Navigacija

Svetlana Stefanović
Nezavisna istraživačica
Beograd

10.18485/knjiz.2016.1.7
UDK: 316.663-055.2:323.1(=163.41)"1875/1918"
061.2-055.2(=163.41)(497.11)"1875/1918"

Originalni naučni članak

Žene u službi nacije i vojske (1875–1918)

Početak ženskog organizovanja u Srbiji pada u sredinu sedamdesetih godina 19. veka, za vreme Bosansko-hercegovačkog ustanka. Samo deceniju ranije u redovima Ujedinjene omladine srpske raspravljalo se o tome da li žene mogu da budu njeni ravnopravni članovi, te kako mogu da doprinesu ostvarenju nacionalnog ujedinjenja. Žene su proglašavane čuvarima tradicije i vaspitačicama omladine u nacionalnom duhu. U slučaju ratne opasnosti od njih se očekivalo da osnivaju bolnice i neguju ranjenike. Rad se fokusira na ženske organizacije i njihovu ulogu u ratovima, u kojima je Srbija učestvovala tokom druge polovine 19. i početkom 20. veka. Pri tom se pokušava odgovoriti na pitanje kako su one same vrednovale svoj nacionalni angažman i doprinos tokom ratova.

Ključne reči:

nacija, rod, nacionalni angažman, rat, ženska društva

Brojni istoriografski radovi na temu nacija i rod pokazali su da su se žene, da bi opravdale svoj politički angažman, od početka 19. veka pozivale upravo na naciju i otadžbinu. Rad na nacionalnom polju omogućio im je da istupe iz privatnog domena i prošire svoj delokrug.1 Pravo učešća u političkom životu žene su dobile najpre u onim zemljama, u kojima je bilo minimalnih klasnih napetosti, odnosno u kojima su nosioci borbe za pravo glasa bila jaka ženska udruženja za borbu protiv alkoholizma. U Evropi je borba za žensko pravo glasa tekla paralelno i gotovo istovremeno sa borbom za ukidanje cenzusnih sistema za muškarce.2

Kao i njihove savremenice iz drugih zemalja, žene u Srbiji u 19. i prvoj polovini 20. veka, to jest u Jugoslaviji između dva svetska rata, bile su isključene iz političke sfere.3 Za razliku od Sekretarijata žena socijaldemokrata, osnovanog 1910. godine, koji je neposredno pred Prvi balkanski rat organizovao proteste na izbornim mestima za žensko pravo glasa,4 Srpski narodni ženski savez, osnovan 1906. godine, samo se programski, deklarativno, založio za isto.5 Isticano je da su žene poput muškaraca davale svoj doprinos u ratovima, radeći kao bolničarke. Protivnicima ravnopravnosti oba pola, koji su postojeće stanje branili rečima da žene ne služe vojsku, poručivalo se da žene čine veliku uslugu otadžbini, rađajući joj sinove koji će je posle braniti.6

U periodu između dva rata u borbi za politička prava učestvovali su građanski i radnički ženski pokret, nezavisno jedan od drugoga, no povremeno sarađujući jedan sa drugim. Iz stenografskih beležaka Ustavotvorne skupštine vidljivo je da je za poslanike potencijalno žensko biračko telo predstavljalo nepoznanicu. Zavisno od svojih političkih ubeđenja pripisivali su ženama da su nezrele, konzervativne, to jest reakcionarne, intelektualno nerazvijene i bez osećaja za javno dobro. S druge strane, jedan manji broj poslanika zastupao je tezu da ženski doprinos tokom rata nije bio ništa manji od muškog.7 U prvoj fazi borbe za pravo glasa, koja je trajala do donošenja Vidovdanskog ustava, ženski pokret se takođe pozivao na herojsku ulogu žena tokom nacionalne borbe i ratova između 1912. i 1918. godine. U Ženskom pokretu, časopisu Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, Srpkinje su proglašene „vestalinkama nacionalne svesti“, koje su za vreme bugarske i nemačke okupacije stvorile „front za nacionalni otpor i fizički opstanak“ i samo time zaslužile pravo glasa.8 Jedna od osnivačica Kola srpskih sestara, Delfa Ivanić (1881–1972), u istom časopisu je naglasila da je „u mučnoj i velikoj borbi, rad srpske žene bio veći, od rada njenih ljudi. Bez njenog moćnog učešća, rad čoveka ne bi imao apsolutno nikakva uspeha“. Srpska žena je prema njenom mišljenju svoj istorijski zadatak izvršila tako što je sačuvala za vreme Osmanlija „srpsku rasu u svoj svojoj čistoti“.9 Osim pripadnica ženskog građanskog pokreta i socijalistkinje su svoj zahtev za političkim pravima temeljile na ulozi žena u ratovima.

Diskurs sifražetkinja iz drugih zemalja nije se mnogo razlikovao: još je Olimpija de Guž (Olympe de Gouges) pisala da „la nation“ nije muška, već da ujedinjuje muškarce i žene. Mnoge žene su tako sebe smatrale stubovima nacije, a naciju posmatrale kao jednu veliku porodicu u kojoj i muškarci i žene sarađuju.10

Početak ženskog organizovanja u Srbiji beleži se od sredine sedamdesetih godina 19. veka, kada je jedno za drugim bilo prvo osnovano Jevrejsko, a zatim Beogradsko žensko društvo. Samo deceniju ranije u redovima Ujedinjene omladine srpske11 raspravljalo se da li žene mogu da budu njeni ravnopravni članovi. Dok su predstavnik liberala u Srbiji Vladimir Jovanović (1833–1922) i pesnik Laza Kostić (1841–1909) smatrali da je carstvo žene kuća, a muškarca društvo, odnosno da su žene duhovno slabiji pol te da je priroda odredila njihov delokrug, Rus Ivan Ivanović Bočkarov zalagao se za ženino pravo na javni rad. Uprkos otporu pojedinaca „sestrama po Dušanu i Marku“ omogućeno je da budu članovi Omladine: „Naše ženskinje treba da kao sestre smatramo, pa da ih kao takve poštujemo; one su buduće saputnice našeg života, matere budućih Srba“.12

Na stranicama Matice, lista za književnost i zabavu Matice srpske i Mlade Srbadije, lista Ujedinjene omladine srpske za književnost i nauku moguće je ispratiti raspravu o ulozi žena u društvu, koja se vodila u redovima Omladinaca. Sekretar crnogorskog kneza Nikole, arhimandrit Nićifor Dučić (1832–1900), oduševljen patriotskim angažmanom Amerikanki za vreme rata za nezavisnost, predložio je tako u Mladoj Srbadiji da Srpkinje „kad srpska ratna truba zatrubi... i pozove Srbadiju sa svijeh strana u boj za najsvetije djelo, djelo narodnog oslobođenja i političkog ujedinjenja“, osnivaju mesne odbore, koji bi se bavili sakupljanjem novčanih priloga i sanitetskog materijala te negom ranjenika. Njihov zadatak bi, osim toga, bio da se u miru bave nacionalnom propagandom. Dučić je smatrao da žene, ukoliko žele da postanu ravnopravne i da zauzmu mesto u društvu koje „doliči obrazovanim i umno i moralno razvijenim ženama“, moraju svom snagom da rade na ostvarenju nacionalnog ujedinjenja.13 Jedan deo članova Omladine je, pak, ulogu žene isključivo svodio na vaspitanje omladine u nacionalnom duhu i očuvanje tradicije.

Među njima se izdvajalo mišljenje prve srpske borkinje za žensku zakonsku ravnopravnost – oslobođenje od očinske (roditeljske) i muževljeve vlasti – i pravo na obrazovanje. Draga Dejanović (1840–1871) je u školovanju videla sredstvo za uspostavljanje polne jednakosti i poboljšanje ekonomskog i socijalnog položaja žena. Nasuprot Nićiforu Dučiću, koji je tvrdio da je nacionalna sloboda preduslov individualne slobode i ravnopravnosti žena u društvu i državi, Draga Dejanović je stavljala znak jednakosti između oslobođenja naroda i oslobođenja žena, budući da su upravo one bile zadužene za vaspitanje budućih generacija u nacionalnom duhu.14 Pored vaspitanja dece u nacionalnom duhu i očuvanja narodnih običaja, ona je smatrala rađanje najvažnijom obavezom Srpkinja: „Naše majke treba da za sobom ostave veći, podmlađeni narod koji će moći današnju našu slabost i kukavičluk opravdati, koji će moći današnjim tuđinskim iskušenjima junački na branik stati“,15 što znači da je majčinstvo, prema njenom mišljenju, spadalo u sferu javnog odnosno političkog, a ne privatnog. Poput svojih evropskih savremenica, Draga Dejanović se zalagala za emancipaciju žene u ravnopravnog člana (srpske) nacije – vernost naciji, a ne pol trebalo je da bude preduslov učešća u javnom životu.16 

I Dučić i Dejanović, za razliku od Kostića, nisu se ustezali da kao uzor istaknu žene, koje nisu prezale da se uhvate oružja, kako bi odbranile svoj narod. Pesnik Laza Kostić je pak tvrdio da je naoružana i borbena žena znak iskvarenog shvatanja ženskog poziva i odraz muške nemoći.17 Po njegovom mišljenju, svoj delokrug trebalo je da žene, u slučaju rata, ograniče na negu ranjenika. Da se ugledaju na Kosovku devojku poručio je „srpskim sestrama“ i socijalista Svetozar Marković (1846–1875):

Ostavite za trenutak uspavljujuće ‚opere‘ i ‚fantazije‘, a pevajte pesme što bude srce u junaku! Ostavite slike pariskih moda (i podobne stvari) kojima vas vaša braća vaspitavaju, a čitajte kako se neguju bolesnici, kako se previjaju rane od kuršuma i sabalja!18

Ovde je neophodno da se spomene, da su prema nazorima romantizma, liberalne ideologije i teorije prirodnog prava, pod čijim uticajem je većina Omladinaca razvila svoje teze o ulozi žena, muškarci i žene imali različita prava i obaveze. Dok je svet (posao, država i politika) pripadao muškarcu, žena je bila zadužena za porodicu, vaspitanje dece, vođenje domaćinstva odnosno uređenje privatnog života uopšte. Obrazloženje za podelu na mušku i žensku sferu u društvu pronalazilo se u „prirodnom poretku“, prema kome je drugi pol bio za stepen niže od onog prvog.19

Osnivanje Jevrejskog i Beogradskog ženskog društva 1874/75. godine imalo je dvojako značenje: s jedne strane žene su postale vidljive u javnom prostoru i stekle mogućnost, neovisno od političkih organa, državnih i drugih institucija u koje su pristup imali samo muškarci, da kroz svoja udruženja učestvuju u nacionalnim i društvenim zbivanjima zemlje. U okvirima udruženja, njegove članice su sakupljale nova iskustva, sticale političke veštine te se usavršavale u komunikaciji sa javnim instancama. Činom formiranja udruženja, žene su signalizovale, da su zainteresovane za događaje izvan svoje kuće, sposobne za preuzimanje društvene odgovornosti te da se znaju samostalno, demokratski organizovati. S druge strane, formiranje ženskih organizacija pospešilo je obrazovanje novog ženskog identiteta, odnosno razvijanje političkih i emancipatorskih aspiracija.20 Kako se osnivanje Beogradskog ženskog društva poklopilo sa izbijanjem Bosansko-hercegovačkog ustanka i kako su se njegove članice odmah na početku svog javnog delovanja posvetile upravo sakupljanju priloga, u novcu i stvarima, za ustanike, kao neizbežan zaključak se nameće da je unutar Ujedinjene omladine srpske bio zapravo postavljen kamen temeljac za aktivni, samostalni angažman žena na nacionalnom polju. Već tokom prvog rata između Kneževine Srbije i Osmanskog Carstva (1876/77) članice Ženskog društva su osnovale rezervnu bolnicu i negovale ranjenike.21 Svojim angažmanom beogradske dame su podstakle osnivanje patriotiskih, ženskih društava i po drugim gradovima Srbije.22

Da je patriotski angažman žena bio dobro primljen u Srbiji svedoči ne samo preuzimanje protektorata nad društvom od strane kneginje Natalije, već i saradnja sa Srpskim društvom Crvenog krsta23 (osnovano 1876. godine), kao i vojnim i državnim strukturama. Vojni sanitet je bio upućen na podršku ovih društava, budući da se hronično borio sa manjkom medicinskog osoblja (lekara i bolničara) i sanitetskog materijala.24 Prema Uspomenama Natalije Obrenović, manjkavosti u njegovoj organizaciji naročito su došle do izražaja za vreme Srpsko-bugarskog rata (1885/86), kada je bez najave pet stotina ranjenika bilo transportovano teretnim vozom iz Niša za Beograd (kasnije je bilo stiglo još 1500). Tokom šesnaestočasovne vožnje nije bilo nikoga ko bi ih negovao. Zato što je skoro svo raspoloživo medicinsko osoblje bilo mobilisano i poslato na front, ranjenici su do dolaska lekara iz Beča bili zbrinuti zahvaljujući angažmanu stanovnika prestonice, pre svega žena.25 I pored toga što je bila upućena na pomoć žena, Srpsko društvo Crvenog krsta bila je jedina od strane države priznata organizacija za pružanje dobrovoljne pomoći u ratnim periodima. Početkom poslednje decenije 19. veka upravi Ženskog društva bio je upućen poziv za uspostavljanje koordinisane saradnje od strane predsedništva Crvenog krsta, koji je ona odbila iz straha da će imati samo obaveze, ali ne i prava.26 Postojala je čak ideja da se sva ženska udruženja zakonski obavežu na rad u bolnicama u ratnim vremenima.27

Da bi nagradila patriotski angažman žena, država je ustanovila zlatnu i srebrnu medalju kraljice Natalije. S duge strane, same članice „divnog kola Ženskog društva“, pod protektoratom kneginje/kraljice Natalije okupljene „srpske matere, ljube i seje“, izjednačavale su svoj angažman tokom rata, koji su nazivale i svojom „svetom dužnošću“, sa vojnom obavezom muškaraca. Na stranicama Domaćice, organa Beogradskog ženskog društva, formirana je slika Natalije kao skromne, milostive i plemenite „prve srpske majke“, koja štiti i pomaže siromašne u miru i ranjene u ratu, ali koja je istovremeno strah i trepet za svoje neprijatelje. U ulozi nove Kosovke devojke, kraljica je trebalo da služi kao uzor i potpiruje patriotski zanos među ženama. Na idealan način, ona je bila otelotvorenje društveno poželjnih ženskih osobina.28

Gotovo 25 godina Beogradsko društvo je, pored Jevrejskog, bila jedina ženska organizacija u Srbiji, koja je delovala na dobrotvornom, pedagoškom, ekonomskom, nacionalnom i socijalnom polju. Na prelazu iz 19. u 20. vek situacija se promenila: u Srbiji je, kao i u drugim evropskim zemljama, došlo do razvoja mreže najrazličitijih ženskih udruženja. Novoosnovana društva su imala uži delokrug, tako da su mogla postizati bolje rezultate na polju svoga delovanja. Odbor gospođa, koji je dobio ime po prvoj kneginji „obnovljene Srbije“, Ljubici Obrenović, osnovan 1899. godine, imao je zadatak da „mobiliše sve snage, duhovne i materijalne“ za glavne tadašnje nacionalne ciljeve, koje je Srbija imala na Kosovu i u Makedoniji („prvo za održanje porobljenih i drugo za pripremanje oslobođenja“). Odbor je podržavao mitropolit, Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova, kao i dvor. Smatralo se da angažman članica ovog društva, u spomenutim oblastima, neće izazvati sumnju i biti ometan od strane osmanskih vlasti.29 Prema rečima predsednice Milke Vulović (1853–1928), Odbor i njegovi pododbori su svojim radom suzbijali ne samo bugarsku nego i katoličku propagandu.30

Kolo srpskih sestara, osnovano 1903, bilo je drugo žensko udruženje s isključivo nacionalnim programom, koje je javno mnjenje prihvatilo sa nepoverenjem. Prema svedočenju Delfe Ivanić, ona je po pojedinim novinama bila sumnjičena da želi „u Beogradu osnovati jedno žensko političko društvo“, kritici su bili izloženi i činovnici Ministarstva inostranih dela te srpskog poslanstva u Carigradu, koji su učestvovali u realizaciji ideje. Nasuprot tezi osnivača Kola, da je „Maćedonija od iskona srpska zemlja, da joj gori krov nad glavom“ te da je humana i nacionalna dužnost Srbije da joj pomogne, stajao je stav dela javnog mnjenja da je „Bugarska u Maćedoniji vatru upalila i ustanak izazvala,31 pa je valja pustiti neka je ona sama i ugasi“.32 Osim sakupljanja humanitarne pomoći za Srbe izvan granica Srbije, Kolo je pomagalo i četničku akciju33 (pomoć je obuhvatala sakupljanje novca za oružje i municiju, ali i krijumčarenje istog preko granice).34 Nakon proglašenja aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, društvo je pozvalo na protest protiv politike Austrije i organizovalo zbor Srpkinja. Na kraju skupa bio je pročitan memorandum, kojim su se Srpkinje obavezale da će stati „pod zastavu uza svoju braću, sinove i muževe, da sa njima zajedno izvojuju silom ono što im neumoljiva Evropa brani, ili da s ponosom i slavom izginu“.35 Kolo je sarađivalo je sa Narodnom odbranom, podržavalo moralno i finansijski pripadnike tajne organizacije Mlada Bosna i politiku Hrvatsko-srpske koalicije nastale u Hrvatskoj 1905. godine. Pored toga, Kolo je već 1906. godine organizovalo kurs za bolničarke uz saradnju lekara Opšte vojne bolnice. Nakon 1909. godine kada je bilo doneseno „Pravilo o srpskim dobrovoljnim vojnim bolničarkama“ (prema članu 1, svaka srpska građanka od 18 do 55 mogla je postati dobrovoljna bolničarka, ako je bila zdrava i završila bolničarski kurs ili školu), Kolo srpskih sestara je vršilo upise na kurseve.36

U razdoblju pred početak balkanskih ratova Kolo srpskih sestara bila je najmasovnija, najorganizovanija i najuspešnija organizacija u Kraljevini. Za razliku od Ženskog društva ono je uspelo da politizuje i mobiliše pripadnice različitih slojeva društva. Učešće muškaraca u organizovanju i radu ženskih udruženja nije bio fenomen tipičan samo za ženska društva u Srbiji i Južnoj Ugarskoj. Muškarci (građani ili crkveni velikodostojnici) su često zauzimali vodeće pozicije (najčešće zapisničara ili blagajnika) unutar na primer nemačkih ženskih udruženja; mada je ponekad njihova uloga bila više reprezentativnog karaktera.37 Povezanost Kola srpskih sestara sa činovnicima Ministarstva inostranih dela pokazuje da je deo političke elite bio svestan da uspeh nacionalnog projekta zavisi i od masovnog angažmana žena.

Kao što je već rečeno, Kolo je sarađivalo sa Narodnom odbranom, kulturno-nacionalnom organizacijom, prvobitno nastalom za prikupljanje dobrovoljaca i materijalnih sredstava nakon aneksije Bosne i Hercegovine. Po završetku aneksione krize, Narodna odbrana je postavila sebi zadatak:

da koncentriše, oživi i preporodi privatnu inicijativu u Srbiji i time odgovori najvažnijoj potrebi koja se u Srbiji posle aneksije osetila, a ta je bila stvaranje nove Srbije, spremnije Srbije, jače, sposobnije za borbu nego što je bila ona koju je zatekla aneksija.38

Pri tome je računala na pomoć muškaraca, ali i žena. Prema programu Narodne odbrane dobrotvorni rad i vaspitanje omladine, kao i prosvećivanje seljanki spadalo je u delokrug rada ženskih društava. Polazeći sa stanovišta da je Srbija zemlja sa malom, stajaćom vojskom, a okružena jakim neprijateljskim vojskama, Narodna odbrana se u godinama pred balkanske ratove zalagala za dizanje fizičke i borbene spremnosti celokupnog naroda, kroz sportska društva: konjičke, streljačke i gimnastičarske družine.39 „Uz Srbina, zdrava telom i plemenita duhom, treba i mora da stoji i Srpkinja, jaka i telom i duhom“.40

Deo programa Narodne odbrane odgovarao je onome za šta se zalagao Slovenski jug, društvo koje je godine 1902. osnovala grupa stranački neopredeljenih studenata. Sledeće godine, u novembru 1903., pojavio se i prvi broj njihovog lista pod istim nazivom. Nacionalni cilj jugoslovenskog omladinskog pokreta bilo je stvaranje prvo saveza Srbije, Bugarske i Crne Gore, a potom svih Južnih Slovena. Slovenski jug je tako propagirao i programske ciljeve Narodne odbrane i zalagao se za njihovo prihvatanje širom sprstva.41 Upravo je u tom listu, u predvečerje balkanskih ratova, Isidora Sekulić (1877–1956), tada na početku svoje karijere, objavila niz nacionalnopropagandnih članaka. U skladu sa zahtevima Narodne odbrane, u jednom od njih se založila za političko jedinstvo i zajednički rad svih patriotskih udruženja u Srbiji, kao i intenziviranje njihove delatnosti. Pridošlica iz Austro-Ugarske, nastavnica na višim ženskim školama u Šapcu i Beogradu, bila je pristalica hrvatsko-srpskog ujedinjenja. Iz teksta u tekst tokom 1912., njena retorika postajala je sve oštrija i borbenija: „[...] naše sunce [je] crno jer je Austrija stala ispred njega [...] naše sunce [će] granuti kad uklonimo Austriju ispred njega“.42 U leto, uoči Prvog balkanskog rata, Sekulić se izjasnila za upotrebu sile u rešavanju nacionalnog pitanja: „Mi u ovom trenutku možda nismo onoliko pametni [...] koliko bi neki to od nas tražili. [...] možda nimalo pametni, jer govorimo o tamnici, vešalima i osveti, i volimo topove, vatru i krv“.43 U članku upućenom „Srpskoj ženi“ ona je od svog pola zatražila jaku nacionalnu svest i držanje:

Probudi se, srpska ženo, i kucni po srcu i ponosu i druge srpske žene, i pođite od ognjišta do ognjišta, i od gnezda do gnezda, i pepelom gušite vatre oko kojih se mekušci greju i iz gnezda bacajte decu koja se u ime narodnog zaveta ne krste. Jer propast naroda je greh i žena i dece, i kad se narod u korenu zatre, niko ne treba da preživi.44

Uz to, ona je upozorila da se u ratnim vremenima koja dolaze, od žena očekuje da poput muškaraca hrabro izvršavaju svoje zadatke: „U ovoj zemlji i u ovom narodu je vreme nestrpljenja i srdžbe i osvete, vreme teških žrtava i umiranja bez povratka“.45

Isidora Sekulić nije bila jedina žena koja je perom agitovala za nacionalnu stvar. Srpski narodni ženski savez je nakon aneksije pokušao da preko internacionalnih ženskih organizacija (International Woman Suffrage Alliance i International Council of Women) skrene pažnju na srpsko nacionalno pitanje. Predsednici Međunarodnog saveza žena, Ledi Aberdin (Lady Aberdeen, 1857–1939) bio je upućen memorandum sa molbom da se „zauzme kod predstavnica svih ženskih društava za teško uvređeno Srpstvo“. Na kongresu Međunardnog saveza za pravo glasa 1911. u Stokholmu, izaslanica Saveza je pokušala zainteresovati njegove učesnice, odnosno skandinavsku javnost uopšte, za srpsko nacionalno pitanje.46

Vardar, almanah Kola srpskih sestara za 1910. godinu, izvestio je svoje čitaoce da je u Šumadiji tokom aneksione krize bila formirana ženska dobrovoljačka legija, koja je bila spremna da, ako zatreba, oružjem brani prava svoga naroda. Ove srpske Amazonke bile su očigledan dokaz da je „Srpkinji Otadžbina preča od svega“.47 Ženama je na različite načine, tokom 19. i prve polovine 20. veka, bilo stavljano do znanja da je u vreme ratne opasnosti njihova prva dužnost da osnivaju bolnice i staraju se o ranjencima. Pravo nošenja oružja i ubijanja bilo je u principu rezervisano za muškarce. Zahvaljujući istraživanjima istoričarke Božice Mladenović, poznato je da su za vreme Topličkog ustanka (1917) žene obavljale najrazličitije zadatke u svojstvu kurira, obaveštajaca, jataka, stražara, agitatora i naravno bolničarki. One su nabavljale i dopremale komitama hranu i municiju, odnosno pružale im neophodnu logističku podršku.48 Imenom i prezimenom poznat je vrlo mali broj žena, koji je preobučen i pod muškim imenom učestvovao u ratnim dejstvima. Rizna Radović se borila u komitskim odredima pod imenom Stojan Radenković i tek je prilikom ranjavanja bio otkriven njen pravi pol. Živana Terzić,  nazvana „Amazonkom sa Drine“, svoju ratničku karijeru je otpočela kao četnik u Makedoniji. Osim vojvode Đorđa Ristića, koji je bio pristao da je primi u četu, ostali saborci nisu znali njen pravi pol. Za vreme balkanskih ratova Živana Terzić je radila kao bolničarka, dok se u Prvom svetskom ratu pridružila srpskoj vojsci i napredovala od čina kaplara do čina narednika. Za iskazanu hrabrost bila je odlikovana medaljom za hrabrost.49 Najpoznatija žena koja se preobučena u muškarca borila u redovima srpske vojske bila je Milunka Savić (u inostranoj štampi slavljena kao srpska Jovanka Orleanka). Ona se pod imenom Milun borila od 1912. godine u redovima Drinske divizije. U borbama kod Skadra bila je ranjena i tom prilikom je bio otkriven njen pol. Iz Balkanskih ratova je izašla sa činom kaplara i medaljom za hrabrost. Uprkost tome što žene nisu potpadale pod vojnu obavezu i bile mobilisane, Milunka Savić je zajedno sa vojskom prešla Albaniju i borila se na Solunskom frontu. Iz Prvog svetskog rata vratila se sa činom narednika i kao nosilac više domaćih i inostranih medalja za hrabrost.50

Fenomen žena koje su se preobučene u muškarce borile u ratovima, odnosno amazonki, nije bio tipičan samo za Srbiju. Tokom ratova Pruske protiv Napoleona na primer, u redovima pruske armije borio se i jedan broj žena. I dok su s jedne strane u javnosti bile prihvaćene i slavljene kao junakinje ratnice preobučene u muškarce, s druge strane bila je odbačena svaka inicijativa za kolektivnim naoružavanjem žena.51 Za žene koje su se borile u redovima srpske armije tipično je da su bile uglavnom seljačkog porekla te da su ostale u redovima vojske i nakon što je njihov pravi pol bio otkriven.52 Pored muške odeće one su preuzimale i ostale muške atribute: vizuelni izgled je dopunjavala kratka kosa, govorile su u prvom licu muškog roda, oponašale su muško držanje i ponašanje. Prema pisanju Flore Sends (Flora Sandes), među saborcima Milunke Savić se govorkalo da je upucala muškarca iz svog sela, zbog toga što je dotični bio uvredio njenu sestru.53 Sama Sends je imala priliku da sa saborcima poseti bordel. Žene su dobrovoljno stupale u vojsku iz najrazličitih motiva: iz ljubavi prema nekom borcu (Živana Terzić se, prema sopstvenom svedočenju, iz ljubavi prema Milanu – svom kasnijem mužu, pridružila četnicima), osvete (za vreme Prvog svetskog rata Živana Terzić se pridružila vojsci u želji da osveti poginulog brata), avanturizma (u četi Koste Vojinovića, koji je privlačio svojim fizičkim izgledom i koga je pratila priča da je princ Đorđe Karađorđević, koji je sa Solunskog fronta došao da podigne ustanak, nalazilo se najviše ratnica), ali i patriotizma. Neke od njih, kao što je pokazala analiza Božice Mladenović, u uslovima ratne opasnosti i životne ugroženosti nisu imale drugi izbor. Dobrovoljnim pristupanjem armiji i odlaskom u borbu, žene su prelazile i granice hegemonog rodnog poretka i atara sela u kome su se rodile. Tim činom dobijale su priliku da budu slavljene zbog sopstvenih dela i hrabrosti, odnosno da svoj život ne definišu u skladu sa vladajućim društvenim normama već prema sopstvenim težnjama. Demobilizacija i napuštanje muškog sveta, ako se može generalizovati iskustvo Flore Sends, teže im je padalo, nego navikavanje na njega.54

Ženski borci bili su, u navedenom vremenskom periodu, tolerisani u redovima srpske vojske, ali bez obzira na intencije Narodne odbrane, država nije pokušala masovno da mobiliše žene. Ratnice su bile slavljene i odlikovane za svoju hrabrost, pozivane na proslave godišnjica pobede i novčano nagrađene za svoje zasluge u ratu iz državnog i kraljevog fonda, odnosno blagajne Kola srpskih sestara. Na rat se ipak gledalo kao na „muški posao“, a na kukavičluk kao žensku karakteristiku.55 Primetno je i da su ženska udruženja slavila svoja postignuća, kao i herojske poduhvate svojih članica tokom rata, ali se nisu konkretno pozivala na podvige ratnica.

Samostalno (kao pojedinici) ili organizovano (kroz udruženja), žene su delovale u javnoj sferi. One možda nisu donosile političke odluke, odlučivale o ratu i miru, ali im se ne može poreći aktivna uloga – žene su bile akteri u istorijskim zbivanjima. Članice ženskih udruženja su u ratovima učestvovale iz osećaja patriotske dužnosti – političke i emancipatorske aspiracije stajale su u pozadini njihovog delovanja. Po završetku Prvog svetskog rata i nakon raspršenih nada da će Vidovdanskim ustavom ženama biti dato pravo glasa, u Kraljevini SHS formiran je pokret za žensko pravo glasa. Zahtev za aktivno i direktno učešće žena u političkom životu zemlje, nije međutim naišao na široko odobravanje u vladajućim krugovima tog doba.


[1] Vidi Susanne Asche, „Vorwort“, Frauen und Nation, Frauen & Geschichte Baden Würtemberg (Tübingen: Silberburg-Verlag, 1999): 9-11 i Ute Planert, „Vater Staat und Mutter Germania: Zur Politisierung des weiblichen Geschlechts im 19. und 20. Jahrhundert“, Nation, Politik und Geschlecht. Frauenbewegungen und Nationalismus in der Moderne, Hg. Ute Planert (Frankfurt/New York: Campus 2000): 15-65.

[2] Gizela Bok, Žena u istoriji Evrope. Od srednjeg veka do danas (Beograd: Clio, 2005), 233-234.

[3] Pred Prvi svetski rat je u Srbiji ca. 50. 000 muškaraca bilo bez prava glasa. Neda Božinović, Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku (Beograd: „Devedesetčetvrta“; „Žene u crnom“, 1996), 84. Vidovdanskim ustavom bilo je uvedeno puno biračko pravo za muškarce (izuzeti su bili oficiri, podoficiri i vojnici na odsluženju vojnog roka).

[4] „Naša prva reč!“, Jednakost, br. 3 (1910): 13.

[5] „Statut S.N.Ž.S. sa izmenama i dopunama“, Domaćica br. 10 (1911): 358-359.

[6] Delfa Ivanić, „Predavanje Dr. Keti Širmaherove i naše ženske prilike“, Domaćica, br.  12 (1906): 366.

[7] Stenogragske beleške Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, br. 42,43 (Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 1921): 9, 13; 8-28.

[8] Mileva Petrović, „Opštinski izbori i naše žene“, Ženski pokret br. 2 (1920): 9-10.

[9] Delfa Ivanić, „Naše žene u svojoj društvenoj ulozi“, Ženski pokret br. 4 i 5 (1920): 23.

[10] Politička teorija o državi koja je „muškog pola“ nastala je pre svega na nemačkom govornom području. Teodor Momsen (Theodor Mommsen) je tako tvrdio da je „politička aktivnost obaveza muškarca“. Gizela Bok, nav. Delo 214, 229.

[11] Osnovana u augustu 1866. godine u Novom Sadu, na inicijativu bečkog srpskog, studentskog udruženja „Zora“. Sa ciljem da se narod osvesti, podigne, osposobi za nove uslove života i borbe za opstanak. Bilo je tu i revolucionarnog shvatanja da narod treba spremiti za „izvesni čas“, nacionalno oslobođenje i ujedinjenje. Jovan Skerlić, Omladina i njena književnost (1848-1871): Izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba (Beograd: Srpska kraljevska akademija, 1906): 150-151.

[12] Jovan Skerlić, nav. delo, 121, 269; Neda Božinović, nav. delo, 31-34.

[13] Nićifor Dučić, „Iskrena riječ Srpkinjama“, Mlada Srbadija, br. 10 (1871): 148-149.

[14] Draga Dejanović, „Emancipacija Srpkinja“, Matica, br. 4 (1870): 82.

[15] Draga Dejanović, „Srpskim majkama“, Mlada Srbadija, br. 7 (1870): 105.

[16] vidi Ute Planert, „Die Nation als Reich der Freiheit für Staatsbürgerinnen: Louise Otto zwischen Vormärz und Reichsgründung“, u Ute Planert, nav. delo: 113-130.

[17] „Prvo javno predavanje u Novom Sadu“, Matica, br. 24 (1867): 604.

[18] Svetozar Marković, „Srpskoj omladini. Umesto odgovora nekim omladinskim društvima“, u Sabrani spisi, sv.1 (Beograd: Kultura, 1960): 25.

[19] Gizela Bok, nav. delo, 117.

[20] usporedi Rita Huber-Sperl, „Einleitung“, u Organisiert und engagiert. Vereinskultur bürgerlicher Frauen im 19. Jahrhundert in Westeuropa und den USA, Hg. Rita Huber-Sperl (Königstein/Taunus:  Ulrike Helmer Verlag, 2002): 12, 16-20.

[21] U delokrug njegovog delovanja spadalo je i šivanje rublja za vojnike, pravljenje sanitetskog materijala, pružanje novčane i druge pomoći ratnoj siročadi, udovicama i vojnim invalidima.

[22] Stana Simić, Osnivanje i razvitak prvog kragujevačkog ženskog društva „Crvenog krsta“ za vreme srpsko-turskog rata 1876. god.,(Kragujevac: 1878): 2.

[23] Osnovano 1876. godine na inicijativu dr Vladana Đorđevića (1844–1930). Vladimir Stanojević, Istorija srpskog vojnog saniteta - naše ratno sanitetsko iskustvo, priredili Miroslav Jovanović i Miroslav Perišić (Beograd: Vojno izdavački i novinski centar, 1992): 71-76.

[24] Zbrinjavanje ranjenika je često zavisilo i od dobre volje stanovnika, koji su naseljavali zone u blizini fronta. Ibid., 70-90, 118, 188.

[25] Natalija Obrenović, Moje uspomene, priredila Ljubinka Trgovčević (Beograd: Srpska književna zadruga, 1999): 159-161.

[26] Prema ovom planu, Žensko društvo je trebalo da se obaveže da će u periodima mira da šiva rublje i sanitetski materijal. U slučaju rata, ono bi bilo obavezno da stavi na raspolaganje određeni broj žena koje bi u svojstvu bolničarki, domaćica, nadzornica, kuvarica i pralja dobrovoljno radile u bolnicama Crvenog krsta. S druge strane, Srpsko društvo Crvenog krsta se obavezivalo da će organizovati kurseve za bolničarke. „XXIII. Glavni (redovan) skup Ženskog društva 23. 2. 1892. u Beogradu“, Domaćica 1(1892): 70. Saradnja ženskih društava sa društvima Crvenog krsta je bila uobičajena pojava u ovom vremenskom periodu. Glavni zadatak Otadžbinskog ženskog društva (der Vaterländische Frauenverein), osnovanog na inicijativu pruske kraljice Avguste (Augusta), bilo je pružanje potpore upravo društvima Crvenog krsta. U razdobljima mira trebalo je da patriotski zanos stanovništva održava budnim. Društvo je tesno sarađivalo sa državnim organima. Andrea Süchting-Hänger, „Gleichgroße mut‘ge Helferinnen in der weiblichen Gegenwelt: Der Vaterländische Frauenverein und die Politisierung konservativer Frauen 1890–1914“, u Ute Planert, nav. delo: 131-146.

[27] Vladimir Stanojević, nav. delo, 119.

[28] „Zastave legije, koja je nosila ime srpske kraljice Natalije, odmah iduće godine zadavale su strah i užas svima Turcima. I ne samo u Stambolu, nego i u svima evropskim prestonicama čulo se za to ime, znalo se za legiju Natalije. U isto vreme kraljica Natalija obilazila je bolnice, negovala je ranjenike i lebdela nad njima kao anđeo budućnosti srpske. Dočekivala je šumatovačke junake onako isto, kao što je Kosovka devojka dočekivala kosovske junake. (...) Kad u prvoj borbi Srbin nije uspeo, nastupila je i druga i treća. U svim tim prilikama kraljica Natalija prednjačila je...“ „Drugi maj“, Domaćica, br. 5 (1888), 113-114.

[29] Gr. Božović, „Značaj rada Odbora gospođa ‚Kneginja Ljubica‘ za južnu Srbiju“, u Spomenica Društva „Kneginja Ljubica“ o četrdesetoj godišnjici društvenog raga (Beograd: 1939): 19, 21.

[30] IAB, 1084, knjiga 1 1903/4.

[31] U leto 1903. godine osmanske vlasti su brutalno ugušile Ilindenski ustanak. Usledilo je organizovanje srpske četničke akcije u Makedoniji.

[32] Delfa Ivanić, „Pre dvadeset godina“, Vardar, sv. 13 (1924): 11.

[33] ASANU, 14515/9; 14515/1: 111-113.

[34] IAB, 1119-50.

[35] Katarina Ambrozić, Nadežda Petrović 1873–1915 (Beograd: Srpska književna zadruga, 1978): 248-262.

[36] Vladimir Stanojević, nav. delo, 833-834.

[37] Sabine Rumpel-Nienstedt, „Thäterinnen der Liebe – Frauen in Wohltätigkeitsvereinen“, u Schimpfende Weiber und patriotische Jungfrauen. Frauen im Vormärz und in der Revolution 1848/49, Hg. Carola Lipp (Baden-Baden: Nomos Verlagsgesellschaft, 1998): 217.

[38] Milan Pribićević, „Uspešan rad Narodne odbrane“, Slovenski jug, br. 35 (1910): 279.

[39] Narodna odbrana, (Beograd: Nova štamparija „Davidović“, 1911): 11, 17-22, 25-26.

[40] Ibid.,26.

[41] Mira Radojević, Naučnik i politika. Politička biografija Božidara V. Markovića (1874˗1946) (Beograd: Filozofski fakultet, 2007): 84, 93.

[42] Isidora Sekulić, „Nekim našim omladincima. Uz naš odgovor srpstvu“, Slovenski jug, br. 31 (1912): 242.

[43] Ibid.

[44] Isidora Sekulić, „Srpskoj ženi“, Slovenski jug, br. 15 (1912): 115.

[45] Ibid., 114.

[46] „Rad konferencije Srpskog narodnog ženskog saveza“, Domaćica, br. 1 (1910): 30; „Izveštaj podnesen Srpskom narodnom ženskom savezu sa Kongresa za žensko pravo glasa koji je držan u Štokholmu od 12-17 juna 1911. godine“, Domaćica, br. 9 (1911): 323-330.

[47] Uprava, „Kolo srpskih sestara“, Vardar, sv. 5 (1910): 30.

[48] Božica Mladenović, Žena u Topličkom ustanku 1917. (Beograd: Socijalna misao, 1996): 29-31.

[49] Božica Mladenović, „Živana Terzić – ratnik sa Drine“, Istorijski časopis, knj. 49 (2002): 275-278.

[50] Vojna encikopedija, sv. 8 (Beograd: Vojnoizdavački zavod, 1974): 481.

[51] vidi Karen Hagemann, „Männlicher Muth und Teutsche Ehre“. Nation, Militär und Geschlecht zur Zeit der Antinapoleonischen Kriege Preußens (Paderborn, München, Wien, Zürich: Schöningh, 2002): 383-393.

[52] Flora Sends nije uzeta u obzir, jer je kao Engleskinja uživala privilegovan položaj u redovima srpske vojske. Obični vojnici u njoj su videli predstavnika savezničke vojske, odnosno cele Engleske, koja ih neće ostaviti na cedilu. Flora Sandes, An English Woman-Sergeant in the Serbian Army (London-New York-Toronto: Hodder & Stoughton, 1916): 91, 179.

[53] Milunka je svojim nedisciplinovanim ponašanjem izluđivala engleske oficire. Flora Sandes, The Autobiography of a Woman Soldier: A Brief Record of Adventure with the Serbian Army 1916-1919 (London: H. F. & G. Witherby, 1927): 76-79.

[54] „I cannot attempt to describe what it now felt like, trying to get accustomed to a woman‘s life and women‘s cloths again; and also to ordinary society after having lived entirely with man for so many years. Turning from a woman into a private soldier proved nothing compared with turning back again from soldier to ordinary woman. It was like losing everything at one fell swoop, and trying to find bearings again in another life and an entirely different world“. Ibid, 220.

[55] Dnevnik Koste Milovanovića Pećanca od 1916. do 1918. godine, priredila Božica Mladenović (Beograd: Istorijski institut SANU, 1998): 122.

Literatura:

Ambrozić, Katarina. Nadežda Petrović 1873–1915. Beograd: Srpska književna zadruga (1978).

Asche, Susanne. „Vorwort“, Frauen und Nation, Hg. „Frauen&Geschichte Baden Würtemberg“. Tübingen: Silberburg-Verlag, (1999): 9-11.

Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope. Od srednjeg veka do danas. Beograd: Clio, 2005.

Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: „Devedesetčetvrta“; „Žene u crnom“ (1996).

Vojna encikopedija, sv. 8. Beograd: Vojnoizdavački zavod (1974).

Mladenović, Božica. Žena u Topličkom ustanku 1917. Beograd: Socijalna misao (1996): 29-31.

Mladenović, Božica. „Živana Terzić – ratnik sa Drine“, Istorijski časopis, knj. 49 (2002): 275-278.

Planert, Ute. „Vater Staat und Mutter Germania: Zur Politisierung des weiblichen Geschlechts im 19. und 20. Jahrhundert“, Nation, Politik und Geschlecht. Frauenbewegungen und Nationalismus in der Moderne, Hg. Ute Planert. Frankfurt/New York: Campus (2000): 15-65.

Planert, Ute. „Die Nation als Reich der Freiheit für Staatsbürgerinnen: Louise Otto zwischen Vormärz und Reichsgründung“, Nation, Politik und Geschlecht. Frauenbewegungen und Nationalismus in der Moderne, Hg. Ute Planert. Frankfurt/New York: Campus (2000): 113-130.

Radojević, Mira. Naučnik i politika. Politička biografija Božidara V. Markovića (1874–1946). Beograd: Filozofski fakultet (2007).

Rumpel-Nienstedt, Sabine. „Thäterinnen der Liebe – Frauen in Wohltätigkeitsvereinen“,  Schimpfende Weiber und patriotische Jungfrauen. Frauen im Vormärz und in der Revolution 1848/49, Hg. Carola Lipp. Baden-Baden: Nomos Verlagsgesellschaft (1998): 206-231.

Süchting-Hänger, Andrea. „Gleichgroße mut‘ge Helferinnen in der weiblichen Gegenwelt: Der Vaterländische Frauenverein und die Politisierung konservativer Frauen 1890–1914“, Nation, Politik und Geschlecht. Frauenbewegungen und Nationalismus in der Moderne, Hg. Ute Planert. Frankfurt/New York: Campus (2000): 131-142.

Hagemann, Karen. „Männlicher Muth und Teutsche Ehre“. Nation, Militär und Geschlecht zur Zeit der Antinapoleonischen Kriege Preußens. Paderborn, München, Wien, Zürich: Schöningh (2002).

Huber-Sperl, Rita. „Einleitung“, Organisiert und engagiert. Vereinskultur bürgerlicher Frauen im 19. Jahrhundert in Westeuropa und den USA, Hg. Rita Huber-Sperl. Königstein/Taunus:  Ulrike Helmer Verlag (2002): 11-37.
 

IZVORI

Arhivska građa

ASANU, Memoari Delfe Iv. Ivanića 14515/1; 14515/9

IAB, Fond odbor gospođa Društva „Kneginja Ljubica“ 1084

IAB, Porodični fond Glavinić: Dobrila Glavinić Knez Milojković 1119-50

Periodika

Domaćica

Ženski pokret

Matica

Mlada Srbadija

Slovenski jug

Ostali izvori

Božović, Gr. „Značaj rada Odbora gospođa ‚Kneginja Ljubica‘ za južnu Srbiju“,  Spomenica Društva „Kneginja Ljubica“ o četrdesetoj godišnjici društvenog raga. Beograd (1939): 17-21.

Dnevnik Koste Milovanovića Pećanca od 1916. do 1918. godine, priredila Božica Mladenović. Beograd: Istorijski institut SANU (1998).

Marković, Svetozar. „Srpskoj omladini. Umesto odgovora nekim omladinskim društvima“,  Sabrani spisi, sv.1. Beograd: Kultura (1960).

Narodna odbrana. Beograd: Nova štamparija „Davidović“ (1911).

Obrenović, Natalija. Moje uspomene, priredila Ljubinka Trgovčević. Beograd: Srpska književna zadruga (1999).

Sandes, Flora. An English Woman-Sergeant in the Serbian Army. London-New York-Toronto: Hodder & Stoughton (1916).

Sandes, Flora. The Autobiography of a Woman Soldier: A Brief Record of Adventure with the Serbian Army 1916–1919. London: H. F. & G. Witherby (1927).

Simić, Stana. Osnivanje i razvitak prvog kragujevačkog ženskog društva „Crvenog krsta“ za vreme srpsko-turskog rata 1876. god. Kragujevac (1878).

Skerlić, Jovan. Omladina i njena književnost (1848–1871): Izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba. Beograd: Srpska kraljevska akademija (1906).

Stanojević, Vladimir. Istorija srpskog vojnog saniteta - naše ratno sanitetsko iskustvo, priredili Miroslav Jovanović i Miroslav Perišić. Beograd: Vojno izdavački i novinski centar (1992).

Stenogragske beleške Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, br. 42,43. Beograd, Državna štamparija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1921).

Svetlana STEFANOVIĆ
Independent scholar
Belgrade

10.18485/knjiz.2016.1.7
UDC: 316.663-055.2:323.1(=163.41)"1875/1918"
061.2-055.2(=163.41)(497.11)"1875/1918"

Original scientific article

Women in the Service of Nation and Army (1875–1918)

The beginnings of women's organizing in Serbia take place during the 1870s, in times of the Herzegovina Uprising. Just a decade earlier, the United Serb Youth discussed if women could be full members and what they could do to contribute to national unification. Women were proclaimed guardians of tradition and educators of youth. In the wartimes, they were expected to establish hospitals and take care of the wounded. This article is focused on women‘s organizations and their role in wars involving Serbia in the second half of the 19th and the first half of the 20th century. The article attempts to analyse how they evaluated their own engagement and contribution to the national cause during the wars.

Ključne reči:

nation, gender, national engagement, war, women‘s organizations

Na početak stranice