Navigacija

Marija Bulatović
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu


Nikola Bulatović
Filozofski fakultet
Univerzitet u Beogradu

UDK: 37:929 Jakšić L.

Kratko ili prethodno saopštenje

Lujza St. Jakšić: aporije jednog genealoškog istraživanja

Autori u radu predstavljaju i objašnjavaju sprovedeno istraživanje o poreklu Lujze St. Jakšić, nastavnice Više ženske škole u Beogradu i autorke prve gramatike engleskog na srpskom jeziku. Genealoško istraživanje, podstaknuto posebnim detaljem iz literature, tačnije Pismima iz Soluna Jelene Dimitrijević, simptomatično je teklo u nekoliko postupno opisanih faza, ukazavši na brojne nesaglasnosti biografskih podataka unutar korpusa pretraživanih izvora i dokumenata. Premda se predstavljeno istraživanje ne postavlja u horizont konačnih odgovora i rešenja, autori obrazlažu epistemičku vrednost ličnog dokumenta, značaj digitalne građe i naučnu relevantnost sličnih ispitivanja u kontekstu humanističkih nauka.

Ključne reči:

Lujza St. Jakšić, Pisma iz Soluna, genealogija, lični dokument, digitalna humanistika

Lujza St. Jakšić predavala je francuski i engleski jezik u Višoj ženskoj školi kraljice Drage i bila je autorka prve gramatike engleskog jezika na srpskom. Izvori joj pripisuju zasluge za osnivanje đačke trpeze, kao i novčano pomaganje dnevnog lista „Štampa“ koji je osnovao i vodio njen suprug, predratni publicista i diplomata Svetolik „Sveta“ Jakšić. Oskudni biografski izvori govore da je Lujza Jakšić, poreklom Lužička Srpkinja, rođena kao Jelisaveta Ela Bernik u Berlinu oko 1860, gde se udala za izvesnog Šveđanina i promenila ime u Alisa Teper. Nakon muževljeve smrti, u Berlinu se upoznaje sa Svetolikom Jakšićem sa kojim se venčava u Beču 1899/1900. godine, promenivši ime u Lujza. Podaci navode da je umrla za vreme Drugog svetskog rata u velikom siromaštvu. Da je Lujza Jakšić bila velika prijateljica književnice Jelene J. Dimitrijević, potvrđuju i Jelenina Pisma iz Soluna (1908) pisana upravo Lujzi. Ukazivanje slavistkinje prof. Marije Mitrović na specifičan paradoksalan detalj u Pismima, činjenicu da se Jelena Dimitrijević eksplicitno i jasno obraća Lujzi kao Francuskinji, poljuljalo je plauzibilnost faktografije i pokrenulo višemesečno genealoško istraživanje u kojem smo se susreli sa brojnim nepodudarnostima, ali i došli do značajnih, obogaćujućih otkrića.

Povodom objektivnih okolnosti istraživanja, valja napomenuti da je istraživanje porekla Lujze St. Jakšić kojoj je, zaslužno, posvećena stranica u bazi Knjiženstva,[2] započeto početkom februara 2018. godine, a uslovno završeno u junu 2018. godine. Kažemo uslovno jer, iako sa krajnje pozitivnim ishodom, odnosno plodonosnim rezultatima i podacima koji obogaćuju naša saznanja, istraživanje je u određenim fazama pokazalo brojne nedoslednosti, ali još važnije, mogućnosti za dalju pretragu i nova (sa)znanja. Faktografsko traganje za poreklom nužno je teklo u fazama od kojih svaka faza ponaosob predstavlja istraživanje per se, kako se, uostalom, metodološki dobro pokazalo, ali se ujedno i tok istraživanja u velikoj meri i samoodredio, kako to obično i biva u kompleksnim zadacima čiji je cilj doći do činjenica.

Pisma iz Soluna: Jelena i Lujza

S obzirom na to da je inicijalno zapaženi detalj u Pismima iz Soluna ukazao na diskrepancu među biografskim podacima kojima raspolažemo o Lujzi, prvi korak bio je detaljno i pažljivo čitanje teksta koji, pored svog književno-estetskog, ima i istorijsko-dokumentarni značaj. Autorka Pisama, Jelena Dimitrijević, više puta, eksplicitno, upućuje na francusko poreklo svoje prijateljice Lujze kojoj upućuje pisma:

Mi smo, onda, čitale mnoge tvoje velike zemljake, vašega Šatobrijana, vašega Lamartina, vašega Iga, vašega Lotija... Ti su tvoji zemljaci pisali o Istoku, a ja sam onda Istok vrlo volela.[3]

Ili, pak, kasnije i eksplicitnije u Pismima:

Ali, što ne mogu ja, mi Srpkinje, to mogu tvoje sunarodnice, to mogu Francuskinje, kćeri velikoga naroda, kojima majke nisu robovale: u njih mnoge nove upiru oči.[4]

Zanimljivo je da skoro svako pismo Jelena Dimitrijević završava pozdravom za Lujzu i decu. Podatak je intrigantan s obzirom na to da izvori ne govore o potomstvu Lujze i Svete Jakšića, te je prva pretpostavka bila da autorka možda misli na Lujzine učenice, pošto je Lujza bila razredna (klasna) učiteljica u Višoj ženskoj školi, a ta je pozicija podrazumevala izrazitu brigu za učenice koje su razredne učiteljice dočekivale i ispraćale. Međutim, u jednom pasusu Jelena kaže: „O, da ste ovde, mi bismo sve četiri, predveče sele u jedan kaik...“[5] misleći na Lujzu i njenu decu, dok u drugom pasusu piše: „Ko bi rekao da su to turske devojke, s crnim mašnama, kao tvoja Bulka.“[6] Prema ovome, sledi, najverovatnije, da je Lujza kojoj Jelena piše pisma imala dve kćerke. Kako Jakšić i Lujza nisu imali dece, mogli bismo pretpostaviti da je reč o deci iz Lujzinog prvog braka sa Šveđaninom Teperom, no to je ipak samo, zasad nedokazana pretpostavka.

U jednom pasusu Pisama Jelena nagoveštava kako Lujza govori i engleski, jer se naslućuje se kako je Lujza verovatno kritikovala Jelenu zbog nepravilne upotrebe engleskog jezika:

S Francuskinjama se razgovarah slatko kao s tobom, s Engleskinjom govorim....Kako? Engleski. Samo u tim trenucima tebe ne želim, jer ti si me bila zaplašila, te nisam smela da govorim.[7]

Još jedan interesantan odlomak iz Pisama jeste sledeći:

Među Krićankama bilo je vrlo lepih... Došle su iz Carigrada da se provedu, provesele. Starijoj neko reče Ajše, a ja se osmehnuh, jer ona se meni ne čini Ajše nego Louise ili Elise. [8]

Navodimo ovaj citat jer nam se čini da Jelena implicitno, kroz sugestivnu komparaciju, upućuje na svoju prijateljicu Lujzu, iako hoće da kaže kako su Turkinje nalik Francuskinjama. S obzirom na to da se navodi da je Lujzi ime bilo Jelisaveta Ela (Bernik), Ela je mogao biti nadimak od imena Elise, koje etimološki aludira i na ime, Alisa, dok je Jelisaveta mogla biti, u stvari, naša, srpska varijanta imena Elizabeta, odnosno imena: Elisabetha, ElisavetElise, Elissa, Eloise, Heloïse, Aloyse, Aloysia.[9] Štaviše, možemo pretpostaviti da je Lujzino puno ime moglo biti i Elisabeth Louise ili slično, s obzirom na to da dva imena nisu običaj u srpskoj kulturi, kao ni tendencija da se zadržavaju ili posrbljavaju oba imena.[10] Pretpostavke mogu biti brojne. Uglavnom, pažljivo uočavanje činjeničkog sloja u Pismima iz Soluna iznedrilo je znatne činjeničke nepodudarnosti, ali i otklonilo sumnju za mogućnost da su autorka prve gramatike engleskog na srpskom jeziku i adresatkinja Jelene Dimitrijević dve različite žene.

„Čitanje“ izvora

Naredni koraci u istraživanju bili su prikupljanje, proveravanje i komparativno analiziranje važnijih izvora i biografskih podataka o Lujzi i njenom suprugu Svetoliku. Opseg istraživanja obuhvatio je najpre literaturu i izvore koji su navedeni uz odrednicu „Lujza St. Jakšić“ u bazi Knjiženstvo. Srpski biografski rečnik Matice srpske daje najpotpunije podatke uz nepotpunu bibliografiju. Na primer, u popisu bibliografije navodi se pogrešan naslov časopisa, „Psihologia“ umesto „Philologia“, a izvor o podacima promene imena iz Jelisaveta Bernik u Alisa Teper, pa zatim u Lujza Jakšić nije naveden u bibliografiji. Takođe, od stručnih saradnika u Matici srpskoj koji su učestvovali u sastavljanju Srpskog biografskog rečnika nije dobijen jasan odgovor povodom nedostataka podataka.

Kod Kosare Cvetković, u dokumentu koji je štampan o pedesetogodišnjici Više ženske škole, navodi se da je Lujza predavala francuski jezik od 1899. godine u Višoj ženskoj školi. Takođe, nalazi se u popisu razrednih ili klasnih učiteljica kao Lujza St. Jakšića/Jakšićka[11] što je prema zakonu škole podrazumevalo da je imala visoko obrazovanje, višu školu ili završen Filozofski fakultet ili, pak, pet godina u službi nakon čega se morao polagati stručni ispit.[12] Pretpostavka je da je Lujza Jakšić već imala visoko obrazovanje ili je, bar, dolazila iz porodice koja je bila visoko obrazovana.

Nadalje, u prikazu gramatike engleskog koju je izradila Lujza St. Jakšić autora Nenada Tomovića, nema značajnih biografskih podataka, sem da je reč o pionirskom delu od 53 strane, izdatom 1900; međutim, gramatika je bez uvoda, predgovora i bibliografije i verovatno pisana po uzoru na neki već postojeći udžbenik engleskog. U Šematizmu Srbije, navedenom kao izvor iz Srpskog biografskog rečnika, državnom kalendaru koji je izveštavao o službovanju, radnim mestima, sastavu diplomatskog tela, navodi se da je Lujza predavala francuski i engleski jezik do 1914. godine u Višoj ženskoj školi u Beogradu.[13] Lujzina gramatika engleskog spominje se i u listu „Vreme“ iz 1924. godine u odeljku posvećenom izložbi pedagoške literature u okviru tadašnje konferencije posvećene stvaralaštvu žena.[14]

Poglavlje „Sveta Jakšić“ u Siluetama starog Beograda Milana Jovanović-Stojimirovića nalazi se u Appendix-u, dodatku u posthumnom izdanju, nakon što su neštampane „siluete“ pronađene u kući autora. U poglavlju se navodi vrlo privatna anegdota iz života Svetolika Jakšića, te se čini da ga je Stojimirović poznavao lično i to dobro, ili je barem poznavao Jakšićeve prijatelje. Svetolik Jakšić smatran je u svoje vreme za državnog neprijatelja, opozicionara i rušioca režima radikalske Vlade Nikole Pašića, sumnjičen za saradnju sa Apisom u zavereničkoj akciji protiv kralja Aleksandra Karađorđevića. Smatralo se i da je tokom rata bio nemački agent zbog čega je bio u izgnanstvu neposredno do svoje smrti (1928), a svega godinu dana ranije bio je amnestiran (1927). Stojimirović, kao hroničar Beograda, govori izuzetno pozitivno o Jakšiću, napominjući da je, kada su otvorene bečke knjige, ustanovljeno da Jakšić nije bio čovek koji je radio protiv svoje zemlje. Prema Šematizmu, Jakšić je bio diplomata u Berlinu u periodu od 1893-1897. Oženio se Jelisavetom Elom Bernik, kako se navodi, Lužičkom Srpkinjom iz Berlina. Međutim, Stojimirović je nadalje navodi isključivo kao Elu Jakšić i napominje da je bila udata za izvesnog Šveđanina, ali ne spominje promenu imena. To je, između ostalog, podatak koji navodi na tumačenje da su sva prethodno spomenuta imena (Jelisaveta, Alisa, Lujza) bila, verovatno, varijante jednog imena, jer se dovodi u pitanje takva učestala promena ličnog imena, koja bi mogla imati cilj sakrivanja identiteta, a zasad, u toku ovog istraživanja, ne nazire se jasan razlog za tako nešto u slučaju Lujze Jakšić.

Svetolik Jakšić je sahranjen u Berlinu na ruskom groblju, a u berlinskim knjigama umrlih, kako smo naknadno otkrili, zaveden je kao Jakšić Sveta (Jakshitch Sveta, März 1928).[15] Takođe, vrlo zanimljivo, u četrdesetodnevnom pomenu koji je dat u „Politici“ [16] spominje se „udova Jelisaveta“, a ne Lujza. Veliko je pitanje koliko je Jakšićev, najblaže rečeno, nepovoljan položaj u društvu uticao na Lujzu tokom života, ali i kasnije u istoriografiji, jer su oboje, veliki angažovani intelektualci skončali u siromaštvu, praktično skrajnuti iz društvenog života, što i nije bio redak slučaj u srpskoj istoriji toga doba.

Stojimirović vrlo neprecizno datira događaje i piše skoro romansirane biografije bez izvora. Naime, mnogo je znao iz prve ruke i iz ličnih poznanstava. Recimo, spominje da je Ela Jakšić umrla „za vreme Drugog svetskog rata“[17] u siromaštvu. Može se pretpostaviti da je Drugi svetski rat znatno poremetio preciznost podataka, što, ipak, ne znači da se do podataka iz tog perioda uopšte ne može doći. Pri prvoj poseti Novom groblju u Beogradu, rečeno nam je da u registru ne mogu pronaći ime Lujze Jakšić, a da listove umrlih iz perioda rata, koji su ručno pisani, ne poseduju u svojoj arhivi pod obrazloženjem da su zagubljeni, izgoreli, zatureni, nepravilno zavedeni, etc. Kasnijim uvidom, uz dragocenu pomoć istoričarke dr Jasmine Milanović, dolazi se do podatka da je Lujza Jakšić, stara 95 godina, profesorka, rođena u Parizu, umrla u Beogradu, na području opštine Stari grad, 7. februara 1959. godine, a sahranjena na Novom groblju 9. februara 1959. godine na parceli 7, grobnica 28, red 3. Razlika od nešto manje od dve decenije u godinama smrti koju navodi Milan Jovanović-Stojimirović u Siluetama i godine smrti dobijene sa Novog groblja jeste – neobjašnjiva i zbunjujuća.

Porodična grobnica Borota-Jakšić-Pavlović odista je samo jedan mali spomenik. Lujzino ime nije nigde navedeno, niti se ičije ime iz porodice Jakšić spominje, kao ni podatak ko podiže spomenik i slično (fotografije lica i naličja grobnice priložene su na kraju teksta – Ilustracija 2). Verovatno je da su Jakšići bili u srodstvu sa porodicom Borota i Pavlović, s obzirom da je, prema podacima dobijenim iz arhive Novog groblja, Lujzinu sahranu izvršila Jovanka Pavlović iz Beograda,[18] dok je uplatu izvršila Matilda Pavlović iz Rijeke. Štaviše, naša je pretpostavka da su Pavlovići bili u bližem srodstvu sa Svetolikom Jakšićem, s obzirom na to da je Sveta Jakšić rođen u Čačku, dok je, na primer, sin Jovanke Pavlović, takođe Svetolik, prema dobijenom izvodu, rođen u Kraljevu. U istraživanju se, zahvaljujući digitalizovanim tekstovima, došlo i do adresara iz 1912. godine za grad Beograd, gde se pod odrednicom „Jakšić“ navode posebno Lujza kao profesorka u ženskoj gimnaziji, a posebno Svetolik, odnosno Sveta, kao vlasnik lista „Štampa“. Nejasno je iz kog razloga su supružnici zabeleženi posebno. Za Lujzu je navedena boravišna adresa u ulici Kraljice Natalije, a za Svetolika adresa u Gospodar Jevremovoj – obe na području beogradske opštine Stari grad.

Kako Istorijki arhiv Beograda ne raspolaže matičnim knjigama koje nisu, prema zakonskoj odredbi, starije od sto godina, obratili smo se Matičnoj službi opštine Stari grad. Zbog zaštite podataka i drugih pravnih odredbi, Matična služba Stari grad nije bila u mogućnosti da, zarad naučno-istraživačkog rada, izda umrli list Lujze Jakšić. Otuda, istraživanje je u tom trenutku, bar privremeno, obustavljeno.

Kontaktiranje relevantih i nadležnih institucija

Provera i analiza izvora fundirale su naredni korak u istraživanju – sledeća faza bila je kontaktiranje relevantnih i nadležnih ustanova kulture koje bi mogle ponuditi nove izvore i podatke. Najpre, kontaktiran je Arhiv Srbije, međutim dobijen je odgovor da Arhiv nema dokumentaciju o poreklu osoba rođenih izvan tadašnje Kneževine Srbije, kao i da ne postoji lični fond Lujze Jakšić. S obzirom na to da je Lujza radila u Višoj ženskoj školi, preostalo nam je da proverimo državne kalendare i godišnje izveštaje Više ženske škole iz arhiva Ministarstva prosvete Republike Srbije, u kojima bi se mogli naći opširniji podaci o nastavničkom kadru koji je činila i Lujza Jakšić. Prema raznim brojevima Šematizma Srbije i izveštajima Više ženske škole u Beogradu u Arhivu Srbije pronađen je podatak da je "Lujza St. Jakšića postavljena za privremenu klasnu učiteljicu 21. oktobra 1899".[19] Navodi se takođe i da je predavala francuski i engleski, premda engleski i nije nabrojan u izbornim stranim jezicima, već ruski, francuski i nemački. Konkretno, u Izveštaju za školsku 1899/1900. navedeno je da je predavala engleski jezik u IV razredu (3 časa) i francuski u 2. odeljenju II razreda – 3 časa, u III razredu 3 časa i u IV razredu 4 časa. Takođe, korišćena je i njena gramatika engleskog (Izveštaj 1902/1903), dok je u Izveštaju za 1911/1912. navedeno čak i da je bila na bolovanju od 10. avgusta do 10. februara. Dakle, što se biografskih podataka tiče, gotovo ih nema. Lujza je 3. januara 1923. penzionisana, na svoju molbu, kao tadašnji profesor II ženske gimnazije u Beogradu, kako je navedeno u „Prosvetnom glasniku“ iz te godine.[20] Na tu poziciju postavljena je ukazom 27. avgusta 1920. godine, prema „Prosvetnom glasniku“ iz iste godine.[21] Šematizam Srbije nije izlazio za vreme I svetskog rata čijim krajem se gasi i Viša ženska škola.

Kako istraživanje u Arhivu Srbije nije urodilo značajnijim rezultatima, na savet osoblja Arhiva, ali i vođeni podacima iz Srpskog biografskog rečnika, obraćamo se Pedagoškom muzeju u Beogradu. Pošto je za odrednicu Lujza Jakšić u Srpskom biografskom rečniku korišćena fotografija kao izvor tog muzeja, kontaktiran je Pedagoški muzej u Beogradu povodom eventualnih podataka ili ličnog fonda. Međutim, dobijen je odgovor da, osim izveštaja Više ženske škole, drugih podataka o nastavničkom kadru nemaju. Imajući u vidu veze bračnog para Jakšić sa Bečom i Berlinom, odlučujemo da se obratimo i važnijim kulturnim ustanovama u inostranstvu: Austrijskom državnom arhivu (Österreichische Staatsarchiv), Pokrajinskom arhivu u Beču (Wiener Stadt-und Landesarchiv), Pokrajinskom arhivu u Berlinu (Landesarchiv Berlin) i Matici lužičkosrpskoj (Maćica Serbska).

Od Austrijskog državnog arhiva i Pokrajinskog arhiva u Beču dobijeni su vrlo slični odgovori. Na lični zahtev, od Austrijskog državnog arhiva dostavljen nam je dopis kako arhiv ne čuva podatke o rođenjima, venčanjima i smrti, jer, naime, u vreme Austrougarske monarhije, taj je zadatak bio poveren verskim zajednicama koje su podatke čuvale u crkvenim knjigama lokalnih parohija. Centralni registar i opštine u modernom smislu tada nisu postojale, te su se takvi podaci skladištili u arhivima pojedinih zajednica.[22] Pokrajinski arhiv u Beču potvrdio je da je zavođenje rođenja, venčanja i smrti u građanske registre uvedeno u Austriji tek 1938, dok su, kako je već nagovešteno, raniji registri čuvani u crkvenim knjigama određenih zajednica – jeverjske, katoličke, luteranske, neizjašnjenih, te da je po imenu gotovo nemoguće pronaći osobu. Iz departmana za registre verski neizjašnjenih građana,[23] koji datiraju pre 1938, stiglo je obaveštenje da brak Svetolika Jakšića i Jelisavete Bernik nije zabeležen.

Nadalje, od dr Anje Pohončove (Anja Pohončowa) iz Matice lužičkosrpske dobili smo odgovor da Matica lužičkosrpska ne raspolaže popisom ili bazom Lužičkih Srba, te ne mogu pružiti podatak o pojedincu, s obzirom da nemaju genealošku bazu. Međutim, interesantan podatak koji je Matica prosledila u privatnoj prepisci jeste da familijarno prezime Bernik, ili lužičkosrpski preslovljeno Běrnik, može biti lužičkosrpskog porekla, kao i da je, među slovenskim narodima, prezime Bernik izuzetno često prezime u Sloveniji.

Pokrajinski arhiv u Berlinu ukazao je na nedostatak podataka o Jelisaveti Eli Bernik, Alisi Teper, odnosno Lujzi Jakšić u starim registrima koji zapremaju period od 1860-1942. U tom periodu, u Berlinu, kao i u Beču, nije postojao centralni registar, već je sve bilo podeljeno na više kancelarija, što otežava dolazak do podataka. Međutim, detaljnom pretragom digitalizovanih berlinskih knjiga umrlih, u knjizi za 1928. godinu, u zapisu 338, pronađeno je ime, ručno zapisano, za koje smo verovali da glasi „Sveta Jakšić“ (Sveta Jakchitch), te smo uputili zahtev arhivi, nakon čega smo dobili i kopiju smrtovnice Svetolika Jakšića (Ilustracija 1).[24]

Ilustracija 1. Smrtovnica Svetolika Jakšića, fragment dokumenta

Faza tumačenja rukopisa, prevod i interpretacija

Umrlica Svete Jakšića pronađena u berlinskim knjigama umrlih iz 1928, zatražena je od Pokrajinskog arhiva u Berlinu. Dobili smo je u papirnoj formi kao overenu fotokopiju originalnog dokumenta. Lični dokument pisan je ručno i to nemačkim kurentom (Kurrentschrift),[25] posebnim pismom koje nije u upotrebi od sredine 20. veka. Međutim, uz pomoć germanistkinje i prevoditeljke, Dragane Andrejić, u dokumentu je protumačeno i prevedeno sledeće:

Die Direktion des Augusta-hospitals zeigte an, dass der Journalist Sveta Jakchitch, 59 Jahre alt, wohnhaft in Berlin – Schöneberg, Salzburgerstrasse 7, geboren zu Čačak im Serbien, Ehemann der Louisa/e geborenen Barnick, zu Berlin im Augusta-hospital am fünfundzwanzigsten März des Jahres tausendneunhundertachtundzwanzig, mittags um [...] Uhr verstorben sei.
Geboren 26.4.1868.
Geheiretet 31.12.1900 in Wien.

U prevodu na srpski gore navedeni nemački original glasi ovako:

Direkcija Augusta bolnice prijavila je da je novinarSveta Jakšić, 59 godina, sa prebivalištem u Salzburgerstrasse 7 u Berlin-Šeneberg,[26] rođen u Čačku u Srbiji, suprug Luize, rođene Barnick, preminuo u Berlinu, u Augusta bolnici 25. marta 1928. godine oko podneva u [...] časova.
Rođen 26. 4. 1868.
Oženio se u Beču 31. 12. 1900.

List umrlih Svetolika Jakšića nedvosmisleno je potvrdio devojačko prezime Lujze Jakšić i mesto venčanja, ali je problem porekla i dalje ostao otvoren. U rečniku američkih porodičnih prezimena prezime Barnick navodi se kao prezime lužičkosrpskog porekla:

Barnick (318) 1. German (of Sorbian origin); nickname for a Slavic word meaning 'ram'. 2. German: variant of BERNICK. 3. Ukranian (Barnyk): nickname from barnyk, denoting a species of bird.[27]

Takođe, kao što su Nemci prezime Jakšić slovno prilagodili (Jakchitch), moguće je i da je, zarad lakšeg izgovora prilagođeno i prezime Bĕrnik (Barnick, Bernick). Orijentir za dalje istraživanje svakako su bili mesto i datum venčanja Svetolika i Lujze, na osnovu čega smo se obratili nadležnim crkvenim institucijama u Beču i pokušali da dođemo do njihovog venčanog lista koji bi definitivno otklonio mnoge nedoumice. Najpre smo krenuli sa pretragom digitalizovane građe dostupne na internetu i prvo smo se fokusirali na sajt Matricula[28] na kojem je besplatno omogućen pristup crkvenim knjigama rođenih, umrlih i venčanih iz svih katoličkih crkava u Beču, a uprkos detaljnoj pretrazi nismo došli do traženih podataka. Zatim smo se usmerili na pravoslavne crkve i to prvenstveno na srpsku pravoslavnu crkvu. Na upit povodom potencijalnog venčanog lista poslat srpskoj crkvi Sv. Save u Beču dobijen je odgovor od sveštenika Miljana Antića da u crkvenim registrima nije zabeležen sličan brak, uputivši nas na grčku crkvu.[29] U arhivima grčke crkve u Beču takođe nije nađen podatak o venčanju para Bernik-Jakšić. U ruskoj crkvi u Beču, mogli su ponuditi jedino podatke od 1970. godine pa nadalje, s obzirom na to da je crkva bila zatvorena u periodu od 1914-1946, a veliki deo dokumentacije uništen za vreme Drugog svetskog rata.

Na savet zaposlenih u Pokrajinskom arhivu Berlina, otvorili smo nalog u nemačkom ogranku američke genealoške baze Ancestry[30] za petnaestodnevno besplatno pretraživanje.[31] U bazi Ancestry preko baze berlinskog arhiva pronađen je list venčanih Alberta Tepera (Albert Tepper, rođen 5. januara 1848) i Lujze Matilde Bernik (Luise Mathilde Barnick, rođene 16. marta 1867) za koji pretpostavljamo da se može odnositi na našu Lujzu Jakšić, iz više razloga. Naime, brak je sklopljen 31. marta 1890. godine u Berlinu. Za nevestu se navodi da je rođena u Noj Vedelu (Neu Wedell–Arnswalde.[32] od oca Ferdinanda Barnika (Ferdinand Barnick) i majke Matilde, rođene Darkov (Mathilde Darkow), kao i da pripada evangelističkoj crkvi. Za Alberta je u listu protumačeno da je „trgovac [Albert Teper], čiji je identitet potvrđen na osnovu izvoda iz matične knjige rođenih, Jevrejin, rođen 5. januara 1848. godine u Berlinu, sa prebivalištem u Berlinu“.[33] Hronološki se datumi prilično podudaraju, Albert je značajno bio stariji od Lujze, a ime Matilda se pojavljuje i kod Jakšića i Pavlovića koji su očito bili u srodstvu (pređašnje spomenuta Matilda Pavlović iz Rijeke). U svakom slučaju, čak i da nije reč o Lujzi St. Jakšić čije poreklo ispitujemo, možemo primetiti da prezime Bernik očigledno ima slovenske korene, te, iako joj Jelena Dimitrijević pripisuje francusko poreklo, ne možemo olako odbaciti lužičkosrpske korene. U privatnoj elektronskoj prepisci sa sorabistkinjom Lubinom Hajduk-Veljković iz Lajpciga nagovešteno nam je da u Parizu, osim pojedinaca, nema Lužičkih Srba, te da je, ukoliko je Lujza Jakšić zaista rođena u Parizu, njeno lužičkosrpsko poreklo „više nego hipotetično“. Takođe, njeno slovensko poreklo ne mora nužno biti ukinuto, s obzirom da se porodično prezime Barnick, u genealoškim istraživanjima, javlja kao prezime poljskog porekla skraćeno od ličnog imena „Barnimir“ ili, pak, proto-slovenskog od glagola „borniti“ (srp. braniti, braniti se).[34]

Zaključak

Nakon višemesečnog istraživanja, obilja novih podataka koji su pomno analizirani i kontekstualizovani, precizan podatak o poreklu i mestu rođenja profesorke i intelektualke Lujze St. Jakšić ne možemo definitivno pružiti. Bilo da je reč o istoriografskom nehaju, ili hipotetičkom „brisanju istorije“, damnatio memoriae, na takvim kontrafaktuelnim tumačenjima ne možemo ispisivati novu istoriju. Međutim, naše istraživanje svakako može ponuditi relevantne i pouzdane podatke zasnovane na autentičnim izvorima, časopisima, kalendarima i ličnim dokumentima, a koji su izneti u ovom radu. No, ovakav tip ispitavanja ima svoj višestruki značaj i doprinos. Najpre, digitalizacija rukopisne građe i retko dostupnih štampanih izdanja značajno doprinosi različitim tipovima istraživanja i drastično olakšava dolazak do podataka, a naročito u istraživanjima, poput našeg, koje zahteva pristup arhivima udaljenih kulturnih institucija i ličnim dokumentima od značaja. U tom pogledu, digitalna humanistika u potpunosti opravdava svoje metode i alate u kontekstu post-digitalnog doba u kojem živimo. Drugo, na osnovu privatnih dokumenata i izvoda koji su, naizgled precizni i egzaktni, pokušali smo da rekonstruišemo jedan životni narativ. Pisma iz Soluna Jelene Dimitrijević mogu nam poslužiti kao ego-dokument ili ego-tekst u kojem narativno „ja“, ego loquens, na osnovu dešavanja u koje je uronjeno, konstruiše stvarnost koja, pored estetske dimenzije, poseduje primarnu izveštajnu, stvarnosnu dimenziju teksta. Ta dvostruka priroda Pisama primorava nas da krajnje oprezno postupamo u interpretaciji. Međutim, kako se pokazalo u istraživanju, čak i dokumenti pravno-birokratskog tipa, izvodi, potvrde, izveštaji koji su u funkciji nedvosmislenog obaveštenja ili izveštavanja, u jednom začarnom krugu, zahtevaju novi dokument kao deo velike slagalice, kako bi se mogla sklopiti faktička istina. Ali ipak, na kraju, avantura istraživanja koja obogaćuje naša dosadašnja, stara saznanja, kao što je genealoška potraga u ovom slučaju, osnažuje kritičku i polemičku sferu intelekta, kao i razumevanje da nedosezanje primarno postavljenog cilja ne znači nužno neuspeh. Naprotiv, lepota osmišljanja puta i metoda dolaska do istine često ume da zaseni i cilj sam i pritom raskrči teren za nove postavke i preispitivanja.

 

[1] Ovaj rad nastao je u okviru projekta Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine (br. 178029) Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

[2] Pogledati više o tome: http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/sr/authors/lujza-st-jaksic (pristupljeno 15. 8. 2018).

[3] Jelena Dimitrijević, Pisma iz Soluna, priredili Vladimir Bošković, Dejan Aničić; prevod Dimostenis Stratigopulos, Vladimir Bošković (Loznica: Karpos, 2008), 13-14.

[4] Ibid, 52.

[5] Ibid, 22.

[6] Ibid, 33.

[7] Ibid, 88.

[8] Ibid, 72.

[9] Prema genealoškim bazama dostupnim na internetu može se zapaziti da se ime Aloysia pojavljuje kod Čeha i Nemaca dok je Alojzija, slovenačka varijanta.

[10] Na primer, poznato je da se Pavle Jurišić Šturm, Lužički Srbin, pre preinačenja svog imena i prezimena u srpsku varijantu, što je bila tendencija, zvao Paulus Eugen Sturm.

[11] Upućivanje na pripadnost mužu.

[12] Kosara Cvetković, Viša ženska škola u Beogradu: pedesetogodišnjica 1863-1913. (Beograd: Viša ženska škola, 1913), 108.

[13] Šematizam Srbije 1901-1912, 1914.

[14] Vreme (22. oktobar, 1924): 5.

[15] Pogledati na strani 34 digitalizovanog dokumenta, pod oznakom 338, na sledećem linku: http://www.content.landesarchiv-berlin.de/labsa/pdf/P_Rep_809_0230.pdf (preuzeto 28. 5. 2018).

[16] Politika 3. maj 1928, dostupno na: http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1928/05/03#page/9/mode/1up (preuzeto 28.5.2018).

[17] Jovanović-Stojimirović čak ne precizira ni godinu.

[18] Uz ime navodi se i adresa: Ulica Jelene Ćetković 12.

[19] Podatak naveden prema Godišnjem izveštaju o Višoj ženskoj školi za šk. 1899/1900.

[20] Vidi: Prosvetni glasnik br. 1, god. XL (januar 1923).

[21] Vidi:Prosvetni glasnik br. 4, god. XXXVII (oktobar 1920).

[22] Navedeno prema privatnoj elektronskoj prepisci sa arhivima od 16. februara 2018. godine.

[23] Vidi: https://www.wien.gv.at/english/administration/civilstatus/openinghours.html (preuzeto 9. 6. 2018).

Departman je nadležan za imigraciona pitanja danas.

[25] O osnovama nemačkog kurenta vidi: http://www.kurrent-lernen-muecke.de/kurrentschrift.php (preuzeto 10. 6. 2018).

[26] Šeneberg (Schöneberg) jeste deo/opština Berlina.

[27] Patrick Hans, ed., Dictionary of American Family Names, Volume One A-F (New York: Oxford University Press, 2003), 103. Pojačan deo teksta jeste originalan.

[28] Vidi više o tome: http://data.matricula-online.eu/en/ (pristupljeno 20. 8. 2018).

[29] Navedeno prema privatnoj elektronskoj prepisci u avgustu 2018. godine.

[30] Vidi više na sledećem linku: ancestry.com i ancestry.de.

[31] Baza Ancestry, osnovana kao najveća svetska profitna kompanija pre nešto više od tri decenije, raspolaže sa nekoliko biliona genealoških datoteka, koje je moguće jednostavno pretraživati preko mreže različitih genealoških, genetičkih i istorijskih sajtova i mikrobaza. Pretragu je moguće izvršiti čak i putem unosa DNK referenci, ili, pak, pojednih podataka u vezi sa porodičnim stablom.

[32] Novi Vedel ili današnje Dravno (Drawno) u Poljskoj, nekada deo Nemačke do 1945.

[33] Navedeno prema dekriptovanom originalnom dokumentu Namensverzeichnis zum Heiratsregister 1890, P. Rep. 801, Standesamt Berlin II, Nr. 229: „...der Kaufmann Albert Tepper, der Persönlichkeit nach auf Grund seiner Geburturkunde bekannt, mosaischer Religion, geboren den fünften Januar des Jahres 1848 zu Berlin, wohnhaft zu Berlin...“

[34] Navedeno prema privatnoj elektronskoj prepisci iz perioda jul-avgust 2018. godine. Više o prezimenu Barnick pogledati na sledećem linku: http://wikide.genealogy.net/Barnick_(Familienname) (pristupljeno 20. 8. 2018).

 

Literatura:

Neobjavljena dokumenta i rukopisi:

Archivaliencopie P. Rep. 809, Nr. 354, Landesarchiv Berlin

Grobnica Lujze Jakšić, xls dokument, Novo groblje u Beogradu, mart 2018.

Namensverzeichnis zum Heiratsregister 1890, P. Rep. 801, Standesamt Berlin II, Nr. 229

Namensverzeichnis Sterberegister 1928, P. Rep. 809, Standesamt Berlin XI, Nr. 230

Arhiv Srbije:

Izveštaj Više ženske škole 1899/1900 – 1913/1914. Beograd: Viša Ženska škola, 1896-1947 (Beograd: Kraljevsko srpska državna štamparija).

Šematizam Srbije 1901-1912, 1914.

Sekundarni izvori:

„Pred otvaranjem konferencije Ženske Male Antante“. Vreme br. 1021, god IV (22. oktobar, 1924): 5.

„Lične i porodične vesti“. Politika br. 7186, god. XXV (3. maj 1928): 10.

Adresna knjiga Beograda. Beograd: Bezbednost, 1912.

Dimitrijević, Jelena. Pisma iz Soluna. Priredili Vladimir Bošković, Dejan Aničić; prevod Dimostenis Stratigopulos, Vladimir Bošković. Loznica: Karpos, 2008.

Hans, Patrick, ed. Dictionary of American Family Names, Volume One A-F. New York: Oxford University Press, 2003.

Jovanović-Stojimirović, Milan. Siluete starog Beograda. Izbor i predgovor Božidar Kovačević. Beograd: Prosveta, 2008.

Popov, Čedomir (ur.). Srpski biografski rečnik. 4, I-Ka. Novi Sad: Matica srpska, 2009.

Prosvetni glasnik br. 4, god. XXXVII (oktobar 1920)

Prosvetni glasnik br. 1, god. XL (januar 1923)

Tomović, Nenad. „Prva gramatika engleskog jezika u Srbiji“. Philologia br. 3 (2005): 165-170.

Cvetković, Kosara. Viša ženska škola u Beogradu: pedesetogodišnjica 1863-1913. Beograd: Viša ženska škola, 1913.

Internet izvori:

http://data.matricula-online.eu/en/

http://landesarchiv-berlin.de/

http://macica.sorben.com/

http://manage.archives.org.rs/

http://www.ancestry.de/

http://wiki-de.genealogy.net/Barnick_(Familienname)

http://www.oesta.gv.at

http://www.pedagoskimuzej.org.rs/

Prilozi

 

Ilustracija 2. Porodična grobnica Borota-Jakšić-Pavlović na Novom groblju u Beogradu – lice i naličje

Marija Bulatović
Faculty of Philology
University of Belgrade


Nikola Bulatović
Faculty of Philosophy
University of Belgrade

UDC: 37:929 Jakšić L.

Preliminary Scientific Article

Lujza St. Jakšić: The Aporia of a Genealogical Research

In the paper, the authors present and explain their conducted research on the origin of Lujza St. Jakšić, a teacher at the Higher School for Girls in Belgrade and the author of the first English grammar book in Serbian. The genealogical research was sparked by one particular detail from literature – Letters from Salonika by Jelena Dimitrijević, to be exact. The research was carried out in several gradually described phases, pointing to numerous incongruences of the biographical data within the corpus of sources and documents that were searched. Even though the presented research is not placed within the horizon of final answers and solutions, the authors explain the epistemic value of the personal document, the significance of digital content and the scientific relevance of similar research in the context of humanities.

Ključne reči:

Lujza St. Jakšić, Letters from Salonika, genealogy, personal document, digital humanities

Na početak stranice