Promišljanje tekstova srpskih književnica iz prve polovine 20. veka često nameće zaključak o tragičnom vremenskom nesporazumu između autorki, društveno-političkih okolnosti i auditorijuma. Određene knjige su ulazile u javni prostor u specifičnom trenutku kada je priča unutar njihovih stranica već tonula u anahronizam, ili je inovativnim izrazom prevazilazila horizont očekivanja. Dakle, prekasno, ili prerano. Posledice su bile dalekosežne: pojedine knjige, uprkos literarno-estetskim vrednostima, bile su prerano odbacivane, ili zaboravljene pre nego što bi dočekale književnu epohu čije su vrednosti anticipirale. Takvu sudbinu je zadesio putopis Jelene Dimitrijević Novi svet ili u Americi za godinu dana (1934), koji predstavlja kompleksnu i značajnu analizu radikalne promene rodnog statusa Amerikanke posle Prvog svetskog rata. Ali, u godini u kojoj je delo objavljeno, svet je već radikalno promenio svoju političko-ekonomsku vizuru. U momentu objavljivanja, putopis ne pruža uvid u aktuelnu situaciju, zato što Jelena Dimitrijević opisuje Ameriku u periodu rapidnog ekonomskog prosperiteta i preuzimanja centralne pozicije moći i bogatstva u svetu. Međutim, 1929. godine, Amerika se suočava sa velikom ekonomskom krizom – slomom industrije i privrede, masovnom nezaposlenošću i inflacijom, čije su posledice katastrofalan pad standarda i ogromna socijalna kriza. Posledice su bile dramatične društveno-političke i socijalne promene, koje su se odrazile na sve aspekte života i pripremile teren za afirmaciju novih ideologija. Upravo zato, u momentu objavljivanja, ovaj putopis figurira kao anahroni tekst o Americi koja u datom momentu – više ne postoji.[1]

S druge strane, delo unikatne umetničke vrednosti: Saputnici Isidore Sekulić, stigmatizovano je upravo zato što godina u kojoj ulazi u srpsku kulturu, 1913, predstavlja vremensku tačku gde se ukrštaju dramatična politička previranja i viševekovna nacionalna stremljenja. Upravo zato, Jovan Skerlić će delo pozicionirati u uski okvir ženskog intimnog prostora, koji funkcioniše kao suptilan vid egocentrizma i društveno-političkog eskapizma.[2]

Kada je o književnici Dragi Jovanović reč, nameće se utisak da je najveći deo njenog stvaralaštva u vremenskom konfliktu sa književnim publikom. Delo Verin slučaj predstavlja indikativan primer za ovu tezu. Objavljen 1963. godine, psihološki roman sa temom vanbračne trudnoće u građanskom društvu Srbije na početku 20. veka, delovao je poput anahronog teksta, slučajno zalutalog iz prošlosti. Između feminističke analize ženske seksualnosti u srpskoj kraljevini i socijalističkog sistema vrednosti jugoslovenske republike postojao je nepremostiv društveno-politički jaz. Roman je ubrzo potonuo u zaborav, uprkos pozitivnim kritikama.

Zbirka priča o Prvom svetskom ratu, Mučenice i grešnice, objavljena u osvit Drugog svetskog rata, 1937. godine, kratko je uživala u pozitivnoj recepciji kritičkog i književnog auditorijuma. U posleratnom periodu, književnica se našla na marginama naučno-književnog interesovanja, nevidljiva, nepoznata i ubrzo zaboravljena.

Oslobođeni balasta vremena i recepcije omeđene istorijsko-političkim ograničenjima, pokušaćemo da rekonstruišemo životni i stvaralački put ove nagrađivane umetnice, te da kroz analizu navedene zbirke priča o ženama u Prvom svetskom ratu ukažemo na njene literarno-estetske vrednosti. Cilj nam je dvojak: da otvorimo diskusiju o značaju stvaralaštva Drage Jovanović za srpsku književnost, ali i da ukažemo na značaj iskustava bezimenih žena – glavnih junakinja njenog dela, u promišljanju Drugog pola rata.

Književnica Draga Jovanović rođena je 16. oktobra 1885. godine u Kragujevcu. Poticala je iz zanatlijske porodice. Otac Ilija, abadžija, i majka Vasilija imali su troje dece: sina Miloša koji je umro u detinjstvu, i dve kćeri: Dragu i Danicu. Od ranog uzrasta, Draga Jovanović pokazuje interesovanje za nauku i knjige. Posle osnovne škole pohađala je Višu žensku školu u Kragujevcu (1896–1902), a potom gimnaziju u Beogradu, gde je maturirala 1906. Zahvaljujući ostvarenom uspehu tokom školovanja, dobila je stipendiju za studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Ženevi. Godine 1911. doživela je dvostruki uspeh – diplomirala je sa najvišim ocenama i osvojila prvu nagradu za psihološko-dramsku poemu Noć u Veneciji (La Nuit a Venise), napisanu povodom proslave 250 godina od osnivanja Ženevskog fakulteta. Prema rečima spisateljice, „to je bilo prvi put da jedan student iz inostranstva dobije ovu nagradu.“[3] Tokom studiranja u Švajcarskoj vreme je provodila sa književnicima Jovanom Dučićem i Tomom Uskokovićem. U Ženevi se upoznaje sa budućim suprugom, profesorom Pantom Jovanovićem. Zajedno su se preselili u Skoplje, gde su se venčali 1912. godine i izrodili troje dece. Po završetku Prvog svetskog rata, Draga Jovanović radi u Skoplju kao profesor u gimnaziji (1918–1921), a potom u trgovačkoj školi (1921–1925), te na trgovačkoj akademiji (1925–1931). Penzionisana je kao inspektor Odeljenja za trgovinu i industriju Vardarske banovine (1935).[4]

Iako je počela da piše prozu pre Prvog svetskog rata, Draga Jovanović objavljuje svoja dela tek od treće decenije 20. veka. Godine 1931. izlazi iz štampe roman Bez imena, za koji dobija pohvalu na konkursu Beogradske opštine. U kritici objavljenoj u časopisu Misao istaknuto je da „bez prave arhitektonike jednoga romana, bez složenijeg kompleksa događaja, u stvari sa jednom jedinom bezimenom ličnošću – ove toplo napisane strane ostavljaju impresiju romansiranog dnevnika. Dnevnika jedne žene vatrene uobrazilje i žive duhovne radoznalosti. Od nejasnog buđenja ženke u uznemirenoj devojčici, kroz bujanje iznutra duboko zatalasane mladosti, do smiraja zrelog doba i materinstva – suptilno je psihološki produbljivan jedan intimno komplikovan život, izvanredno bogat interesantnom sadržinom ličnosti izuzetne po osobinama duše i duha.“[5] Kritičar Milan Đoković zaključuje da delo „ima sve bitne odlike jednog čistog i tipično ženskog samoposmatranja“,[6] te da je napisano sa „nesumnjivim i nemalim književnim darom“.[7]

Pre Drugog svetskog rata Draga Jovanović objavljuje zbirku poema San letnje noći – Noć u Veneciji (1933) i zbirku priča Mučenice i grešnice (1937). U tom periodu je aktivna kao predsednica Društva prijatelja umetnosti „Jefimija“ u Skoplju (1935‒1938) i kao članica Udruženja nezavisnih književnika (1937–1941).

U prvim decenijama posle rata književnica se povukla iz javnog života. Tek od šezdesetih godina ponovo počinje da objavljuje svoja dela: zbirku novela Majka (1961), roman Verin slučaj (1963), zbirku pripovedaka Mozaik stvarnosti i snova (1965) i zbirku poema Jesenja noć – zimska noć (1965).

U posleratnoj recepciji njenih dela ističe se kritika Aritona Mihailovića u časopisu Braničevo. Analizirajući roman Verin slučaj – o problematici vanbračne trudnoće, kritičar ističe da „iako je motiv iz davnog i predratnog Beograda, on je potpuno moderan i po kompoziciji i po psihologiji žene koja doživljava užasne časove. Pisac se može samo ponositi savršenom obradom, ove, u stvari poeme, i njenog razvoja.“[8] Mihailović na kraju zaključuje da je književnica „vrlo obrazovana žena“,[9] te da je „malo pisaca koji su se uzdigli na tako visok nivo. Učinili bi joj veliku nepravdu ako bi prešli bez isticanja njenih književnih odlika i dopustili da utone u more zaborava.“[10]

Analizirajući zbirku pripovedaka Mozaik stvarnosti i snova, kritičarka Nada Todorović naglašava da je Draga Jovanović „iskusni slikar raznih treperenja ljudske psihe, sa sposobnošću da duboko ponire u druge ličnosti, da se uživljava u njihova osećanja. Sve ove priče odlikuje elegantan književni izraz, punoća fraze i bogat književni jezik.“[11] Prema mišljenju kritičarke, celokupno stvaralaštvo književnice se može definisati kao mozaik javnosti i snova: „Ona je snažnim realizmom nacrtala životnu stvarnost i životne impulse svoje epohe, a sve to dala je kroz kristalnu prizmu svoje poetske ličnosti, večito uljuljkivane u snove o lepoti koju je htela i umela da vidi i doživi.“[12]

Neobjavljeni romani Drage Jovanović Radiću u fabrici, Političari i Svet se zaustavio, kao i određeni broj pripovedaka, čuvaju se u Arhivu Srbije. Svoje prozne tekstove objavljivala je u časopisima: Stara Srbija (1922), Život i rad (1938) i Južni pregled (1959, 1963, 1965). Za književne zasluge Draga Jovanović je u Kraljevini Jugoslaviji odlikovana ordenom Svetog Save V i VI reda i ordenom Jugoslovenskom krunom IV reda. Značaj njenog književnog stvaralaštva u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji javno je potvrđen 1965. godine, kada dobija status umetnika i ostvaruje pravo na književnu penziju. Umetnica je umrla 17. aprila 1975. godine u Beogradu. Uprkos zvaničnom priznanju literarne vrednosti, umetnost Drage Jovanović – rodno definisana, tematski određena ženskom problematikom, bez ideološkog konteksta – bila je neopozivo osuđena na društvenu izolaciju.

*

Kao što ističe Ana Kolarić, za istoriju feminističkih ideja od velikog je značaja hronologija odnosa žena i ženskih grupa u odnosu na naciju i državu: „Razumevanje tih veza najčešće se menja sa promenom konteksta koju možemo shvatiti i kao krupnu promenu odnosa moći unutar jednog institucionalno uokvirenog prostora. Rat je takva promena, verovatno najdramatičnija po svom uticaju na život jedne političke zajednice. Međutim, zahtevi koji se postavljaju pred pripadnike zajednice nisu rodno neutralni.“[13]

Istražujući emotivni svet žene u Prvom svetskom ratu, Draga Jovanović će insistirati upravo na rodnoj razlici uloga u sukobu. Stvarajući upravo izvan takvih okvira društveno prihvatljive definicije žene: kao ratnice, majke heroja ili kao bolničarke, književnica je u zbirci pripovedaka Mučenice i grešnice pokušala da isključi sopstvenu moralnu percepciju i da transponuje na literarnu ravan priču po diktatu svojih imaginarnih junakinja. Ko su njene sabesednice? Anonimne žene čije su životne priče naglo i brutalno modifikovane pod uticajem maglovitih političkih argumenata. Uprkos javnom ratnom diskursu, obeleženim kosovskim mitom,[14] osnovna misao koja ove žene obavija jeste da je život postojao pre rata, da ga više nema, te im jedino preostaje nada da će u budućnosti sve biti kao što je bilo i da će svi najmiliji ponovo biti tu. Živi.

Vremenski jaz između Prvog svetskog rata i godine objavljivanja dela iznosi gotovo dvadeset godina. Čini se da je književnica dugo tragala za umetnički, etički i rodno adekvatnim izrazom, oslobađajući ga bremena ideologije, dok nije u fokusu ostao samo ogoljen ženski život, sveden na suštinske elemente: preživljavanje – duhovno i fizičko. S druge strane, umetnički najfragilniji aspekti zbirke jesu muške priče. Čini se da Draga Jovanović, slikajući unutrašnje svetove negativnih junaka (nemačkih i bugarskih okupatora), ne uspeva u potpunosti da dočara kompleksni mozaik muške svesti. Nasuprot tome, umetničkom transkripcijom ženske psihe i strategija preživljavanja, književnica oblikuje transparentnu i dramatičnu priču o ratu kao moralnoj pobedi ženske životvorne energije u sudaru sa smrću, bolešću i (muškim) razaranjem.

Zbirka Mučenice i grešnice imala je malobrojne, ali pozitivne kritike. Književni kritičar Z. Crnilović u časopisu Južni pregled ukazaće na umetničku snagu i talenat književnice da hroniku srpske golgote predstavi kroz prizmu ženskog čina patnje,[15] dok Nada Todorović u već pomenutom članku definiše delo kao „epopeju stradanja srpskog naroda, koja se po svojem umetničkom izrazu i po autentičnosti svedočanstva mora staviti na čelo stvaralačkog rada Drage Jovanović.“[16]

Srpsko društvo o kojem piše naša književnica, istoričarka Božica Mladenović definiše kao „žensko“: „Nedostajali su muškarci u najboljim godinama. Mnogi su poginuli u borbama, ostali su ratovali ili su bili internirani. Stanje je bilo neprirodno i neuobičajeno.“[17] Ipak, delo ne predstavlja izolovano ostrvo ženske populacije koja preuzima obe rodne uloge. Svaka priča u zbirci je zasnovana upravo na problemskom odnosu sa muškarcem, čija je uloga ključna u definisanju koordinata ženskog delovanja u ratnim okolnostima.

Formulacijom naslova Mučenice i grešnice književnica je pokušala da eksplicira moralnu dihotomiju, ukazujući čitaocu na samom početku na ograničen izbor njenih junakinja. Relacija između dva data pojma asocira na hrišćansku dilemu: ili žrtvovanje (koje neminovno implicira patnju i smrt), ili greh (koji spasava telo od fizičkog uništenja, ali poništava dušu). Ovakvim moralnim određenjem, književnica je inicijalno definisala vrednosni sud o svojim heroinama, a data pozicija joj je omogućila da se u samom tekstu povuče iz uloge sudije, te da objektivno i logično predstavi i objasni uzroke i posledice ženskih strategija preživljavanja.

Zbirka je sastavljena od sedam priča: „Neprijatelj je udaje“, „Njegov način“, „Jedna od običnih“, „Kod komandanta“, „Njih dve“, „Smrti u oči“ i „U lageru“. Iako je tema svake priče žena u ratnim okolnostima, u svakoj je književnica razmatrala specifičan feminološki aspekt. U prvoj priči „Neprijatelj je udaje“ ukrštena su dva dramatična događaja: bogatog seoskog gazdu Mitra Veljanovića neprijatelj je surovo pretukao. Uz natčovečanske napore uspeva da dopuzi do kuće, sa žudnjom da poslednje časove provede sa ženom Nikom i decom:

– Izgubio sam snagu od bola i rana...i pao...i...svest me izdala. Mislili su valjda da sam mrtav i ostavili me na raskrsnici. U noći se osvestih. Vidim da sam sam i počnem se vući po zemlji. Najpre vrlo teško, zatim, uz čvrstu želju da umrem pod svojim krovom, dobijem nešto snage i sve lagano, vukući se i odmarajući se kraj plotova, stigoh do našeg praga. Sada šta Bog da. Tu sam sa vama. Gde su druga deca?
– Tu su, Mitre. Hoćeš da dođu?
– Hoću. Neka dođu. Jer sutra...Ko zna? Slab sam jako. Ako i preživim ovu noć, sa danom će i oni doći...primetiće...Dovedi decu![18]

Sledeći krvave tragove nesretnog Mitra, neprijateljska vojska mu dolazi na kućni prag. U potresnoj naturalističkoj sceni Draga Jovanović slika sahranu živog čoveka – čin koji prerasta u simbol opšte nesreće, gore od smrti:

Narednik se samo nasmejao i naredio vojnicima:
– Nosite ovoga i sahranite ga tu, u dvorištu.
– Živ je, gospodine, - usudi se Nika, ne shvatajući još šta ovaj hoće.
– Nosite ga! – ponovi naređenje. – On je mrtav.
Velika, van sebe od strašnog razumevanja onoga, šta ovaj nečovek hoće, zagrli grčevito oca. Nika se sruči na svoga muža, pritiskajući ga svom težinom svoga tela, samo da ga odbrani, pa zakrvavljenim očima, kao razjarena vučica, posmatraše vojnike, gotova da na njih skoči. Deca se vrišteći zaplitahu oko nogu vojnika, a ovi ih gurahu nogama. Odvojiše lako iznurene žene od ranjenika i iznesoše ga iz kuće.
Malo docnije uzdizala se sveža humka nad živim, zatrpanim Mitrom i dok su jutarnji vazduh jezivo prosecali jauci iz Mitrove kuće, cela varošica je strepela nad svojom sudbinom.[19]

Niz strahovitih događaja ovde se ne prekida. Isprovociran lepotom i hrabrošću Mitrove kćeri Velike, neprijateljski zapovednik je osuđuje na posebnu vrstu degradacije: primorava je da se uda za maloumnog seoskog slugu. Razapeta između osećanja odgovornosti prema porodici i žudnje za smrću, Velika se na kraju miri sa svojom sudbinom. Neprirodan odnos na silu spojenih supružnika, književnica obavija atmosferom latentne seksualnosti, nagoveštavajući Stojanovu želju za Velikom, inhibiranu svešću da je razlika između njih nepremostiva:

– Velika, nemoj! Ne plači! U našoj kući nisu zli. Sirotinja smo...ali...nismo rđavi.
I primače joj se nešto bliže.
A ona kao da to nije primetila ili se nije bojala. Ali je još uvek plakala.
On nije mogao odoleti želji. Sasvim polako sa strahom i pobožnošću, samo vrhom prstiju dotače se njene kose, pa kada ona mirno ostade, on je nešto slobodnije uze celom rukom. I u njemu nešto zadrhta radošću i srećom. Kao dete, radosna lica i svetlih očiju, posmatrao je na dlanu njene tople kose i kao da ništa više na svetu nije želeo.[20]

Završetak pripovetke je odraz setnog smirenja glavne junakinje koja prihvata nametnuto zajedništvo. Poredeći zlo koje je doživela od „pametnih“, ona zaključuje da je brak sa „ludim“ sada jedini oblik stvarnosti u kojem se može sakriti od bola, poniženja i patnje.

U sledećoj priči „Njegov način“ Draga Jovanović razvija motiv seksualnosti koji je u prethodnoj samo nagovešten. Glavna junakinja, gospođa Marković, prinuđena je da deli dom sa neprijateljskim komandantom Jančevim. Doživljavajući mladu ženu kao pasivni objekat, čija je svrha da zadovolji sve njegove porive, Jančev je postupno potčinjava. Međutim, umesto da ponizi glavnu junakinju seksualnom dominacijom, on je nesvesno oslobađa emotivnih inhibicija. Frustrirana zbog sopstvene slabosti i grešnog predavanja neprijatelju, glavna junakinja analizira svoj odnos u prošlosti sa mužem, hladnim i seksualno distanciranim lekarem, koji je njenu glad za ljubavlju bezuspešno lečio medikamentima:

I pored sve ludosti ove noći, u njoj je još ostalo toliko nezasićene gladi, još uzavrele čežnje tolikih godina, još uzdržavanog i neproćerdanog žara obesne mladosti. Njen ozbiljan muž ili je nije dovoljno voleo, ili nije osećao šta sve svojim poljupcima raspiruje u njenoj duši, te kad je kod nje sve plamsalo u požaru strasti, on je mirno prevrtao po nekim knjigama do ponoći i čudio se, kada bi je zatekao još budnu u njenom krevetu. Pred tolikim nerazumevanjem ona se grčila i ugušivala tolike zahteve svoga temperamenta, svojih čula i imala toliko nemirnih, neprospavanih noći, da su je već i živci počeli izdavati. A muž, lekar, kljukao ju je svim mogućim lekovima.[21]

Pokušavajući sebi da objasni, ali ne i da opravda „greh“, ona provodi vreme u spirali neprestanog kajanja, očajanja, ali i nezaustavljive seksualne žudnje, koja je satire i goni u nova poniženja. Slikajući mušku perspektivu ovog sadomazohističkog odnosa, književnica pretvara komandanta u simbol animalne brutalnosti. Njegov jedini cilj je dominacija nad ženom – prvo da je potčini svojim prohtevima, a potom da je grubo odbije, svestan njene potrebe za strašću i ljubavlju.

Priča se završava suicidom glavne junakinje. Za nju je to jedini moralni izlaz iz klaustrofobičnog prostora u kojem je zarobljena. Slika negativnog muškog junaka ostaje nepromenjena do samog kraja. Potpuna ravnodušnost zbog smrti mlade žene samo još više naglašava njenu tragediju, u kojoj greh prestaje da bude greh i prerasta u mučeništvo:

Oko osam sati posilni je poslom ušao u kupatilo, pa, zaprepašćen prizorom, kao izbezumljen istrčao i uleteo u komandantovu sobu. No kako od zaprepašćenja nije mogao odmah da dođe do reči, komandant je, zbunjen i donekle uplašen, stajao pred tim unezverenim čovekom.
– Gospodine...promucao je najzad.
– ??
– Tamo...nesreća...
– Govori, najzad, glupane! – prodera se strašno J.
– U kupatilu...mrtva...g-đa Janković.
– Hvala Bogu, odahnu Jančev. a ja sam mislio Bog zna šta! Ne ulazi mi drugi put u sobu pre no što se povratiš od uzbuđenja. Odlazi![22]

U istom tematskom krugu se nalazi i priča „Kod komandanta“. Naglašavajući sadizam bugarskih okupatora, Draga Jovanović osvetljava čin zlostavljanja mlade devojke Danice u istražnom zatvoru. Njen „greh“ – pokušaj da od vlasti zataji svinjsko meso, razlog je za zatočenje u ćeliji, koja postaje pozornica brutalnog fizičkog i psihičkog mučenja. Za razliku od prethodne priče, u kojoj je sadomazohistički odnos zasnovan na problematici zabranjene strasti, sada je zlostavljanje inicirano upravo nedostatkom ženske seksualnosti. Neprijatelj je uvređen činjenicom da je zatvorenica ružna, na granici između muškog i ženskog pola, te njegova očekivanja ne mogu biti ispunjena:

- Pogledaj! – reče. – Šta je ovo? Muško ili žensko? Ni obraza, ni kukova, ni grudi.
Ona se sve više grčila i uvlačila u sebe, kao da je sa stidom htela da uštedi drugom neprijatnost od posmatranja njene bede, jer mršavost nije toliko odavala ružnoću, koliko bedan način života i ispijajuću glad. (...) Bleda od straha i sa užasom od onoga što je trebalo da dođe, ona je počela rukom da prikuplja haljinu na grudima i grčevito steže pesnice, kako bi ugušila drhtaj koji ju je lomio.[23]

Svodeći žensko biće na predmet bez estetske vrednosti, komandant je definiše rečju „nakaza“. Njegova potreba da je ogoli i ponizi budi u junakinji začudno osećanje osvetoljubive radosti, jer, kao predmet, ona ne može da posluži njegovim porivima:

- Vidi! Ovo je nakaza! – viknu svome prijatelju i grubo rukom trže razrez njene tanke bluze i razdera je. (...) Duboke jame oko žilavog vrata isticale su mršavost grudnog koša, na kome se jasno ocrtavaše svaka kost, a dve blede, čisto modre bradavice gubile su se skoro u naborima usahlih dojki. Uvređena u svome ženskom stidu i ponosu, ona nije mogla da razume zašto je sve ovo bilo potrebno oveme krvniku, jer, najzad, ona je ovde dovedena zbog prekršaja naredbe, pa neka se na tome i zaustavi. Šta se koga ticalo njeno telo i njena beda. Uz to je maglovito osetila da je to baš njeno preimućstvo u ovome trenutku, jer inače... I dođe joj čisto drago, što se ta životinja ceri tako razočarano, i, da je samo smela, ona bi se, u svoj svojoj utučenosti, nasmejala zlobno, pakosno i dobacila mu u lice:
– Ti si se nečem nadao, ali, eto, ja sam ružna, nakazna.[24]

Da bi ipak zadovoljio svoju sadističku potrebu za zadovoljstvom, komandant se fokusira na čin brutalnog fizičkog nasilja:

Danica zažmuri, ču fijuk i oseti štar bol preko pleća. Zatim drugi, treći, četvrti... Ona je sve jače stiskala zube, duvala na nos, grčila se i previjala, ali dugo nije puštala glas. (...) Komandant je osetio da očajanje može sve. Zatim, ljut na svoju trenutnu slabost, dohvati naglo korbač iz ruku Ivanovih i stade izbezumljeno udarati po jadnoj devojci, te kada se ona, sva iscrpljena, krvava od sveže otvorenih rana, pod nemilosdrnim udarcima sruči na pod polumrtva, on joj priđe i čizmama poče gaziti već izmrcvareno telo.[25]

Jezivom gradacijom zlostavljanja, književnica naglašava da čak ni komandantov podređeni oficir nije mogao da posmatra:

Izvukao se polako još onog trenutka, kada je komandant počeo sam da šiba. Dirao ga je prizor, koji je on, u nastupu besa i mržnje, i sam toliko puta priredio, ali koji nije mogao podneti kao običan posmatrač.[26]

Scena zlostavljanja se može analizirati i kroz teoriju Katerine Kolozove o filozofiji nasilja, koja tvrdi da „kad god je neka psihička operacija / aktivnost usmerena prema realnom ili da aficira Realno određeno kao neko ili nešto, ona ima za cilj da deluje na telo, na fizičko. Na primer, želja za potpunim, celovitim „realnim“ poništenjem nekoga, realizuje se kroz destrukciju njenog / njegovog tela – ide čak do ubistva ili nanošenja krajnjeg fizičkog bola.“[27]

Do kraja pripovetke Danica je pretvorena u dehumanizirani predmet. Tako je doživljavaju i vojnici, čiji je zadatak da odnesu polumrtvo telo. U njihovom kratkom ravnodušnom dijalogu sublimirana je tragedija njenog ženskog bića:

– Još nije mrtva! – reče jedan vojnik
– Vala, tvrda neka kost! – odvrati Ivan.[28]

U narednoj pripovetki „Smrti u oči“ Draga Jovanović proširuje mučnu sliku zlostavljanja, iscrtavajući putanju: od zatvora do masovnog homocida. Glavna junakinja, Anđa Petković, žena srpskog sudije, suočena je sa egzistencijalnim strahom za svoju decu, kao i sa osećanjem potpune bespomoćnosti, jer joj je telo iscrpljeno bolešću. Neočekivana poseta misterioznog prijatelja, kojeg traže okupacione vlasti, dovodi glavnu junakinju u bezizlaznu situaciju. Uhapšena pod sumnjom da pomaže Srbima, Anđa postaje zatvorenica u ćeliji, koja se „nikada ne prazni“,[29] zato što, stravičnim kontinuitetom, živi svakodnevno zamenjujuju mrtve. Strahota ovog mesta ne ogleda se samo u poniženju ljudi, koji, u nedostatku prostora, leže jedni preko drugih, već prvenstveno u njihovom parališućem strahu od noći, kada krvnici dolaze i odvode odabrane na stratište. Dolazak jutra donosi olakšanje, jer smrt, poput košmarne vizije, po pravilu ne izlazi iz senke mraka:

Ona je ćutala i zatvorila usta, upinjući se da što površnije diše, jer je vazduh bio suviše težak i neprijatan.
– Spava Vam se? – pitao je opet šapatom njen sused.
– Ne. Ćutim tako, da druge ne bih uznemiravala. Možda su zaspali.
– Kakav san? Ne spavamo mi noću. Čekamo tako i strepimo celu noć, pa katkada tek kada se svane odahnemo i zaspimo.
– Šta čekate? – pita ona i sama ne znajući zašto, jer joj je sasvim jasno šta čekaju i zašto strepe.[30]

Upravo zato, Anđa ne oseća strah kada je odvedu na saslušanje, jer je dan već nastupio. Međutim, iako je potpisala sve što su okupatori od nje tražili, uz obećanje da će je zauzvrat osloboditi, ponovo je vraćaju u ćeliju. Dan se završava, a noć donosi strahovite vesti:

Vrata se otvoriše. Još jedan vojnik uđe, te zajedno izguraše izbezumljenu ženu koja je kidala kose u očajanju i grizla ruke u nemoćnom besu.[31]

Ipak, slučajni susret na putu ka stratištu sa prijateljem njenog muža spasava joj život: smrtna kazna se modifikuje u naredbu za internaciju. Slikajući spektar emocija koji preplavljuje glavnu junakinju, književnica ističe kako je za psihu karakteristično da, u sudaru sa stravičnim okolnostima, isključuje sva čula i žudnje, sem nagona da se preživi, po svaku cenu. Ćeliju koja je predstavljala predvorje smrti sada zamenjuje nova ćelija – stanica na putu internacije. U atmosferi bola, straha i očajanja, oba prostora su izjednačena:

I ovoga puta, dobila je mesto kraj samih vrata. Valjda zato, što je poslednja ušla. Skromno je zauzela svoje mesto, ali nije mogla da spava od bola i umora. Tešilo ju je samo, što će im od granice, bar se tako govorilo – da vozom produže dalje. Tišina nije bila u sobi, iako su svi ležali nepomično. Neko je jaukao, neko ječao, neko stenjao, neko se jedva povraćao od kašlja, a neko je opet krkljao kao u poslednjem ropcu. Ona je stezala srce i nije puštala glas, iako su joj noge bile u ranama, a karlične kosti raščašene i zdrobljene.[32]

Tragedija interniranih Srba dostiže vrhunac u momentu kada smrt dođe naglo, nenajavljeno i tiho:

Najednom, kao da je čula okretanje ključa u bravi. I drugi su čuli, te se cela lesa ljudi podiže do pola. Oslonili su se na zid i osluškivali. Nisu se prevarili. Vrata se zbilja otvoriše i u sobu uđe jedan vojnik s fenjerom, a za njim druga dvojica sa puškama i bajonetima. Sve se oči ukočiše u njih trojicu u samrtnom strahu. Ali se još ništa nije znalo sigurno. Tek kad, skrenuvši levo od vrata, prvi vojnik probode prvoga na redu, a drugi mu zadade još jedan isti takav udarac, bilo je jasno da će ih sve snaći ista sudbina. (...) Miris tople krvi gušio je čudno. Iz nekih bi rana krv šiknula pri izvlačenju bajoneta i uprskala dželate. Ali se oni nisu osvrtali na tu malenkost, nisu je čak ni otirali s lica. Žurili su i sami, da ovaj mučan posao što pre završe.[33]

Kao i u priči „Kod komandanta“, Draga Jovanović umetnički uobličava zlo u njegovom živom, pulsirajućem obliku, strukturirajući narativne segmente kratkim, informativnim rečenicama, ogoljenim i oslobođenim opisa. Oživljavajući u svesti čitaoca jezive, mučne slike kolektivnog ubijanja, ona gradi most između imaginacije i istorijskog događaja, nagoveštavajući da ispod prolivene krvi ne postoji politička argumentacija, već isključivo univerzalna poruka o zlu, koje je u čoveku pritajeno, te se oslobađa kada političke okolnosti to učine legalnim.

Poslednja priča „U lageru“, predstavlja tematski epilog prethodne. U njoj je umetnički uobličena atmosfera logora – krajnjeg odredišta interniranih žrtava. Glavna junakinja, hrabra i humana gospođa Simić, uhapšena je zato što je ženama tajno dostavljala pisma sa fronta. Pozicionirajući je u ulogu posmatrača sveopšteg zla u ograđenom prostoru „lagera“, Draga Jovanović primenjuje identičan stvaralački metod, kao u gorenavedenim pričama: konciznim, uprošćenim rečenicama ona niže činove zlostavljanja, budeći u čitaocu osećaj strave i klaustrofobije, kao i bespomoćnog besa zbog apsurda ratnog nasilja:

Baraka je bila prostrana i u njoj je bar bilo drvenih kreveta, na kojima se moglo odmarati i gđ-a Simić se čudila da je još i ovo mogla smatrati kao ugodnost. (...) Čitava Toplica je tu bila smeštena: Tu je baba Stana, sva modra od šibanja i isprebijana kundacima. Leži nemoćno na krevetu i tek se samo malo pridigne, kad joj ko prinese vode, da njome okvasi sasušeno grlo; tu baba Cveta, stara preko 80 godina, internirana zato što je, ne znajući šta se dešava, pitala neprijateljske vojnike kuda odlaze (a oni se baš povlačili posle jednog sukoba sa komitama); tu Smilja, još mlada žena, čije su oči skoro iscurile od udaraca korbačem po licu i glavi, te sada mahom sedi u kakvom mračnom kutu prikuplja oko sebe svoju decu, mršavu i žutu kao vosak, koje od gladi, koje od bolesti...

Opisujući stradanje žene i dece, književnica ponovo ističe nesalomivost ljudske potrebe za životom i moć regeneracije. Kraj pripovetke označava i kraj ratnih muka; preživeli će potisnuti sećanje na agoniju i predati se radosti i uzbuđenju, jer se život, uprkos svemu, obnavlja i nastavlja.

Kao što smo videli, u navedenim pričama je književnica naslikala klaustrofobični svet strave u kojem su žene zlostavljane samo zato što su se suprotstavile nehumanim pravilima nove vlasti i novog vremena. Kao protivtežu datim životnim uzusima, Draga Jovanović analizira u pripovetki „Njih dve“ strategiju preživljavanja junakinje koja je donela bezuslovnu odluku da preživi i spase svoju decu, bez obzira na etičke principe.

Priča je bazirana na paralelizmu dve životne putanje: Gospođe Milkić, koja sarađue sa okupatorom, i Cvete, prototipa tradicionalne balkanske supruge, koja se muči i strada pokušavajući da prehrani porodicu, sa moralnim imperativom da sačuva svoju čast i neukaljanu uspomenu na odsutnog supruga. Motiv njene beskompromisne borbe je kongruentan motivu stradanja junakinje iz priče „Jedna od običnih“ – gospođi Marić, koja, uprkos bolesti i krajnjem siromaštvu, s prezirom odbija nemoralnu ponudu svog gazde, iako je opasnosti da s decom završi na ulici. Junakinje obe priče doživljavaju istu sudbinu – neprijateljska vlast ih nasilno internira u druge delove države, uvećavajući njihove muke i ugrožavajući živote njihove dece.

Sistem vrednost koji zastupaju date junakinje iz proznih tekstova „Njih dve“ i „Jedna od običnih“u skladu je sa tradicionalnim poimanjem ženskog morala u patrijarhalnom društvu. S druge strane, gospođa Milkić predstavlja simbol kolaboracionizma, a njeni postupci izraz bespoštedne strategije preživljavanja. Kao što smo istakli na početku, književnica svesno izbegava ulogu sudije, trudeći se da akt ove junakinje predstavi kao posledicu jezivih ratnih okolnosti. Uvređena superiornim stavom bugarskog komandanta koji joj je dodeljen kao sustanar, junakinja odlučuje da manipulativnim odnosom sa neprijateljem omogući svojoj deci život identičan predratnom. Razvijajući mrežu saradnje sa različitim nivoima vlasti, kao i sa ratnim profiterima, ona uspeva da, u atmosferi straha, bede, gladi i bolesti, pretvori svoj dom u izolovano ostrvo mira i blagostanja.

Postavljajući njenu životnu priču u paralelni odnos sa Cvetinom očajničkom borbom, književnica nagoveštava uznemirujuću i subverzivnu moralnu dilemu, oličenu u pitanju: da li je žrtvovanje zaista moralni čin – ako podrazumeva patnju i smrt dece? Na ovo pitanje Draga Jovanović eksplicitno ne daje odgovor, ali ga ostavlja otvorenim. U svakoj priči ona insistira na morbidnoj apsurdnosti rata, koji proždire svoje žrtve samo da bi se zadovoljila patološka potreba za nasiljem. Žrtve su najslabiji članovi društva: žene i deca. Na taj način, književnica odvaja svoje delo od društveno-političkog objašnjenja rata, a samim tim – od društveno prihvatljivih stereotipa o moralu i grehu, te glorifikacije mučeništva. Možemo postaviti hipotezu da je zbirka Mučenice i grešnice, ostala na marginama srpske književnosti, upravo zato što nije bila u saglasju sa ideološkom vizijom srpske žene u ratu. Potreba da se eksplicitno zabeleže činovi nasilja, nepostojanje nagrade za pretrpljeni bol i poniženje, pokušaj da se zaroni u suštinu života obične žene koja u ratu treba i mora da preživi uprkos bolestima, gladi i bedi – elementi su koji tekst pretvaraju u optužbu zastrašujuće velikog broja marginalizovanih, koji ne mogu da shvate uzroke rata, niti da dobiju priznanje za mučeništvo. Bol i patnja malih žena, u novim političkim okolnostima neće imati odjeka. Ostaće zabeležene samo priče onih žena koje, kako nas upozorava Lidija Sklevicki, zaslužuju „pažnju povijesne znanosti jedino u onim situacijama kada djeluju poput muškarca“.[34] Stoga, iz kulturološke i političke perspektive, postaje logično zašto ovakvo delo nije imalo, uprkos pozitivnim kritikama, značajniju ulogu u srpskoj književnosti.

Danas, kada glasovi marginalizovanih grupa postaju putokazi za bolje razumevanje prošlosti i kompleksno promišljanje odnosa moći „koje strukturiraju društvo i definišu žensku podređenost“.[35] zbirka priča Mučenice i grešnice predstavlja značajan umetnički dokument, koji kroz medijum književnosti beleži, istražuje i provocira istorijske činjenice. Kao što ističe kritičar Nenad Stanojević u prikazu romana Veliki Rat Aleksandra Gatalice, jedna od vrednosti književnosti je upravo „u tome što nam pokazuje šta je uradila istorija malom čoveku, u čemu se zapravo sastoji uticaj malog čoveka na istorijska dešavanja i šta nam se, na kraju, ne manje važno, dešava sad. Tako književnost sa istorijskom tematikom razotkriva uzroke velikih tragedija civilizacije i oseća nagoveštaje budućih velikih bura.“[36] Glasovi bezimenih žena iz dela, u savremenom dobu, obremenjenom iskustvom niza sukoba na prostoru Balkana, pronose uznemirujuću aksiomu o ratu kao primarno ženskoj tragediji. Njena uloga je izraz kompleksnih zahteva da se bori, ali i da sačuva mirnodopski sistem vrednosti, oličen u kategorijama: dom i porodica. Umetnička težnja Drage Jovanović je bila da strategije date borbe i očuvanja vrednosti transponuje na ravan književnosti iz domena realnog ženskog iskustva.

U skladu sa ginokritičkim istraživanjima, koja pozivaju na reviziju književne istorije i revalorizaciju čitavog spektra književnih dela srpskih spisateljica, čini se da je vreme da se otvori diskusija o značaju stvaralaštva Drage Jovanović za srpsku književnost. Analiza ovog dela je samo inicijalna tačka u procesu proučavanju njenih romana i pripovedaka, čiji će rezultati, verujemo, obogatiti naša saznanja o korpusu srpske ženske književnosti – knjiženstva i, nakon višedecenijske distance, prevazići vremenski nesporazum između književnice, kritike i publike.