Navigacija

Lidija D. Delić
Institut za književnost i umetnost
Beograd

821.163.41.09-13:398

Originalni naučni članak

Usmena epika vs. Carstvo nebesko: slučaj Slepice iz Grgurevaca

Pesme slepe pevačice iz Grgurevaca, među najboljima koje je Vuk objavio u svom „ultimativnom“, bečkom izdanju (1845), u najvećoj meri utkane su u potonji pesnički i nacionalni kanon. Najpoznatiji detalji iz njenog nevelikog opusa – opredeljenje za carstvo nebesko i slika Kosovke devojke koja iz zlatnih kondira vinom zapaja ranjenike na Polju nakon boja – ekskluzivni su u epskom korpusu i u usmenoj epici zapamćeni su zahvaljujući izuzetnim varijantama ove pevačice. U tom smislu, njen doprinos kulturnoj baštini praktično je nemerljiv. (Teško da je ijedna druga „mitema“ bilo usmenog bilo autorskog/pisanog porekla imala sličan uticaj na potonju kolektivnu imagologiju kao pomenuti „izbor“ kneza Lazara.) Uprkos tome, ovi motivi neće se posmatrati (ili se neće prevashodno posmatrati) kao elementi individualne poetike zato što 1) nema načina da se dokaže da li je pomenute motive Slepa iz Grgurevaca lično uvela u epsko pevanje iz neke šire tradicije (crkvenih propovedi, npr.) ili ih je samo preuzela od neke svoje epske prethodnice (ili prethodnika), 2) a onda i stoga – i najpre stoga – što je usmeno stvaranje u svojoj biti nadindividualno. Oslanjajući se na vekovima stare formule i sižejne obrasce i ukrštajući brojne tradicijske rukavce, usmeni pevači sinhrono su prenosili različite slojeve tradicije, od kojih i neke međusobno protivrečne – za šta je eklatantan primer Slepa iz Grgurevaca. Analiza pomenutih motiva u širem epskom i indoevropskom kontekstu ukazaće na ne mali napon između tih slojeva tradicije, kao i na poziciju i semantiku pomenutih motiva u svakome od njih.

Ključne reči:

Slepa iz Grgurevaca, usmena epika, poetika, carstvo nebesko, Kosovski boj, Kosovka devojka

Ako bi se, kojim slučajem, u širokom krugu ispitanika srpskog govornog područja sprovela anketa s pitanjem: „Šta je centralna tema srpske usmene epike?“ velika je verovatnoća da bi se u svim uzrasnim i statusnim grupama, od analfabeta do pripadnika akademskih krugova, u najvećem procentu dobio odgovor – Kosovski boj 1389. Razlozi su brojni: od interferencije usmene epike s usmenim predanjem, koje se zasniva na drugim poetičkim premisama i živi po drugoj logici, do živog prisustva kosovske miteme u savremenoj kulturi i medijima.[1] Osnovni je pak razlog – nedovoljno poznavanje usmene epike same. Svako ko se iole bavio srpskim i južnoslovenskim epskim korpusom na dato pitanje bez dvoumljenja bi odgovorio – ženidba. Nakon ženidbe, privilegovane teme bile bi – ropstvo, megdan, četovanje...

U celokupnom korpusu – koji čine i objavljene pesme i zbirke, i rukopisne kolekcije danas pohranjene u arhivima SANU, Srbije i Etnografskog muzeja – pesama o Kosovskom boju ima, naravno, mnogo. Reč je, međutim, o zapisima nastalim poslednjih decenija XIX i tokom XX veka, uglavnom pod uticajem Vukovih antologija i popularne pozorišne produkcije obeležene romantičarskim nacionalnim patosom.[2] Podatak stoga pre govori o recepciji Vukovih zbirki i devetnaestovekovnoj ideji kolektivne reprezentacije nego o statusu teme Kosovskog boja u epskom pevanju do vremena ustanaka. O tom statusu i prirodi pevanja o Boju na Kosovu podatke daju malobrojni zapisi iz XVIII veka i pesme do kojih je Vuk došao. A njih je u celokupnoj građi koju je Vuk posedovao relativno malo, uprkos tome što je on upravo „pjesme junačke najstarije“ najupornije tražio i što je jedino od njih – u slučajevima kada nije mogao doći do celovitih narativa – beležio i objavljivao „komade“.[3] U „ultimativnoj“, drugoj knjizi bečkog izdanja Srpskih narodnih pjesama (1845) i Vukovoj rukopisnoj zaostavštini, kasnije štampanoj (1899, 1974), našlo se deset pesama i sedam fragmenata s temom Kosovskog boja, uz nekolicinu varijanata koje na taj boj referišu, ali ga ne opisuju (inačice Zidanja Ravanice starca Raška i seljaka iz Rudničke nahije, Početak bune protiv dahija Filipa Višnjića i sl.). Od prvih, Vuk je objavio Tešanovu pesmu Car Lazar i carica Milica (Vuk II, 45), zapis Smrti majke Jugovića „iz Hrvatske“ (Vuk II, 48), pesmu Jurišić Janko trgovca iz Bosne (Vuk II, 52), pet „komada od različnijeh Kosovskijeh pjesama“ koje je „prepisao“ od svog oca Stefana, u Karlovcima 1815 (Vuk II, 50/I–V), i pet pesama slepih pevačica – varijantu Musić Stefan slepe Živane (Vuk II, 47), pesmu Carica Milica i Vladeta vojvoda slepe Stepanije (Vuk II, 49) i tri pesme slepice iz Grgurevaca: Propast carstva Srpskoga, Kosovka djevojka i Obretenije glave kneza Lazara (Vuk II, 46, 51, 53).[4] Ove poslednje Vuk je izričito i pet puta u roku od samo tri meseca tražio od Lukijana Mušickog:

Čim se, posle drugog tromesečnog boravka u Šišatovcu 1816. godine, obreo ponovo u Beču, Karadžić je, krajem septembra, zaokupio Lukijana Mušickog sa jednom velikom molbom. Kao da nastavlja razgovor koji su vodili u manastiru, podsetio ga je da „dobavi“ k sebi slepu pevačicu iz Grgurevaca i „prepiše“ od nje „one tri kosovske“ pesme. U narednom pismu, oktobra meseca, Karadžić ga je opet zamolio da mu što pre pošalje zapise. Tobože u šali, savetovao je svome prijatelju da prvo to učini, a onda neka brine brige oko manastirskog imanja: bere kukuruz, popravlja burad, otače vino, peče rakiju. Kako Mušicki nije odmah mogao ispuniti njegovu želju, Karadžić ga je do kraja godine još triput saletao. Tek dvadeset i sedmog decembra stigao je dobar glas. Tada je Mušicki javio da od prethodnog dana slepa iz Grgurevaca peva u Šišatovcu, a đakon Stefan zapisuje. (Nedić 1981: 82)

Zahvaljujući se Mušickom na poslatim pesmama, Vuk je prokomentarisao: „dobro su prepisane sve“.[5] Vuk je, dakle, tačno znao koje tri pesme i kakve tri pesme traži od slepice iz Grgurevaca i do njih mu je bilo naročito stalo. Jedan od razloga morao je biti kvalitet, drugi, i verovatno važniji – njihova retkost. Da je Vuk ove pesme mogao naći kod drugih pevača – a sretao je mnoge i vrsne – on se verovatno ne bi tako uporno obraćao Lukijanu Mušickom i sasvim izvesno se ne bi ustezao da objavi varijante.[6] Šta je pak mogao biti razlog ekskluzivnosti pesama Slepe iz Grgurevaca – drugo je i suštinski važno pitanje. Ili, da ga postavimo direktnije – zašto u trenutku kada je Vuk beležio pesme, na prostoru koji je on pokrio svojom sakupljačkom delatnošću, nije bilo više varijanata o Kosovskom boju?

Odgovora bi svakako moglo biti više, između ostalog, taj da Vuk nije posedovao zapise sa Kosova, koje je do Balkanskih ratova bilo u sklopu Osmanlijskog carstva. Sudeći po topografiji pesama slepice iz Grgurevaca, ova pevačica putovala je do Skoplja preko Kosova (Nedić 1981: 83), pa nije isključeno da je nešto od svog repertoara baštinila s terena gde se odigrao boj i gde je tradicija pevanja i pripovadanja o njemu mogla biti najvitalnija. Čini se, međutim, da je osnovni razlog to što se tema velikog poraza nije uklapala u poetiku junačke epike. Žanr čija je osnovna ideološka premisa pobeda nad protivnikom samo je parcijalno pronalazio mogućnost da peva o Boju na Kosovu, uprkos tome što se u pismenim i crkvenim krugovima predanje o Kosovskom boju permanentno širilo i razvijalo, zadobivši vremenom i relativno stabilnu formu.[7]

Tema velikog boja – sama po sebi – relativno je apartna i ne sasvim tipična za epsko pevanje,[8] koje, u osnovi, nema „dug dah“ niti mogućnost panoramskog prikazivanja i po pravilu je fokusirano na mali broj protagonista i lične dvoboje.[9] Stoga je i Kosovski boj – u ono malo zapisa načinjenih do Vuka i „komadu“ koji je ispevao Vukov otac – epski osmišljan kao megdan između kneza Lazara i cara Murata, s prepoznatljivom inicijalnom formulom izazova knjigom/fermanom, jednom od najfrekventnijih u celokupnom epskom korpusu (up. Detelić 1996: 139–140):[10]

Car Murate u Kosovo pade,

Kako pade, sitnu knjigu piše,[11]

Te je šalje na Kruševcu gradu,

Na koljeno Srpskom knez-Lazaru:

„Oj Lazare, od Srbije glavo!

Nit’ je bilo, niti može biti:

Jedna zemlja, a dva gospodara;

Jedna raja, dva harača daje;

Carovati oba ne možemo.

Već mi pošlji ključe i harače,

Zlatne ključe od svijeh gradova,

I harače od sedam godina;

Ako li mi to poslati ne ćeš,

A ti hajde u polje Kosovo,

Da sabljama zemlju dijelimo.”

Kad Lazaru sitna knjiga dođe,

Knjigu gleda, grozne suze roni.

(Vuk II, 50/I:1–15; slično u Kleut 1995: 173)

Često knjige uz Kosovo idu.

Otkud idu, ka kome li idu?

Od Murata, cara, iz Kosova,

Ka Lazaru, caru, u Kruševac.

Njemu veli care Amurate:

„Čuješ li me, care u Kruševcu,

Jedna zemlja, mi dva gospodara,

Već ti hajde meni na Kosovo

Da delimo carstvo na Kosovu,

Ja l` me čekaj u gradu Kruševcu.“

(Kleut 1995: 76)

 

Dvoboj se, međutim, ne realizuje – ni direktno, ni posredstvom zatočnika, što je legitiman epski način – verovatno zato što usmena epika ne zna za megdan u kojem oba aktera ginu, a smrt dvojice vladara na bojnom polju bilo je teško prenebreći. Uz to, i druga dva epiloga moguća sa stanovišta logike – da sultan Murat porazi kneza Lazara ili da knez Lazar porazi turskog sultana – predstavljala bi epske presedane: prvi zato što bi izazvan i uvređen junak umesto da potvrdi i revalorizuje sopstveni junački status pobedom nad osionim izazivačem – bio poražen,[12] a drugi stoga što ishod dvoboja ne bi odlučivao o sudbini sukobljenih strana i ishodu boja samog.

Priče o Lazarevoj i Muratovoj pogibiji neminovno su stoga divergirale: epika ne zna za Lazarevog ubicu, već samo za motiv „obretenja“ njegove glave – i to u interpretaciji Slepe iz Grgurevaca, dok su, na drugom polu, junačka atribucija i odgovarajući epski domeni gravitirali ka figuri sultanovog ubice – Milošu (K)obiliću. U epskom viđenju sveta, on je, po svemu sudeći, i inicijalno i veoma dugo imao primat, o čemu, pored ostalog, svedoči i njegovo integrisanje u reprezentativnu junačku trijadu Miloš – Marko (Kraljević) – Relja (Krilatica/od Pazara/Šestokrili i sl.), koja po pravilu figurira u pesmama s veoma arhaičnim sižejnim okosnicama, tamo gde i junaci moraju posedovati odgovarajuće sposobnosti i odgovarajući epski habitus (recimo u varijantama o sukobu sa ženom džinovkom; up. Delić 2012).[13] Snaga Lazarevog kulta i približavanje centara epskog pevanja crkvama i manastirima uticali su, međutim, na svojevrsnu marginalizaciju „Miloševe legende“, kako je odlično primetio Alojz Šmaus:

U trećoj, neposredno predvukovskoj fazi najzad Lazareva legenda natkriljuje, nadsvođuje uticajem njegovog kulta i crkvenim primesama nekadašnju srazmerno samostalnu Miloševu legendu. Sinteza obeju legendi nije nikad mogla potpuno da uspe. Jer je uvek postojala i nije nikad mogla potpuno da se izbriše ona osnovna inkongruencija između Miloševe svetovno viteški orijentisane i Lazareve crkvenim duhom prožete legende. (Šmaus 1964: 620)

Kardinalna inkongruencija između epske i hrišćanske interpretacije još je drastičnija u pesmi Slepe iz Grgurevaca Propast carstva Srpskog,[14] jedinoj u kojoj se motiv opredeljenja za carstvo nebesko eksplicitno uvodi.[15] Ovaj detalj – ekskluzivan u epskom korpusu – u usmenoj epici upamćen je zahvaljujući pomenutoj varijanti i pevačici.[16] U tom smislu, njen doprinos kulturnoj baštini praktično je nemerljiv: malo je detalja bilo usmenog bilo autorskog/pisanog porekla koji su imali tako veliki uticaj na potonju kolektivnu imagologiju kao pomenuti „izbor carstva nebeskog“. Uprkos tome, dati motiv ne bi se smeo posmatrati kao obeležje individualne poetike, već kao element šireg epskog/usmenopoetskog sistema, koji je po svojoj suštini nadindividualan. Oslanjajući se na arhaične formule, tipske likove i etablirane sižejne modele i ukrštajući brojne tradicijske rukavce, usmeni pevači sinhrono su prenosili različite slojeve tradicije, od kojih i neke međusobno protivrečne – za šta su eklatantan primer pesme Slepe iz Grgurevaca, i Propast carstva Srpskog, s čuvenim izborom između nebeskog i zemaljskog carstva, i Kosovka djevojka, o kojoj će kasnije biti reči. Svestan izbor poraza i smrti na bojnom polju – u kultnim spisima o knezu Lazaru poznat od kraja XIV veka[17] – u direktnoj je koliziji s epskim impulsom ka pobedi,[18] što i poziciju Vuka Brankovića čini krajnje paradoksalnom:

„Care Lazo, čestito koleno!

Kome ćeš se privoleti carstvu?

Ili voliš carstvu nebeskome?

Ili voliš carstvu zemaljskome?

Ako voliš carstvu zemaljskome?

Sedlaj konje, priteži kolane,

Vitezovi sablje pripasujte,

Pa u Turke juriš učinite,

Sva će Turska izginuti vojska;

Ako l’ voliš carstvu nebeskome,

A ti sakroj na Kosovu crkvu,

Ne vodi joj temelj od mermera,

Već od čiste svile i skerleta,

Pa pričesti i naredi vojsku;

Sva će tvoja izginuti vojska,

Ti ćeš, kneže, šnjome poginuti.” (11–26)

Mače vojsku Srpski knez Lazare,

U Laze je silni Srbalj bio,

Sedamdeset i sedam iljada,

Pa razgone po Kosovu Turke,

Ne dadu se ni gledati Turkom,

Da kamo li bojak biti s Turci;

Tad’ bi Laza nadvladao Turke,

Bog ubio Vuka Brankovića!

On izdade tasta na Kosovu;

Tada Lazu nadvladaše Turci,

I pogibe Srpski knez Lazare,

I njegova sva izgibe vojska,

Sedamdeset i sedam iljada;

Sve je sveto i čestito bilo

I milome Bogu pristupačno. (79–93)

Taj autohtono epski impuls generisao je i varijante strukturirane po popularnom obrascu o „tri dobra junaka“ u kojima su akteri koji dominiraju razbojištem kosovski podvižnici.[19] Protivno osnovnoj tradiciji pevanja o Kosovskom boju i ideji zadobijanja carstva nebeskog žrtvovanjem na bojnom polju, ovi junaci ne ginu, a poraz se ne apostrofira:

„Koji ono dobar junak bješe,

Što jedan put britkom sabljom mane,

Britkom sabljom i desnicom rukom,

Pak dvadeset odsiječe glava? –

Ono jeste Banović Strahinja? –

Koji ono dobar junak bješe,

Što dva i dva na koplje nabija,

Preko sebe u Sitnicu tura?

Ono jeste Srđa Zlopogleđa. –

Koji ono dobar junak bješe

Na alatu konju velikome

Sa krstašem u ruci barjakom,

Što sagoni Turke u buljuke

I nagoni na vodu Sitnicu?

Ono jeste Boško Jugoviću.”

(Vuk II, 50/V:150–164)

Tad’ govori Jurišiću Janko:

„Voljan budi, care, govoriti,

Kad me pitaš, pravo ću ti kazat’:

Štono bješe najprva vojvoda,

Što veoma razgonjaše Turke,

Nagonjaše u Lab i Sitnicu,

Ono bješe Kraljeviću Marko;

Štono bješe za njime vojvoda,

Što veoma s’jecijaše Turke,

Ono bješe nejačak Ognjane,

Mio sestrić Kraljevića Marka;

A što bješe treća vojevoda,

Štono sablju britku salomio,

Pa na koplje nabijaše Turke,

Preko sebe u Lab potezaše,

Potezaše u Lab i Sitnicu,

Ono bješe Jurišiću Janko,

Eto ti ga, care, u tavnici,

Čini od njeg’, šta je tebi drago.”

(Vuk II, 52:39–57)

(Jurišić Janko oslobađa se junaštvom iz tamnice.)

S druge strane, opredeljenje za carstvo nebesko nije lako usaglasiti ni sa motivima uhođenja protivničke vojske (u brojnim varijacijama poznatom širem epskom pevanju[20]) i, posebno, davanja lažnog izveštaja o protivničkom taboru (kako se knez Lazar i vojska ne bi prepali i odustali od boja)[21] – prisutnim i u Vukovim (Vuk II, 50/IV) i u ranijim zapisima (Kleut 1995)[22]:

Tada Miloš zaklinje Ivana:
„O Ivane, da moj mili brate,
Nerođeni, kao i rođeni!
Nemoj tako knezu kazivati,
Jer će nam se kneže zabrinuti,
I sva će se vojska poplašiti,
Već ovako našem knezu kaži:
Ima dosta vojske u Turaka,
Al’ s’ možemo s njima udariti,
I lasno ih pridobit’ možemo;
Jera nije vojska od mejdana,
Već sve stare hodže i hadžije,
Zanatlije i mlade ćardžije,
Koji boja ni viđeli nisu“ (Vuk II, 50:130–143) –

niti sa čuvenom kletvom kneza Lazara pred boj, koju je usmena epika – vodeći se opštim folklornim pretpostavkama – prepoznala kao najefektnije sredstvo da se vojska motiviše na podvig i stradanje. Kolizija između voljnog čina i imperativa delovanja pod pretnjom ostvarenja kletve postaje naročito očita ukoliko se epski stihovi sučele s tekstom kultnih spisa:

MUSIĆ STEFAN

(SLEPA ŽIVANA)

SLOVO O KNEZU LAZARU

(ARHIEPISKOP DANILO III)

(Odgovor vojnika knezu Lazaru)

„Draga seko, Stevanova ljubo!

Ne ću, seko, nevere činiti

Gospodaru i mome i tvome;

Jer ti nisi na zakletvi bila,

Kako nas je zaklinjao kneže,

Zaklinjao, proklinjao ljuto:

`Ko je Srbin i Srpskoga roda,

I od Srpske krvi i kolena,

A ne doš’o na boj na Kosovo,

Od ruke mu ništa ne rodilo!

Rujno vino ni šenica bela;

Ne imao poljskog berićeta!

Ni u domu od srca poroda!

Rđom kap’o, dok mu je kolena!`

Pa ja ne smem nevere činiti

Gospodaru i mome i tvome.”

(Vuk II, 47:70–85)

„A ljubav i čast, sve obilno od tebe primismo

Da silno za tebe i za pobožnost i za otačastvo umremo.

Ne poštedimo sebe,

Znajući da imamo posle ovoga otići

i sa prahom pomešati se.

Umrimo da svagda živi budemo,

prinesimo Bogu sebe, živu žrtvu,

ne kao pre kratkotrajnim

i varljivim gošćenjem za nasladu našu,

nego u podvigu krvi svoje.

Ne poštedimo život naš

da živopisan uzor posle ovoga drugima budemo.“

(prema Petrović 2001: 19)

Slepa Vukova pevačica iz Grgurevaca prenosila je – očito – tradiciju poniklu u crkvenim krugovima i zasnovanu na kultnim tekstovima i hrišćanskoj ideologiji, ili je, moguće, u tradiciju pevanja o Kosovskom boju samostalno inkorporirala motive koji su se u momentu spevavanja prepoznavali kao dominantno hrišćanski (opredeljenje za carstvo nebesko, pričešće pred boj, čudo kao emanacija i potvrda svetosti [obretenje glave kneza Lazara]), što je imalo dubok i dalekosežan uticaj na potonju kulturu i konstrukciju predstava o nacionalnom nasleđu i identitetu. Zahvaljujući širokoj recepciji Vukovih antologija u trenutku kada se definisao nacionalni kanon i homogenizovala usmena epika u celini (obredna lirika je u daleko većoj meri zadržala lokalne osobenosti), stvaralaštvo slepice iz Grgurevaca našlo se u samim temeljima aktuelnog predanja o Kosovskom boju, a opredeljenje za carstvo nebesko – „idejno jezgro kosovske tradicije“ (S. Petrović) – u njegovom epicentru.[23]

Tendencija usmene epike da događaje strukturira po epskoj, a ne nekoj eksternoj logici, tačnije – ne protivno epskoj logici i poetici – vodila je, međutim, koliziji slojeva različitih po poreklu i starini, što se opaža ne samo u krugu pesama vezanih za Kosovski boj o kojima je prethodno bilo reči već i u varijanti Slepe iz Grgurevaca o sukobu Marka i Arapina (Marko Kraljević ukida svadbarinu). Prepoznavši situaciju u kojoj junak zastupa ljudski svet u sukobu s demonskim, pevačica čije su stvaralaštvo obeležili motivi hrišćanske provenijencije abolirala je s lakoćom hrišćansku etiku u korist mitske nužnosti:

Trže Marko sablju od pojasa,
Pak zaredi Arapove sluge,
Iseče mu četrdeset slugu,
A četiri ne kte pogubiti,
Već i Marko ostavi za pravdu,
Koj’ će svakom pravo kazivati,
Kako j’ bilo Arapu i Marku;
Sve s avlije poskidao glave,
Pa je glave saranio lepo,
Da j’ ne kljuju orli i gavrani,
Pa avliju pustu nakitio,
Nakiti je Arapskim glavama. (Vuk II, 69:222–233)

Taj imanentno epski impuls vodio je, uostalom, i Filipa Višnjića, kada je, uklapajući svoje viđenje Ustanka u mitsku cikličnost, ponovo zapevao u slavu zadobijanja „carstva zemaljskog“:

Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare.
(...)
„Kad su ’nake bivale prilike
Viš’ Srbije po nebu vedrome,
Ev’ od onda pet stotin’ godina,
Tad je Srpsko poginulo carstvo,
Mi smo onda carstvo zadobili,
I dva vlaška cara pogubili:
Konstantina nasred Carigrada
Ukraj Šarca, ukraj vode ladne,
I Lazara na polju Kosovu;
Miloš ubi za Lazu Murata
(...)
Sad su ’nake postale prilike,
Sad će netko izgubiti carstvo.“ (Vuk IV, 24:12–14, 94–103, 139–140)

Pogrešno bi, međutim, bilo simplifikovati pojam carstva nebeskog svođenjem na interpretatio christiana,[24] jer je zadobijanje mesta među blaženima pogibijom na bojnom polju topos ratničke ideologije i opšte mesto mnogih drevnih, ali i modernih svetskih religija. Kako je pokazao Aleksandar Loma, srpska usmena epika u ovom domenu u velikoj meri korelira s indijskom i germanskom epskom tradicijom, što upućuje na daleko poreklo motiva i indoevropsko nasleđe. U tom drevnom konceptu, nebesko carstvo predstavljalo je zagrobno boravište palih ratnika,[25] u kojem oni uživaju večno blaženstvo u društvu svojih nebeskih supruga (apsara [ind.]/valkira [germ.]/vila [srp.]) (Loma 2002: 136–146). Kako dalje ističe Loma:

Drevni mitski supstrat davao je, dakle, osnovu za epsko uobličenje teme, iako je neposredna inspiracija Slepe iz Grgurevaca očito bila crkvene provenijencije.[26] Ono što epika nije uspela da do kraja užljebi u poznate matrice i neprotivrečno opeva jeste, zapravo, motiv velikog i totalnog poraza („Sva će tvoja izginuti vojska, / Ti ćeš, kneže, šnjome poginuti“), koji se kosio s osnovnim postulatima žanra.

Kuriozitet je, najzad, da je u nevelikom opusu Slepe iz Grgurevaca arhaična matrica još jednom – ovoga puta u najčistijem obliku – isplivala iz dubina kolektivnog pevanja i pamćenja. Reč je o pesmi Kosovka djevojka, u kojoj su motivom veridbe pred boj – sasvim u skladu s mitskom logikom – u najneposredniju vezu dovedeni ženidba i smrt. Kosovka devojka iz pesme slepice iz Grgurevaca u najsublimnijem vidu replicira arhetipsku situaciju ženidbe boginjom podzemlja – tipsku metaforu smrti,[27] u epskoj interpretaciji poznatu i u ranim beleženjima (bugaršticama), a vezanu za oba Kosovska boja (1389, 1448) i njihove aktere (Milana Toplicu, Banović Sekulu) (up. Ljubinković 1968: 173–177; Samardžija 2001: 113–114; Suvajdžić 2005: 151–167; Petrović 2006: 328–337; Samardžija 2007: 189–190). Time se ova ikonična figura, koja na najvećem od svih epskih poprišta ranjenike „pričešćuje vinom crvenijem / i zalaže lebom bijelijem“, približava fiktivnoj „gizdavoj devojci“ iz Hektorovićevog zapisa („Marko Kraljević i brat mu Andrijaš“, 1555. g.), posredstvom koje se skriva, a u stvari saopštava istina o Andrijaševoj pogibiji:

Ne reci mi našoj majci istine po ništore:
„Ostao je, – reci, – junak, mila majko, u tujoj zemlji
Iz koje se ne može od milinja odiliti,
Andrijašu.
Onde mi je obljubio jednu gizdavu devojku.
[...]
Ona t` mu je dala mnoga bilja nepoznana,
I onoga vinca od zabitja,
Gizdava devojka.
Li uskori mu se hoćeš, mila majko, nadijati.“ (Pantić 2002: 54)

Kosovka devojka staje tako i u red svih onih ženskih likova koji u liminalnim prostorima susreću junake na njihovom putu u smrt, bilo da su to obale reke[28] (pesme o „zakasnelom junaku“ ili „poznavanju očine sablje“; Samardžija 2010; Delić 2012: 211), bedemi grada (varijante o pogibiji Banović Sekule ili Marka Kraljevića; Loma 2002: 140–146; Delić 2012: 212, 215) ili vrata crkve – kao u bugarštici o pogibiji Banović Sekule, Ugrin Janka i Mihaila Svilojevića na Kosovom Polju (B 32) i varijanti Slepe iz Grgurevaca s drugom trojicom protagonista (Miloš vojvoda, Milan Toplica, Ivan Kosančić) na istom stratištu.


Izvor[29]
B: Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa. Sabrao i na svijet izdao Valtazar Bogišić. Knjiga prva sa raspravom o „bugaršticama” i s rječnikom. Biograd: Glasnik Srpskog učenog društva, 1878.

Bašić: Usmena lirika Bošnjaka iz Crne Gore i Srbije. Antologija. Husein Bašić (prir.). Podgorica: Almanah, 2002.

Begović 1885: Srpske narodne pjesme iz Like i Banije. Sakupio i za štampu priredio Nikola Begović. Knjiga prva. Beograd: Udruženje Srba iz Krajine i Hrvatske, 2001 [Zagreb 1885].

Vuk II: Srpske narodne pjesme, skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić. Knjiga druga u kojoj su pjesme junačke najstarije. U Beču, u štampariji jermenskoga manastira, 1845. Sabrana dela Vuka Karadžića, knjiga peta. Radmila Pešić (prir.). Beograd: Prosveta, 1988.

Vuk IV: Srpske narodne pjesme, skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić. Knjiga četvrta u kojoj su pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu. U Beču, u štampariji jermenskoga manastira, 1862. Sabrana dela Vuka Karadžića, knjiga sedma. Ljubomir Zuković (prir.). Beograd: Prosvata, 1986.

Vuk VI: Srpske narodne pjesme, skupio ih Vuk Stef. Karadžić. Knjiga šesta u kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena. Beograd: Državna štamparija (drugo državno izdanje), 1935.

Vuk VII: Srpske narodne pjesme, skupio ih Vuk Stef. Karadžić. Knjiga sedma u kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena. Beograd: Drugo državno izdanje, 1935.

ER: Erlangenski rukopis. Mirjana Detelić, Snežana Samardžija, Lidija Delić (prir.). Dostupno na: http://www.erl.monumentaserbica.com/

Pantić 2002: Narodne pesme u zapisima XV – XVIII veka. Antologija. Izbor i predgovor Miroslav Pantić. Beograd: Prosveta.

SANU II: Srpske narodne pjesme iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stef. Karadžića. Knjiga druga. Pjesme junačke najstarije. Živomir Mladenović, Vladan Nedić (prir.). Beograd: SANU, 1974.


[1] Luksuzno izdanje Antologije srpskih junačkih pjesama koju je priredio Rajko Petrov Nogo (Pravoslavna reč, 2012) naslovljeno je, recimo, Oj davori, ti, Kosovo ravno, iako u njemu samo osam od ukupno pedeset tri pesme peva o Kosovskom boju (ostale su, primera radi, Bog nikom dužan ne ostaje, Ženidba kralja Vukašina, Bolani Dojčin, Ženidba Maksima Crnojevića, Nevjera ljube Gruičine, Mali Radojica i sl.).

[2] Pišući o dramama Miloša Cvetića – Nemanja, Dušan i Lazar – izvođenim na sceni centralnog nacionalnog teatra (Narodnog pozorišta u Beogradu) u periodu od 1887. do 1930. godine, Ljiljana Pešikan Ljuštanović ističe da upravo ovim predstavama i sličnim pozorišnim postavkama s istorijskom tematikom „dugujemo čitav niz reprezentativnih slika/predstava, čak i onih za koje čvrsto verujemo da su nastale neposrednim kontaktom s usmenom poetskom tradicijom i izborom iz nje“ (Pešikan-Ljuštanović 2009: 74).

[3] „Kad bi se od kake vrlo stare pesme, ili makar i od novije, ali od osobitoga i retkog događaja, našle samo nekolike vrste, pa makar se ni one ne mogle razumeti, opet bi ji bilo vredno štampati“ (Karadžić 2006 [1833]: 673).

[4] Naslovi su dati kao kod Vuka, nije se intervenisalo u pravopisu, kao ni u navodima stihova dalje. U rukopisima su ostali: dva fragmenta, jedan, od sedamnaest stihova, s centralnim motivom odrubljene glave kneza Lazara (Vuk VI, 15) i drugi, od dvadeset i jednog, o uvredi koju Vuk Branković nanosi knezu Lazaru („Doista je dobro naše carstvo, / Tek na tome jedna mana ima – / Što ti jašeš konja kradenoga“; SANU II, 29:17–19), varijanta s temom „zakasnelog junaka“ (SANU II, 31), varijanta „Kosovke devojke“ s caricom Milicom kao protagonistom (SANU II, 32) i lazarica od 2459 stihova, po svemu sudeći, pisana kompilacija različitih segmenata pevanja i pripovedanja o Kosovskom boju (SANU II, 30).

[5] Mušicki je Vuku poslao šest pesama ove slepe pevačice. U predgovoru četvrtoj knjizi Narodnih srpskih pjesama (Beč 1833) Vuk je naveo da je od slepice iz Grgurevaca štampao četiri pesme: pored tri pomenute o Kosovskom boju, još i pesmu Marko Kraljević ukida svadbarinu (Vuk II, 69). Postoje pretpostavke da bi i varijanta o Marku i orlu (Vuk II, 55) i pesma Djevojka nadmudrila Marka (Vuk II, 41) mogle biti od iste pevačice (Nedić 1981: 85–87). Čini nam se, međutim, da su u formulativnom sistemu usmene epike stilizacije i epska topografija krajnje nepouzdana osnova za izvođenje zaključaka ovog tipa (sličnosti i podudarnosti mogu biti posledica formulativnosti, a ne istog autorskog pečata), tim pre što se ni Vukov udeo u stilizaciji ne bi smeo zanemariti (up. npr. Vuk II, 44: 105–110 i Vuk II, 50: 101–107; o Vukovim redaktorskim intervencijama šire: Milošević-Đorđević 2002, tu je data i relevantna literatura [Lj. Stojanović, Ž. Mladenović, V. Nedić, R. Pešić i dr.]), te njih ovom prilikom nećemo atribuirati.

[6] Sižejno udaljenije varijante Vuk je štampao paralelno, obeležavajući ih naslovima Opet to, ali drukčije, Opet to, malo drukčije i sl. Među sličnima je pravio odabir i štampao samo najbolju. Primera radi, pesmu Ženidba kralja Vukašina imao je u šest prepisa. Objavio je samo varijantu Stojana hajduka, a uništio (sve su prilike – odličnu) varijantu starca Raška, i još četiri druga prepisa: „Ovu poslednju pesmu (O smrti vojvode Momčila i o ženidbi kralja Vukašina) imao sam još od petorice, od svakoga malo drukčije, prepisanu, t. j. jednu od moga oca, jednu od starca Raška, jednu od jednoga čoveka iz naije Rudničke, jednu mi poslao knez Vasa Popović [...], a jednu G. Đuka Marković, člen magistrata Šabačkoga i kapetan Posavski; no od sviju mi se ova Stojanova (s kojom se i Raškova dosta slagala) najbolja učinila” (Vuk IV: 398–399; podvukao V. S. K.).

[7] O genezi kosovske legende u pisanim i usmenim izvorima up. Ređep 1976. U osnovnim crtama legenda je pregledno i s upućivanjem na bitnu literaturu data i u Petrović 2001: 5–41. Tabelarni pregled dat je u Petrović 2006: 170–172.

[8] Bojevi većih razmera opisuju se prevashodno u ustaničkim pesmama, koje nastaju „iz prve ruke“ (sudionici) ili na osnovu svedočanstava učesnika u boju, i čvršće se drže istorijske faktografije. Stihovi koji hvataju „širi presek“ bitke i slikaju boj kao sukob velikih vojski čine, međutim, neveliko formulativno jezgro, a odgovarajući motivi sreću se i u pisanoj srednjovekovnoj književnosti i u drugim epskim tradicijama (o tome Milošević-Đorđević 2011: 164–172).

[9] Ovde mislimo na žanr junačke epske pesme poznate na južnoslovenskom prostoru. U određenim segmenitima, ove epske pesme oslanjaju se na indoevropsko nasleđe i baštine zajedničke teme i motive s epskim tradicijama generisanim iz istog prajezgra (germanska, indijska, iranska itd.). Sam žanr je, međutim, definisan i limitiran relativno malim obimom (koji nije samo formalna odlika žanra, već i bitan poetički faktor), što ga u nekim bitnim aspektima odvaja od epova s kojima se često komparativno posmatra. Ovom prilikom van našeg vidokruga ostaće tema „poslednjeg vremena“, po svoj prilici nasleđena iz indoevropskih vremena. Po drevnoj eshatologiji, u „poslednje vreme“ doći će do kosmičke krize koja će se razrešiti odsudnom bitkom između bogova i demona na širokom, ravnom polju (Čajkanović 1938 [prema] Loma 2002: 131–133). O odnosu prozne i pesničke obrade teme (propast sveta zbog ljudskih greha) up. Milošević-Đorđević 1971: 176–203. O odnosu biblijskog predloška i „pošljednjeg vremena“ u srpskoj usmenoj epici up. Pešikan-Ljuštanović 1997.

[10] Slepa iz Grgurevaca reinterpretirala je ovu uvodnu formulu u hrišćanskom ključu: Poletio soko tica siva Od Svetinje od Jerusalima, I on nosi ticu lastavicu. To ne bio soko tica siva, Veće bio svetitelj Ilija; On ne nosi tice lastavice, Veće knjigu od Bogorodice, Odnese je caru na Kosovo, Spušta knjigu caru na koleno, Sama knjiga caru besedila [...]. (Vuk II, 46:1–10) Tumači srpske usmene epike prepoznavali su u lastavici iz citiranih stihova proročku pticu, kakvom je vidi šira folklorna tradicija (ptica sposobna da svojim glasom, letom ili na neki drugi način predskaže buduće događaje) (Đorđević 1958: 21–32; Petrović 2001: 16).

[11] Motiv se sreće i u turskoj tradiciji, u obrnutoj perspektivi izazivača i izazvanog: „I turski izvori svedoče o tobožnjim uvedama kojima su hvalisavi srpski ratnici zasipali svoje protivnike pred odlučujuću bitku. Prema Nešriji, Lazar je Muratu preko poslanika uputio ovakvo pismo: `Evo, a sam spreman. Za tri meseca, da si krvav, pa bi trebalo da si dosad stigao. Ako je muž, neka dođe da se bijemo. Ako li pak ne dođe, neka bude spreman, ja ću doći`“ (Petrović 2001: 15; navod iz Neštije prema: Elezović 1957: 50).

[12] U usmenoj epici izazivač koji knjigom poziva junaka na dvoboj po pravilu je antagonista i strada u dvoboju.

[13] Status Miloša Obilića izuzetan je i u usmenom predanju, gde je stavljen u red kulturnih heroja: on je (poput Marka Kraljevića) predstavljen kao gigant čijim se ogromnim skokovima objašnjavaju detalji reljefa (Petrović 2001: 33). Zbog predanja o džinovskim skokovima, Aleksandar Loma vidi ga kao epskog epigona junaka indoevropskog eshatološkog mita, kojeg odlikuje „moć munjevitog savladavanja prostora – u jednom ili tri divovska koraka“ (Loma 2002: 215–227).

[14] O relativno odelitim/paralelnim tokovima tradicije mogla bi možda svedočiti i činjenica da se u ovoj pesmi Slepe iz Grgurevaca uz kneza Lazara kao istaknuti kosovski junaci pominju Jugovići, Mrnjavčevići i Herceg Stepan. Andra Gavrilović dovodio je to u vezu s okolnošću da pesma hvata širok istorijski luk i pad srpskih zemalja pod tursku vlast od najjužnijih oblasti (ukoliko se prihvati pretpostavka da je lik Jug Bogdana epski refleks istorijskog vojvode Bogdana, „najjužnijega gospodara srpskog“), preko teritorija Mrnjavčevića (nakon bitke na Marici, 1371), do hercegovačke oblasti, koja je pala poslednja (1482) (Gavrilović 1899; prema Milošević-Đorđević 1990: 140–142). Indikativno je, međutim, da se upravo u pesmi koja tematizuje opredeljenje kneza Lazara za carstvo nebesko na bojištu ne pojavljuju Miloš Obilić i njegovi epski pratioci (Ivan Kosančić i Milan Toplica).

[15] Kraj pesme Musić Stefan druge slepe pevačice – Živane – mogao bi ukazivati na istu ideološku pozadinu: I tu nam je i knez poginuo. Tu su Srblji izgubili carstvo Čestitoga cara zemaljakoga.

[16] M. Kleut u vezi s datim motivom govori stoga o „izmišljanju tradicije“: „Kako se izmišlja tradicija kojoj smo savremenici pozivanjem na postojeće ili nepostojeće segmente junačkih narodnih pesama moglo bi se pokazati mnogobrojnim primenama krilatice o Srbima kao nebeskom narodu u javnom govoru. Bilo da je upotrebljavana kao poziv na patriotsku žrtvu u ime viših nacionalnih ciljeva ili u ironijskom diskursu, počivala je na pretpostavci o tome da se radi o rasprostranjenom nacionalnom mitologemu (`duhu naroda`). Opredeljenje za carstvo nebesko, međutim, koliko je meni poznato, postoji kao motiv samo u jednoj pesmi, Propast carstva srpskoga, koju je pevala slepa iz Grgurevaca [...] Kako i kome dokazivati da je pevanje o onome što `Sve je sveto i čestito bilo / I milome Bogu pristupačno` (kako glase završni stihovi ove pesme) bilo individualna vizija jedne pevačice, a toj viziji stoji nasuprot mnoštvo pesama u kojima nema ni reči o svetome, a čestito se poima drugačije? Ili pitanje postaviti jednostavnije: kako onima koji tradiciju ne poznaju (ko još čita po sopstvenoj volji i razume narodne junačke pesme?), dokazati da se radi najpre o izmišljanju, a zatim o upotrebi tradicije u savremenosti?“ (Kleut 2006: 281–282). Ovde bi samo valjalo precizirati da je u konkretnom slučaju reč o „izmišljanju“ epske tradicije. Traganje za motivom Lazarevog opredeljenja za carstvo nebesko u srednjovekovnoj crkvenoj književnosti i hrišćanskom predanju (crkvenim besedama i sl.) moralo bi biti predmet zasebne studije. Međutim, čak i ukoliko bi se pokazalo da motiv kao takav postoji u tom tradicijskom rukavcu, suočili bismo se sa osobenim antidatiranjem (što znači i „izmišljanjem“ tradicije), jer najstariji poznati kultni spisi, nastali u prvoj deceniji nakon Boja, znaju samo za Lazarev izbor smrti u podvigu, smrti u boju, smrti za „otačastvo“ i sl., ali ne i za odricanje od „carstva zemaljskog“ zarad „carstva nebeskog“.

[17] Pregled motiva u spisima nastalim prvih godina nakon boja i osvrt na komparativni kontekst dat je u Milošević-Đorđević 2011: 150–161).

[18] V. Latković je takođe isticao da je motiv o „Lazarevom `privoljevanju carstvu nebeskom` [...] vještački nakalemljen na kosovske pjesme“ (Latković 1953: 18).

[19] Varijante o „tri dobra junaka“ date su u Suvajdžić 2005.

[20] Up. npr. pesmu Ženidba Senjanina Iva (Vuk VII, 11:35–42): „O Gavrane, mili pobratime, Ded se penji jeli u vrove, Sad će Turci u Dugu Poljanu. Ti si često bio u Udbinu, Mloge znadeš i poznaješ, pobro, Uvodićeš silu i svatove, Da vidimo, mili pobratime, Smijemo li njima udariti.“

[21] A. Loma u datom motivu prepoznaje refleks spletki bogova iz starijih slojeva tradicije (germanska, indijska), koji junake hotimično, prevarom vode u smrt (Odin je danskom kralju Haraldu obećao sigurnu pobedu nad Šveđanima, a zapravo udesio veliku pogibiju Danaca na polju Bravala: cilj mu je bio da novim regrutima napuni svoju Valhalu) (Loma 2002: 153, 155). Objašnjenje porekla motiva, međutim, ne umanjuje koliziju u pesmi između izbora smrti i pokušaja da se ona izbegne.

[22] Uprkos mišljenjima da je motiv uhođenja vojske unet u kosovsku legendu tek u XVII veku, Sonja Petrović ističe da turski izvori, Nešrija i Bitlisi, „znatno pomeraju ovaj termin u prošlost“: „Nešrija pri tom važi za dobrog poznavaoca srpskog predanja, a s razlogom se veruje da se u opisu Kosovske bitke njime i koristio. To bi ukazivalo da je epizoda uhođenja bila razvijena u srpskoj verziji kosovske legende u doba kad je on pisao svoje Ogledalo sveta, dakle u drugoj ili trećoj deceniji 16. veka“ (Petrović 2001: 29).

[23] U tom opštem procesu, koji su omogućili prodor i postepena dominacija pisanog medija, ali i izmenjene predstave o naciji, identitetu i istorijskim tokovima, brojni rukavci usmene tradicije, raznoliki i međusobro suprotstavljeni, marginalizovani su i eliminisani. Između ostalog, slika kneginje Milice koja „prevrće po krvi junake“ na Kosovom polju, zasvedočena i u ranijim i u Vukovim zapisima (B 2; SANU II, 32), u potpunosti je potisnuta prikazom Kosovke devojke sa „zlatnim kondirima“ iz varijante Slepe iz Grgurevaca.

[24] Pritom je sam pojam dosta protivrečno viđen i u „hrišćanskoj interpretaciji“: dolazak carstva nebeskog tumači se i kao apokaliptičan događaj i kao promena u (moralnom) životu čovečanstva. U srpskim srednjovekovnim spisima ne vezuje se samo za kosovsko predanje i smrt u boju, već i za silazak sa vlasti i zamonašenje: „U tom smislu kaže se za Sv. Savu i Nemanju da su zamenili zemaljsko carstvo nebeskim“ (arenga Dečanske hrisovulje) (Loma 2002: 135).

[25] Takva je „mrtvačka dvorana“ Valhala, nebesko boravište gde germanski bog rata Odin okuplja duše palih junaka i gde se o njima staraju valkire, družbenice poginulih ratnika (Loma 2002: 137, 139).

[26] „Misao o carstvu nebeskom odgovarala je religijskoj književnosti, ali je sama ideja o večnom životu do koga se doseže herojskom smrću na ratištu, borbom, ranama zadobijenim od neprijatelja – ideja epska i starija od hrišćanstva“ (Milošević-Đorđević 2011: 162).

[27] Epika i lirika (posebno tužbalice) znaju za različite varijacije: EPIKA LIRIKA Sekolu sam odavno ženio crnom zemljom i travom zelenom. (ER 157) Al’ eto ti Turkinje đevojke, Pokrila se zlaćenom maramom; Kako dođe na jezero mlada, Pokloni se zelenu jezeru, Pak jezeru stade besjediti: „Božja pomoć, zeleno jezero! Božja pomoć, moja kućo vječna! U tebe ću vijek vjekovati, Udaću se za tebe, jezero, Volim za te, nego za Arapa.” (Vuk II, 66:206–215) Evo idu kićeni svatovi, Nji vidimo, snaše ne vidimo: Snašica je zelena travica. (Begović 1885, 211/III) Naše seje, ne kun`te se nama, Vjerne ljube, vi se preudajte, Nas će care tamo oženiti, Sa mezarom i zlatnim ćemerom! [...] Nas će care tamo oženiti: Mlakom vodom i mišći sapunom, Crnom zemljom i zelenom travom. (Bašić 422)

[28] Voda je tipična granica između dva sveta, i po pravilu je čuvaju demonska bića, ali i sveci, ukoliko odvaja raj od pakla (Detelić 1992: 88).

[29] Vukove zbirke i njegova rukopisna zaostavština kasnije štampana dostupni su u okviru šireg korpusa na adresama: http://www.mirjanadetelic.com/e-baze.php i http://www.monumentaserbica.com/epp/.

Literatura:

Gavrilović 1899 – Andra Gavrilović. Priložak proučavanju srpske narodne poezije. Godišnjica Nikole Čupića XIX (1899): 122–127.

Delić 2012a – Lidija Delić. Čarne oči, da bi ne gledale. O jednom epskom pleonazmu. Zajedničko u slovenskom folkloru: zbornik radova. Ljubinko Radenković (ur.). Beograd: Balkanološki institut SANU, 207–226.

Delić 2012b – Lidija Delić. Sukob junaka s džinovkom u južnoslovenskoj usmenoj epici. Srpsko usmeno stvaralaštvo u interkulturnom kodu: zbornik radova. Boško Suvajdžić (ur.). Beograd: Institut za književnost i umetnost, 195–223.

Detelić 1992 – Mirjana Detelić. Mitski prostor i epika. Beograd: SANU, 1992.

Detelić 1996 – Mirjana Detelić. Urok i nevesta. Poetika epske formule. Beograd: Balkanološki institut; Kragujevac: Centar za naučna istraživanja Univerziteta u Kragujevcu, 1996.

Đorđević 1958 – Tihomir R. Đorđević. Priroda u verovanju i predanju našega naroda II. SEZ LXXI (1958).

Elezović 1957 – Gligorije Elezović. Ogledalo sveta ili Istorija Mehmeda Nešrije. Zbornik za istočnjačku i književnu građu, serija prva III (1957).

Karadžić 2006 [1833] – Vuk Stefanović Karadžić. Predgovor uz Narodne srpske pjesme, knjiga četvrta (Beč, 1833). Srpske narodne pjesme, skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić. Snežana Samardžija (prir.). Beograd: Zavod za udžbenike, 666–674.

Kleut 1995 – Marija Kleut. Narodne pesme u srpskim rukopisnim pesmaricama XVIII i XIX veka. Beograd: Institut za književnost i umetnost; Novi Sad: Matica srpska.

Kleut 2006 – Marija Kleut. Skica za ispitivanje statusa epskih narodnih pesama nekad i sad. Relikvije iz starine. Ogledi o srpskim epskim narodnim pesmama. Marija Kleut (prir.). Novi Sad: „Dnevnik“, 276–284.

Latković 1953 – Vido Latković. Članci iz književnosti. Cetinje: Narodna knjiga.

Loma 2002 – Aleksandar Loma. Prakosovo: Slovenski i indoevropski koreni srpske epike. Kragujevac: Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta u Kragujevcu, Beograd: Balkanološki institut, 2002.

Ljubinković 1968 – Nenad Ljubinković. Jelen u bugaršticama. Narodno stvaralaštvoFolklor VII/26–27 (juli–oktobar 1968): 173–177.

Milošević-Đorđević 1971 – Nada Milošević-Đorđević. Zajednička tematsko-sižejna osnova srpskohrvatskih neistorijskih epskih pesama i prozne tradicije. Beograd: Filološki fakultet beogradskog univerziteta.

Milošević-Đorđević 1990 – Nada Milošević-Đorđević. Kosovska epika. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Milošević-Đorđević 2002 – Nada Milošević-Đorđević. Kazivati redom. Beograd: Rad – KPZ Srbije.

Milošević-Đorđević 2011 – Nada Milošević-Đorđević. Radost prepoznavanja. Novi Sad: Matica srpska.

Nedić 1981 – Vladan Nedić. Vukovi pevači. Novi Sad: Matica srpska.

Petrović 2006 – Sonja D. Petrović. Rukopisne i štampane usmene pesme o Kosovskom boju u procesu prožimanja. Doktorska disertacija. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet (odbranjena 2006. godine).

Petrović 2001 – Sonja Petrović. Predgovor. Kosovska bitka u usmenoj poeziji. Sonja Petrović (prir.). Beograd: Gutembergova galaksija, 5–41.

Pešikan-Ljuštanović 1997 – Ljiljana Pešikan-Ljuštanović. „Pošljednje vrijeme” u Bibliji i pesmama iz Vukovih zbirki. Naučni sastanak slavista u Vukove dane 26/1 (1997): 185–192.

Pešikan-Ljuštanović 2009 – Ljiljana Pešikan-Ljuštanović. Usmeno u pisanom. Beograd: Beogradska knjiga.

Ređep 1976 –Jelka Ređep. Priča o boju kosovskom. Zrenjanin: Centar za kulturu Zrenjanin; Novi Sad: Filozofski fakultet.

Samardžija 2010 – Snežana Samardžija. Iz majdana čisto srebrnoga. Likovi usmene književnosti: zbornik radova. Senžana Samardžija (ur.). Beograd: Institut za književnost i umetnost, 121–146.

Samardžija 2001 – Snežana Samardžija. Skica za poetiku epskih narodnih pesama. Antologija epskih narodnih pesama. Snežana Samardžija (prir.). Beograd: Narodna knjiga – Alfa, 5–148.

Samardžija 2007 – Snežana Samardžija. Uvod u usmenu književnost. Beograd: Narodna knjiga – Alfa.

Suvajdžić 2005 – Boško Suvajdžić. Junaci i maske: tumačenja srpske usmene epike. Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost.

Čajkanović 1938 – Veselin Čajkanović. Poetae Serborum epici quid de interitu et de renovatione mundi sibi finxerint. PKJIF XVIII (1938): 475–494.

Šmaus 1964 – Alojz Šmaus. Iz problematike istorijskog razvoja kosovske tradicije. Zbornik Filozofskog fakulteta VIII. Spomenica Mihaila Dinića 2. Beograd: Beogradski univerzitet, 617–624.

Lidija Delić
Institute for Literature and Arts
Belgrade

821.163.41.09-13:398

Original scientific article

Oral Epics Vs. Kingdom of Heaven: The Case of The Blind Woman from Grgurevci

The poems of a blind woman from Grgurevci, some of the best poems Vuk Karadžić published in Vienna in 1845, are included in the literary and national canon to the greatest extent. The most famous details from her opus – Lazar’s choice of the Kingdom of Heaven and the image of Kosovka devojka (Kosovo Maiden) giving wine to the wounded from the golden goblet after the battle – are exclusive in epic corpus and remembered thanks to exceptional variations of this performer. Therefore, her contribution to cultural heritage is almost immeasurable. Nevertheless, these motives will not be (primarily) studied as elements of individual poetics because: 1) there is no way to determine if Slepa from Grgurevci (The Blind Woman from Grgurevci) introduced the motives herself or assumed them from one of her antecedents, and 2) oral literature is essentially supra-individual. Slepa from Grgurevci is a striking example of a much used practice of oral poets who transferred different and sometimes contradictory layers of tradition and relied on old formulas and plot patterns, while crossing numerous tradition branches.The analysis of the above mentioned motives in wider epic and Indo-European context will reveal great tension between these layers of tradition, as well as their position and semantic.

Ključne reči:

Slepa from Grgurevci, Oral epics, poetics, Kingdom of Heaven, Battle of Kosovo, Kosovo Maiden

Na početak stranice