Navigacija

Milunika Mitrović
Dom kulture
Kosjerić

https://doi.org/10.18485/knjiz.2017.7.7.11
UDK: 75.071.1:929 Marić-Križanić L.

Stručni rad

Liza Marić Križanić: lepota i osećajnost

Draginja-Draga Marić, u slikarstvu poznata kao Liza Križanić (1905-1982), bila je deo elitnih umetničkih krugova međuratnog Beograda. Zajedno sa svojim suprugom Pjerom Križanićem, bila je kao stožer mlađe generacije umetnika koji tek dolaze, ali ni do danas nije stigla mesto koje zaslužuje u istoriji srpskog slikarstva. U ovom radu predstavljena je njena biografija, kao pokušaj da se šira akademska javnost obavesti o ovoj zanimljivoj ličnosti i talentovanoj slikarki.

Ključne reči:

slikarstvo, „kćeri mraka“, poetski impresionizam

 

Istorija srpske umetnosti novijeg vremena često se pokazuje nepravedna prema stvaraocima, naročito ženama koje nisu pokazivale naglašeniju ambiciju da svoje stvaralaštvo istaknu po svaku cenu, i tako ga učine upadljivijim na aktuelnoj javnoj sceni, ili im drugi splet okolnosti to nije dozvoljavao. Najčešće, živeći u senci svojih poznatih supruga, očeva i braće ili, u isti mah, zbog skromnosti svoga karaktera, uprkos nespornom talentu, obrazovanju i emancipovanim nazorima, one su rizikovale da im imena i dela budu prećutkivana, zaboravljena. A neretko, nakon smrti, bivaju potpuno izostavljana iz značajnijih umetničkih pregleda, stručnih kritika i enciklopedija. Da je u našoj kulturi više sistematičnosti, poštovanja, sluha i razumevanja za te tihe „kćeri mraka“, umetnička baština bi nam danas bila bogatija, i korak sa svetom možda brži, pouzdaniji.

Svakako, takav je slučaj i sa Draginjom-Dragom Marić, u slikarstvu poznatom kao Liza Križanić (1905-1982), neobično lepom, obrazovanom i nesvakidašnje privlačnom inspiratorkom mnogih značajnih slikara, vajara i književnika. U elitnim umetničkim, i ne samo umetničkim krugova međuratnog Beograda, zajedno sa svojim suprugom Pjerom Križanićem, ona je upamćena kao stožer mlađe generacije umetnika koji tek dolaze. Ne hrleći za slavom, ipak, kao da je čitavog života duboko verovala u vreme koje provejava dela i ukazuje na vrednosti, rasvetljavajući zapostavljenim činjenicama i one ličnosti kulture kojima sudbina nije bila naklonjena, te nisu imale sreće da budu adekvatno ocenjene.

Nakon decenije od njene smrti, ipak se ta nepravda prema ovoj slikarki, donekle, stidljivo počela ispravljati. „Izvestan broj slika Lize Križanić bez zazora može da zauzme časno mesto u svakom našem muzeju sa probranim eksponatima poznatih“, istakla je dr Vera Jovanović, istoričarka umetnosti (Jovanović: 2001, 8). Kao argument tom mišljenju, ona objavljuje opsežnu monografiju Liza Križanić život i slikarstvo, 2001, a potom i knjigu Liza Križanić sećanja i pisma, 2005. Uprkos aktivnom prisustvu u umetničkom životu Beograda, a u tom svetu uticajnog dr Sretena Marića, njenog brata, kao i supruga Pjera Križanića, iako sa lepim slikarskim referencama od samih početaka, Liza Križanić se tek pred Drugi svetski rat odlučnije zvanično pojavila na srpskoj likovnoj sceni, kao već uspešna slikarka figura, pejsaža i cvetnih aranžmana, u stilu poetskog impresionizma.

Lizin život počeo je u idiličnom, malenom Kosjeriću, u Zapadnoj Srbiji. Njeni roditelji, Stamenko i Jelena (Raković) Marić, bili su cenjeni učitelji, načitani, imali su bogat i čist jezik kakvim se govorilo u ovom kraju, podržavali su ljubav prema knjizi, održavajući i šire intelektualne veze mimo malovaroškog života. Draga Marić, iz milošte još tada je nazvana Liza, i kao da ovo ime postaje predznak njenog budućeg umetničkog oreola. Rasla je između dvojice braće, starijeg Sretena, potonjeg znamenitog esejiste, profesora i akademika, i mlađeg Dragoslava, kasnije pravnika i državnog savetnika za međunarodno pravo.

 

Foto-portret Lize Marić

 

„Široki ormani usečeni u zid, puni knjiga i časopisa, Bosanska vila, Srpski književni glasnik, Delo. Majka i tetke pričale su o Emi Bovari, Nataši Rostovoj, Ani Karenjini kao o živim znancima“, seća se Sreten Matić u svojim ranim uspomenama na rodni Kosjerić (Popović: 1996, 12). I njegova sestra deli slične osećaje o tom dobu, koje je, kako je govorila − „bilo moje grofovanje, moje divno detinjstvo“. Ono se završilo sa početkom Prvog svetskog rata i golgotom kroz koju je srpski narod imao da prođe, kada se i porodica Marić rasturila. Posle rata, roditelji su po službenoj dužnosti premešteni u Skoplje, gde je Liza sa odličnim uspehom završila gimnaziju (kao izuzetan đak oslobođena usmenih ispita na maturi 1923). Crtanje joj je predavao profesor i slikar Hristifor Crnilović (nekadašnji učenik Beogradske umetničke škole i minhenske Akademije), koji je prvi otkrio njen slikarski dar, i uporno je podsticao da slika.

Energična i požrtvovana majka Jelena, naprednih pogleda za razliku od konzervativnijeg oca, sve troje dece je slala na dalje školovanje u inostranstvo, smatrajući da je bogatstvo u glavi a ne u materijalnim dobrima. Tako je posle mature, krajem 1924, i devetnaestogodišnja Liza otišla u Pariz na godinu dana radi usavršavanja francuskog jezika, ali i bližeg upoznavanja sa svetskim slikarstvom. Radoznala, skromna i u svemu neiskusna devojka iz provincije, svakako je bila opčinjena „gradom svetlosti“, epicentrom evropske umetnosti. Sa njom je u istoj sobi na mansardi, u ulici Sen Žak na Sen Mišelu, stanovala njena drugarica i zemljakinja iz detinjstva Desanka Maksimović. Zajedničke, uzbudljive pariske dane mladosti, kasnije će obe uvek rado pominjati.

Kod njih je tada često navraćao poznati karikaturista i slikar Pjer Križanić, sa kojim se Desanka znala iz beogradskog književnog kruga, a on je bio i urednik njene prve pesničke knjige. Često su utroje posećivali pozorišta, naročito muzeje, galerije i izložbe, knjižne antikvarijate. Pjer nije krio svoju očaranost mladom i lepom Lizom. Bio je privučen i njenom nadarenošću za slikarstvo i trudio se na sve načine da je uvede u slikarsku umetnost, ukazujući joj na dela velikih majstora u Luvru, Kliniju i drugim galerijama. O tome vremenu Desanka Maksimović, između ostalog, kaže kako je Pjer još tada primetio koliko je „Liza u koloritu nepogrešiva“ (Maksimović, 1962, rukopis). Sa Pjerom su se njih dve te godine i fotografisale, vidimo na ateljejskoj fotografiji u profilu, gde se zapažaju pravilne, klasične crte lica, glatka kosa, sklad proporcija, otmenost linija i elegancija, nešto nesvakodnevno, plemenito što je zračilo, a što nije promaklo ni pariskom fotografu.

 

Troje mladih umetnika u Parizu

 

Na drugoj, u anfas stavu, uočavaju se malo ukoso usađene oči i ispupčene jagodice, što je sve licu davalo, za naše podneblje, dosta retke i zanimljive istočnjačke crte. Čini se da je pored nekih dominantnih odlika u karakteru, ona nasledila crte lica od svoje majke, samo još izrazitije, profinjenije. Svoja oskudna teorijska znanja Liza je ovako, na neposredan i zanimljiv način, ubrzano nadomešćivala i sve više napredovala, naročito u tehnici crteža, ulazila polako u suštinu slikarstva. „Liza u transu slika“, primećivao je lakonski Pjer (Maksimović, 1983, 3) a njegove lekcije i pohvale pospešivale su njene slikarske pokušaje sa vidnim rezultatima. Oduševljene, obe mlade umetnice su želele da što više upiju u sebe, učile su, i često više gladne nego site meditirale o prolaznosti u muzeju Klini. Desanka je tada napisala pesmu „Opusteli oklop“, a Liza je izradila i njen prvi „mali portret“, koji će joj značiti više od svih drugih što će ih njena prijateljica tokom godina naslikati.

Dakle, na umetničkom putu ove slikarke desio se obrnuti tok događaja od onog kojim je išla većina srpskih umetnika tada. Pariz je bio Lizi prva stepenica, a onda obogaćena tim iskustvima, uz oslonac na svoj prirodni dar, nastavljala je da se usavršava. Proučavala je postavljanje kompozicije, sticala crtačku sigurnosti, zvučnost kolorita, svežinu osećanja na slici. Desanka je kao vrsna lirska pesnikinja, uočila taj suptilni Lizin osećaj za lepotu i harmoniju boja. „Ta očaranost bojama, još pre nego što se Liza objavila kao slikar, pokazala se u njenom odevanju kao u žena na platnima velikih majstora, viđenih tada i kasnije tokom života, u muzejima sveta. Za njenom lepotom i izabranim odevanjem okretao se svet ulicom...“ (Maksimović, 1983, 3).

Preko društva zanimljivih umetnika sa kojima se upoznala, Liza je bila svedok raznih kulturnih događaja. Pohađala je čuvenu Visoku školu lepih umetnosti kod Andre Lota na Monparnasu, a istovremeno na Sorboni prisustvovala predavanjima iz estetike i istorije umetnosti. Tu je upoznala i Zoru Petrović i Savu Šumanovića, sa kojima je nastavila prijateljstvo. Iako je Lot bio dobar pedagog, Lizi i Zori Petrović nije sasvim odgovarao, pogotovu njegov način „kalkulisanja“ u stvaralačkom radu, pa su obe napustile njegovu školu. Zora Petrović je tada uradila njen prvi portret, a slikaće je više puta kasnije, izuzetno uspešno.

U Parizu je tada živelo više naših stvaralaca: Stojan Aralica, Petar Dobrović, Milo Milunović, Milan Konjović, Jefto Perić, Marko Čelebonović, Risto Stijović i drugi, sa kojima je Liza dolazila u kontakt. Ipak, centralna ličnost za Lizu je bio jedan Poljak Alen, koji je u Parizu imao svoj atelje, na Monmartru. On je uporno tvrdio da je ova devojka talentovana, i u oduševljenju je od njenih tadašnjih radova priredio samostalnu izložbu (1925), naslikao i njen portret. Neodoljivi slikarski izazov njenog lika ubrzo će se potvrditi u Beogradu, kada će je na svojim platnima ovekovečiti mnogi naši umetnici. Ta izložba, ipak, bila je njen prvi i jedini samostalni umetnički nastup za života.

Po povratku u Beograd, Liza-Draga Marić se udaje za Pjera Križanića, nastavlja studije, a 1931. diplomira na dvanaestoj grupi uporedne književnosti i francuskog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pošto je odbila službu u unutrašnjosti, nastavila je intenzivno da slika, mahom akvarele i ulja na platnu. Počela je da slika i prve portrete svoje majke, za koju je bila nežno i duboko vezana, osobito u teškim godinama koje će zajedno deliti. Majka je za Lizu bila simbol ljubavi i sreće, pogotovu što je sama ostala bezdetna. Zatim je slikala ponovo Pjera i Desanku, a najradije ipak svoju majku, sve do kraja njenog života, a to će biti i najuspeliji portreti. Moja mati sa knjigom (1939), uz još nekoliko slika iz ovog perioda, čuva se danas u Narodnom muzeju u Beogradu.

Uz pomoć umetnika sa kojima je prijateljevala iz prve ruke dopunjavala je svoje temeljno slikarsko obrazovanje i umeće. Radila je sa žarom, jedno vreme u ateljeu Miloša Vuškovića od koga je mnogo naučila, a kraće vreme je posećivala i popularni večernji kurs crtanja kod Petra Dobrovića. Još jednom, na pola godine, ide u inostranstvo kao članica Međunarodnog umetničkog kluba žena, kada je poslata (1937) u London na dalje usavršavanje. Potom su sledila putovanja u Rim i Bukurešt. Pored portreta, omiljeni motivi su joj cveća, mrtve prirode kao i enterijeri koje je odlično prodavala. Međutim, zbog svoje velike samokritičnosti, ona prvi put izlaže u Beogradu tek 1939. na Jedanaestoj prolećnoj izložbi slikarskih i vajarskih radova jugoslovenskih umetnika, kada postaje član Udruženja likovnih umetnika. Kritika se tada ozbiljnije oglasila povodom njenih slika, ocenivši ih veoma povoljno (Jovanović, 2001, 34). I na svim narednim, redovnim izložbama ULUS-a Liza Križanić će izlagati sve do pred sam početak rata.

Zanimljivo je da je Liza još 1932. godine položila ispit za vozača motornih vozila, nabavila auto i njime odlazila na izlete u okolinu Beograda. O tome svedoči šoferska dozvola i jedna dragocena fotografija, na kojoj ona kao prava svetska dama, u elegantnom kostimu, sedi za volanom svog automobila sa otvorenim krovom, pred ulazom u Kalemegdanski park (fotografija se čuva u dokumentaciji legata Lize Marić-Križanić u Kosjeriću). Bila je ekskluzivna, moderna, emancipovana i samosvesna žena, retka u tadašnjem Beogradu. Iz današnje perspektive, gotovo da jedva možemo zamisliti neobičnost njene pojave, pa i hrabrost.

U to vreme, mladi umetnički par seli se iz Vlajkovićeve ulice na Dorćol, u Gospodar Jevremovu 49, i njihov prostrani stan ubrzo postaje poznati umetnički „salon“, omiljeno stecište beogradskog, elitnog umetničkog kruga. Gosteći prijatelje čuvenim „pasuljem sa rebarcima“ i ponekom poslasticom, mladi slikari su razmenjivali iskustva i svoje slike, polemisali, uzajamno se portretisali. Pjer je katkad i sam uzimao paletu, i takvom prilikom je nastao jedan Lizin portret koji poklanja Vuškoviću. Stalni gosti su bili: Aleksandar Kumrić (Pjerov blizak rođak), Svetolik Lukić, Antun Huter, Lazar Ličenoski, Milo Milunović, Milivoj Uzelac, Miloš Vušković i drugi. Kumrić i Lukić su ostali oni najređi, odani prijatelji u nevolji. Drag gost im je bio i Kosta Strajnić iz Dubrovnika i njegova supruga Jovanka, koja je takođe uradila dva Lizina portreta

Tada su se družili i sa mnogim drugim istaknutim ljudima svoga doba, kao što su Vladislav Ribnikar, Jovan Dučić, Ivo Andrić, Milica Zorić, Tomo Rosandić, Petar Palavičini, Risto Stijović koji je izlio i njen portret u gipsu (Jovanović: 2010, 292). Ali, Lizi nijedan od njih nije bio direktan uzor, i ostajala je svoja u traženju sopstvenog likovnog izraza i puta, van raznih „izama“ i programa. Da je po prirodi bila predodređena za jedno lirsko, intimističko slikarsko iskazivanje, sazvučja rafinovanih boja, nijansi i tonova, ukazuje i njen koncizno izrečeni autopoetički iskaz: „Celo moje slikarstvo bazira na osećanju i na jednoj slikarskoj kulturi naslaganoj u podsvesti“ (Jovanović: 2005, 12).

Svoje zanimanje za književnost Liza je dugi niz godina usmerila na saradnju sa Pjerom u kompletiranju njegovih karikatura, koje je često pratio odgovarajući, kratak satirični tekst sa ubojitom žaokom. Kao mudra i obrazovana žena, domišljata i duhovita, osoba istančanog smisla za jezik, upravo je ona najčešće ispisivala onu britku, esencijalnu rečenicu ispod karikatura. A njom, postizao se onaj željeni efekat pojačavanja udarnog značenja crteža. „Po dvadeset puta menjali smo neku reč“, govorio je Pjer Siniši Paunoviću, svome budućem biografu. Tako je bilo godinama, nije krio, mada je to bila „javna tajna“ u Beogradu. Ipak, njegova iskrena zahvalnost, uveliko odocnela, stigla je kada je prilikom dobijanja „Politikine“ nagrade za životno delo (1962), rekao da polovina nagrade pripada Lizi (Paunović, 1962, izjava u rukopisu). Nehotice, potvrdilo se dugo važeće pravilo, da iza svakog uspešnog muža u senci stoji požrtvovana žena, a u ovom slučaju, uz to još i talentovana umetnica.

Liza i Pjer Križanić rado su viđani i u najotmenijim beogradskim krugovima književnika različitih generacija i poetika. U domu diplomate i pesnika Milana Rakića upoznala je Liza i Ivu Andrića, sa kojim će ostati u prijateljstvu i kasnije. Naročito će se često sretati kada postanu i susedi u Prizrenskoj, gde kod njih oboje navraćaju Desanka Maksimović i Radovan Zogović. Odmah posle Drugog svetskog rata, Andrić je od Lize kupio sliku „Enterijer“, a tada mu je poklonila i svoje „Svele ruže“, sliku rađenu temperom (Popović: 1992, 3). Andrić je uočio koliko slikarka voli cveće, da, na način izrazito lirske pesnikinje „ u takve slike unosi celu sebe, svoju dušu“ i zato preporučuje: „Lizo, slikaj cveće...“ (Popović: 1992, 3). Opet, neki drugi, kao što su Stojan Aralica, Cuca Sokić i Peđa Milosavljević, bodrili su je da slika pejsaže (Jovanović: 2001, 37), kojima će se ona svestranije posvetiti u poratnom periodu i tokom svoje poslednje životne deonice.

Milan Rakić je takođe je voleo da svrati u Lizin atelje; potom bi ponekad celo društvo zajedno išlo kod „Dva jelena“ ili kod njega na večeru, a on bi seo za klavir i muzicirao za svoje goste. U društvu sa Andrićem, Rakićem, Marom i Toplicom Pešić, često su se sastajali i kod Rakićevog rođaka, pravnika Dragana Milićevića. Družili su se, razmenjivali ideje, knjige, slike (Jovanović: 2001, 39). 

Još jedno veliko i slavno pesničko ime tokom četvrte decenije, prepliće se sa imenom Lize Marić Križanić. Naime, kad god bi se Jovan Dučić našao u Beogradu, javljao se Lizi i Pjeru. Nalazili su se obično u poznatoj kafani „Ruska lira“ gde je pevala Olga Jančevecka, ili bi Dučić navratio u njihov stan, koji je bio preko puta najvećeg srpskog knjižara i izdavača Gece Kona. Tako je, jednom prilikom Lizi doneo na poklon Veliku istoriju francuske književnosti na francuskom jeziku. Šaljivo prisni ton njegove posvete grafitnom olovkom na ovoj knjizi koja se danas čuva u njenom Legatu u Kosjeriću, ukazuje na Dučićeve simpatije prema mladoj intelektualki i slikarki: „Dragoj Lizi da se nauči da čita...“ O posebnoj naklonosti Dučićevoj prema bračnom paru Križanić, kazuje i posveta na njegovoj prvoj knjizi Sabranih dela: „Lizi i Pjeru, svojim dobrim prijateljima za nežni spomen. J. Dučić, 1930.“ Takođe, više sačuvanih fotografija iz albuma Lizine zaostavštine nedvosmisleno svedoče o vrlo intenzivnim međusobnim vezama prvorazrednih ličnosti tadašnje kulture. Recimo, u vili Milana Gavrilovića, direktora Politike, na Topčiderskom brdu, sa domaćinom se fotografišu Liza, Pjer, Dučić i Milica Zorić. Zatim, 1937. u Rimu, vidimo elegantnu lepoticu Lizu na još jednoj fotografiji, u jedinstvenom društvu. Vedrog raspoloženja, posle izložbe koju su posetili, stoji u sredini pored Jovana Dučića Liza, zatim Pjer, Toma Rosandić, Petar Palavičini, i jedna nepoznata dama.

O Lizi Križanić je, u fragmentima, ostalo i dosta lepih reči divljenja njenih znamenitih savremenika. Stojan Aralica kasnije beleži: „Sećam se našeg letovanja u Orebiću, pre rata. Sretnem Crnjanskog, onda vidim Lizu Marić Križanić. Ona je letovala na Korčuli, pa je svratila u Orebić... Kako je to bila lepa žena, najlepša žena u Beogradu...“ (Jovanović: 2005, 26). Ali, za glasne uzdahe svojih obožavalaca, i prolaznika koji bi se za njom okretali na beogradskim ulicama, ona nije mnogo marila. Na tuđu zavist ili ogovaranja nije se osvrtala, ostajući odana svome suprugu, dosledna svojim osećanjima i shvatanjima do kraja. Kod nje nikada nije bilo ni traga oholosti, kao da je velika pažnja okoline dolazila mimo njene volje i namere. Obilazeći Spomen-zbirku Pavla Beljanskog u Novom Sadu 1963. godine, i književnik Gustav Krklec, stojeći sa još nekoliko pisaca i kulturnih radnika pred Lizinim platnima, rekao je da se za njom, u svoje vreme, mnogo uzdisalo. Bila je lepa i obrazovana, divio se i sanjao o njoj „ali samo spiritualno“ (Jovanović: 2001, 21). I slikar Milan Kečić, sećajući se Lizine pojave na Dobrovićevom kursu, u jednoj televizijskoj emisiji 1977. godine, sa ushitom je rekao: „Bila je lepa kao boginja!“

Divan i jedinstven dokaz za to, pored vlastitog slikarskog opusa od oko četiri stotine kataloški popisanih dela, daje nam i njen lik na blizu četrdeset portreta eminentnih umetnika, kakvi su: Pjer Križanić, Vladimir Žedrinski, Aleksandar Kumrić, Zora Petrović, Ignjat Job, Lazar Ličenoski, Penčo Obreškov, Marino Tartalja, Milo Milunović, Milivoj Uzelac, Nikola Bešević, Kosta Hakman, Vilko Gecan, Miloš Vušković, Petar Dobrović, Nikola Graovac, Jovanka Strajnić, Gabro Rajčević, Olga Tekavac i drugi. Mnogi od ovih portreta su ocenjeni kao remek dela srpske umetnosti dvadesetog veka (Jovanović, 2010, 295), i oni sačuvani zauzimaju dostojno mesto u našim muzejima i drugim institucijama kulture.

Liza Križanić tokom godina, nije bitnije menjala način svoga rada. Samo joj je „potez postajao slobodniji, namaz lazurniji, boja kadšto svetlija, a linija ponekad nervoznija. Do rata je nastojala da joj stil bude realističniji, dorađeniji; u posleratnom razdoblju, stečeno majstorstvo i hitrina postupka, doprineli su lakoći, lepršavosti, prozračnosti njenih slika“ (Jovanović: 2005, 13). A Todor Manojlović, opširno komentarišući izložbu iz 1940. u časopisu Belgrader echo, dao je zapaženo mesto Lizi Križanić, komentarišući uz reprodukovani portret, koji je „sa jednim, u karakteru izvrsno pogođenim, i koloristički, dekorativno izvanredno finom slikom pesnikinje Desanke Maksimović, i jednim takođe lepim pejsažom groblja“ (Manojlović: 1940, 7).

Bombardovanjem Beograda 6. aprila 1941. godine u ruševinama je nestalo mnogo ljudi i kulturnih dobara, i Liza tada ostaje na ulici, bez stana, mnogih slika i bez ičeg, ali je ipak preživela. Na ovaj ili onaj način, tokom ratnih i poratnih zbivanja, nestalo je mnogih umetnika, njenih prijatelja. A ona, koja je zasenjivala druge svojom umnošću, vedrinom i lepotom, ostala je narušenog zdravlja, bez prinadležnosti i potpore supruga, bez podrške u društvu. U okupiranom gradu, nastavila je da slika uprkos krajnje nesigurnim i teškim okolnostima. Broj tih radova nije veliki, ali oni spadaju u red njenih najzrelijih ostvarenja. Pored svega, veze sa ljudima iz sveta kulture i umetnosti tada još nisu sasvim bile pokidane. Pjer se s početka krio, i povremeno dolazio sve dok nije otišao sa partizanskim pokretom u Bosnu. Novinarka Nada Doroški, piše da su svog zajedničkog prijatelja Rada Drainca, koji umire u jednoj beogradskoj bolnici (1943), njih dve ispratile na Novom groblju (Doroški: 1977, 57).

Po završetku rata 1944. godine bračni par Križanić je ponovo zajedno u Beogradu, u novom stanu, ali u dosta izmenjenim društvenim i ličnim okolnostima. Već 1950. Liza je ozbiljno bolesna od okoštavanja kičkičmenog stuba, i odlazi na duže lečenje u bolnicu. Tada se i razvodi od Pjera, jer je on, i sam uplašen bolešću i starošću, našao mlađu ženu, negovateljicu koja ga je lečila, i njome se ubrzo ženi. Liza se seli kod majke u Prizrensku 3, gde će ostati sve do kraja života.

Od jeseni 1944. sve se više insistiralo na novom umetničkom pravcu i stilu, u duhu socijalističkog realizma, raskidu sa predratnim, dekadentnim opredeljenjima, individualizmom. Liza se i dalje držala svoga načela da je umetnost iznad politike, lepota univerzalnija i trajnija od trenutnog naloga svake vlasti. Iako je takvo slikarstvo od tada, pa i nadalje, prećutkivano, ona je kao impresionista sa izrazitom lirskom notom i u novim okolnostima pronašla samosvojno rešenje, kao i neki drugi veliki umetnici i pisci poput Isidore Sekulić. Sa zanosom je slikala panorame Beograda i njegove okoline, iako je njeno fizičko kretanje bilo sve teže. Ta platna će biti iznad dokumentarne vrednosti, te su zbog toga često otkupljivana, najviše za nadleštva i ustanove. Drugim, pojedinačnim kupcima u njenim pejzažima se činila manje drastična slika svakodnevne stvarnosti i ambijenta. Ne očekujući pohvale, držala se čiste lirske impresije, slikala utišanim, svetlosnim i kolorističkim ritmovima intimu svoje teme u malim formatima (Jovanović: 2005, 36).

 

„More“, ulje na platnu

 

Usred njene umetničke aktivnosti, našu slikarku je stiglo bespoštedno okoštavanje kičmenog stuba, telo joj se savilo prema zemlji, poput visibabe. Uz bolest, stigla je i materijalna oskudica, zaborav i osamljenost. Fizički bol i duševnu patnju ipak je podnosila bez roptanja, stoički. Smestila se kod ostarele majke, u potkrovlju koje je prokišnjavalo. Kada je majka umrla (1962), ostala je potpuno sama i od tada više nije slikala nijednu ljudsku figuru. Jedini stalni družbenik i glavni junak njenih crteža i slika je voljeni pas Loki. Najposle, slikarstvo joj postaje jedini smisao, a i hleb.

Među nekoliko retkih prijatelja koji je nisu zaboravili naročito mesto pripada Desanki Maksimović, uvek joj privrženoj. Peđa Milosavljević i Milo Milunović, sa kojima je radila mozaik za Jugoslovensko dramsko pozorište, nisu joj se oglašavali a ona nije nipošto volela ulogu molioca, i nije se nikom obraćala (Jovanović: 2001, 73). Od rodbine, samo je brat Dragoslav bio u Beogradu, brinuo je o njoj, a veoma blizak i privržen joj kasnije postaje novinar i publicista Radovan Popović sa suprugom Brankom (kasniji biograf njenog brata Sretena Marića). Od prijateljica iz mladih dana, pored Desanke, posećuje je još Nada Doroški, te veliki kolekcionar Pavle Beljanski, koji otkupljuje njena platna, a takođe i njen portret (Ignjat Job, iz 1931) za svoju Spomen zbirku u Novom Sadu. Od pomoći joj je bila i njena učenica Olga Tekavac, kao i odana duhovna podrška Svetolika Lukića, starog obožavalaca. S vremena na vreme, pojavljuju se još neka imena slikara, i naročito slikarki iz njene generacije, više u njenom dnevniku nego u stvarnosti. To bi bio, svakako, jedan neveseo i maleni spisak u odnosu na onaj dugački, sačinjen od mora ljudi koji su joj se do rata divili. I pored svega toga, umela je još da se podsmehne – sebi samoj: potresna su svedočenja onih ljudi koji su je tih godina lično upoznali, divili se takvoj duhovnoj snazi njene neobične ličnosti, koja je imponovala (Jovanović: 2005, 31).

Duhovnu radoznalost i interesovanje za književna i druga umetnička dešavanja, ona je zadržala čitavog života. Stvaralačka sloboda, iskrenost i humanost, bili su njeni vrhunski ideali koji čvrsto povezuju njeno umetničko delovanje do 1950. godine, sa onim koje dolazi posle ovog usudnog obrta. Istina je, pak, da i „kroz sjaj boja, tonova ili reči umetnost zna da kaže celog čoveka“, kako je rekao Sreten Marić pišući predgovor za knjigu pisama Van Goga. Ove bi reči mogle stajati i uz prikaz slikarstva njegove sestre. A veliki Van Gog bio je Lizi onaj prvi, odlični uzor, primetila je dr Vera Jovanović u predgovoru knjige Liza Križanić, sećanja i pisma.

Kroz celokupni opus ove slikarke, najviše o njoj i njenoj poetici govore cvetni motivi. Svagda polazeći od čulne senzacije, ushićeno, u jednom dahu, trudila se da uhvati treptaje materije, poeziju prostora bojom, čineći je prisnom i tihom.

 

„Cveće u vazi“, ulje

 

U Lizinom slikarstvu prisutan je još jedan upečatljiv, a ipak malo zapažen detalj – školjka. Pored zanimljive likovnosti, školjku možemo videti i simbolički, kao jedan tajanstveni, nenametljivi predznak žene i ženske skrivenosti, možda zvon vibracije onog iskonskog praživota u večnom trajanju i preobražavanju. Lizina brojna cveća, baštensko, rezano, cvetni aranžmani, ucvalo šiblje, a naročito − poljsko cveće. Kao da ono, i asocijativno, najviše upućuje na samoniklost njenog vlastitog poriva za slikanjem. Talenta što je uporno „kao žilava biljka koja se probija kroz kamenjar i upire oči prema suncu“, cvao tiho i zadugo na nebu našeg slikarstva. „Ako ju je Paunović nazvao pesnikom beogradske panorame, mi bismo je nazvali pesnikom cveća. Njeno cveće, mahom cvetalo granje i šiblje, sitni livadski cvetovi, toliko je ubedljivo da vam se čini da mu osećate miris, da mu možete ruku zavući između stabljika“, seća se Desanka na godišnjicu Lizine smrti, podsećajući da je između ostalog, njen opojni „Zumbul“, zajedno sa „Suncokretima“ i „Magnolijama“, bio veoma zapažen na Izložbi slika jugoslovenskih slikara u Londonu 1952 (Maksimović, 1983, 3). Pa opet, ni ovakav uspeh, nije podstakao tekuću kritiku da ovu slikarku ponovo aktivno vrati u fokus interesovanja, niti uznemirio savest naše, mahom patrijarhalne kulture.

Tiho, i neprimetno kako je dugo i živela, ipak vedra i puna duha, Liza Križanić je rešila da tako i ode sa ovog sveta. Nečujno, u svome krevetu, bez ceremonija, ljudi i oglašavanja datuma sahrane u novinama, njena je oporuka. Tako je i bilo: samotno i tužno na Novom groblju u Beogradu toga, 3. maja 1982, sahranjena je na parceli 34, u grobnici 42, zajedno sa majkom. Samo šest osoba je ispratilo Lizu Križanić, a među njima Desanka. „Skoro neprimetno, lagano, kao kad boje blede, izgubila se... Sklopile se oči koje su nam tumačile lepotu sveta“ (Maksimović: 1983, 3). Bez reči, suptilni odsjaji života neprolaznih magnovenja, vizuelna muzika na platnima jedne čiste osećajnosti, ipak neće prestati da nas zanose, zrače i znače, i posle nestanka autorke. Nezaboravni su susreti sa ovom pesnikinjom cveća − njenim najuspešnjim slikama, koje je dovode u društvo izvornih stvaralaca najplemenitijeg dara, nepresušne svežine i lepote sveta, uprkos svemu i nadolazećim vremenima.

Mada retki, temeljniji istoričari naše umetnosti Lizu Križanić svrstavaju u značajne predstavnike poetskog impresionizma srpskog slikarstva prve polovine dvadesetog veka. Ostvarena lakoća poetske prozračnosti, iskrenost, osećajnost i duh svevremene lepote, odlike su koje njeno slikarstvo koliko i neobičnu sudbinu, u svakom pogledu čine privlačnim i danas, u prvim decenijama ovog veka.

Literatura:

Jovanović, Vera: Liza Križanić: život i slikarstvo, izdanje autora, Novi Sad, 2001.

Jovanović, Vera: Liza Križanić, sećanja i pisma, Narodna biblioteka Kosjerić i autorka, Novi Sad, 2005.

Jovanović, Vera: Likovni krug Pavla Beljanskog: Tiski cvet, Novi Sad, 2010.

Popović, Radovan: Priča o Sretenu Mariću, Biblioteka Matice srpske, Novi Sad, 1996.

Maksimović, Desanka: rukopis, Izjava radi regulisana umetničkog staža L. Križanić, 1962. Čuva se u Legatu Lize Marić-Križanić u Kosjeriću.

Maksimović, Desanka: „Cveće Lize Križanić“, Politika, 30. april, 1. i 2. maj 1983, 3.

Paunović, Siniša: rukopis, izjava radi regulisanja umetničkog staža L. Križanić, 1962. Čuva se u Legatu Lize Marić-Križanić u Kosjeriću.

Paunović, Siniša: „Pesnik beogradske panorame“, Politika, 2. jul, 1966.

Popović, Radovan: Fragmenti o Lizi, Beograd, 1992. Tekst umnožen u kompjuteru, čuva se u Legatu Lize Marić-Križanić u Kosjeriću. 

Manojlović, Todor: „Bilder in Belgrad und Zagreb“, Belgrader echo, 1. decembar 1940, 7.

Doroški, Nada: Otrgnuto od zaborava, sećanja na ljude i događaje od 1922. do 1966. godine, izd. Slobodana Mašića, Beograd, 1997.

Korišćena dokumentacija i katalozi izložbi: arhiva slikarkine zaostavštine u posedu Legata Lize Marić Križanić u Kosjeriću, Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu i drugih institucija kulture.

Milunika MITROVIĆ
House of Culture
Kosjerić

https://doi.org/10.18485/knjiz.2017.7.7.11
UDC: 75.071.1:929 Marić-Križanić L.

Professional paper

Liza Marić Križanić: Beauty and Sensibility

The history of Serbian art is often unjust towards artists, especially women who did not show ambition to emphasize their creation at all costs, or to make it more visible in the public eye. They most often lived in the shadows of their famous husbands, fathers or brothers. That is the case of Draginja-Draga Marić, better known as Liza Križanić, a beautiful, educated artist and the muse of many significant painters, sculptors and writers. According to Vera Jovanović, who wrote a comprehensive monograph about the author, despite her active presence in the artistic life of Belgrade, Liza Križanić appeared on the Serbian artistic scene more prominently just before World War II as an already accomplished artist. Even though she and her husband were friends with many other prominent artists of that age, Liza never took them as direct role models and tried to remain true to her artistic expression, always trying to find her own path. Aside from her own literary opus of around four hundred works, she was also the muse of many famous artists and her image can be found on some forty paintings. Some historians of Serbian art place Liza Križanić as one of the more significant representatives of poetic impressionism of the first half of the twentieth century.

Keywords:

Liza Križanić, poetic impressionism, women artists, individual expression

 

Na početak stranice