „i onda, traži me u pesmama, ljubavnim kao iz kljuna,/ (jer svačije su pesme na svetu kako bilo ljubavne)“ („Obične reči“).

Poema „Život“ zatvara zbirku pesama Gimnazijski trenutak. Sastoji se iz sedam numerisanih delova. Ovde je obrađena tema života jedne žene sa jasnom okvirnom porukom da je život sam po sebi pesma. Upravo ono sa čime se čitalac sretao u svim prethodnim pesmama ove zbirke. U poemi „Život“ jedan stih dokazuje ovu poruku, stih po kojem je život jedne žene „pesma izgrižena zubima“. Narativnim elementima izvršena je komparacija i ukazano na jasnu spregu koju potencira Gordana Todorović, a koju možemo pokazati šemom: Život = Radost = Pesma. Svaka „povreda“ čovekovog prava na pristojan život, uniženje je radosti i pesme.

U jednom svom autopoetičkom paragrafu, Gordana Todorović otkriva načela svog stvaranja:

Pesma nastaje u susretima pesnika s ljudima. Ona je najviši izraz čovekovog osećanja sveta. Pesma opeva takve pojave, ličnosti, sredine koje se simbolično mogu izreći. Pesma opevava uzvišene. Pesnikova ličnost živi skladom umetnosti, stvarnošću koja sva peva, istinitim, humanim i uzvišenim. [...] Pesma je večno prisustvo slobode.[14]

Vidimo da za pojam pesme, Gordana Todorović vezuje pojmove uzvišenosti, istine, humanosti i slobode. Radi se o pojmovima koji su etička kategorija, ali oni za pesnikinju predstavljaju ono što je usko povezano sa estetskim. Otuda u pesmi drugačijeg motivskog opredeljenja „Ljudska lepota“, Todorovićeva ukazuje na ono što je idejni nivo njene zbirke Gimnazijski trenutak. Stihovima: „Lepo je ono što nije radi divljenja“, „Lepa je smelost/ ne izgubiti sebe u ljigavom opstanku“ u pesmi „Ljudska lepota“, eliminisana je fizička lepota kao estetska kategorija i na njeno mesto postavljena duhovna čovekova lepota, čovek kao biće. Ovakav pristup nalazimo i u pesmi „Sa Nadom u niškom vozu“:

Duboka devojka posleratna,
koja ne zna put u svoju dubinu,
i ne zna koliko je lepa za ljubav,
[...]
nelepa devojka posleratna
odrasla na po jednom zalogaju,
meni je bila vrhunska visina lepote.

U citiranim stihovima uočavamo jedan eufemizam „nelepa“ koji je zamena za postojeći pridev „ružna“ što je očigledan povod pesnikinji da i sistem upotrebljenih reči dovede do estetskog nivoa i time stilizuje svoje stihove u skladu sa svojim programskim opredeljenjem.

Lirski subjekat u Gimnazijskom trenutku u svim pesmama je u prvom licu, sem u poemi „Život“.

U knjizi dominiraju autobiografski elementi te ne čudi što na jednom mestu pesnikinja koristi i svoje ime u stihovima, tačnije imenuje lirski subjekat. Gordana Todorović kao lirski subjekat „gorda je Gordana“ („Pesma pesama“), ona koju van sveta „zadržava/ srce što zahteva pesmu na sebe nalik“ („Srce“), ona koja se „u rosnom sobičku ucvetala u pesme“ („Ako to koga zanima“). U širem smislu, lirski subjekat je devojka, gimnazijalka koja piše pesme tako što ih nalazi u susretu sa ljudima i preuzima od njih. U pesmi „Pesma jedne železničke čistačice“, lirski subjekat je žena, železnička čistačica. Pored lirskog subjekta, javlja se niz protagonista koji su povod za nastanak pesama. Neki od njih su imenovani poput Dušanke, Nade i Pave, a neki su tipovi: radnik, borac, livac, čistačica. U poemi „Život“, glavni protagonista je žena izložena teškoj životnoj sudbini.

Narativne elemente u Gimnazijskom trenutku nalazimo u poemi „Život“, ali i u drugim pesmama ove zbirke.

Poema „Život“ podeljena je na sedam pesama u kojima se hronološki nižu lirske slike iz života glavnog lika – žene. Sam naslov sugeriše temu poeme, a to je život. Dakle, čitalac se susreće sa hronološkim prikazom jednog dela života neimenovane žene.

U prvom delu prikazano je detinjstvo glavne junakinje poeme i definisan njen lik, „kći baštovana“ koja raste „zajedno sa nezaraslim ranama“. Date su lirske metaforične slike njenih očiju, kože i usana: „Oči – rosa o jesenju šumu obešena. [...] a od kandžijanja zmijskog sva je crnila. [...] Usna joj gorko liči na trešnju zgnječenu.“ Dakle, nakon fizičkog portreta devojčice, u drugom delu poeme prelazi se na konkretizaciju njenog duhovnog sveta: „mutno je htela nešto od belih puteva...“ Devojka sa sela postaje „služavka velegrada“. U trećem delu uvodi se motiv ljubavi i lik muškarca:

U izmaglici ubranci majčine dušice:
oči kojima njene je oči umio.
Bio je plavi ovčar tuđih ovaca,
pa žandarm koji je samo svoj život ubio.

U četvrtom delu javlja se motiv porodice, žena je „uvezana lancem od venčanog prstenja“ i „zlatni vez je kosa njene devojčice“. Peta poetska celina donosi motiv rata i gubitak supruga: „Rat ju je streljao muževljevom smrću bezgrobnom“. Žena u ulozi samohrane majke u šestom delu poeme učlanjuje se u partiju, da bismo u sledećem saznali da je postala železnička radnica koja podnosi teškoće života, siromaštvo i nemoć samohrane majke:

Vozovi kao rafali planetskog praznika,
dim plavušasti sa električnim zvezdama
i dečje ruke oblivene bonbonama
kroz tunel srca železničarke neznane.

Na svečanosti... sedište kao uzglavlje,
a svila zajmljena – na prvine žmarcima...
Na radilištu... nogom pod kamenim odronom,
a nikad nije usne u reči bacila...

Slika siromaštva produbljena je emotivnim doživljajem lirskog subjekta: „Svaki je plač od suza veći, da zasuzi/ što u straćari ona i kći još ranjare...“. Poemom je obuhvaćen jedan deo života žene, do one situacije koja je poznata lirskom subjektu.

Druge pesme iz zbirke koje sadrže narativne elemente komplementarne su postupku nizanja slika koji nalazimo u poemi. Komplementarnost se ogleda i u liku protagonista, ali i u samoj temi koja je uzeta za pesmu – život. Ovde možemo navesti naslove: „Dušanki iz mog razreda“, „Pesma jedne železničke čistačice“, „Radnica koja bi pisala“, „Pesma protiv samoubistva“, „Ono zbog čega plačem“, „Pesma očiju“ i „Ako to koga zanima“. U svim ovim pesmama kroz lirske slike prikazano je stradanje i težak život ljudi, nekada imenovanih, kao što je Dušanka, a nekada samo određenih svojom ulogom: železnička čistačica, radnica, „sused, starac, otac partizanke“, „mlađanka“, žandarm i drugi.

IV

Stihove pesama Gimnazijskog trenutka odlikuje različit metar. U pesmi „Pesma jedne železničke čistačice“ nalazimo stihove koji se sastoje od samo jedne reči („Zdravo!“) ili od rečce i pokazne zamenice („Ne to.“). Veći je broj pesama koje sadrže duge stihove: „Pesma jedne železničke čistačice“, „Pozdrav u pismu“, „Odgovor borcu“, „Nežnost“, „Pesma mog disanja“, „Pesma protiv samoubistva“, „Pesma očiju, „Ako to koga zanima“, „Moje proleće“, „Vojnik“ i „Obične reči“. U ovim pesmama nalazimo stihove duže od dvadeset slogova. Neki primeri su:

„Zdravo, snevano sunce (za tobom mi u crnom detinjstvu kosa osede).“

(„Pesma jedne železničke čistačice“)

„šta da dam tvojim rukama iz ovog sveta lepog ko oči“

(„Pozdrav u pismu“)

„starac je prvi jelove tornjeve stavio na sunčana zvona grada“

(„Pesma mog disanja“)

„Možda sam joj rekla zašto moja ljubav ima kosu od jorgovana.“

(„Pesma očiju“)

Do petnaest slogova u stihovima nalazimo u pesmama: „Dušanki iz mog razreda“, „Sa Nadom u niškom vozu“, „Vi, sa kojima čekam septembar...“, „Čovek je moja majka“, „Radnica koja bi pisala“, „Susret“, „Daljina i još jedna godina“, „Ono zbog čega plačem“, „Svim radnim deonicama“, „Onima koji ne vole pesme“, „Pesma pesama“, „Jedna mala gimnazijska pesma“, „Srce“, „Ljudska lepota“, poemi „Život“. U stihovima ovih pesama dominira dvanaesterac, a osmerac i deseterac nalazimo u pesmama „Pesma pesama“ i „Onima koji ne vole pesme“. U poemi „Život“ stihovi se kreću od dvanaesterca do petnaesterca.

Pesme se sastoje iz različitog broja strofa koje su najčešće tercine ili katreni, ali se javljaju i strofe sa više stihova.[15] U pesmama u kojima se javljaju stihovi duži od petnaesterca, strofe su najčešće tercine, dok su u onim gde se javljaju stihovi kraći od petnaesterca, strofe najčešće katreni. Broj strofa u pesmama kreće se od jedne do deset. S obzirom na to da u ovim pesmama nalazimo prave katrene, javlja se i rima i to obgrljena i ukrštena. No u mnogim pesmama rima nije pravilna. U mnogim pesmama rime nema ili se odstupa od nje, rimuju se prvi i poslednji stih katrena, a unutrašnji se ne rimuju. Na primer:

Volim i samu ljubav prema onima,
koji nisu hlebojedi obični;
čije se lice valja neponovljivo
oštrim mislima, nežnim snovima.

(„Dušanki iz mog razreda“)

V

Gordana Todorović je bila sklona osmišljavanju novih reči što upućuje na to koliko je jezik bio važan za ovu pesnikinju i ujedno se uklapa u njen programski sistem vrednovanja pesme koja mora na poseban način da iskaže ono o čemu običan čovek ćuti. Samim tim, glavna funkcija neologizama jeste stilizacija pesničkog jezika i zamena za „neadekvatan“ izraz koji već postoji.

Broj kovanica koje se pojavljuju u Gimnazijskom trenutku, minimalan je u odnosu na druge zbirke pesama Gordane Todorović:[16] bezbilje (Ko njivu bezbilje boli neurađeno/ devojku mladost od radosti daleke), vitkuša (Jednom su prostranstva rođena zazelenkala, vitkuša plava, ledom okovana zvala ih.), dozemlje (Ako to koga zanima, oficirka je mladila u dozemlju zasutom vezovima), zazelenkao (Jednom su prostranstva rođena zazelenkala), zgrozdavanje (koliko slobodnog zgrozdavanja snova/ u vidljivom srcu njenom), lepotovati (Ja imam lepših pesama... kako mi otac mladićem lepotovao), međuočje (Trčeći da majka međuočje ljubi/ Videh [...] kako čovek čoveka ubi), mrština (Evo: pod mrštinama matorim sedamdeset godina), obzvezdan (Koliko toplote u obzvezdanoj zemlji/ od trunke sunca zdvojene sa zenom), odvosposobiti se (Otići, [...]/ U brigadu, gde se od svega/ Odvosposobiš za življenje), omedeniti (Život je ničim nije omedenio./ Na istoj grani smo – cvet i pahuljica...), ocvalak (Al sita sam svojih pesama/ ko vetar ocvalaka.), prinedriti ( Prinedrila me za utehu majka), slavujanje (Koliko cigala za sprat sa kog jedva/ čuješ slavujanje violine ludo!), sunčevlje (Ja imam lepših pesama... kako mi majka devojkom/ u košulji je poslata u svet po hleb i sunčevlje), susretnik („Pavo, slepa devojko,/ Šta da dam tvojim rukama iz ovog sveta lepog ko oči,/ Kad se ruke obisnu oko stvari kao ogrlice/ I sve susretnike vajaju nanovo iz tvog srca“).

U svim ovde navedenim stihovima neologizmi imaju svoje mesto i njihova funkcija je maksimalno crpljenje značenja upotrebljenog korena reči ili cele reči od koje nastaju u sprezi sa značenjem reči u čijem se okruženju nalaze.

Problem nastanka i funkcije neologizama u poeziji Gordane Todorović ostaje otvoren za nova ispitivanja koja bi mogla da rezultiraju određenjem mesta pesničkog dela Gordane Todorović i u neovizantizmu srpske poezije druge polovine XX veka ukoliko bi se preispitao način građenja neologizama te pronašla veza između „modernog baroka“ Gordane Todorović i njenog građenja reči u duhu crkvenoslovenskog i narodnog jezika iz perioda vizantizma.

VI

Raspolažući danas većinom ranije nedostupnog materijala iz književnog života Gordane Todorović, koji se nalazio u rukopisnoj i drugoj arhivskoj građi, jasnije sagledavamo njen pesnički opus u kojem prepoznajemo tri faze rada: uvodnu/ početnu (Gimnazijski trenutak), srednju/prelaznu (Sunce iSrce zavičaja) i poslednju/zrelu (Ponosno klasje, Cvrkuti jutara, Živeti zbog pesme, rukopisna i književna zaostavština u: Sabrana dela, II tom), na osnovu kojih uviđamo da sedamdesetih godina XX veka pesnikinja daje najveći deo sebe poeziji i iz tog perioda datira dve trećine njenih pesama.

Gimnazijski trenutak je zbirka kojom Gordana Todorović ulazi u srpsku poeziju ovenčana Brankovom nagradom (1955). Ova zbirka je reprezentativni primer prelaska iz socrealizma i rane poezije Drugog svetskog rata u neosimbolizam i pevanje nove generacije rođenih tridesetih godina XX veka. Svojim prvencem Todorovićeva je otvorila vrata mladoj poeziji novih ženskih glasova i sve do svoje smrti ostala je na visini naših najznačajnijih neosimbolista. Uz pesničke drugove Branka Miljkovića, Vaska Popu, Ivana V. Lalića, Miodraga Pavlovića, Stevana Raičkovića i Borislava Radovića, pesnikinja Gordana R. Todorović obeležila je jedan period srpske književnosti ostavljajući delo koje do danas nije dovoljno čitano niti tumačeno. Pokušaj odgonetanja zagonetke Gimnazijskog trenutka u ovom radu korak je ka novim čitanjima i tumačenjima pesničkog dela ove zaboravljene srpske pesnikinje.

---