Navigacija

Snežana Kalinić
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

821.163.41.09-94 Stojadinović M. S.

Originalni naučni članak

Srpkinja brani „Spisateljku“: apologetski diskursi u dnevniku Milice Stojadinović Srpkinje

Esej analizira apologetske diksurzivne strategije kojima Milica Stojadinović Srpkinja u svojim dnevničkim zapisima osuđuje „nisko ponjatije o opredelenju ženskom“, pledirajući za pravo žena na lični izbor i na obuhvatno obrazovanje i obrazlažući svoju posvećenost ulozi narodne pesnikinje, koju je nastojala da ovaploti kako svojim pisanjem tako i svojim načinom života. Predstavljajući se U Fruškoj gori 1854. kao uzorita Srpkinja, ona u svoj dnevnik upisuje apologetski i dokumentarni diskurs, ne bi li se odbranila od pogrešne predstave svojih sunarodnika o njoj kao o umišljenoj „Spisateljki“ i uobraženoj „frajli dihterin“. Opisi njenih svakojakih delatnosti, kao i navodi iz njene prepiske sa uglednim ličnostima srpske i austrijske kulturne elite, trebalo je da čitaoce uvere u dostojanstvenost njenog spisateljskog pregnuća i u čistotu i ostvarivost romantičarskog ideala narodne pesnikinje.

Ključne reči:

dnevnik, autobiografija, odbrambena diskurzivna strategija, Milica Stojadinović, Srpkinja, Spisateljka

Odabravši za svoje umetničko ime određenje svoje nacionalne pripadnosti, Milica Stojadinović Srpkinja je srpskom narodu posvetila celokupnu svoju književnu delatnost i čitav svoj život. Srbi, međutim, sredinom 19. veka nisu pozdravili njenu bezrezervnu predanost ulozi nacionalne pesnikinje, uprkos tome što su ugledne ličnosti srpske i austrijske kulturne elite u njoj videle istinski darovitu književnicu. „Među takozvanim običnim ljudima, koji formiraju onu drugu javnost koja je, često, moćnija od javnosti koja govori preko listova i časopisa“, ovu rodoljubivu Srpkinju redovno su ismevali kao „Spisateljku“ – kao umišljenu i uobraženu „frajlu dihterin“ i „visokoumnu žensku“ koja se ponaša „kao da je ona jedina Srpkinja na ovom svetu, i kao da se samo ona može ponositi što pripada srpskom rodu“.[2]

Takav jaz između željene i doživljene reputacije nagnao je Milicu Stojadinović da svoju fruškogorsku svakodnevicu estetski ubliči u dnevnik U Fruškoj gori 1854, te da njime „ilustruje“ svoj „književni i životni koncept“, a svoje sunarodnike ubedi u čistotu i ostvarivost ideala nacionalne pesnikinje.[3] Pošto je za nju, kao i za druge „srpske romantičare“, „ostvarenje društvenih i kulturnih ideala predstavljalo (...) jedan od suštinskih vidova samorealizacije“, njen dnevnik jeste bio reprezentativan spis srpske romantičarske književnosti, ali nije bio pokušaj samospoznaje sličan nastojanjima intimističke proze i poezije evropskog romantizma.[4] U mnogo većoj meri je predstavljao poduhvat afirmativnog samopredstavljanja, umnogome nalik autobiografskim diskursima 18. veka ili antičkom modelu autobiografije, u kojima je potreba za pisanjem o sebi postojala kao potreba za sticanjem ili potvrđivanjem slave ili za odbranom od protivničkog mišljenja. Razlog tome bilo je to što je Milica Stojadinović Srpkinja u Fruškoj gori 1854.godine morala da objasni i opravda mnogo toga: ponajpre i ponajviše, svoje „opredelenje žensko“ da se odvaži da piše pesnička dela, a odmah potom i očigledne nesavršenosti tih pesničkih ostvarenja.

Iako ni ova, kao ni bilo koja druga Srpkinja toga vremena nije imala ambicije da se sasvim odrekne kućnih poslova „sa preslicom, sa varjačom, sa oklagijom, i šta vam ja znam s čime još,“ ona je svojim dnevnikom ipak pokušala da im barem pridoda delatnosti vezane za hartiju, „plajvaz“ i „stol za pisanje“, te je svoje zabeleške uobličila kao „piščevu radionicu“, kao novi, romantičarski tip dnevnika koji je piscu davao mogućnost da „ispovedi“ i muke i užitke svog poziva, kao i da ukaže na njegov značaj.[5] I samo „mnoštvo raznolikosti“ diskurzivnih obrazaca u njenim dnevničkim zapisima, sačinjenim od pisama dragim ljudima, od zapisa njenih stihova i stihova narodnih pesma, kao i običaja, bajanja ili pak prevoda proslavljenih evropskih pisaca, bilo je „u službi ideološke odbrane“ njene „egzistencijalne pozicije: kroz romantičarsku identifikaciju knjige, tj. dnevnika i života, Milica Stojadinović Srpkinja sugeriše ispravnost ’života u ideji’ koji poništava potencijalnu subverzivnost pisanja“.[6] Mnogobrojni fragmenti njenog dnevnika bili su, dakle, izrazito raznorodni, ali im je apologetska svrha bila ista; trebalo je da odbrane njeno opredeljenje da se ne saobrazi unapred zadatim ženskim ulogama, već da se posveti spisateljskoj delatnosti i „romantičarskim programskim idealima nacije, rodoljublja, kulturnog i književnog preporoda“ i tako „odbrani legitimitet svoje pesničke slave“.[7]

Da bi ućutkala „dvonoge zmije sveta ovog“ koje se digoše na „nevine glase“ njenih stihova, Milica Stojadinović je u svojoj dnevničkoj apologiji, napisanoj „iz ličnih razloga ali ne i za ličnu upotrebu“,[8] upotrebila čitav niz implicitnih i eksplicitnih odbrambenih strategija. Malobrojne implicitne strategije, među kojima je najupečatljivija upotreba idiličnog diskursa u opisima potpunog saglasja između njenog načina života i prirodnog poretka u arkadijskim obrisima fruškogorskog krajolika, već su podrobno analizirane,[9] pa će ovde prevashodno biti reči o brojnim eksplicitnim odbrambenim diskursima Milice Stojadinović Srpkinje: o njenim odbranama od kritika i podsmeha zbog predanosti pisanju i čitanju, o vajkanjima zbog sputanosti njenih stvaralačkih potencijala, te o hvalisanjima zbog dobrog prijema kod odabrane čitalačke publike. Posebno će biti ukazano na to kako je Stojadinovićeva najčešće upravo kao Srpkinja branila svoje pravo da bude Spisateljka, kao i kako je baveći se upravo svojim spisateljskim delatnostima nastojala da bude što bolja Srpkinja. Otuda će najviše pažnje biti posvećeno središnjem i tokom čitavog dnevnika dosledno razvijanom argumentu Milice Stojadinović Srpkinje – ukazivanju ne samo na neškodljivost nego i na korisnost ženske čitalačke i spisateljske delatnosti za srpsku naciju, a biće analizirani i emancipatorsko-moralizatorski segmenti njenog dnevnika u kojima je ona pledirala za obuhvatno obrazovanje mladih Srpkinja i kritikovala nedostatnost njihovog osposobljavanja za obavljanje samo kućnih poslova i za ophođenje, „unterhaltovanje“ i odevanje po poslednjoj modi.

*

Dnevnik U Fruškoj gori 1854. sadrži brojna svedočenja Milice Stojadinović o tome koliko je ženska pozicija bila određena svakojakim nedostacima – „sredstava“, „izbora“, „podrške“, i samo jednu, i to vrlo sažetu i šaljivo intoniranu, ispovest ove ponosite autorke.[10] U toj minijaturnoj ispovesti ova Srpkinja prihvata uvreženi kritički stav prema ženskom stihotvorstvu kada priznaje da joj testo umalo nije zagorelo dok je na ognjištu čitala novine: „E, Boga mi! Pravo imaju ljudi što na ’Spisateljku’ viču! U mojoj kući malo ne bijaše danas za ručak stihova!“.[11] Po autoironičnom tonu ovo Miličino priznanje nalikuje na šaljivost jednog od brojnih pisama koje je u svom dnevniku zabeležila, u kojem je izvesnog gospodina J. Đ. molila da joj Mitologiju pošalje u najstrožoj tajnosti jer bi inače „od sveta“ bilo „jao i pomagaj! Što će devojci mitologija? Naopako!“.[12] Postojanje ovih samoosuda, makar i ovako sažetih, šaljivih i dvosmislenih, svedoči o tome da Milica Stojadinović nije poricala kodekse vladajućeg patrijarhalnog morala, i pored toga što svoje spisateljske i čitalačke porive nipošto nije smatrala „naopakim“. No, ova Srpkinja je ipak na razne načine nastojala da pokaže da mitološka, filozofska, istoriografska i umetnička literatura, koja je tada smatrana isključivo muškom, ne mora da škodi bilo kojim, pa ni srpskim devojkama. Zbog toga se za svoje pravo na čitalačku i spisateljsku delatnost borila upotrebom čitavog niza apologetskih diskurzivnih strategija. Jedna od najčešćih bilo je gotovo neprestano pravdanje da joj kreativna delatnost oduzima sasvim malo vremena, te da je nimalo ne ometa u obavljanju svakovrsnih dužnosti „kućanice“. Čim bi čula bilo kakve kritike zbog svoje predanosti književnom radu, prilježno bi u jednoj ili u nekoliko vezanih dnevničkih zabeleški nabrajala sve svoje uspešno obavljene kućne poslove da bi svetu bilo „ponjatno“ da ona i takve stvari raditi ume. Ne bi li svoje stihotvorstvo prikazala kao spontanu, uzgrednu i blagotvornu delatnost, jednom prilikom je čak sročila prigodnu pesmu, u kojoj je samu sebe hvalila što piše brzo i lako, za razliku od drugih pisaca koji „dugo sirotu glavu lupaju“.[13] Osim toga, potanko je opisala i zapanjenost svoje sestre što stihove može da piše tako hitro kao da čita tuđe, „iščitavajući“ ih „iz glave, iz srca, otkud hoćeš“.[14]

Od ovakvih hvalisanja ubedljivije je, međutim, zvučalo njeno bučno negodovanje zbog nedostatka slobodnog vremena koje bi mogla da posveti višestruko korisnoj kreativnoj delatnosti. Često se u svom dnevniku jadala zbog toga što su joj „metla i peruška“ odnosile jutra, a „tanka igla“ „dugi letnji danak“, i što je mogla da piše samo u poznim večernjim i ranim jutarnjim časovima, ili pak nedeljom i praznicima, kada bi joj taj užitak dopuštali brojni kućni poslovi.[15] Među takvim vajkanjima, posebno se izdvaja jedan njen savim sažet i izuzetno poetičan lament nad ukradenim vremenom, koji je sročila 7. maja, „uveče dockan“, kada je, pišući „spram škiljave sveće“, svoje hartije nazvala „ladoležima“, cvetovima čiji se listovi razvijaju tek kada je sunce na zalasku, da bi ih već sutradan ujutro preimenovala u sunca žedne „suncokrete“.[16] Ovo njeno jezgrovito i suptilno aludiranje na nedostatak slobodnog vremena, mnogo je delotvornije od njenih brojnih izgovora da bi pisala podrobnije i povezanije „da testavne ruke ne pretežu, i poslovi za kujnu ne vežu“.[17] A jednako su učinkovite i malene himne koje je svome peru pevalakada nije imala vremena ni za najkraće dnevničke zabeleške; svedenost tih sažetih himni ubedljivo je ilustrovala svu sputanost njenog stvaralačkog zamaha, ali i njenu vernost „percu milom“ koje nikada nije zaboravljala, i pored toga što ga je vrlo često ostavljala.[18]

Osim toga što se na razne načine pravdala zbog stilskih nedostataka svojih pesama, ona je posezala za jednom mnogo efikasnijom apologetskom strategijom. Redovno je, naime, navodila pohvale koje je zbog svoje darovitosti dobijala od književnih autoriteta poput Vuka Karadžića ili Ljubomira Nenadovića, pošto je dobro znala da tuđe pohvalne reči, čak i kada nisu stihovane poput Nenadovićevog hvalospeva „Jednoj Srpkinji“, vrede više od bilo kakvog odbrambenog Ich-govora. U jednom od pisama koja je zabeležila u svom dnevniku, navela je izjavu uzornog Vuka Karadžića o posebnosti, pa čak i o jedistvenosti njenog književnog pozvanja: „Naš starina Vuk, kad me je godine 1850. prvi put posetio, reče mi, da u našem narodu ima dosta kućanica, ali nema to što sam ja.“[19] Takvo bodrenje i podsticanje od strane priznatih književnih veličina trebalo je da opravda raritetna načela kojima se rukovodila iako je znala da srpski „svet ima tako nisko ponjatije o opredelenju ženskom“ da se često u strahu pitala: „kud ću ja s mojom glavom, s mojim duhom, i srcem?“.[20] A pošto je bila svesna uskogrudosti i zavidljivosti svojih sunarodnika, promišljeno je, pišući o tuđim pohvalama, upotrebljavala i topos skromnosti, te je odmah posle navođenja Vukovih pohvalnih reči skrušeno podsetila samu sebe na to da i ona, bez obzira na to što je „narodna jedinica“, ipak mora „opresti, (...) otkati, sašiti, navesti, oplesti, pa ne samo za sebe, no i za svoje u kući“.

Osim pohvala i podstreka muških autoriteta, ovu Srpkinju je sokolilo i „součastije“ učenih žena koje je smatrala svojim duhovnim srodnicama. Stoga nije propustila da u dnevnik zabeleži kako ju je jedna obrazovana Srpkinja upozorila da ne sme da izneveri svoj književni dar jer bi time uvredila Boga koji ju je njime ukrasio,[21] kao i da ne treba da se obazire na niske i podle duše kad ju je sam knez Mihailo prigodnom nagradom uzvisio. Ovu dobro promišljenu strategiju zauzimanja pozicije visoko uvažavane, a ipak vrlo samokritične autorke, predane domaćinstvu i pomaganju roditeljima, Srpkinja je nastavila i u drugoj knjizi svoga dnevnika, koju je započela odgovorom na pismo jedne obožavateljke, kojim je živopisno ilustrovala žudnju čitateljki za nastavkom prvog dela njenog dnevnika, kao i vlastitu skromnost, usled koje je razmere svog „književnog rada i dara“ uporedila sa neznatnim čunićem naspram kakvog velelepnog broda.[22]

No, čini se da je najviše napora ulagala u to da pokaže da njena književna delatnost nimalo nije štetna i da, štaviše, srpskoj naciji može da bude od velike koristi. Znajući koliko je srpskom narodu u drugoj polovini 19. veka bilo potrebno prosvećivanje, a susednim narodima upoznavanje sa srpskim doprinosom evropskoj civilizaciji, i ugledajući se na prosvetiteljsku misiju Dositeja Obradovića, Stojadinovićeva je svoj dnevnik uredila ne samo kao sredstvo „ličnog usavršavanja“ nego i kao glasilo „neprekidnog kulturnog delanja“.[23] U svoj je dnevnik beležila sve što bi srpstvu moglo da bude i poučno i ugodno za čitanje: srpske ili inostrane priče i pesme o ljudskoj domišljatosti, odanosti ili nekim drugim vrlinama, narodne umotvorine, kao i svoja i tuđa svedočenja o važnim svakodnevnim zbivanjima. Takvo njeno patriotsko nastojanje da što više doprinese obrazovanju svojih sunarodnika nipošto nije bilo samo dobro smišljeni „prosvetiteljsko-didaktički alibi“ za njeno književno delovanje, bez kojeg je u ono vreme čak i muško pisanje bilo „skoro nepristojno i zastrašujuće“.[24] Ova Srpkinja je iskreno bila posvećena ulozi čuvarke tradicije, jednoj od glavnih ženskih uloga u patrijarhalnoj kulturi, kojom je zapravo upotpunila čitavu lepezu svojih svakojakih patriotskih pregnuća. Poznato je, naime, da je Milica Stojadinović srpstvu predano služila na sve načine dostupne i dopuštene jednoj ženi: protestvovala je odevena u srpsku trobojku, bodrila je srpske borce svojom svirkom i pesmom, vidala im rane i izveštavala sa ratnih barikada.[25]

Taj se Miličin poriv za prosvećivanjem neobrazovanih sunarodnika nipošto nije kosio sa njenim ličnim interesima. Naprotiv, deo njene odbrambene strategije bili su i vaspitni saveti upućeni srpskim roditeljima o neophodnosti što obuhvatnijeg obrazovanja kako muške tako i ženske dece. Ističući da svako dete jedino „vospitanijem čovekom postaje“, ona je često posezala za jednim od argumenata koji će i potonje emancipovane Srpkinje neumorno ponavljati – da mlade žene moraju da se obrazuju jer su kao buduće majke i vaspitačice ključna karika u obrazovanju narodnog podmlatka. Naročito su dragocena Miličina trezvena zapažanja da obuhvatno devojačko obrazovanje postaje nemoguće ukoliko se, kao što obično biva, privede kraju čim srpsku devojku „susretne mati sa preslicom, sa varjačom, sa oklagijom, i šta vam ja znam s čime još, da od nje kućanicu obrazuje“.[26] Vredni su i njeni saveti da roditelji svojim kćerima ne bi smeli da dozvoljavaju da se uče samo sujetnom kićenju po inostranoj modi, već da bi trebalo da ih navode da „ovako kao ’Spisateljka’“ „ljube“ crkvu, knjigu i srpski rod, kao i njene ocene da „sadašnje izobraženje žensko nije ništa drugo nego uobraženje da su izobražene“, uprkos tome što su zapravo zalutale „dalekom stranputicom“ jer im „vospitanje“ nije „čuvstva i misli uzvisilo“:[27] „Vidiš srpsku gospođu i gospođicu, vidiš na njima sto izlišnosti koje sve novca koštaju, a da im odeš da se prenumeriraju na kakvu knjigu, ne bi onu udu krajcaricu žertvovale! Vidiš na njima šešir, šmizlu, rukave, rukavice, pa tek čuješ: To je iz Pariza!“[28]

Takvoj jednoobraznosti i ispraznosti vaspitanja i ophođenja prosečnih srpskih gospođica, Srpkinja je suprotstavljala obuhvatnost, temeljnost i korisnost sopstvenog obrazovanja. U putopisnim delovima svog dnevnika isticala je svoje dostojanstveno držanje među prosvećenim Bečlijama. Pokazujući kako se među njihovim umnim glavama dičila ne samo svojim poznavanjem stanih jezika i kultura nego i svojom „selskom prostotom“, ona je svoju pesničku personu u dnevniku predstavila kao nešto što je srpstvu korisno isto onoliko koliko i ratovanje srpskih boraca ili vidanje njihovih rana.[29] U zabeleškama o svom boravku u Beču Stojadinovićeva nije opisivala „tuđu sjajnost“ austrijske prestonice, nego je objašnjavala kako je upravo zahvaljujući svome poznavanju srpske i evropske kulture neupućene strance mogla da upozna sa dostignućima srpskog naroda i da ga odbrani od više ili manje neosnovanih optužbi. U pismu zabeleženom 28. avgusta opisala je, na primer, kako je neku loše informisanu stranu gospodu, uverenu da je Srbija zemlja „šumom i korovom obrasla“, u kojoj niko „ni sa životom, kamo l’ sa imanjem“ ne može biti siguran, pošto će u „Kruševcu više kurjaci susresti nego ljudi“, uveravala u lažnost glasina o nekultivisanosti srpske prirode i društva.[30]

U jednom drugom pismu opisala je kako je, razgovarajući sa jednim profesorom istorije kojem je srpsko carstvo bilo potpuno nepoznato, a koji se ipak podsmevao mitovima o Kraljeviću Marku, sebi dopustila da „kao mala zolja đipi“ i počne da dokazuje da je svetska istorija „samo iz zlobe“ prećutala srpski doprinos, pa čak i da se zbog njegovih tvrdnji da su Srbi molili Austriju da prihvati patrijarha Čarnojevića sa „skitnicama“ kao dete naduri i otrči na tavan da plače: „I dotle nisam se smirila dok isti gospodin, koji je inače vrlo dobar čovek bio, nije (...) na tavan došao, i uverio me da se šalio sa mnom“.[31] Još se više srdila na jednu bečku damu, koju je, veli, „svu raščupati mogla“ samo zato što je ta gospođa kritikovala srpsku „zemlju i narod koji se pred očima cele Evrope tukao s Turčinom“.[32]

Ovo detinjski naivno rodoljublje Milice Stojadinović nije je, međutim, sprečilo da u nezanemarljivom broju dnevničkih fragmenata oštro kritikuje neprosvećenost svojih sunarodnika. Usled toga, ova Srpkinja je dospela u „protivrečnu poziciju prema svetu, istovremeno ga osuđujući i pokušavajući da mu se prikaže u najboljem mogućem svetlu“.[33] Protić je primetio da U Fruškoj gori 1854. zapravo „i nije dnevnik u uobičajenom smislu te reči“, već svojevrsna polemika sa javnošću koja predstavlja i jednu vrstu obračuna.[34] Otuda se u pojedinim dnevničkim fragmentima, u kojima Milica Stojadinović upravo napad koristi kao najbolju strategiju odbrane, njena apologija preobražava u atak na predrasude njenih savremenika. Ova razborita autorka sebi je, međutim, dopuštala da „vedri i oblači“ samo onda kada je progovarala u skladu sa regulatornim idealima nacionalističke ideologije, pa je bučno bila kritična samo kada je osuđivala narodnu neslogu, „bilo na polju bojnom ili na polju književnom“,[35] ili kada je kritikovala sujeverje seljaka i zanatlija, odrođenost mladeži od rodnog tla, upotrebu tuđica u njihovom govoru i nezahvalnost i nebrigu dece prema roditeljima. A mnogo se tiše suprotstavljala neprestanim izrugivanjima kojima je bila izložena zbog svoje književne delatnosti. U takvim suočenjima, Srpkinja nipošto nije bila oličenje „buke i besa“, već je svoje spisateljsko opredeljenje obazrivo branila mnogo kreativnijim oblicima tihog protesta, zavijenim u elipse, litote ili u ironične iskaze. A isto je tako – suptilno i aluzivno – i u svom dnevniku pisala o tome. Zbog toga je umetnički najuspeliji prizor njenog dnevnika upravo jedna scena vredna komedije intrige, u kojoj Stojadinovićeva opisuje kako je jednog avgustovskog dana odigrala ulogu poludele pesnikinje samo za znatiželjne oči jedne „frajle“, jednog trgovca i jedne svoje neimenovane srodnice. Tim posetiocima ona, naime, nije htela da se predstavi kao Srpkinja, „dika sremska“, da je ne bi „tu od glave do pete“ merili i posle pričali „da su vidili Spisateljku“, pa se u razgovoru sa njima pretvarala se da je dobra poznanica te čudnovate žene od pera.[36] Znajući dobro šta njeni sagovornici očekuju da čuju o tobožnjoj „Spisateljki“, samu je sebe opisala kao fantastu „im heksten gard“ i kao „visokoumnu žensku“ raspuštene kose, koja čita knjige namenjene učenim ljudima, umišljajući da je i sama jedna od njih, uprkos tome što je „prava luda“.[37] Podražavajući tuđa govorkanja o vlastitim „ludorijama“, ona im je živopisno pripovedala kako noću piše „nekakav svoj dnevnik“ i kako u sobi svojoj, „kod svoji’ knjižurina“, provede „po ceo dan svecem i nedeljom“, ili kako sama sebe podučava pod nekom voćkom, gde „po polak dana sedi sama ka’ luda i čita“, dok u isti mah štrika ili se „zablene u daljinu, pa tek izvadi iz džepa plajvaz i artiju i nešto piše, valjda te njene stihove“. Priznala im je, takođe, i da nikada ne čita „štogod unterhaltlih“ – lektiru dopuštenu lepšem polu – nego ozbiljno štivo, koje je pisano samo za muške oči: istorijske romane, mitologiju i „neke braćine študije i Bog sveti zna šta još“.[38] Ogledajući se, posredstvom tog iskošenog pogleda na samu sebe, u oku prosečnog srpskog seljaka, ona je svojim čitaocima kao autoportret ponudila upravo onu karikaturu radi čijeg se ispravljanja i odvažila da objavi svoj dnevnik, zato što je upravo u autoironiji pronašla moćan odbrambeni i polemički potencijal. Njena veselost i šaljivost na sopstveni račun, izražena upravo u trenutku kada su joj se svi otvoreno rugali, pokazala je njenu superiornost u odnosu na priproste sagovornike, kao i njen prezir prema opštem prezrenju i podsmehu kojem je stalno bila izložena.

Pa ipak, ovaj ironični autoportret Srpkinje, „dike sremske,“ ujedno je otkrio i njenu ranjivost i inferiornost. Njen pristanak na takvu pritvornu samokritičnost, kao i njena beseda izgovorena sa stanovišta tuđih vrednosnih načela, ma koliko ironična bila, ipak je predstavljala i svojevrsno bolno poricanje njenih ličnih pogleda na svet i nehotično otkrivanje njene slabosti. U toj prilici ona je svoju ranjivost ponajviše otkrila time što je istakla kako nju i njene veštine, koje svi horski ismevaju, „paori začudo (...) svi vole“ pošto ume da im proverava sudska dokumenta i da umesto njih piše pisma.[39]

Da se ova ponosita Srpkinja nije sasvim uzvisila nad otvorenim uvredama koje je od svojih sagovornika tom prilikom čula postalo je više nego očigledno kada je već narednog dana, 14. avgusta, u dnevnik zabeležila kako je tokom čitavog tog dana bila „prava kućanica“ jer je, u majčinom odustvu, sama sluge uposlila, večeru zgotovila, buter napravila i sir usirila.[40] U istom – poslušnom i pitomom – duhu nastavila je da piše i 15. avgusta, kada je svoje pesme predstavila kao lakokrile, uprkos tome što „ljudi jednako potvrđuju da ja ništa drugo ne radim nego pišem“ i napisala jednu (ne baš uspelu) pesmu posvećenu lakoći pisanja, u kojoj „pjesne svud niču, / Ko kad tresneš voćku“.[41]

Rastrzana između tako oprečnih odbrambenih strategija kakve su pravdanje i hvalisanje pred neistomišljenicima, pritvorno samoosuđivanje i otvoreno napadanje suparnika, Milica Stojadinović Srpkinja do samog kraja dnevnika nije uspela da pronađe delotvoran spoj odbrambenih strategija. Tek je u završnim akordima svog fruškogorskog zapisa pronašla nekakav duševni mir. „Na Usjekovenije posle podne“ ona je izjavila da se snagom hristolikog opraštanja sasvim „uzvisila“ nad svojim „goniocima“: „Ja ti sad blaženo živim, dušom mojom uzvila sam se nad svim gonjenjem, koje zbog mog književnog zanimanja trpim od niskoga sveta, i jošt velim: ne upiši im to u greh, Gospode“.[42]

Ovu dostojanstvenu mirnoću, nažalost, nije uspela dugo da sačuva. Nakon brojnih porodičnih svađa i sporova, svoju usamljenost nije mogla da podnese, pa se odala piću i besciljno hodala ulicama uz „podsmeh ulične dečurlije“.[43] Usled izuzetno nesrećnih životnih okolnosti, u starosti je, kažu, živela u tolikoj bedi da je čak i Ljubomira Nenadovića molila da joj udeli „četiri groša za rakiju“, nevoljna ili nemoćna da u njemu prepozna lik svog nekadašnjeg prisnog prijatelja.[44]

*

Raznovrsne eksplicitne i implicitne odbrambene strategije Milice Stojadinović Srpkinje na koje smo u ovom eseju ukazali svedoče o tome da je ova spisateljica jasno uviđala da je narodno podozrenje kojem je bila izložena više predstavljalo otpor „činjenici da žensko piše pesme (...) nego samim njenim pesmama“.[45] Stoga se u vremenu kada su dominirala dva diskurzivna obrasca – patrijarhalni i patriotski – srdačno odazvala samo onom patriotskom, dok je istovremeno nastavljala da traga za efikasnim načinima na koje bi svojim kreativnim porivima mogla da prilagodi i patrijarhalni diskurzivni obrazac. Pa ipak, njeni didaktični dnevnički iskazi nipošto nisu bili samo običan alibi za svojevrsnu feminističku samoafirmaciju. Ova Srpkinja je dobro znala da će svoje žensko pero moći horacijevski da upotrebi i za „unterhaltovanje“ i za „polzu“ svih drugih Srpkinja, kao i čitavog „milog naroda srpskog“,[46] tek kada je budu ozbiljno shvatili kao Spisateljku. Utoliko je njen lični interes da ispravi pogrešnu sliku o sebi i da odbrani svoje opredelenje za spisateljsku delatnost u velikoj meri bio podređen opštem interesu srpskog naroda, pa je i njen dnevnik mnogo više svojevrsna didaktična apologija nego nekakav „propagandni“ materijal kojem je rodoljublje poslužilo samo kao „prosvetiteljsko-didaktički alibi“.[47] Nije ona bez razloga zaslužila pohvalu strogog Skerlića da je predano služila „jednom višem idealu“, uprkos tome što je „bila slaba spisateljka“, za razliku od njenih književnih prijatelja „koji su se zanosili Bajronom i igrali uloge ’fatalnih ljudi’, a svršili kao bogati i ugojeni građani“.[48] Pa ipak, „mili narod srpski“ je Milici Stojadinović Srpkinji tek nakon njene smrti odao priznanje koje je zavredila kao jedna od prvih značajnih srpskih književnica.[49]


[1] Ovaj rad je nastao u okviru projekta br. 178029 Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije, Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine.

[2] Predrag Protić, Sumnje i nadanja, „Milica Stojadinović Srpkinja i njen dnevnik“, Beograd: Prosveta, 1986, 141, 143; Milica Stojadinović Srpkinja, U Fruškoj gori 1854. Beograd: Prosveta, 1985, 179.

[3] Tatjana Rosić, Proizvoljnost dnevnika: romantičarski dnevnik u srpskoj književnosti, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1994, 91.

[4] Ibid., 60.

[5] Milica Stojadinović Srpkinja, U Fruškoj gori 1854, 69; Tatjana Rosić, Proizvoljnost dnevnika, 42.

[6] Radmila Gikić „Milica Stojadinović Srpkinja“, u Milica Stojadinović Srpkinja, U Fruškoj gori 1854, 325, Tatjana Rosić, Proizvoljnost dnevnika, 91.

[7] Tatjana Rosić, Proizvoljnost dnevnika, 91.

[8] Milica Stojadinović Srpkinja, U Fruškoj gori 1854, 45; Tatjana Rosić, Proizvoljnost dnevnika 12.

[9] Više o tome vidi u: Anica Savić Rebac, Helenski vidici, Beograd: SKZ, 1966, Tatjana Rosić, Proizvoljnost dnevnika, i Biljana Dojčinović-Nešić, GendeRings: Gendered Readings in Serbian Women’s Writing, Beograd: Ažin, 2006.

[10] Biljana Dojčinović-Nešić, GendeRings: Gendered Readings in Serbian Women’s Writing, 82.

[11] Milica Stojadinović Srpkinja, U Fruškoj gori 1854, 134.

[12] Ibid., 133.

[13] Ibid., 184.

[14] Ibid., 37.

[15] Ibid., 54.

[16] Ibid ., 23-24.

[17] Ibid., 27.

[18] Ibid., 78.

[19] Ibid., 138.

[20] Ibid., 34.

[21] Ibid., 48.

[22] Ibid., 105.

[23] Tatjana Rosić, Proizvoljnost dnevnika, 59.

[24] Ibid., 90.

[25] Više o tome vidi u pogovoru Radmile Gikić „Milica Stojadinović Srpkinja“, 327-330.

[26] Milica Stojadinović Srpkinja, U Fruškoj gori 1854, 138.

[27] Ibid., 179-180.

[28] Ibid., 146.

[29] Ibid., 19.

[30] Ibid., 220-221. Takve pretenzije na zaposedanje pozicije uzorite Srpkinje, kako u zemlji tako i u inostranstvu, pretvorile su, međutim, njen dnevnik u prostor autocenzurisanog govora u kojem je za ono ispovedno i intimističko ostalo vrlo malo mesta, kako je primetila Tatjana Rosić (Tatjana Rosić, Proizvoljnost dnevnika, 127). U čitavom njenom dnevniku postoji samo jedna intimistička pesma, u kojoj autorka otvoreno govori upravo o svojoj zatvorenosti i tajnovitosti: „Ja zar da kome čuvstva izjavim?“ (Milica Stojadinović Srpkinja, U Fruškoj gori 1854, 42). Posebno je upadljivo Miličino prećukivanje putenih čuvstava i bilo koje druge ljubavi osim prijateljske, patriotske ili porodične, zbog čega je erotska dimenzija njenog bića bila potpuno potisnuta (Tatjana Rosić, Proizvoljnost dnevnika, 101-2).

[31] Milica Stojadinović Srpkinja, U Fruškoj gori 1854,154.

[32] Ibid., 221-2.

[33] Tatjana Rosić, Proizvoljnost dnevnika, 92.

[34] Predrag Protić, Sumnje i nadanja, 146.

[35] Milica Stojadinović Srpkinja, U Fruškoj gori 1854, 107.

[36] Ibid., 175.

[37] Ibid., 179.

[38] Ibid., 178.

[39] Ibid., 180-181.

[40] Ibid., 183.

[41] Ibid., 184.

[42] Ibid., 227.

[43] Radmila Gikić Petrović, Život i književno delo Milice Stojadinović Srpkinje, 372.

[44] Ibid., 371.

[45] Predrag Protić, Sumnje i nadanja, 140.

[46] Milica Stojadinović Srpkinja, U Fruškoj gori 1854, 105.

[47] Tatjana Rosić, Proizvoljnost dnevnika, 90.

[48] Citirano prema: Radmila Gikić Petrović, Život i književno delo Milice Stojadinović Srpkinje, 421.

[49] Milica Stojadinović Srpkinja, U Fruškoj gori 1854, 105.

Literatura:

Gikić Petrović, Radmila, Život i književno delo Milice Stojadinović Srpkinje, Novi Sad: Dnevnik, 2010.

Gikić, Radmila, „Milica Stojadinović Srpkinja“, pogovor u: Stojadinović Srpkinja, Milica, U Fruškoj gori 1854. Beograd: Prosveta, 1985.

Dojčinović-Nešić, Biljana, GendeRings: Gendered Readings in Serbian Women’s Writing, Beograd: Ažin, 2006.

Protić, Predrag, Sumnje i nadanja, „Milica Stojadinović Srpkinja i njen dnevnik“, Prosveta, Beograd, 1986.

Rosić, Tatjana, Proizvoljnost dnevnika: romantičarski dnevnik u srpskoj književnosti, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1994.

Anica Savić Rebac, Helenski vidici, Beograd : CKZ, 1966.

Stojadinović Srpkinja, Milica, U Fruškoj gori 1854. Beograd: Prosveta, 1985.

Snežana Kalinić
Faculty of Philology
University of Belgrade

821.163.41.09-94 Stojadinović M. S.

Original scientific article

Serbian Woman Defends „Woman Writer“: Apologetic Discourses in the Diary of Milica Stojadinović Srpkinja

This paper analyzes various apologetic strategies used by Milica Stojadinović, the Serbian woman, in her diary entitled In Fruška Gora in 1854. The paper is focused on the defense discourses which aim at convincing the Serbian public that female authorship is not damaging but beneficial for the national struggle. By presenting herself as a sincere patriot and an exemplary Serbian woman, devoted not only to doing chores and other female duties, but also to writing poetry, reading mythological and philosophical books, translating European literature and collecting Serbian folk poetry and tales, Milica Stojadinović was trying to clear her reputation as an eccentric and false poetess, and to convince the Serbian people in the dignity and the importance of her role as the national poetess. The paper emphasizes her pleads for woman’s right to acquire a thorough education, to chose to become a woman writer, and to express herself in a creative way.

Ključne reči:

diary, autobiography, defense discursive strategy, Milica Stojadinović, Serbian woman, Woman Writer

Na početak stranice