Navigacija

Lada Stevanović
Etnografski institut SANU
Beograd

Feministička teorija i rod na Balkanu

Rod i Balkan. Porodnjavanje balkanizma. Putovanje do druge, s preprekama / Marina Matešić, Svetlana Slapšak. – 1.izd. – Zagreb: Durieux 2017 (Zagreb: Rotulus Universitas). 322 str. ISBN 978-953-188-425-9.

Kao što su to činile putopiskinje i njihove sugovornice na prostoru poluotoka, i mi se koristimo konceptom ženskog gostoprimstva koje vidimo kao već izvezenu, ali nikada dovršenu, pokretnu košaru za proizvodnju i razmjenu znanja. Košara, kao i gostoprimstvo, može ostati neoborena jedino ako u njoj postoji recipročno raspoređen teret, odnosno moć.
(Marina Matešić, Svetlana Slapšak, Rod i Balkan 2017, 21)

Ovom rečenicom autorke, Marina Matešić i Svetlana Slapšak, opisuju jednu od ženskih strategija saradnje koja se ostvarivala kroz gostoprimstvo na koje su nailazile i u kojem su učestvovale putopiskinje u susretu sa ženama Balkana. Istovremeno, ovim je opisom na slikovit način prikazana saradnja dve autorke i tkanje teksta u knjizi koja je pred nama. Knjiga Rod i Balkan je studija tematski podeljena u dve celine: prva, Porodnjavanje Balkanizma, autorski je rad Marine Matešić, dok druga celina koju je napisala Svetlana Slapšak, pod nazivom Putovanje do druge, s preprekama, predstavlja komentar na prvi tekst i antropološko tkanje koje šireći tematsku i istorijsku perspektivu zalazi i u XX vek i savremenost, te daje dodatne uvide u već kompleksna istorijsko-antropološka sagledavanja pitanja roda na Balkanu kao i spoljnog (zapadnog) pogleda na Balkan i rod, u prošlosti i sadašnjosti.

Kroz ovu saradnju i autorke su se i same bavile različitim susretima: pre svega žena na Balkanu – putopiskinja koje su dolazile izvana da upoznaju Balkan i balkanske žene, balkanskih žena jednih sa drugima, kao i otkrivanjem balkanskih feministkinja, naučnica i spisateljica. Reč je takođe i o susretu Balkana sa drugim delovima sveta, koji se zbog svog položaja, negde na sred puta između Zapada i Istoka, koncipira i biva obeležen rodomna specifičan način. Nadovezujući se na postojeću feminističku kritiku Saidovog orijentalizma i balkanizma koji je teorijski razmatrala Marija Todorova, autorke nude novu, daleko prefinjeniju analizu i teoretizaciju ukazujući na komplikovanost i kompleksnost vanjskog viđenja, konstruisanja i porodnjavanja Balkana (u smislu „rodnog čitanja tema balkanskih studija“) koji se u XVIII i XIX veku, kako to pokazuje ova knjiga, katkada ispostavljao i kao prostor emancipacije za zapadne dobrostojeće obrazovane žene. One su na prostoru koji je nastanjen Drugim uspele da osvoje slobodu i moć delovanja, pre svega kroz humanitarni, ali i humanistički rad beleženja putopisa.

Analiza koja je pred nama se upisuje u metodologiju studija balkanskih žena koja predstavlja granu istorijske antropologije i to one koja je izrasla iz francuske antropologije antike Luja Žernea (Louis Gernet) i Žan-Pjer Vernana (Jean-Pierre Vernant), a koja je zahvaljujući Svetlani Slapšak utemeljena i u Sloveniji (na Institutum Studiorum Humanitatis, fakultetu za postdiplomske studije u humanistici, do trenutka kada je fakultet prodat, ali i na Filozofskom fakultetu u Ljubljani gde je Svetlana Slapšak predavala). Svesne da istraživačke pozicije nikada nisu objektivne i apsolutne, autorke pažljivo rekonstruišu kontekste kako bi uvek iznova sagledavale uslove i načine konstruisanja roda na Balkanu kroz istoriju – od XVIII veka do danas.

Ukazujući na jednu od ključnih paralela između istraživanja Balkana i antike, a to je da je grčki čovek u klasičnom periodu svoj identitet konstruisao ka spolja, autorke se bave balkanskom ženom, pa i Balkanom u celini, čiji se identitet oblikovao na drugom mestu. Načini na koji se to dešavalo su različiti, a u knjizi su pažljivo oslikani kroz društveni i politički kontekst u kome su se putnice-putopiskinje nalazile i konstruisale svoju subjektivnost. Naravno, svako ispisivanje i upisivanje je različito, a među spomenutim putopiskinjama (Maria F. Karlova /Maria F. Karlova), Paulina Irbi /Paulina Irby/, Georgina Mekenzi /Georgina Mackenzie/, Dora D’Istrija /Dora D’Istria/, Jelena Dimitrijević), najkompleksniji prikaz i najdublje razumevanje života i žena na Balkanu dala je Dora D’Istrija, autorka koja imala istančan nomadski senzibilitet, između ostalog i zahvaljujući tome što je rođena i odrastala u Rumuniji, a onda je iz političkih razloga sa roditeljima emigrirala u Nemačku, školovala se na Zapadu, a kasnije se slobodno kretala i Balkanom i zapadnom Evropom i Rusijom. Iako je zbog otkrića i objavljivanja usmene tradicije Albanaca u Italiji proglašena sveticom i nacionalnom zaštitnicom (pod imenom Elena Gica /Elena Ghica/, a ne pseudonimom Dora D’Istrija - Dar Dunava/Istre koji je odabrala), njeno delovanje zapravo nikada nije bilo obeleženo političkim interesima niti odabiranjima političkih favorita. Kako autorke naglašavaju, ona je imala „sasvim jedinstveno gledanje na etničku raznolikost Balkana koji je posmatrala kao teritoriju u neprekidnoj promeni.“ Svesna etničke raznolikosti Balkana, Dora D’Istrija nikada nije zauzimala ničiju stranu, već je bila svesna „razlika te zajedničkih točaka u bogatom etničkom tkanju Balkana. Odlučila je da će zajednički nazivnik za sve to biti svima zajedničko Drugo, žene, koje sve žive u patrijarhalnim zajednicama.“ Rad Dore D’Istrije je do ove knjige bio retko i tek fragmentarno predmet istraživanja kako u balkanskim studijama tako i u studijama roda, pa je ova nepravda bar donekle ispravljena.

Možda upravo odabir tema od kojih ću spomenuti samo neke (npr. od poglavlja ”Porodnjavanje Balkana: tri narativa o balkanskoj intimi” do poglavlja ”Kulturni imaginarij ženskih prostora: haremi, samostani, kuće i vrtovi” sa potpoglavljem ”Cvijeće na balkonu ili Ženska usmena književnost: zaboravljena subverzija nacionalnog identiteta”), ali i razrađivanje teorijskih koncepata od balkanizma do Hercfeldovog (Herzfled) kripto-kolonijalizma, paralelnih protokola, kulturne intimnosti islično, uspostavljaju inovativnu ali i subverzivnu naučnu metodologiju, prepoznatljivo i dosledno omogućavajući ono što je Svetlani Slapšak i Marini Matešić upravo i bio cilj – a to je da naprave „prilog feminističkoj produkciji znanja na Balkanu“ (21). Ovo ima značaja i u kontekstu zapadnog feminizma koji tek u retkim slučajevima ima svest o potrebi dekolonizacije feminističkog zapadnjačkog znanja i teorije (među izuzecima je Rozi Brajdoti/Rosi Braidotti/). Kao jedan od priloga takvoj feminističkoj proizvodnji znanja autorke predlažu da se teorijski kompromitovani i pasivizirani termin ’rod’, zameni terminom ’soj’, turcizmom prisutnim u različitim balkanskim jezicima koji nadilazi značenje rodne bipolarnosti istovremeno označavajući pluralizam i individualizam, neretko stojeći uz epitet ’osoben’, ’poseban’. Upravo ova vrsta istraživačke originalnosti iznikla iz preplitanja istorije balkanskih žena i savremene balkanske feminističke teorije odgovara nomadskom duhu koji definiše Rozi Brajdoti naglašavajući nužnost opiranju onome što je statično i ograničavajuće kako u razmišljanju u humanističkim disciplinama tako i u preplavljujućim neokonzervativističkim tendencijama koje idu ruku pod ruku sa narastajućim populizmom u kome se smanjuje prostor za Drugo, drugačije i Druge, a koji je tesan i nedovoljan čak i u krugovima koji ga deklarativno neguju. Dobar znak bi bio kada bi ovu knjigu u prevodu na engleski ili neki drugi svetski jezik objavio neki poznati izdavač. Ovo originalno, uzbudljivo istraživačko i kompleksno antropološko štivo to bez sumnje zaslužuje.

Lada Stevanović
The Institute of Ethnography SASA
Belgrade

Feminist Theory and Gender in the Balkans

Na početak stranice