Navigacija

Slavko Petaković
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

821.163.42.09-055.2"15/17"

Pregledni rad

U senci lovorovog venca – poetese starog Dubrovnika

U radu je uspostavljen književnoistorijski pregled stvaralaštva dubrovačkih pesnikinja. Ukazano je kako je specifičan socio-kulturni obrazac markirao položaj pesnikinja u Dubrovniku od XVI do XVIII veka. Predstavljene su prilike u društvu i književnosti koje su uslovljavale da se autorke ogledaju u određenim žanrovima i da poetičko-stilski i tematski prilagode stvaralaštvo nalozima kulturnog modela.

Ključne reči:

pesnikinje, dubrovačka književnost, Dubrovnik, kulturni model, renesansa, prosvetiteljstvo

Kao država konzervativnog ustrojstva, Dubrovačka republika vekovima je očuvala okamenjenu socijalnu hijerarhiju na čijem vrhu je neprikosnoveno ustoličena aristokratija. Najviša klasa konstituisala se u dubini prošlosti i činili su je potomci romanskog življa iz Raguziuma, drevnog naselja na čijim temeljima je nastao potonji Dubrovnik. Sloveniziranjem prvobitnog stanovništva tokom narednih vekova nije utrnulo sećanje na izvorno poreklo biranih porodica koje je i u novonastalim okolnostima legitimisalo njihov izuzetan društveni položaj. Ispod plemstva, spram svoje moći i značaja u socijalnom sistemu, dolazili su građani, pučani i seljaci. Dubrovačko društvo iznutra je bilo isparcelisano staleškim međama koje su nepomirljivo razdvajale određene grupe. Običajnim i zvaničnim pravom do tančina su predviđani slučajevi u kojima je bilo moguće do izvesne mere prevazići oštrinu međusobnih granica. U poslovnoj sferi, prevažnoj za poslovično marljive i štedljive Dubrovčane, možda su se najviše tolerisali kontakti aristokratije sa običnim svetom, dok je uspostavljanje rodbinskih i drugih veza sa nižim staležom strogo kažnjavano.[2] Ukoliko bi se plemić oženio građankom, isključivan je iz najvišeg staleža i lišavan svih povlastica koje je do tada uživao, što je važilo i za njegove naslednike.[3] Unutar tako uspostavljenih okvira društvenog života nepopustljiva mreža pisanih i nepisanih zakona na okupu je držala zajednicu podređujući opštem interesu volju pojedinaca, bez obzira na njegovu stalešku pripadnost.

Vrednosni sistem patrijarhata ležao je u temeljima dubrovačkog društva, te je dominacija muškaraca nad ženama bila ozvaničena pravnom regulativom u Statutu grada, kao najvišem zakonskom aktu.[4] Polje u kome se žena mogla pojaviti u starom Dubrovniku simbolično uokviruje trougao, čija temena fiksiraju društvene uloge predviđene za pripadnice slabijeg pola – devica, majka i udovica.[5] Presezanje granica polja podrazumevalo je iskušavanje duboko ukorenjenih običaja, što je naročito za žene, zbog njihovog osetljivog položaja u patrijarhalnom sistemu, bilo opasno, pošto je u razmimoilaženju kolektivnog i individualnog nesmotrenog pojedinca vrebala nedogledna provalija.

Svaka devojka iz aristokratskog reda bila je uobručena nepomerljivim sistemom društvenih i porodičnih konvencija koje su isključivale mogućnost da ona iskoračivanjem van sprega opštih normi ugrozi svoju i čast familije koja ju je iznedrila. Prilježno je držana van domašaja spoljnog sveta, koji je osmatrala sa sigurne distance – kroz prozor kuće ili sa njenog balkona, ili nešto neposrednije – u retkim prilikama izlaska na ulicu, pri posetama crkvi i rodbini, ali uz obaveznu pratnju. Takva izolacija trajala je do adolescencije, dobi u kojoj je bilo uobičajeno da se Dubrovkinje udaju. Tek udajom plemkinje su sticale „položaj odrasle osobe“ jer je određenje zrelosti aristokratkinja bilo vezano za brak, „dakle za obiteljske, a ne društvene funkcije“.[6] Za plemstvo je brak prevashodno bio institucija u cilju jačanja kohezije staleža i obezbeđivanja njegove budućnosti, dok je za građane i pučane predstavljao poduhvat sa elementima poslovne transakcije.

Devojke su se udavale između četrnaeste i osamnaeste godine, ali je sigurno bivalo i onih koje su to ranije činile, budući da je prema merilima srednjeg veka punoletstvo za žene dostizano sa dvanaest, a za muškarce sa šesnaest godina.[7] Muškarci su se, pritom, ženili u znatno kasnijoj dobi, između tridesete i četrdesete godine – što je naročito važilo za plemiće, te je i starosna razlika pojačavala autoritet muža nad nevestom-devojčicom. Brakovi su sklapani isključivo u saglasnosti sa staleškom pripadnošću mladenaca, bez mogućnosti mešanja različitih slojeva.

Važan činilac pri ugovaranju braka bio je miraz jer je predstavljao ekonomsku platformu novouspostavljene zajednice. Ukoliko porodica iz bilo kog razloga – a najčešće je to bila nemoć da obezbedi miraz – nije mogla da uda kćer ili više njih, devojke su pre punoletstva slate da iza zidina manastira dotraju svoj život. Okrutnost se stapala sa običajima, te su neretko očevi određivali koja će se od njihovih kćeri udati, istovremeno ostale pripremajući za „dumne“, kako su se kaluđerice odomaćeno nazivale. Smeštanjem u manastir ženske čeljadi porodice su sprečavale rasipanje porodičnog bogatstva i nepoželjno ponašanje neudatih devojaka, koje bi nanelo nemerljivu štetu zajednici.[8] Zamonašenjem maloletnih devojčica, neretko i pre njihove desete godine, izbegavana je mogućnost da one, stekavši punoletstvo, iskoriste Statutom im dato pravo da se ne podrede volji roditelja, bilo da im ovi brane ili nalažu odlazaka u manastir.[9] Iz ovih razloga manastiri su bili puni, te su prekobrojnost i skromni uslovi života u nehigijenskim uslovima dovodili kaluđerice na samu ivicu opstanka. Uzalud su one preklinjale vlasti u Dubrovniku da ograniče prijem novih kaluđerica ili da prošire životni prostor u manastirima, i očajno podsećale da su, iako potpuno predane Božijoj službi, samo slaba bića „od kosti i mesa“.[10]

Prema podrazumevanom shvatanju morala, muškarci su imali prava na vanbračne veze, dok su žene za istu stvar strogo kažnjavanje.[11] Za muškarce je ovakvo pravo bilo prećutnim sporazumom društva usvojena kompenzacija za nedostatak slobode u izboru bračnog partnera, za uvrežene običaje da se žene u relativno kasnim godinama, nemogućnost da se razvedu i svakovrsno sputavanje u slobodnom ispoljavanju intime.[12] Nasuprot ovoj širini u ponašanju, ženama je sloboda bila skučena u tolikoj meri da se nije smatrala vanrednom pojava kada bi muž batinama kažnjavao ponašanje supruge koje je nalazio kao nedolično. Štaviše, batine su u svojevrsnim filozofskim traktatima uzimane u razmatranje kao sredstvo, doduše krajnje, u vaspitanju žene.[13]

Izvesnu autonomiju žena je imala jedino u kućnom, zaštićenom i zatvorenom prostoru. Svaki izlazak u spoljni svet podrazumevao je određena pravila, sračunata na to da sačuvaju ugled same žene i porodice koju je ona predstavljala. Takva tvrdokornost, kao sastavni deo svakodnevice, izazivala je čuđenje stranaca kada bi se kakvim poslom zadesili u Dubrovniku.[14] Utvrđeni način odevanja, prilike i uslovi u kojima Dubrovkinja izlazi „na otvoreno“, način ponašanja i dr. činili su ritual čije (ne)poštovanje je praćeno nedremanim okom javnosti. Verovalo se da devojke treba stalno nečim upošljavati kako bi se izbegla dokolica koja budi putenost. Takođe, smerna mlada vlastelinka svu svoju potrebu za razonodom trebalo je da zadovolji u okrilju kuće učeći se korisnim poslovima. Izdvojenost plemkinja iz tokova javnog života bila je, prema nazorima Dubrovčana, najtvrđa brana izazovu kaljanja njihove časti, do čega je moglo doći u „nepriličnim“ kontaktima sa svetom.

Dubrovačko društvo, koje je dočekivalo preko srca najmanju novinu sa potmulom strepnjom da će neznatni talas uznemiriti nepovratno glatku površinu učmale svakodnevice, zahvatila je plima humanizma i renesanse. Silinom zapretanom u svojim dubinama, ova duhovna epoha glačala je i malo po malo preoblikovala okoštale hridi kulturološke tradicije. Međutim, novo vreme nije donosilo velikog pomaka kada je u pitanju status žena u Dubrovniku. Snažno su to osetile žene-intelektualci, do tada nepoznati članovi zajednice.

O Juliji Bunić (Giulia Bona) nije sačuvano mnogo podataka. Ni pesnikinjini savremenici ni kasniji biografi i istoriografi ne osvetljavaju njen život. Tek se posredno pretpostavlja da je rođena oko polovine XVI veka.[15] Zna se da nije bila dugoga veka jer ju je bolest odnela oko 1585. godine.[16] Daleko su sigurniji istoriografi u vezi sa književnim delom ove Dubrovkinje. Ističe većina njih da je pisala na italijanskom,[17] a samo jedan beleži da je stvarala i na narodnom jeziku.[18] Jednoglasno, pak, visoko ocenjuju stvaralašto poetese. Poznata je izdavna književnoj istoriji i Julijina mlađa sestra Nada (Speranza Vittoria di Bona), ali je ona sve do skoro tek sporadično pominjana jer joj je stvaralaštvo bilo skoro sasvim neosvetljeno.

Obe sestre odlikovao je visoki kulturni rafinman – bile su „donne di grande spirito“[19] i kretale se u društvu pesnika sa kojima su u različitim prigodama razmenjivale pesme. Sa Mihom Monaldijem, Sabom Bobaljevićem, Cvijetom Zuzorić i Marom Gučetić pripadale su dubrovačkoj „Akademiji složnih“, intelektualno-umetničkom krugu koji je naročito negovao stvaralaštvo na italijanskom jeziku. Filozof i pesnik Miho Monaldi (oko polovine XVI v.–1592) u jednoj svojoj pesmi pomenuo je sestre Bunić hvaleći njihov pesnički dar i poredeći ih sa Euterpom i Klio. Poseban pijetet iskazao je prema Julijinom stvaralaštvu i plemenitom duhu u pesmi Gospođi Juliji Bunić (Alla signora Giulia Bona). Poslanica je podstakla Juliju da odgovori pesmom Bolesna gospođa Julija Bunić, Monaldiju (La Signora Giulia Bonainferma. Al Monaldi), koja je i jedini sačuvani fragment njenog opusa. Ophrvana bolešću pesnikinja upućuje Monaldiju stihove u kojima se oprašta od života, naslućujući da će uskoro pohoditi „obale Lete“ i videti „crne močvare i stigijske talase“.[20] Jedino joj mračne trenutke blaži uzdanje u Boga da će joj priteći u pomoć i spasiti je teške sudbine koja je na pomolu. Bledi trag o pesništvu Julije Bunić zapreten je i u jednoj pesmi Saba Bobaljevića (1529/30–1585). Uzvraćajući na neku poslanicu Julijinu u kojoj ga teši zbog smrti voljene mu drage, Bobaljević hvali mudrost, plemenitost i pesnički talenat ove Dubrovkinje.

U novije vreme stvaralaštva Nade Bunić mnogo je bolje sagledano zahvaljujući pronađenoj knjizi pesama Odbrana pesama i proze gospođe Nade Vitorije Bunić u zaštitu njene časti, a protiv onih koji su je oklevetali svojim pesmama[21] (Difesa de le rime et prose de la signora Speranza et Vittoria di Bona in difesa di suo honore, et contra quelli, che ricerc ò farli infamia con sue rime),štampanoj 1569. godine.[22] Zbirka je obimna i obuhvata preko sto pedeset soneta, oktava, stanci i madrigala, uglavnom prigodnog karaktera. Važan deo predstavlja posveta u koju je Nada Bunić unela više autobiografskih detalja, dragocenih za razumevanje osobenog položaja njene porodice u Dubrovniku. Oporošću i ljutnjom protkivala je redove posvete. Dok je otkrivala razloge koji su je potakli da sastavi Odbranu osvetljavala je, ilustrujući primerom svoje porodice, opšte prilike u socio-kulturnom miljeu renesansnog Dubrovnika. Naglasila je da Odbranu piše na molbu bolesnog oca koji je tražio da ona spere ljagu sa porodičnog imena. Saznaje se da su sestre Bunić – bilo ih je šest – klevetane i da su im pevane rugalice u Dubrovniku. Rezignirano i jetko pisala je Nada o smutljivcima koji su raznosili glasine o kući Bunića. Pominje da su joj oni, suočeni sa otporom i spremnošću da brani porodično dostojanstvo, pretili i smrću.[23] Podozrivost Dubrovčana, naslućuje se iz posvete, izazivalo je ponašanje sestara Bunić koje je odudaralo od okoštalog reda i običaja konzervativnog društva. Opredeljujući se da se ne udaju i izbegavajući potom da odu u manastir, već su narušavale konvencionalno ponašanje. Na ovo se nadovezao još jedan prestup socijalnih normi – bavile su se pesništvom. Teško je, međutim, razlučiti šta je bilo presudno – uopšte posvećivanje literarnom stvaralaštvu ili samo izbor da se piše o određenim temama (npr. društvenim prilikama, određenim ličnostima, politici[24]) – da uskogruda zajednica pribere još jedan greh na dušu sestrama Bunić i njihovo ponašanje okarakteriše kao neprihvatljivo.

Duboku rezignaciju je ispoljavala i u pesmama nakon posvete. Sećajući se tegobnih dana u zavičaju („Okrutno gnijezdo u kome se rodih / učini da mi želja osta pusta, / neopravdanom mržnjom me pogodi, / u ratu protiv mene ne posusta...“) naglašavala je da ne želi u Dubrovniku ni da počiva („Al’ nebu molbam’ obraćam se vrući, / kad u snu vječnom oba oka sklopim, / da zavičaj zli kosti moje nema“). Delimično su pesme posvećene afirmaciji časti i vrlina pesnikinjinih sestara. Hvaljene su lepota, mudrost i dobrota sestara Bunić. Ovaj segment pesništva angažovana je apologija porodičnog ugleda.[25] Drugi deo – pesme posvećene uglednim pripadnicima apulijske kulturno-političke elite – imao je posebnu namenu unutar Odbrane. Prigodnicama je posredno pesnikinja ukazivala na ugled koji uživa u stranoj sredini za razliku od položaja koji je imala u Dubrovniku. Na osnovu prisnog tona obraćanja kneževima, vitezovima, biskupima i dr,[26] ali i činjenice da je dobijala uzvratne poslanice od njih, koje je uvrstila u svoju zbirku, može se zaključiti da je Nada Bunić imala visoki status u tuđini. Takođe, otkriva se na osnovu relacija sa visokim društvenim krugovima u Italiji da je bila samosvesna intelektualka, voljna da uzme važnu ulogu u društvenoj zajednici. Razvijanje takve ambicije bilo je nemoguće za ženu u renesansnom Dubrovniku, a pokušaj njenog ostvarenja aktivirao je pritajene i nemilosredne mehanizme društva koje je štitilo svoju tradiciju.

Sličnu sudbinu kao sestre Bunić imala je mnogo poznatija njihova sugrađanka Cvijeta Zuzorić (1552–1648). Teško je u jedan čvor splesti sve niti koje prate pojavu ove intelektualke, muze umetnika i lepotice. Mada ništa od njenog opusa nije pretrajalo zub vremena, na osnovu posrednih svedočanstava – pohvala njenih najstarijih biografa na račun stvaralačkog dara, pretpostavlja se da je bila i cenjena poetesa.[27] No, ono što je ovu Dubrovkinju naročito odlikovalo, bila je vanredna harizma, jer teško je drugačije objasniti činjenicu da je u sećanju sačuvana kao najsjajnija zvezda intelektualno-umetničkog sazvežđa spisateljica i učenih „dona“ dubrovačkih – Nikolete Rastić, Julije, Nade Bunić i Mare Gučetić. Jer, koliko god svaka od njih bila darovita ili znamenita u kojoj oblasti, redom su pri sravnjivanju sa Zuzorićevom u očima kulturne istorije ostajale duboko osenjene.

Mnogostruko osoben životni put Cvijete Zuzorić u odnosu na savremenice omogućio joj je da svojom svetlošću obasja renesansni Dubrovnik, ne trnući u sećanju potonjih vekova. Rođena u bogatoj građanskoj porodici, kao dete se preselila iz Dubrovnika u Ankonu, gde je stekla „neko veće i za žene onoga vremena retko znanje“.[28] Udala se 1570. za Bartolomea Pešonija, potomka stare firentinske plemenite loze, i iste godine se vratila u rodni grad, gde joj je suprug dobio mesto konzula Firence. Preduzimljivi Italijan, osim diplomatijom, bavio se i trgovinom u novoj sredini. Vreme prispeća Cvijete Zuzorić u otadžbinu poklapa se sa privrednim zenitom Dubrovnika, čiji trgovci su svoje kolonije rasejali nedogledom kopnenog zaleđa prema Turskoj, a brodovi bacali sidra u svim značajnijim lukama sveta. Grad je doživeo sveobuhvatni preporod bivajući magistralna raskrsnica u poslovnom, diplomatskom i kulturnom životu između Istoka i Zapada. Takođe, književnim strujanjima nemalog značaja Dubrovnik je učestvovao u meandriranju evropske renesansne umetnosti.[29]

Sama Cvijeta Zuzorić imala je bogatu rodbinu u gradu, a u Italiji dobijeni plemićki status otvarao joj je teška vrata aristokratskih kuća Dubrovnika. U najuži krug njenih prijatelja dolazili su supružnici Mara i Nikola Gučetić, koji je u svojim traktatima (Diallogo della Belleza d’ Amore, 1581) „oživeo“ likove supruge Mare i Cvijete Zuzorić. Bio je Gučetić svestan mogućih kritika zbog toga što je poverio ženskim likovima da u dijaloškoj formi raspravljaju o lepoti i ljubavi, te je predupredio takve prigovore ističući da će upravo pokazati predodređenost duha sagovornica za filozofiju.[30] Znakovito je opredeljenje Gučetića da oba dijaloga posveti Cvijetinoj starijoj sestri, Niki Zuzorić, koju je visoko poštovao. Međutim, posveta Niki protkana je pohvalom Cvijeti u tolikoj meri da otkriva pravi izvor nadahnuća autora i suštinsku posvetu njegovog dela. Prvi dijalog, na temu lepote, Mara i Cvijeta vode u idealizovanom ambijentu, po mnogo čemu podudarnom sa u antici standardizovanim literarnim dekorom locus amoenus-a. Filozofsku srž razgovora čini eksplikacija Platonovog shvatanja fizičke lepote kao emanacije esencijalne, metafizičke savršenosti. No, možda najupečatljiviji deo predstavlja neposredna ilustracija učenja grčkog mudraca, koju Mara nalazi u pojavi Cvijete. Portret prijateljice koji evocira Mara Gučetić sažima estetski kredo i ideal ženske lepote u renesansi, čija zakonomernost se proteže na sve umetnosti:

Najpre, kose su kao najsjajnije zlato izatkane; čelo naliči svojom lepotom nebu kada je najvedrije; obrve su kao dva ljubavna luka; oči svetle i jasne izazivaju zavist najlepših nebeskih zvezda; lice je toliko krasne i divne boje da daleko nadmašuje svaku svežu ružu u njezinom najživljem cvatu, osim što ga nikakav vešti umetnik ne bi mogao isklesati; nos je u proporciji prema licu kakav je potreban savršenstvu Vaše anđeoske lepote; usta izgledaju kao da naokolo sebe imaju dva niza najfinijih korala iz Indije; a kada se smejete Vaši zubi izgledaju toliko beli i jednaki da se uistinu može kazati da su to orijentalni biseri, te se s pravom može tvrditi da je tu sve blago Ljubavi postavljeno; Vaš glas ne zvuči kao ljudski nego kao anđeoski i božanski; uspravan vrat je pun i beo tako da nadmašuje sneg koji je ovoga časa pao s neba; prsa široka i ravna da izgledaju mlečni put koji se ponekad običaje videti na nebu; ruke su srednje debljine, tako da bojom premašuju i najsjajniju belokost; prsti su okrugli i ne odviše dugi; nokti su malo savinuti; stas i Vaš hod su slični onome nimfa, koje su stari pesnici u Arkadiji slavili; konačno se na Vama, mislim, ne može videti nego da se svi udovi i svi delovi tela toliko jedan s drugim u lepoti slažu, da ni sama zavist ne bi znala naći neki deo koji bi mogla ispraviti.[31]

Drugi dijalog, posvećen ljubavi, koncipiran je po modelu prvog. Nakon razmene stavova o prirodi ljubavi, u kojima se ukrštaju teološka i filozofska gledišta, Cvijeta Zuzorić rezimira razmišljanja o lepoti: telesnoj – zasnovanoj na proporciji udova, i duhovnoj – sačinjenoj od umerenosti, hrabrosti, razumnosti, pravednosti i stidljivosti. Zatim ona navodi primere svih vrlina, inkarnirane u ženama iz istorije, ali i iz savremenog Dubrovnika. Kulminativni svod dijaloga predstavlja Marina pohvala Cvijeti, moralno najčistijoj i najlepšoj ženi, čije su osobine božanskog porekla.[32]

Osim u filozofskim traktatima, Cvijeta Zuzorić postala je književni lik, ali i muza dubrovačkih pesnika, ne ostavljajući ravnodušnim većinu njih. Lirska žica Dinka Zlatarića vibrira od ustaljenog repertoara opštih mesta petrarkističke poezije, do visoke umetničke sublimacije duboko proživljene ljubavi prema Zuzorićevoj. Poetski beatifikujući „gospoju od gospoj“, Zlatarić je snevao dan kada će mu izabrana muza otkriti „na zemlji večni raj“. Takođe, Miho Bunić Babulinović opevao je dražest znamenite Dubrovkinje i njenu božansku lepotu. Glas o izuzetnosti Cvijete preneo se strelovito i na drugu stranu Jadrana jer je Česare Simoneti (Cesare Simonetti), italijanski pesnik, poverio prijatelju Dominku Zlatariću svoju zbirku pesama da je ovaj posveti dostojnoj dami. Odgovarajući molbi prijatelja, nesumnjivo i glasu svoga srca, Zlatarić je Simonetijevu zbirku posvetio Cvijeti Zuzorić, ali nešto kasnije i svoj prevod Ovidijeve metamorfoze Ljubav Pirama i Tizbe.I Miho Monaldi je italijanskom pesniku Džambatisti Bokabjanki (Giambattista Boccabianca) poslao dva soneta čiju lirsku žižu čini opis Cvijete Zuzorić. Uvreženim pesničkim postupkom, igrom reči spletenom oko podudarnosti imena lepotice i cveta, Monaldi je slavio skladnost duha i tela Cvijete Zuzorić. Sam Bokabjanka, ponet Monaldijevom vatrom, uzvratio je dubrovačkom pesniku sa dva soneta. Naposletku, čuveni Torkvato Taso (Torquato Tasso) sastavio je osam pesama u čast lepotice iz Dubrovnika, iako je sâm nikada nije video. Na osnovu tuđih opisa,[33] dočaravao je bljeskovitu pojavu himere koja opija i čije iščeznuće ga ostavlja nesrećnog („ako živem, živ sam al bez duše“), ali besmrtnog, dok je ljubavi („Al ako život dat mi mogu zrake / Vašega ognja, kako ću da mrem, / Dok plam taj traje?“).[34]

Pojava izuzetne „gentildonne di gran fama“ među domaćim ženama, koje najčešće nisu mogle krenuti putem nezavisno od sredine koja ih upućuje u život i njenih unutrašnjih zakona, morala je izazvati opštu pozornost, još pojačanu do groznice time što se Zuzorićeva sigurno i nezazorno vladala pred muškim svetom. Ne zna se pouzdano čime je Cvijeta Zuzorić izazvala gnev određenih sugrađana, tek tvrdo svedočanstvo da je mnoge neprijatnosti doživela daje svojevrsna odbrana koju je preduzela Mara Gučetić stajući na stranu napadnute prijateljice. U filozofskom spisu svoga muža (Discorsi sopra la MetheoredAristotele, 1584) sama je sastavila predgovor sa dvostrukom namenom. Ovaj segment dela zapravo je posveta Cvijeti Zuzorić sa konvencionalnim pohvalama upućenim joj, ali, i što je važnije, polemika Mare Gučetić sa zlobnicima koji su opanjkavali Zuzorićevu,[35] utičući na koncu konca da ova sa suprugom zauvek napusti Dubrovnik 1583. i ostane u Ankoni do smrti:

...Vaše ime, tako dično i ugledno, mora biti najsigurnijom obranom protiv bijesnih udaraca zavidnika što žive u našem Gradu, i protiv onih koji su, po svojstvenoj im i prirođenoj zloći, uvijek pripravni da grizu i razdiru tuđe stvari, od kojih ste ujedva Vi pogođeni bili više negoli ikoja druga žena u mojoj domovini. Uzrok su tome bile ne samo Vaše rijetke odlike, dosad upravo neviđene u druge žene našeg stoljeća, koja je ljepotom tijela i krepošću duše povećala muku zlobnika, jer kao što uvijek biva: stvari najizvrsnije jačaju bol onih koji su prepuni pakosti i zavisti, te da njihova slabo zaraštena rana ne bude povrijeđena žalošću, bijednici ti daju glupim riječima oduška svojoj žalosnoj strasti...[36]

Oštrina Marinih reči ustalasala je duhove u Dubrovnika i izazvala sujetu moćnih, kadrih da izdejstvuju povlačenje iz javnosti prve verzije Gučetićevog traktata sa spornom posvetom. Novo izdanje ugledalo je svetlost dana godinu kasnije (1585), ali sa nedvosmislenim tragovima grube cenzure. Izostavljen je bio čitav pasaž u kome se Mara razračunava sa Cvijetinim protivnicima, obrušavajući se usput i na mentalitet sredine koja skrnavi sve što stremi duhovnim visinama, upravo zato što takva pojava izuzetnosti u blizini podseća na sopstvenu niskost.[37] Mada je u renesansnoj Evropi sve snažnije odjekivao nezavisni ženski glas, te je, na primer, u Veneciji mogla Moderata Fonte (Moderata Fonte) u spisu Zasluga žena (Il merito delle donne, 1600) kazati: „U mojim grudima kuca slobodno srce, ne služim i ne pripadam nikom osim sebi“,[38] sa ove strane Jadrana stvari su stajale znatno drugačije. Uz bedeme Dubrovnika, jednog od najtvrđih bastiona konzervativnog društvenog uređenja i moralnih shvatanja, teško su prianjale promene kao što su radikalno novi pogledi na položaj žena u zajednici.

Verovatno je ponašanje Zuzorićeve, ali i uzdizanje celokupne njene pojave do ideala u traktatima Nikole Gučetića, iz vizure vlasti subverzivno delovalo na osnove kulturološke matrice dubrovačkog društva. Nije se smelo dozvoliti da primer žene, koja se „muškom svetu“ nametala kao intelektualno ravnopravan član, bude tolerisan. Naročitu opasnost predstavljalo je javno legitimizovanje modela ponašanja u filozofskim traktatima i stoga je najverovatnije vlast, mada ne treba isključiti ni ličnu netrpeljivost pojedinaca, podstakla negativno raspoloženje prema Zuzorićevoj, stavljajući ujedno pod kontrolu svaki istup koji se mogao tumačiti kao podrška „izgrednici“. Pravilno osvetljavanje lika Cvijete Zuzorić iz današnje perspektive otežava to što je tokom vremena mitologizovana slika prigušila njenu realnu pojavu. Prema sačuvanim svedočanstvima, od kojih je nemali broj poetskog a ne dokumentarnog karaktera, nazire se da je Zuzorićeva, za razliku od sestara Bunić, bila cenjena u Dubrovniku zbog svoje erudicije i pesništva. Ali, ne treba zanemariti da je značajno mesto ove pesnikinje u opštekulturnoj ikonografiji plod, između ostalog, naknadne idealizacije predstave o njenom položaju u rodnom gradu. Na osnovu specifičnog oreola koji prati njenu pojavu do naših dana moglo bi se pretpostaviti da je bila uvažavana i opšteprihvaćena u Dubrovniku. Međutim, ostaje disktutabilno koliko je pesnikinju uistinu volela sredina čija malograđanština ju je na kraju primorala da se otisne preko mora u tuđinu i zauvek ode.

Prema shvatanjima nekih savremenika, Cvijeta Zuzorić bila je otelotvorenje kalokagatije – skladni spoj fizičke lepote i duhovne usavršenosti, a kao takva, uočljiva, izložena koliko naklonosti i divljenju, toliko zavisti i ogovaranju okruženja postojano ušančenog u svojoj uskogrudosti. Ako u sukobu sa jednim vremenom i njegovim običajima ova gospa nije mogla nadvladati niske horizonte kulturološke tradicije, varljive granice realnosti nadišla je ulazeći u svet umetnosti kao literarna ikona kojoj su hodočastili pesnici svetkujući hijerofaniju u liku idealne žene.

Nakon Julije i Nade Bunić, Mare Gučetić i Cvijete Zuzorić nije nije sačuvan pomen ni na jednu pesnikinju u XVII veku. Ova lakuna u književnoj istoriografiji velika je i razlozi njenog postojanja mogu se višestrano tumačiti. Od kraja XVI, tokom XVII veka, a naoričito u njegovoj drugoj polovini, dolazi do ekonomskog slabljenja Dubrovnika, katastrofalnog zemljotresa (1667) koji je materijalno ruinirao grad i doneo smrt nebrojenim žiteljima, usložnjavanja političke situacije, pojačanog delovanja jezuita u javnom i kulturnom životu.[39] Novonostale prilike nisu pogodovale da se pesnička i i uopšte lična individualnost žene manifestuje u javnosti.[40]

Tek od polovine XVIII veka javilo se nekoliko izrazitijih pesnikinja – Marija Dimitrović Betera (1671–1765), Benedikta Gradić (1688–1771), Lukrecija Bogašinović (1710–1784) i Anica Bošković (1714–1804) – čiji opus pripada toku religiozno-didaktičkog pesništva, naporednom sa više drugih struja u dubrovačkoj književnosti toga stoleća.[41] Ni dva veka nakon pojave prvih pesnikinja nije došlo do krupnije promene kulturnog modela Dubrovnika u pogledu društvenog statusa žena. Konzervativna sredina žilavo je odolevala plimi prosvetiteljstva, a položaj žene, uz izvesno popuštanje socijalnih stega, suštinski se nije promenio od šesnaestog stoleća. Na snazi su bili stari običaji u javnom i privatnom životu a uloga žene fiksirana u granicama socijalnog stereotipa.[42]

Marija Dimitrović Betera bila je kći znamenitog dubrovačkog pisca Bara Betere (1645–1712), člana „Akademije ispraznih“ koja je okupljala dubrovačke erudite i umetnike. Obrazovanje, i to ne malo za ondašnje prilike, stekla je pri manastiru i u rodnoj kući.[43] Život[44] joj je bio obeležen ličnim tragedijama – nadživela je osmoro (od dvanaestero) dece i muža. Verovatno je strmenita sudbinska staza uticala na učvršćivanje pobožnosti koja je odraza imala u pesnikinjinom stvaralaštvu. Prenela je na narodni jezik delo Đirolama Tornijelija (Girolamo Tornielli, 1694–1752) Sette canzonette in aria marinaresca sopra la sette principali feste di Nostra Signora, u kome je opevan život Bogorodice. Ideja Tornijelija bila je da se njegove pesme posvećene Bogorodici pevaju uz, u narodu rasprostranjene i omiljene, melodije sicilijanskih mornarskih popevki. Hteo je, kao i drugi isusovci, da lascivnu narodnu pesmu zameni pobožnim sadržajem. Osnovni model – jedanaesteračke stihove sa cezurom posle petog sloga prenela je Marija Dimitrović Betera u trinaesteračke stihove sa nepravilnom dvostrukom rimom i cezurom posle osmog sloga.[45] Prevodila je slobodno, šireći u parafrazama osnovne stihove. Prevashodna namera bila joj je da obogati crkvenu literaturu, namenjenu dumnama, te je zbog didaktičko-utilitarne koncepcije prevoda veću pažnju posvetila transponovanju religijskog sadržaja nego rekreaciji literarne slojevitosti Tornijelijevog dela. Prevod ukazuje na autorkino dobro poznavanje italijanskog jezika, kojim je zasigurno ovladala u rodnom domu budući da je familija njenog oca poticala iz Italije, ali i na izgrađenu pesničku veštinu – što nagoveštava da se ona i ranije bavila poetskim stvaralaštvom.[46] Osim ovoga, prevela je oratorijumPjetra Metastazija (Pietro Metastasio, 1698–1782) La passione di Gesù’ Cristo, Signor Nostropod naslovom Muke Isukrstove polimetrijski, ne sledeći izvorni metrički model (takođe polimetrijski) dosledno. Slobodnije je prevodila Metastazijevo delo nego Tornijelijevo. Liričnost Metastazijevog izraza rastakala se pri širenju potke u parafrazama i žanrovskoj transformaciji pesme u „prikazanje“, dramu rudimentarne kompozicije. Ne može se odgonetnuti da li su određene sekvence, pre svega horske, Muka Isukrstovih bile namenjene pevanju ili je bilo predviđeno da se recituju. Opus Marije Dimitrović Betere daleko je obimniji od onoga što je danas poznato. Stariji istoriografi svedoče da je pisala religioznu poeziju, na osnovu čega se može zaključiti da joj je stvaralaštvo u celini, generalno gledano, tematski koherantno.[47]

Važno mesto među dubrovačkim književnicama zauzima Benedikta Gradić jer je jedina monahinja čije delo je postalo poznato van zidina manastira. Rođena je u staroj vlasteoskoj porodici. Znameniti preci bili su joj Stijepo Gradić, kustos i upravnik Vatikanske biblioteke u Rimu, diplomata i istoričar; i pisac Ignjat Gradić. I brat Matija bavio se književnošću.[48] Sa dvadeset godina pristupila je benediktinskom manastiru Svete Marije, gde su joj već bile dve sestre i tetka, koja je vršila dužnost opatice. Prihvativši monaško ime Benedikta posvetila se manastirskom životu. Da je naročito revna bila pritom svedoči saznanje da je nasledila tetku primivši se starešinstva nad manastirom u kome su vladale nesređene prilike. Tek venčane devojke sa svadbenom svitom posećivale su kaluđerice pevajući ljubavne pesme uz muzičku pratnju. U vreme karnevala maskirani muškarci dolazili su u manastir recitujući ljubavne stihove, a žene su dolazile da zabavljaju kaluđerice izvodeći predstave koje ni u svetovnom okruženju ne bi bile bezazlene po moral. Ali, i same dumne nalazile su razonodu izvodeći drame i komedije u manastiru („alcune rappresetazione, o comedia dentro il monistero“)[49] ili se krišom pridružujući karnevalskim zabavama u Dubrovniku.[50] Verovatno je čvrstom rukom i snagom autoriteta, zasluženog u dumanjskoj zajednici zbog ispoljene discipline u askezi, Benedikta Gradić upravljala manastirom doprinoseći stabilizaciji stanja u njemu.

Sačuvano je samo jedno njeno delo, namenjeno dumnama. Obradila je temu Hristovog rođenja – Zbor pastjerski, skupljen po polju od Betlima, više poroda Jezusova (1761) – nalazeći izvor u Jevanđelju po Luki. Time je pripadala krugu dubrovačkih pesnika koji su dela zasnivali na sličnoj građi (Antun Gleđević, Jozo Betondić, Lukrecija Bogašinović, Anica Bošković). Ugledajući se verovatno na italijanska prikazanja uvela je horove, čije deonice su doprinosile sugestivnosti, ali su bile i osobeni medijum prenošenja autorkinih ideja. Delo se sastoji od tri scenske slike sa uvodnim pasažima u kojima se oglašavaju horovi. Prikazano je kako pet pastira i jedna pastirica saznaju da je Isus rođen i odlaze da mu se poklone noseći darove. Osim biblijskih likova uvedeni su pastiri, ali njihove uloge ne doprinose realističnosti već se uklapaju u opšti ton konvencionalnosti.

Lukrecija Bogašinović poticala je iz građanske porodice, nad koju se nadnela senka jer su pesnikinjin otac Frano i stric Toma bili upleteni u proneveru u Državnoj žitnici. Zbog toga je Frano bio osuđen na pet godina veslanja na galijama i progonstvo iz Dubrovnika.[51] Nesumnjivo da su detinjstvo i mladost Lukrecije Bogašinović bili zatamnjeni porodičnom sramotom. Kolike razmere je poprimio skandal braće Bogašinović u Dubrovniku ilustruje podatak da je bio dat predlog da se na Državnoj žitnici stavi ploča sa imenom njenog oca i tekstom presude.[52]

Udala se Lukrecija relativno kasno, u četrdeset trećoj godini, za trgovca Sima Budmanija. Na nestabilnim osloncima počivali su trgovački poslovi ovoga Dubrovčanina, te mu je ženidba nevestom sa izdašnim mirazom omogućavala materijalnu konsolidaciju. Sa druge strane, Lukrecija je zašavši u zrele godine daleko nadišla starosnu dob u kojoj su se uobičajeno udavale Dubrovkinje. Udaja joj je donosila status, poželjan u sistemu patrijarhalnog društva. Brak je bio sklopljen iz obostranog interesa, bez ljubavi među supružnicima jer je bogata nevesta u izrazito merkantilističkoj dubrovačkoj sredini „sa visine i s ponešto prezira“ gledala mladoženju, nesolidnog trgovca, „od koga osim dobre volje, u njihov zajednički život nije ušlo mnogo šta drugo“.[53] Bila je Lukrecija Bogašinović sposobna i energična – u testamentu izričito kaže da je svo imanje njeno, da ništa od muža nije dobila, već je i njega izdržavala mirazom i svojim prihodima. Uspešno je trgovala nekretninama i bila u poslovnim vodama veoma visprena.[54] Sačuvan je jedan portret za koji se veruje da predstavlja Lukreciju Bogašinović.[55] Mistifikaciji doprinosi činjenica da porodica u čijem je vlasništvu portret, svedoči da je na njemu prikazana žena sa nadimkom „Jakobinka“. Jer, ukoliko je zaista to bio pesnikinjin nadimak, posredno bi ukazivao na njeno frankofilstvo, slobodoumlje i orijentaciju suprotnu zvaničnoj državnoj politici Dubrovnika.[56]

Dela je namenjivala prevashodno dumnama, te su i prilagođena njihovom, relativno nižem, obrazovanju u estetskim afinitetima.[57] Napisala je tri pobožna speva – Život Tobijin (1763), Posluh Abrahama Patrijarke (1763) i Očitovanje Jozefa prevednoga (1770); jednu božićnu eklogu – Razgovor pastirski vrhu porođenja Gospodinova (1764).[58] Najvažniji izvor joj je Biblija, dok je apokrifne sadržaje usvajala posredstvom dela domaćih i stranih književnika.

Obrađivala je biblijske priče sa snažnom moralnom poukom u kojima se javljaju likovi kao izraziti primeri pobožnosti, milosrđa i drugih hrišćanskih vrlina. Razrađivala je biblijske motive, rekombinovala ih i unosila nove. Liričnošću se najviše udaljava od Biblije, dok epski sloj prati građu iz izvora. Ne prodire ništa od aktuelne društvene, političke i istorijske stvarnosti u njena dela; biblijski sadržaj je noseći element. Menjala je predložak zbog žanrovske modifikacijom biblijske priče u spev i osobene poetičko-idejne koncepcije (moralističnost, psihologizacija likova i dr). Odstupanje od biblijske matrice razultat je transponovanja sadržaja iz jednog žanra (prozni) u drugi (spev), pa izveštaj koji se javlja u Bibliji postaje dijalog u spevu; opis se transformiše u izveštaj; menja se pripovedna pozicija i dr. Dela su joj žanrovski hibridna jer epska potka apsorbuje više vrsta različitih tradicija – narodne (kletva, zakletva, poslovice) i srednjovekovne (molitva, propoved, religiozna lirika, hagiografije) književnosti.

Stvaralački se odnosila prema biblijskog paradigmi i u vezi sa koncepcijom likova. Isključivala je pojedine likove, uvodila nove, menjala postojeće. Produbljujući karakterizaciju likova činila ih je reljefnijim. Pojačavala je dramatičnost prikazujući napete situacije i psihološku tenziju junaka kroz dijaloške sekvence. Umetala je lirske pasaže, religiozne refleksije i didaktične komentare sveznajućeg pripovedača. Naglasila je eksplicitno moralisanje i didaktičnost. Okviri književnih dela imaju naročitog značaja u kompoziciji – uvodi i zaključci naročita su težišta didaktičnog sadržaja. U uvodu se formuliše poruka, fabula je ilustruje, završetak donosi rezime teološkog sloja. Uglavnom prati jednu fabulativnu liniju, bez ukrštanja ili praralelnih tokova sa drugim.

U stvaralaštvu Lukrecije Bogašinović primetan je, osim uticaja starijih i savremenih dubrovačkih pesnika na idejnom, stilskom i jezičkom planu, odjek sižejno-motivskih modela P. Metastazija, crkvene literature i usmene književnosti – u pogledu jezičko-stilskih formula, obrta itd.[59]

Anica Bošković bila je najmlađe dete, deveto po redu, u domaćinstvu Nikole i Pavle Bošković. Otac joj je bio poreklom iz hercegovačkog sela Orahov Do, odakle je došao u Dubrovnik, gde se bavio trgovinom i bio primljen u građanski red lazarina.[60] Trgovačkim poslom putovao je često po Balkanu i Italiji. Prilikom boravka u Novom Pazaru, u dubrovačkoj trgovačkoj koloniji, sastavio je opis srpskih manastira i zadužbina iz raške oblasti (Relazione dei Monasterij della Provincia di Rassia). Majka Pavle poticala je iz ugledne dubrovačke porodice Betera. Njenog oca Bara, Aničinog dedu, cenili su savremenici kao darovitog pesnika i prevodioca. Tetka Aničina bila je pesnikinja Marija Betera-Dimitrović. I najbliže Aničino okruženje podsticajno je delovalo da se u njoj rođenjem zametnuta klica pesničkog talenta docnije razvije. Braća Bošković, Baro, Petar i Ruđer, bavili su se pesništvom. Pristupivši isusovcima Baro Bošković (1699–1770) je filozofiju i teologiju studirao u Rimu. Godinama je bio profesor ove dve discipline u Ankoni, Peruđi i Askoliju, a kao propovednik delovao je u više italijanskih gradova. Pevao je najviše na latinskom i italijanskom jeziku, dok je na narodnom jeziku sačuvano tek jedno njegovo delo. Opus Petra Boškovića (1704–1727) bio je obuhvatniji od onoga što je sačuvano do naših dana – o tome svedoče pomeni starijih dubrovačkih biografa o različitim delima ovoga autora. Osim originalnih dela religiozne inspiracije, okušao se kao prevodilac Ovidija, dok ga pominju kao adaptatora Molijerovih drama i prevodioca Kornejevog Sida. Najznamenitiji u porodici Boškovića, Ruđer (1711–1787), svetsku slavu u akademskim krugovima stekao je svojim radovima iz oblasti prirodnih nauka – astronomije, fizike, matematike i dr, ali i filozofije. Na polju literature traga je ostavio kao pesnik, putopisac i dramski pisac pevajući na latinskom i italijanskom jeziku.

Prvo obrazovanje stekla je Anica u manastiru svete Katarine uz sestru Mariju koja je tamo bila monahinja. Kasnije se usavršila jer je ovladala sa nekoliko stranih jezika. Hvalili su savremenici njenu pobožnost, vrline i pesnički talenat.[61] Može se pretpostaviti da je na razvijanje Aničine želje za usavršavanjem i utančavanjem urođene darovitosti uticao brat Ruđer. Odmalena je gajila izuzetnu bliskost sa Ruđerom, te je nesumnjivo on svojom naklonošću ka učenju i marljivošću koju je zarana ispoljavao u ovladavanju osnovnim koracima nauke, rasplamsao u sestri želju da se i sama obrazuje. Da je Ruđer, iako je već kao četrnaestogodišnjak napustio rodni dom i otišao u inostranstvo vraćajući se u Dubrovnik samo jednom, ostao jedna od najvažnijih ličnosti u Aničinom životu, svedoči korespondencija održavana godinama među njima. Pisma, osim što osvetljavaju toplinu porodične ljubavi između brata i sestre, otkrivaju da je Anica doživljavala Ruđera kao osobu do čijeg suda je o sopstvenom radu, najpre pesničkom, najviše držala. Duhovno formiranje Anice Bošković teklo je i pod snažnim uticajem jezuita, čiji su istaknuti članovi u dubrovačkoj komuni bili porodični prijatelji Boškovića, a dva Aničina brata – Baro i Ruđer – pripadala njihovom redu.

Još jedan događaj iz mladosti duboko se odrazio na potonju sudbinu Anice. Nakon očeve smrti koja ju je zatekla u ranoj dobi, oglušila se o savete najbližih da se zamonaši, odlučivši da život provede uz majku, bivajući joj oslonac do duboke starosti koju je ova dočekala.[62] Time je izabrala neku vrstu intimnog tihovanja ostajući u međuprostoru između porodičnog života uz muža i decu i manastira − dvaju socijalno dominantnih polja staroga Dubrovnika kojima su žene najčešće imale da pripadnu. Međutim, zahvaljujući nesvakidašnjim unutrašnjim svojstvima koja su je izdvajala, uspela je da ostavi vidnoga traga u kulturnim strujanjima starog Dubrovnika. Ne samo da je savladala iskušenja teške sudbine žene koja se izborom neuobičajenog načina života u maloj konzervativnoj sredini našla na žrvnju između socijalno kodifikovanih modela ponašanja, već je stekla visoki ugled u najvišim društvenim krugovima Dubrovačke republike. Održavala je veze sa predstavnicima kulturne i političke elite, i sa visokim crkvenim dostojanstvenicima. Oni su, redom, iskazivali visoki pijetet, u jednakoj meri spram njene obrazovanosti, moralnih vrlina i fine kultivisanosti njenog duha uopšte. Važnu ulogu Anica je igrala i u održavanju kontakata između dubrovačkog kulturnog kruga i Ruđera u dugim godinama njegovog stranstvovanja. Održavajući korespondenciju sa Ruđerom, bila je svojevrsni posrednik između slavnog brata i predstavnika domaće političke i kulturne elite, udevajući u svoja pisma Ruđeru vesti iz zavičaja ili prenoseći iz njegovih pisama novine biranim sugrađanima. Nasuprot ostalim dubrovačkim pesnikinjama XVIII veka Anica Bošković je izlazila iz društvenog klišea. Ipak, treba imati u vidu da je njena pozicija bila u osnovi izuzetna pošto je bliskost sa Ruđerom Boškovićem stvarala neprobojnu auru oko nje. Autoritet brata, jednog od najvećih izdanaka Dubrovnika, i uloga posrednika između njega i zavičaja, koju je prihvatila Anica, učvrstili su njen položaj. Ona je i nakon Ruđerove smrti nastojala da ne potamni predstava među Dubrovčanima o značaju njegovog rada. Kada je umrla, njenim senima počast je odao svojim stihovima znameniti latinista Brno Džamanjić, a oglasio se prigodnicom još jedan anonimni pesnik iz Dubrovnika.

Pisanju se posvećivala u trenucima dokolice, kako sama kaže – „za odahnut malo od inijeh truda“ – što odgovara uobičajenom shvatanju stvaralačkog čina u sredini i vremenu u kojima je Anica živela. Sva dela napisala je isključivo narodnim jezikom ili „naškim“ i „slovinskim“, kako ga je nazivala poput najvećeg broja književnika staroga Dubrovnika. Osim stvaranja originalne poezije, prevodila je sa latinskog i italijanskog religiozne pesme, ali i dela Ruđera Boškovića. Opus joj nije opsežan, obuhvata pastoralni spev Razgovor pastirski vrhu porođenja Gospodinova, više pesama prigodnog i religioznog karaktera. Prvi sud o vrednosti Aničine poezije izrekao je upravo Ruđer Bošković u jednom pismu upućenom sestri 9. jula 1755. godine, ističući da su joj „prelijepe pjesni“ i da je „prava poetesa“. Poštovanje prema pesničkom daru svoje sestre iskazao je prevodeći njen Razgovor pastirski na italijanski jezik (Venecija, 1758; Dubrovnik, 18522; Mostar, 18813).Ovaj spev, nastao u duhu pastoralnog i religioznog pesništva koje je izdavna imalo duboku tradiciju u Dubrovniku, venac je lirskih medaljona ne sasvim čvste unutrašnje povezanosti jer se pojedine stihovane celine mogu izdvojiti i posmatrati kao zaokružene i zasebne tvorevine. Književni istoričari, savremenici Anice Bošković, poput Dolčija (Sebastiano Dolci), Horanjija (Alexius Hóranyi), Apendinija (Francesco Maria Appendini) i drugih, uglavnom su kraće pasaže svojih povesnih pregleda književnosti posvetili dubrovačkoj pesnikinji pominjući njen Razgovor i religioznu poeziju. Potonji istoričari književnosti nisu načinili značajan pomak u svestranijem sagledavanju i vrednovanju književnog opusa Boškovićeve, sve do pojave temeljnijih stručnih i naučnih priloga, kao i monografija o ovoj poetesi, naročito u drugoj polovini dvadesetog veka.[63]

Religiozno pesništvo Anice Bošković ishodište je verskih kontemplacija koje su vodile epifaniji i ekstatičnom zanosu zbog osećanja duhovnog sjedinjenja sa Isusom. Meditativno iskustvo otelotvoreno je u književnosti posredstvom ukrštanja poetičko-stilskog registra (topika, metaforika, frazeološki fond, stilizacija slika i dr.) Biblije, srednjovekovne književnosti i dubrovačkog renesansnog i baroknog pesništva. Dominantno je, ipak, oslanjanje na baštinu religioznog pesništva dubrovačke književnosti, pri čemu tri glasa – Ignjata Đurđevića, Ivana Bunića i Ivana Gundulića – primetno odjekuju u pevanju Anice Bošković. Spoljašnje ruho čini tradicionalna versifikacija, o čemu svedoči gotovo dosledna, sa vrlo retkim izuzecima, upotreba osmerca, ukorenjenog naročito u dubrovačkom baroku.

Predstavljeni vremenski luk od XVI do XVIII veka ukazuje na tesnu povezanost književnih i ličnih sudbina pesnikinja sa kulturološkim prilikama u Dubrovniku. U doba renesanse oglasile su se književnice čija pojava je izazvala podozrenje jer su vrednosti koje su samouverene intelektualke predstavljale istupajući u javnosti bile neprihvatljive za konzervativnu sredinu. Odobravanje i podrška iskrenih prijatelja u otadžbini bili su preslaba podrška Cvijeti Zuzorić i sestrama Bunić kada ih je na odbacivanje osudila zajednica.

Predstavljeni vremenski luk od XVI do XVIII veka ukazuje na tesnu povezanost književnih i ličnih sudbina pesnikinja sa osobenim socio-kulturnim modelom Dubrovnika. Prve među njima – sestara Bunić i Cvijete Zuzorić – izazvale su podozrenje jer su vrednosti koje su kao samosvesne intelektualke predstavljale u javnosti bile neprihvatljive za konzervativnu sredinu. Odobravanje i podrška pojedinih prijatelja bili su preslaba zaštita kada ih je na odbacivanje osudila zajednica. Pojava kasnijih pesnikinja takođe na znakovit način ilustruje u kojoj meri je specifično kulturološko zaleđe uslovljavalo ulogu žene i u književnosti. Jer, i u doba kada je prosvetiteljstvo osvajalo Evropu, bilo da je u okrilju porodice kao Marija Dimitrović Betera, kaluđerica poput Benedikte Gradić ili probitačna trgovkinja kao Lukrecija Bogašinović, svakoj ženi u Dubrovniku, osim u izuzetnim slučajevima (Anica Bošković) vidljivo učešće u javnom životu bilo je onemogućeno, a u kulturnom strogo uslovljeno. Pisale su samo religiozno-moralistička dela jer je dubrovačka kultura prihvatala stvaralaštvo pesnikinja isključivot takve tematike.

Književnoistorijska predstava o dubrovačkim pesnikinjama necelovita je jer u viševekovnoj literarnoj tradiciji Dubrovnika mora da se pojavilo znatno više književnica nego što je danas poznato. U karakterističnom socio-kulturnom miljeu, svedoče to i primeri znanih poetesa, autorke su svoje stvaralaštvo neretko ostavljale razasuto po rukopisima ili su ga, ređe, štampale. Stoga će tek na osnovu mukotrpnog i predanog istraživanja razne arhivske građe i bibliotečkih fondova u budućnosti postepeno biti upotpunjavana slika o autorkama i učenim ženama koje su ostavile vidnog traga u kulturnoj istoriji Dubrovnika.


[1] Ovaj rad je nastao u okviru projekta br. 178029 Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije, Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine.

[2] Boraveći sredinom XV veka u Dubrovniku učeni Italijan Filip de Diversis pozdravljao je tradicionalne običaje plemića da se ne žene pučankama. Prezrivo je osuđivao pohlepu za novcem koja rđave pojedince navodi na brak sa građankama, čime onečišćavaju svoju plavu krv – Filip de Diversis, Opis Dubrovnika, Dubrovnik, 1983.

[3] Dušanka Dinić-Knežević, Položaj žena u Dubrovniku u XIII i XIV veku (Beograd: SANU, 1974), 66. Isto je važilo u Veneciji, prekomorskom susedu na čije pravno uređenje se Dubrovnik često ugledao – Pompeo Molmenti, La storia di Venezia nella vita privata II (Bergamo, 1928), 314–316.

[4] Valtazar Bogišić–Konstantin Jireček, Liber statutorum civitatis Ragusii compositus anno 1272 (Zagreb, 1904), lib. III, cap. VII, 59–60.

[5] Isto je bilo širom Evrope u srednjem veku – Žak le Gof, prir., Čovek srednjeg veka, (Beograd: Klio, 2007), 27.

[6] Zdenka Janeković Römer, Okvir slobode (Zagreb–Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1999), 197.

[7] Isto je bilo u Kotoru – Lenka Blehova Čelebić, Žene srednjovjekovnog Kotora (Podgorica: CID, 2002), 18.

[8] Margaret L. King, „Žena renesanse“, u: Čovek renesanse, priredio Euđenio Garin, (Beograd: Klio, 2005), 280–286.

[9] Liber statutorum civitatis Ragusii compositus anno1272 (Zagreb, 1904), lib. IV, cap. LXI, LXIII, 103–104.

[10] Dušanka Dinić-Knežević, nav. rad, 102.

[11] Diskriminacija žena u odnosu na muškarce u slučaju bračne nevernosti imala je i legitimnu zakonsku podlogu prema odredbama Statuta, bez obzira na stav crkve koja nije pravila razliku u dubini greha oboje supružnika - Zdenka Janeković Römer, Rod i grad: dubrovačka obitelj od XIII do XV stoljeća (Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1994), 71–72. Dvostruki moralni standardi dubrovačkog društva ogledaju se u činjenici da su intimni odnosi mladih vlastelina sa sluškinjama u kući održavani u nekim slučajevima uz prećutnu saglasnost roditelja, koji su na taj način ostvarivali kakvu-takvu kontrolu nad naslednicima, pošto je bilo sigurnije da slobodnu vezu imaju „sa zdravim seoskim devojkama“, nego „da se noću skitaju po javnim kućama i izlažu veneričnim bolestima“ – Risto Jeremić i Jorjo Tadić, Prilozi za istoriju zdravstene kulture starog Dubrovnika, I (Beograd: Centralni higijenski zavod, 1938), 126.

[12] Kako navodi K. Jireček, javna kuća je u Dubrovniku postojala dosta rano – Konstantin Jireček, Istorija Srba, II (Beograd: Naučna knjiga, 1952), 259–260.

[13] Beno Kotruljević, O trgovini i savršenom trgovcu (Dubrovnik: 1989), 416.

[14] Mihailo Dinić, „Tri francuska putopisca XVI veka u našim zemljama“, Godišnjica Nikole Čupića, XLIX (1940): 95, 110.

[15] Da su sestre Bunić bile savremenice Nikolete Rastić, koja je oko 1550. postala dumna, zabeležio je F. M. Apendini – Francesco Maria Appendini, Notizie istorico-critiche sulle antichità, storia e letteratura de Ragusei, II, (Ragusa, 1803), 232.

[16] Pavel Josef Shafarick, Geschichte der südslawischen Literatur, II: Geschischte der illirischen und kroatischen literatur (Prag, 1865), 10, 122.

[17] Sebastijan Dolci, Fasti litterario-ragusini sive virorum litteratorum, qui usque ad annum MDCCLXVI in Ragusina claruerunt (Venetiis, MDCCLXVI), 35; Seraphinus Maria Cerva, Bibliotheca Ragusina, prir. S. Krasić, II–III (Zagreb: JAZU, 1977), 297.

[18] Daniele Farlati, Illiryci sacri, VI (Venetii, MDCCC), 21.

[19] F. M. Apendini, nav. rad, 232.

[20] Zdenka Marković, Pjesnikinje starog Dubrovnika, (Zagreb: JAZU, 1970), 51–54.

[21] Naslov dajemo u našem slobodnom prevodu.

[22] Osim podatka o godini štampanja, na knjizi nema beležaka o mestu izdanja i izdavaču. Videti: Iva Grgić Maroević, „Speranza di Bona, soggetto nomade dell’Adriatico”, Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia, LIV (2009): 157–168.

[23] Ennio Stipčević, Obrana rima i ugleda, Vijenac, XII, 270 (2004): 6.

[24] Moguće da su neke od pesama sa ovakvim temama nastale dok je N. Bunić boravila u Dubrovniku, ali da nisu sačuvane.

[25] Tonko Maroević, „Muzama prkosna: pjesnički profil Nade Bunić”, u: Borgesov čitatelj: portreti i prikazi (Zagreb: Antibarbarus, 2005), 105–110.

[26] Iva Grgić, Tonko Maroević, „Petrarchismo in assenza d’amore. Il canzoniere di Nada Bunić”, u: Petrarka i petrarkizam u hrvatskoj književnosti (Split: Književni krug, 2006), 75–83.

[27] Z. Marković, nav. rad, 57–62.

[28] Jorjo Tadić, Cvijeta Zuzorić, (Beograd, 1939), 12.

[29] Zlata Bojović, „Književnost renesanse i baroka“, u: Kratak pregled srpske književnosti, (Beograd: Lirika, 2000); Zlata Bojović, „Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske u doba renesanse, baroka i prosvećenosti“, u: Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske, Deset vekova srpske književnosti, knj. 111 (Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske, 2010): 11–33.

[30] Z. Marković, nav. rad, 74.

[31] J. Tadić, nav. rad, 16–17.

[32] Z. Marković, nav. rad, 82.

[33] Isto, 101.

[34] Josip Torbarina, „Tassovi soneti i madrigali u čast Cvijete Zuzorić Dubrovkinje. Uz nove prijevode Vladimira Nazora“, Hrvatsko kolo, XXI, (1940), 88.

[35] Zdenka Janeković Römer, „Marija Gondola Goze – La querelle des femmes u renesansnom Dubrovniku“, u: Žene u Hrvatskoj. Ženska i kulturna povijest, priredila Andrea Feldman (Zagreb: Institut Vlado Gotovac i Ženska infoteka, 2004): 105–123.

[36] Z. Marković, nav. rad, 108–109.

[37] Antonin Zaninović, „Drugo izdanje djela Nikole Gučetića Discorsi sopra la Metheora d’ Aristotele“, Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, II, (1953), 201.

[38] Gizela Bok, Žena u istoriji Evrope (Beograd: Clio, 2005), 27.

[39] Dragoljub Pavlović, „O krizi vlasteoskog staleža u Dubrovniku XVII veka“, u: Starija jugoslovenska književnost (Beograd: Narodna knjiga, 1971), 185–195.

[40] Dunja Fališevac, Dubrovnikotvoreni zatvoreni grad (Zagreb: Ljevak, 2007), 28.

[41] Z. Bojović, „Poezija Dubrovnika...“, 27–29.

[42] Slika o položaju žena ne razlikuje se mnogo ni znatno nakon renesansnog doba – up. André Alexandre le Maire, „O Dubrovniku i Dubrovčanima 1766“, Dubrovnik, 6 (1974), 54. Anonimni austrijski agent u svome izveštaju iz druge polovine XVIII veka zapaža da su Dubrovkinje u bračnoj zajednici poštovane „malo više od ropkinja“ – M. Novak, „Dubrovnik u drugoj polovici 18. stoljeća“, Anali Historijskog odjela Centra za znanstveni rad JAZU u Dubrovniku, XV–XVI (1978): 148, 153.

[43] Zabeležili su istoriografi da je bila „eruditione et prudentia clara“ (S. Dolči, nav. rad, 38) i „donna di gran senno ed erudita poetessa Illirica“ (F. M. Apendini, nav. rad, 239).

[44] Udala se rano, prema uzusima ondašnjeg vremena, donoseći mužu veoma bogat miraz. U testamentu Baro Betera naglašava da kćerima ne ostavlja ništa jer im je dao pozamašan miraz – Antun Kolendić, „Dubrovačka pesnikinja Marija Dimitrović“, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XXI, 3–4 (1955): 232.

[45] Rukopisi dela sačuvani su sa različitim metričkim varijantama – Z. Marković, nav. rad, 154.

[46] A. Kolendić, nav. rad, 239.

[47] S. Dolči, nav. rad, 38; A. Horányi, Nova memoria Hungarorum et provincialium scriptis editis notorum, I, (Pestini, 1792), 457; D. Farlati, nav. rad, 21; F. M. Apendini, nav. rad, 239.

[48] Petar Kolendić, „Sestra Benedikta Gradić“, Južni pregled, X, 11–12 (1935): 435–438.

[49] Mirko Deanović, „Đuro Matijašević o prilikama u Dubrovniku početkom XVIII v.“, Građa, XI (1932), 154.

[50] Milivoj Petković, Dubrovačke maskerate (Beograd: SANU, 1951), 26.

[51] Godine izgnanstva proveo je Novom Pazaru baveći se trgovinom, ali i politikom. Učestvovao je u ustanku protiv Turaka koji su u Novom Pazaru rasplamsali Srbi i hrišćanski Arbanasi – Vuk Vinaver, Dubrovnik i Turska u XVIII veku (Beograd: SANU, 1960), 92–93. Vlada mu je naložila da se zbog toga skloni na Korčulu, a povratak u Dubrovnik mu je odobren 1743. godine. Na razvijanje ljubavi prema književnosti moglo je uticati najbliže okruženje. Deda Petar (oko 1625–1700) bavio se pesništvom, kao i stric Tomo, inače lekar i hirurg na glasu u Dubrovniku (Miroslav Pantić, „Dubrovački lekari-književnici iz XVIII veka“, Acta historica medicinae, pharmaciae, veterinae, IX (1969), 27–29.

[52] Nada Beritić, „Dubrovačka pjesnikinja Lukrecija Bogašinović“, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XXXII, 3–4 (1966): 184.

[53] Miroslav Pantić, „Novopazarski zapisi Dubrovčanina Sima Budmanija“, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XLII, 1–4 (1976): 176.

[54] N. Beritić, nav. rad, 187.

[55] Postoji i uverenje da je na portretu prikazana Katarina Rigi-Budmani – Kruno Prijatelj, Klasicistički slikari Dalmacije (Split: Galerija umjetnina, 1964), 22, 28.

[56] Žarko Muljačić, „Istraga protiv jakobinaca 1797. god. u Dubrovniku“, Anali Historijskog instituta u Dubrovniku, 2 (1953): 235–252.

[57] Lahorka Plejić, „Poetika književnog opusa Lukrecije Bogašinović”, Prvi hrvatski slavistički kongres, Zbornik radova II (Zagreb: Hrvatsko filološko društvo, 1997), 217.

[58] Videti: Djela Lukrecije Bogašinović, priredila Lahorka Plejić Poje (Zadar: Thema, 2007).

[59] Život Lukrecije Bogašinović i njeno stvaralaštvo, naročito u pogledu poetičkih odlika, najtemeljnije su osvetljeni u magistarskoj tezi M. Slavković Lukrecija Bogašinović dubrovačka pesnikinja XVIII veka (odbranjena na Filološkom fakultetu u Beogradu 2007), koja je nažalost još uvek neštampana.

[60] Miroslav Pantić, „Dubrovčanin Nikola Bošković i raške starine“, Zbornik za likovne umetnosti, 8 (1972), 239–244.

[61] F. M. Apendini, nav. rad, 245–246.

[62] Slavica Stojan, Anica Bošković (Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU, 1999), 25.

[63] S. Stojan, nav. rad – o recipciji dela Anice Bošković u književnoj istoriografiji videti u ovoj monografiji 108–118.

Literatura:

Appendini, Francesco Maria. Notizie istorico-critiche sulle antichità, storia e letteratura de Ragusei, II. Ragusa, 1803.

Beritić, Nada. „Dubrovačka pjesnikinja Lukrecija Bogašinović“. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XXXII, 3–4, 1966, 182–200.

Blehova Čelebić, Lenka. Žene srednjovjekovnog Kotora. Podgorica: CID, 2002.

Bogašinović, Lukrecija. Djela Lukrecije Bogašinović. Priredila Lahorka Plejić Poje. Zadar: Thema, 2007.

Bogišić, Valtazar – Jireček, Konstantin. Liber statutorum civitatis Ragusii compositus anno 1272. Zagreb, 1904.

Bojović, Zlata. „Književnost renesanse i baroka“. U: Kratak pregled srpske književnosti. Beograd: Lirika, 2000.

Bojović, Zlata. „Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske u doba renesanse, baroka i prosvećenosti“. U: Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske. Deset vekova srpske književnosti, knj. 111. Novi Sad: Izdavački centar Matice srpske, 2010.

Vinaver, Vuk. Dubrovnik i Turska u XVIII veku. Beograd: SANU, 1960.

Gizela Bok, Žena u istoriji Evrope. Beograd: Clio, 2005.

Grgić, Iva–Maroević, Tonko „Petrarchismo in assenza d’amore. Il canzoniere di Nada Bunić”. U: Petrarka i petrarkizam u hrvatskoj književnosti. Split: Književni krug, 2006.

Grgić Maroević, Iva. „Speranza di Bona, soggetto nomade dell’Adriatico”. Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia, LIV, 2009, 157–168.

Deanović, Mirko. „Đuro Matijašević o prilikama u Dubrovniku početkom XVIII v.“. Građa za povijest književnosti Hrvatske, XI, 1932, 145–160.

De Diversis, Filip. Opis Dubrovnika. Preveo Ivan Božić. Dubrovnik: Časopis „Dubrovnik“, 1983.

Dinić, Mihailo. „Tri francuska putopisca XVI veka u našim zemljama“. Godišnjica Nikole Čupića, XLIX, 1940, 85–118.

Dinić-Knežević, Dušanka. Položaj žena u Dubrovniku u XIII i XIV veku. Beograd: SANU, 1974.

Dolci, Sebastijan. Fasti litterario-ragusini sive virorum litteratorum, qui usque ad annum MDCCLXVI in Ragusina claruerunt. Venetiis, MDCCLXVI.

Zaninović, Antonin. „Drugo izdanje djela Nikole Gučetića Discorsi sopra la Metheora d’ Aristotele“, Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, II, 1953, 201–208.

Janeković Römer, Zdenka. Rod i grad: dubrovačka obitelj od XIII do XV stoljeća. Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1994.

Janeković Römer, Zdenka. Okvir slobode. Zagreb–Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 1999.

Janeković Römer, Zdenka. „Marija Gondola Goze – La querelle des femmes u renesansnom Dubrovniku“. U: Žene u Hrvatskoj. Ženska i kulturna povijest. Priredila Andrea Feldman. Zagreb: Institut Vlado Gotovac i Ženska infoteka, 2004, 105–123.

Jeremić, Risto–Tadić, Jorjo. Prilozi za istoriju zdravstene kulture starog Dubrovnika, I. Beograd: Centralni higijenski zavod, 1938.

Jireček, Konstantin. Istorija Srba, II. Beograd: Naučna knjiga, 1952.

Kolendić, Antun. „Dubrovačka pesnikinja Marija Dimitrović“. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XXI, 3–4, 1955, 229–240.

Kolendić, Petar . „Sestra Benedikta Gradić“. Južni pregled, X, 11–12, 1935, 435–438.

Kotruljević, Beno. O trgovini i savršenom trgovcu. Preveo Žarko Muljačić. Dubrovnik, 1989.

Le Maire, André Alexandre. »O Dubrovniku i Dubrovčanima 1766: izvještaj gosp. Le Maira, francuskog konzula u Koronu, o Dubrovačkoj Republici.«. Preveo Zdravko Šundrica. Dubrovnik17/3, 1974, 9–69.

Marković, Zdenka. Pjesnikinje starog Dubrovnika. Zagreb: JAZU, 1970.

Maroević, Tonko. „Muzama prkosna: pjesnički profil Nade Bunić”. U: Borgesov čitatelj: portreti i prikazi. Zagreb: Antibarbarus, 2005.

Molmenti, Pompeo. La storia di Venezia nella vita privata II. Bergamo, 1928.

Muljačić, Žarko. „Istraga protiv jakobinaca 1797. god. u Dubrovniku“. Anali Historijskog instituta u Dubrovniku, 2 1953, 235–252.

Novak, Maja. „Dubrovnik u drugoj polovici 18. stoljeća“. Anali Historijskog odjela Centra za znanstveni rad JAZU u Dubrovniku, XV–XVI, 1978, 137–179.

Pavlović, Dragoljub. Starija jugoslovenska književnost. Beograd: Narodna knjiga, 1971.

Pantić, Miroslav. „Dubrovački lekari-književnici iz XVIII veka“. Acta historica medicinae, pharmaciae, veterinae, IX, 1969, 25–45.

Pantić, Miroslav. „Dubrovčanin Nikola Bošković i raške starine“. Zbornik za likovne umetnosti, 8, 1972, 240–260.

Pantić, Miroslav. „Novopazarski zapisi Dubrovčanina Sima Budmanija“. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XLII, 1–4, 1976, 131–157.

Petković, Milivoj. Dubrovačke maskerate. Beograd: SANU, 1951.

Plejić, Lahorka. „Poetika književnog opusa Lukrecije Bogašinović”. U: Prvi hrvatski slavistički kongres, Zbornik radova II. Zagreb: Hrvatsko filološko društvo, 1997, 217–221.

Prijatelj, Kruno. Klasicistički slikari Dalmacije. Split: Galerija umjetnina, 1964.

Slavković, Marija. Lukrecija Bogašinović dubrovačka pesnikinja XVIII veka (doktorska teza u rukopisu).

Stipčević, Ennio. „Obrana rima i ugleda“, Vijenac, XII, 270, 2004, 6.

Stojan, Slavica. Anica Bošković. Dubrovnik: Zavod za povijesne znanosti HAZU, 1999.

Tadić, Jorjo. Cvijeta Zuzorić. Beograd, 1939.

Fališevac, Dunja. Dubrovnik – otvoreni i zatvoreni grad.Zagreb: Ljevak, 2007.

Farlati, Daniele. Illiryci sacri, VI. Venetii, MDCCC.

Horányi, Alexius. Nova memoria Hungarorum et provincialium scriptis editis notorum, I. Pestini, 1792.

Cerva, Seraphinus Maria. Bibliotheca Ragusina. Priredio. S. Krasić, II–III. Zagreb: JAZU, 1977.

Čovek renesanse. Priredio Euđenio Garin. Beograd: Klio, 2005.

Čovek srednjeg veka. Priredio Žak Le Gof. Beograd: Klio, 2007.

Shafarick, Pavel Josef. Geschichte der südslawischen Literatur, II: Geschischte der illirischen und kroatischen literatur. Prag, 1865.

Slavko Petaković
Faculty of Philology
University of Belgrade

821.163.42.09-055.2"15/17"

Overview article

In the Shadow of the Laurel Wreath – Women Poets of the Old Dubrovnik

The paper offers an overview of the poems written by the women poets of the old Dubrovnik. It points to the specific social and cultural context which marked their position in Dubrovnik from the 16th till the 18th century and foregrounded certain poetic forms, genres and styles.

Ključne reči:

women poets, literature of Dubrovnik, Dubrovnik, cultural model, Renaissance, Enlightenment

Na početak stranice