Navigacija

Katažina Tačinjska
Univerzitet Nikole Kopernika
Torunj (Poljska)

821.163.4.09-94
791.229.2-24

Diskurs o logoru Goli otok – ženska perspektiva

Osnovni cilj ovog rada je pokušaj rekonstrukcije celovitog ženskog diskursa koji se odnosi na logore za informbirovce. Ženska svedočanstva su bila po dva osnova isključena iz oblasti istorije i književnosti: po osnovu tabiuzacije problematike logora Goli otok s jedne strane, i po osnovu dominacije muške naracije s druge. Situacija podređenosti, a zapravo nepostojanja ženskih sećanja u glavnom toku trajala je do trenutka kada se za logorsko žensko iskustvo zainteresovao Danilo Kiš. Na njegovu inicijativu 1989. godine nastala je dokumentarna serija Goli život. On je takođe inspirisao Ženi Lebl da napiše svoju istoriju. Njen tekst je prvo objavljeno žensko svedočanstvo iz logora (Ljubičica bela. Vic dug dve i po godine, 1990). Savremena istraživanja orijentisana na žensko iskustvo pokazuju da je druga zatvorenica, Milka Žicina, napisala svoja sećanja već sedamdesetih godina, ali je u strahu od represije skrivala rukopis. Tekstovi su posle smrti autorke prvi put izašli u časopisima Dnevnik 1993. i Letopis Matice srpske (odlomci) 1998. godine.

Ključne reči:

logor Goli otok, ženski diskurs, Danilo Kiš, Ženi Lebl, Milka Žicina

Tema jugoslovenskih komunističkih logora mnogo godina bila je odsutna iz društvene diskusije i u samoj Jugoslaviji, i izvan njenih granica. Faktički prelom nastao je tek osamdesetih godina prošlog veka, kada su bila objavljena sećanja bivših logoraša, koja su predstavljala njihovo iskustvo boravka u logoru.[2] Postoji niz publikacija iz okvira memoaristike i lepe književnosti u kojima problematika logorske prošlosti zauzima dominantan položaj. Ipak, još uvek nedostaju naučni radovi, posebno književnoistorijski ili kulturni, koji bi za predmet analize imali ove književne reprezentacije.[3] Hrvatska istraživačica Renata Jambrešić-Kirin još je 2010. godine sa ogorčenjem napisala: „Ova kratka epizoda represivne destaljinizacije […] nikad nije dobila svoj kaznenopravni epilog, a njezine žrtve političku rehabilitaciju”.[4] I još uvek proces reinterpretacije prošlosti nije završen, a istorijska iskustva nisu bila na pravi način kritički sagledana. Zato su savremena sećanja bivših zatvorenika i zatvorenica postala osnova detaljnih istraživanja čiji je cilj širenje i obogaćivanje spektra logorske problematike.

Jedno od praznih mesta na karti istraživanja logorske književnosti ispunjavaju radovi koji za polaznu tačku imaju kriterijum roda. Svedočanstva žena su, zatim, čitana sa ciljem utvrđivanja specifičnosti iskustva karakterističnog za zatvorenice, drukčijeg od onog predstavljenog u svedočanstvima muškaraca. U Hrvatskoj predstavnica tog istraživačkog pravca je pomenuta Jamrešić-Kirin,[5] u Srbiji – Slavica Garonja Radovanac, autorka rada iz 2011. godine Goli otok i rezolucija Informbiroa (IB) u srpskoj književnosti koju pišu žene (Ženi Lebl, Vera Cenić, Milka Žicina).[6] Osnovni cilj mog rada je pokušaj hronološke rekonstrukcije nastanka ženske literature koja se odnosi na logore za informbirovce.[7]

Prva objavljena sećanja žena iz jugoslovenskih logora za informbirovce pojavila su se relativno kasno, tek devedesetih godina prošlog veka.[8] Vredno je ipak spomenuti da su se dela ženskih autora koja se bave temom političke situacije posle isključenja Komunističke Partije Jugoslavije iz Informbiroa pojavljivala i ranije. Reč je pre svega o romanima – Nedovršeni krug Jare Ribnikar iz 1954. godine i Pomračenja Magde Simin iz 1972. godine.[9] Pomenute publikacije nisu ipak sećanja na boravak u logoru, nego predstavljaju priče Jugoslovena koji su se probali snaći u posleratnoj stvarnosti. Dugogodišnje ćutanje zatvorenika i zatvorenica bilo je prouzrokovano u velikoj meri strahom od potencijalnih konsekvenci u slučaju da podele svoj doživljaj sa drugima, što je na kraju u njima izazivalo nepodnošljivo osećanje da je njihova bolna prošlost bila besmislena. Po mišljenju Dragana Markovića, u slučaju žena može da se priča još o psihološkoj barijeri koja je bila rezultat stida zbog doživljenih uvreda i osećanja nemoći zbog činjenice da su zajedno sa njima bili kažnjeni i drugi članovi njihove porodice.[10] Jambrešić-Kirin osim toga naglašava da su svedočanstva žena bila osuđena na duplo isključenje, jer je diskusijom na temu logora Goli otok dominirala muška naracija, u kojoj nije bilo mesta za iskustva žena niti uzora za njihovu priču.[11] Kao rezultat, informacije o zatvorenicama u diskursu glavnog toka bile su ograničene na skromne tvrdnje da je za žene postojao poseban logor.[12] Na margini istorijskih radova bilo je zabeleženo da su žene bile zatvorenice,[13] ali istraživači iz različitih oblasti humanističkih nauka nisu zapažali tu činjenicu, ona je postajala jedino na periferiji istorijske i književne refleksije. Žene nisu javno razmenjivale svoja iskustva, u društvenoj diskusiji su dominirale naracije muškaraca.

Prelomnim za stvaranje celovitog istorijskog diskursa na temu logorskih iskustava, a istovremeno i ključnim za žensku naraciju pokazao se kraj osamdesetih i početak devedesetih godina. Neposredni povod za diskusiju o novim problemima postao je filmski dokument Goli život, autora Danila Kiša i Aleksandra Mandića. Goli život je televizijska serija koju je proizveo filmski studio Avala iz Srbije. Film se sastoji od četiri gotovo pedesetominutne epizode, od kojih je svaka nastala u Jerusalimu imeđu 6. i 13. marta 1989. godine.[14] Junakinje dokumentarca su dve žrtve jugoslovenskih logora – Ženi Lebl i Eva Panić-Nahir. Film je bio u približno isto vreme, u proleće 1990. godine, prikazan u svim republikama bivše Jugoslavije.[15] Upravo u njemu prvi put pažnja je bila koncentrisana na činjenicu da su među zatvorenicima logora Goli otok bile i žene. Film je, dakle, bio pre svega potvrda da su i žene bile zatvorenice logora za informbirovce, i zahtevao je da se u razmatranjima koja se odnose na logor Goli otok uzme u obzir i glas žena.

Godine 1985. Kiš krenuo je na put u Jerusalim i tamo je upoznao Ženi Lebl. U razgovoru je slučajno saznao da je Lebl bila zatvorenica u logoru Goli otok. Ta činjenica je ostavila na njega snažan utisak, jer dotad, kao što sam spomenula, u diskusiji o jugoslovenskim logorima sveukupna pažnja bila je koncentrisana na zatvorenike. Četiri godine kasnije, pisac, već smrtno bolestan, odlučuje da se vrati u Jerusalim i snimi dokumentarac, u kom će biti junakinje žene – dve žrtve „prevaspitavanja” u jugoslovenskim logorima: Ženi Lebl i Eva Panić-Nahir. Davor Beganović, citirajući reči mađarskog pisca Đerđa Konrada (György Konrád), ovako opisuje sastanak koji je za Kiša bio inspiracija za stvaranje dokumentarne serije Goli život:

Ćaskali smo na dugačkoj terasi pod stubovima, ali je zazvonio telefon i već su ga vodili u neki kibuc, gde su pet jugoslovenskih Jevrejki, sve već u godinama, želele da mu ispričaju svoje životne priče. I one su bile na Golom otoku, na tom stenovitom ostrvu-zatvoru u Dalmaciji. Pre nego što umru, želele su da svoje priče ispričaju upravo njemu, da bi ih on ispisao, jer su rekle da on to sigurno ume. Danilo uopšte nije želeo da piše o ovom ostrvu, jer je smatrao da je to odjednom postala moda. Zbog toga se već ne sme pisati o ovoj temi, sledi inflacija knjiga o logorima. Ali ove žene su ga ipak uzbudile svojim pričama.[16]

Na početku Kiš nije bio zainteresovan za temu, no ipak, kad se pokazalo da su i žene bile neposredne žrtve režima, doneo je odluku da se uključi u diskusiju o Golom otoku. Dokumentarac je poslednje umetničko delo pisca. Ali smrt Kiša, u oktobru 1989. godine, onemogućila je piscu da završi delo i zato mu je konačni oblik dao koautor produkcije – Mandić, koji je obogatio seriju faktografskim materijalom – fotografijama iz logora. Treba spomenuti, na šta je skrenuo pažnju Mandić, da su i Lebl, i Panić-Nahir: „[…] inzistirale na tome da upravo Kiš čuje njihove pripovijesti, jer su u njemu prepoznale idealnog slušatelja i potencijalnog tumača”.[17] Ženama je vrlo stalo do toga da uravo srpski pisac bude taj, koji će saslušati i preneti svetu njihovu priču. Verovatno su bile svesne da podrška istaknutog jugoslovenskog intelektualca, za koga je totalitarizam predstavljao jednu od centralnih tema njegove refleksije,[18] ima značajan uticaj na buđenje interesovanja javnosti posredstvom glasa žena. Kišova smrt je onemogućila njegovo puno učešće u uvođenje teme u javnu diskusiju, ali pre smrti pisac je uspeo da ubedi Lebl da objavi svoja sećanja u obliku knjige. Tekst je bio objavljen 1990. godine pod naslovom Ljubičica bela. Vic dug dve i po godine. Autorka je priključila knjizi, između ostalog, i kopije dokumenata koji su potvrda navedenih činjenica i zbirku 19 pesama koje su nastale u periodu od 1951. do 1954. godine.[19] Rukopis je prvo stigao do ruku Dragoslava Mihailovića, koji ga je predao Mihailu Simiću i Milanu Čoliću. Posle njihove preporuke publikaciju je pripremila izdavačka kuća „Dečje novine”.[20] Na taj način Lebl je postala prva žena koja je javno progovorila u ime ženskih žrtava režima.

Lebl u knjizi o razlozima svog pisanja kaže: „[…] ne bih pisala o Glavnjači, Ramskom Ritu, Zabeli (VIII paviljon), dve strane ostrva Sveti Grgur i Golom otoku da je to stvar znana, opisana, opevana, prežaljena. Ali ona to nije. Stotine žena koje su kroz njih, kroz sva ta mesta, prošle – ćute, osećaju strah i danas, posle četrdeset i više godina”.[21] Dakle, neposredni impuls za ispisivanje bolne prošlosti je potreba za dokazivanjem istine. Malo dalje Lebl dodaje takođe: „A sramne stranice istorije treba da budu zapisane i slavne. Za budućnost. Da se ne bi ponovilo!”[22]. Autorka je svesna činjenice da ti događaji za savremenog čoveka mogu da ne igraju nikakvu ulogu, jer neizgovoreni i neprokomentarisani doživljaji nemaju prava da zahtevaju razumevanje i obeštećenje. Autorka, dakle, objašnjava svoj postupak željom da pouči i upozori buduće generacije. Ipak, u Leblinim objašnjenjima posebnu pažnju privlače rečenice u kojima autorka naglašava da je boravak u logoru bio takođe iskustvo žena. Ova činjenica izgleda da ima i značajan uticaj na to da Lebl skoro četrdeset godina nakon izlaska iz logora napokon beleži svoja sećanja. Kao što sama podvlači, odlučuje da progovori pošto je shvatila da sve češće o Golom otoku pričaju ne svedoci, nego osobe koje znaju tamošnju stvarnost jedino posredno. Kad osim toga niko ni ne spominje žene, kao da one nikad nisu bile logorašice Golog otoka, Lebl prekida ćutanje.[23] Njen glas je svestan pokušaj suprotstavljanja vladavini muških svedočanstva koja su dotad u potpunosti dominirala nad pamćenjem o logorima. Ona želi da vrati žene u prošlost, da ih ubedi da progovore o logorskim iskustvima i time pokažu da njihov život nije bio delo slučaja, niti marginalni problem. I one su bile žrtve režima.

Početak devedesetih godina može da se definiše kao period kada se iskustvo žena na kratko vreme našlo u krugu interesovanja javnosti. Tada su počeli da se objavljuju sledeći memoari ženskih autora: Let iznad otoka Rosande Dragović-Gašpar,[24] Kanjec filjma. Povest i Ista priča Vere Cenić,[25] zbirka memoara Ženski logor na Golom otoku. Ispovesti kažnjenica i islednice,[26] Sjećanja Eve Grlić[27] kao i svedočanstva Milke Žicine na stranicama časopisa „Dnevnik” (1993) i „Letopis Matice srpske” (1998). Ipak, nijedan od ovih tekstova zapravo ne zauzima značajnije mesto u glavnim književnim tokovima, to takođe nisu tekstovi koji nalaze svoje mesto u opštoj svesti naroda bivše Jugoslavije. Njihovo odsustvo u diskusiji o logorskom iskustvu potvrđuju reči Svetlane Slapšak iz 2008. godine: „Među autorima velikog broja književnih dela, istorijskih radova i memoara koji se odnose na te logore, ima samo jedna žena, koja je objavila svoja sećanja: Ženi Lebl”.[28] Izjava istraživačice potvrđuje da je recepcija ženskih tekstova toliko skromna da su, osim upravo Leblinog teksta, sva ostala sećanja jednostavno „nevidljiva”, zato što nisu uključena u istraživanja iskustava Golog otoka i nisu predmet zrelog i dubokog razmatranja.

Devedesetih godina pokušaj suprotstavljenja žena muškoj dominaciji nad pamćenjem nije uspeo. Razoran građanski rat koji se odvijao u Jugoslaviji devedesetih godina imao je veliki uticaj na takav tok diskusije i gurnuo je u drugi plan temu obračuna sa prošlošću. Verovatno je nedostajao i glas Danila Kiša koji bi ženska svedočanstva učinio jednim od centralnih problema diskursa i ubedio javnost da je potreban razgovor i o ženskom iskustvu. Po oceni Jamprešić-Kirin ženska sećanja nisu postala integralni deo diskusije, već su umesto toga bila iskorišćena kao argument u tada popularnim diskusijama na političke i društvene teme koje se tiču, između ostalog, odgovornosti za nepravde nanesene žrtvama logora. Svedočanstva žena bila su razmatrana selektivno, prikazivani su bili primeri okrutnosti, zločini izvršeni među ženama i slučajevi seksualnog nasilja.[29] I zato iskustvo žena nije uticalo na razvoj istraživanja logorske prošlosti koja bi omogućila, na primer, upoznavanje i razumevanje ženskih trauma.[30]

Do promene takvog stanja dolazi danas zajedno sa istraživanjima posvećenim obnavljanju istorije Balkana u kojima se uzima u obzir ženska perspektiva. Po mišljenju Slapšak upravo u oblasti rekonstrukcije prošlosti regiona postoji jedna od najvećih praznina u današnjim rodnim studijama.[31]

Zahvaljujući istraživanjima koja se tiču ženskog iskustva i povratku sećanjima ženskih autora nastale su značajne promene u okviru logorskog diskursa. Međutim, detaljna analiza uslova u kojima se pojavila određena publikacija donosi dragocene informacije koje se odnose i na delo, i na sam diskurs logorskih sećanja žena. Jedan od najvećih uspeha vezanih za sećanja bivših zatvorenica je odavanje priznanja stvaralaštvu Milke Žicine i njenoj pionirskoj ulozi u formiranju ženskog pravca u okvirima celovite diskusije na temu jugoslovenskih logora za informbirovce. Žicina, poznata pre svega kao autorka romana Kajin put (1934) i Devojka za sve(1940), verovatno je, kao što primećuje Ljuba Vukmanović, jedina književnica osuđena zbog informbirovske delatnosti.[32] Rođena 1902. godine Žicina je uhapšena 1951. godine kao zrela pedesetogodišnja žena i našla se u beogradskom zatvoru Glavnjača. Odande, posle javne sudske rasprave, stiže u ženski logor Stolac u Bosni i Hercegovini, gde boravi od 1952. do 1955. godine. Neobično svedočanstvo, koje se među ostalim ističe visokom umetničkom vrednošću, Žicina je napisala već sedamdesetih godina, petnaest godina posle izlaska iz logora. Ipak, autorka je mnogo godina bila prinuđena da krije rukopis.[33] Strahujući od represije zbog otkrivanja istine o logorskoj prošlosti, zbirke sećanja na boravak u zatvoru Glavnjača (112 strana) i u logoru Stolac (350 strana) skrivala je u duplom dnu plakara u stanu u Beogradu u Dobračinoj ulici broj 36.[34] Pre smrti 1984. godine uspela je da pokloni tekst svojoj drugarici Dragici Srzentić, koja je tek deset godina kasnije inicirala proces obajvljivanja te je zamolila Mihaila Lalića da pročita rad. Pisac je zatim, zajedno sa svojim komentarom, uručio tekst Ljubi Vukmanoviću, novosadskom novinaru koji je sarađivao sa magazinom „Dnevnik”. Sećanja iz logora Stolac prvo bila su objavljena u 58 delova u „Dnevniku”, od 14. februara do 14. aprila 1993. godine. Vukmanović je priključio publikaciji i slike koje je pozajmio iz porodičnog albuma autorke, kopiju dokumentacije koja potvrđuje navedene događaje i seriju razgovora, između ostalog, sa Dragicom Srzentić, Mihailom Lalićem i Ilijom Šakićem, mužem Žicine. Nekoliko strana drugog teksta je, uz podršku Aleksandra Tišme, bilo štampano u časopisu „Letopis Matice srpske” u decembru 1998. godine.[35]

Na primeru svedočanstva Žicine može se videti da je logorsko iskustvo potpuno ovladalo mislima i postupcima književnice te je moralo ugledati svetlost dana makar u obliku rukopisa. Zreo pogled sa distance, i to pre zvaničanog uključenja u diskusiju bivših zatvorenika, pokazuje da se Žicina mnogo godina borila sa svojom dramatičnom prošlošću. Nažalost, devedesetih godina njena sećanja nisu uspela da budu objavljena kao posebna knjiga, iako je izdavačka kuća „Dnevnik” to imala u planu. Ipak, ekonomska kriza i hiperinflacija, koje su tada zahvatile Jugoslaviju, onemogućile su ovu nameru. Tekst koji govori o boravku u logoru Stolac, u obliku knjige pod naslovom Sve, sve, sve, prvi put se pojavio u Hrvatskoj 2002. godine, u izdanju „Prosvjete”, što je simbolično, jer pada tačno – kao što naglašava Slavica Garonja Radovanac – na stogodišnjicu rođenja Žicine.[36] Srpsko izdanje je priredila 2011. godine izdavačka kuća „Dnevnik”. Drugi tekst Žicine u obliku knjige pod naslovom Sama prvi put je bio predan čitaocima 2009. godine u obradi izdavačke kuće „Službeni glasnik”. Objavljivanje sećanja Žicine sigurno će omogućiti analizu književnog dela autorke, redefiniciju njenog statusa u istoriji književnosti i inspirisaće važna istraživanja logorskog iskustva žena.

Preobražen promišljanjem sa stanovišta kategorije roda humanistički diskurs izrodio je šansu, imeđu ostalog, za uspostavljanje tzv. herstory, istorije žena, koja stoji u opoziciji prema history – opštoj istoriji koja se stvara pre svega sa maskulinističke tačke gledišta.[37] Cilj tako orijentisanih istraživanja, ipak, nije rekonstrukcija nove, potpuno samostalne tradicije (iako u tom pogledu postoje i radikalne ideje), nego uzimanje i ženskih glasova u obzir u istorijskim i književnoistorijskim radovima. Jer one su, živeći svojim podzemnim, skrivenim životom, dobile konačno mogućnost da im se prizna zasluženi status. U ovom radu rekonstrukcija nastanka ženske logorske literature ima za cilj da od zaborava sačuva najduže ućutkivane i od strane zvanične istorije marginalizovane priče žena. Tek mnogostrana analiza glasova žrtava političkog režima predstavlja najpotpuniju moguću dimenziju slike logora Goli otok. Koristeći bogata iskustva istraživača Holokausta, koja se stalno razvijaju, potrebu vraćanja subjektivnosti ženama u kontekstu istraživanja logora za informbirovce najbolje je objasnila Alicija Podbjelska (Alicja Podbielska): „Feministički orijentisane Holokaust studije [Holocaust studies] imaju nameru da obogaćuju i nijansiraju naše znanje uz pomoć skretanja pažnje na zaboravljeno ili propušteno prisustvo žena (kako žrtava tako i vinovnica)”.[38] Izdvajanje ženskog diskursa treba dakle razumeti kao zahtev – kao što piše Joana Steker-Sobelman (Joanna Stöcker-Sobelman) – „za pravednost pamćenja, koje u idealnom svetu u ravnoj meri mora da se tiče svakoga”.[39] Čini se da bi bez razmatranja iskustava žena istorija žrtava jugoslovenskih logora ostala nepotpuna.


[1] Goli otok je samo jedan od logora za informbirovce koji je nastao u Jugoslaviji posle 1948. godine. Kao najveći i najpoznatiji postao je simbol svih tadašnjih zatvora i logora za protivnike politike Tita, vidi npr. Ivan Kosić, Goli otok. Najveći Titov konclogor (Zagreb: Udruga Goli otok ‘Ante Zemljar’, ‘Mikrokrad’ d.o.o. Zagreb, 2009); Dragan Marković, Josip Broz i Goli otok (Beograd: Beseda, 1990).

[2] Istraživači problematike Golog otoka period osamdesetih godina opisuju kao vreme prave „poplave” (Jasna Dragović-Soso) ili „eksplozije” (Oskar Gruenvald) logorskih kritičkih tekstova i umetničkih realizacija. Vidi Jasna Dragović-Soso,‘Spasioci nacije’. Intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma (Beograd: Fabrika knjiga, 2004), 128; Oskar Gruenwald, „Yugoslav Camp Literature: Rediscovering the Ghost of Nation’s Past-Present-Future”, Slavic Review 1987, No. 3/4, Vol. 46: 519. O pokušajima ranijeg uključanja logorske problematike u književnost vidi Leonore Scheffler, „Goli otok. Das Jahr 1948 in den jugoslawischen Gegenwartsliteraturen”, Südosteuropa 1984, Nr. 33/6: 352-377; Ante Kadić, „The Stalin – Tito Conflict as Reflected in Literature”, Slavic Review 1978, Vol. 37, No. 1: 91-106; idem, „The Yugoslav Gulag”, u idem, Essays in South Slavic Literature (New Haven, Conn.:Yale Center for International and Area Studies 1988), 238-254; Oskar Gruenwald, op. cit., 513-528.

[3] Pojam „književne reprezentacije” u radu koristim i kada je reč o umetnički istaknutim delima, i kada je reč o tekstovima manje umetnički savršenim.

[4] Renata Jambrešić-Kirin, „Izdajice su uvijek ženskog roda: političke zatvorenice u archipelagu Goli”, UP&UNDERGROUND proljeće 2010: 232.

[5] Vidi Renata Jambrešić-Kirin, Šalje Tito svoje na ljetovanje!: ženska trauma i arhipelag Goli”, elektronska verzija http://www.centargrad.com/materials/reader2009/Reset/Reading_materials_5_Jutta_Renata_seminar/RENATA_ZENE_O_GOLOM.pdf (rad je bio objavljen u Treća: časopis Centra za ženske studije 2007, br. 1, vol. 9); eadem, „Izdajice…”; eadem, „Komunističko totalitarno nasilje: žene na Golom otoku i sv. Grguru”, http://sjecanjazena.eu/renata-jambresic-kirin-komunisticko-totalitarno-nasilje-zene-na-golom-otoku-i-sv-grguru/ (preuzeto 30.06.2013).

[6] Vidi Slavica Garonja Radovanac, „Goli otok i rezolucija Informbiroa (IB) u srpskoj književnosti koju pišu žene (Ženi Lebl, Vera Cenić, Milka Žicina)”, u Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, ur. Jovan Delić (Novi Sad: Matica srpska, 2011).

[7] Iskustva zatvorenica jugoslovenskih logora za informbirovce predstavljena u njihovim sećanjima bila su jedan od istraživačkih problema moje doktorske disertacije Slika Golog otoka u srpskom književnom i istorijskom diskursu kraja 20. i početka 21. veka (mentorka prof. Jolanta Sujecka, 2014).

[8] Renata Jambrešić-Kirin, Šalje Tito svoje na ljetovanje!…”, 11.

[9] Jara Ribnikar, Nedovršeni krug (Beograd: Novo pokolenje, 1954); Magda Simin, Pomračenja (Novi Cad: Matica srpska, 1972).

[10] Dragan Marković, Istina o Golom otoku (Beograd: Narodna knjiga, 1987), 183.

[11] Renata Jambrešić-Kirin, „Izdajice…”, 239.

[12] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, knj. 3: Socijalistička Jugoslavija 1945-1988 (Beograd: Nolit, 1988), 232.

[13] Vidi npr. Oskar Gruenwald, op. cit., 519.

[14] Danilo Kiš, Aleksandar Mandić, „Goli život (III epizoda TV serije, 1989)”, u Danilo Kiš (1935–2005). Između poetike i politike, prir. Mirjana Miočinović, Vladimir Tupanjac, Aleksandar Savanović (Beograd: Centar za kulturnu dekontaminaciju, 2011), 141; Davor Beganović, Pamćenje traume. Apokaliptička proza Danila Kiša (Zagreb–Sarajevo: Zoro, 2007), 285-286.

[15] „Politika: drugi dan okruglog stola pisaca”, u Danilo Kiš (1935–2005)…, 139.

[16] Davor Beganović, Jugoslovenska varijanta staljinizma: Goli otok, pogovor u idem, Pamćenje traume…, 8. Koristila sam elektronsku verziju teksta zahvaljujući ljubaznosti Aleksandra Mandića.

[17] Ibidem.

[18] Vidi npr. Danilo Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1976).

[19] Ženi Lebl, Ljubičica bela. Vic dug dve i po godine (Gornji Milanovac: Dečje novine, 1990).

[20] Ibidem, 10.

[21] Ibidem, 8.

[22] Ibidem, 9.

[23] Ibidem, 6.

[24] Rosanda Dragović-Gašpar, Let iznad otoka (Beograd: Akvarijus, 1990).

[25] Vera Cenić, Kanjec filjma. Povest (Vranje: Književna zajednica ‘Borisav Stanković’, 1994); eadem, Ista priča (Vranje: Književna zajednica ‘Borisav Stanković’, 2001).

[26] Ženski logor na Golom otoku. Ispovesti kažnjenica i islednice , prir. Dragoslav Simić, Boško Trifunović (Beograd: ABC Product, 1990).

[27] Eva Grlić, Sjećanja (Zagreb: Durieux, 2001). Prvo izdanje 1997. g.

[28] Svetlana Slapšak, „Posleratni rat polova. Mizoginija, feministička getoizacija i diskurs odgovornosti u postjugoslovenskim društvima”, u Zid je mrtav, živeli zidovi! Pad berlinskog zida i raspad Jugoslavije , ur. Ivan Čolović (Beograd: Biblioteka XX vek, 2009), 296, fusnota 8.

[29] Renata Jambrešić-Kirin, „Komunističko totalitarno nasilje…”.

[30] Ibidem.

[31] Svetlana Slapšak, op. cit., 290.

[32] Ljuba Vukmanović, Samoće Milke Žicine, uvod u Sama , Milka Žicina (Beograd: Službeni glasnik 2009), 15.

[33] Ljuba Vukmanović, Jedan život u četiri romana, pogovor u Sve, sve, sve, Milka Žicina, prid. Radmila Gikić Petrović, Ljuba Vukmanović (Novi Sad: Dnevnik, 2011), 323.

[34] Radmila Gikić Petrović, „Milka Žicina: Sama”, Trag 2010, knj. 6, sveska 23: 170.

[35] Ljuba Vukmanović, „Samoće”, 15.

[36] Slavica Garonja Radovanac, „Praštanje čoveku, vlasti i ideologiji (povodom romana Milke Žicine Sve, sve, sve o stradanju u ženskom logoru u Stocu)”, Naš trag 2003, br. 1/03: 136.

[37] Borbu za uvođenje termina History umesto Herstory već mnogo godina vodi An-Luiz Šapiro (Ann-Louis Shapiro), vidi napr. eadem, Breaking the Codes: Female Criminality in Fin-de-Siècle Paris (Stanford University Press, 1996).

[38] Alicja Podbielska, „Gender i kacet”, uniGENDER 2010, nr 1, http://www.unigender.org/?page=biezacy&issue=04&article=06 (preuzeto 30.06.2013). Ukoliko nije drukačije napomenuto, citate je prevela autorka ovog rada – K.T.

[39] Joanna Stöcker-Sobelman, Kobiety Holokaustu. Feministyczna perspektywa w badaniach nad Shoah. Kazus KL Auschwitz-Birkenau (Warszawa: Wydawnictwo TRIO, 2012), 10.

Literatura:

„Politika: drugi dan okruglog stola pisaca”, u Danilo Kiš (1935–2005). Između poetike i politike, prir. Mirjana Miočinović, Vladimir Tupanjac, Aleksandar Savanović. Beograd: Centar za kulturnu dekontaminaciju, 2011.

Beganović, Davor. Jugoslovenska varijanta staljinizma: Goli otok i „Goli život”, u idem, Pamćenje traume. Apokaliptička proza Danila Kiša. Zagreb–Sarajevo: Zoro, 2007 (elektronska verzija).

Dragović-Gašpar, Rosanda. Let iznad otoka. Beograd: Akvarijus, 1990.

Dragović-Soso, Jasna. ‘Spasioci nacije’. Intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma. Beograd: Fabrika knjiga, 2004.

Grlić, Eva. Sjećanja. Zagreb: Durieux, 2001.

Gruenwald, Oskar. „Yugoslav Camp Literature: Rediscovering the Ghost of Nation’s Past-Present-Future”, Slavic Review 1987, No. 3/4, Vol. 46.

Jambrešić-Kirin, Renata. „Izdajice su uvijek ženskog roda: političke zatvorenice u archipelagu Goli”, UP&UNDERGROUND proljeće 2010.

Jambrešić-Kirin, Renata. „Komunističko totalitarno nasilje: žene na Golom otoku i sv. Grguru”, http://sjecanjazena.eu/renata-jambresic-kirin-komunisticko-totalitarno-nasilje-zene-na-golom-otoku-i-sv-grguru/ (preuzeto 30.06.2013).

Jambrešić-Kirin, Renata. „Šalje Tito svoje na ljetovanje!: ženska trauma i arhipelag Goli”, elektronska verzija http://www.centargrad.com/materials/reader2009/Reset/Reading_materials_5_Jutta_Renata_seminar
/RENATA_ZENE_O_GOLOM.pdf (rad je bio objavljen u Treća: časopis Centra za ženske studije 2007, br. 1, vol. 9).

Kadić, Ante. „The Stalin – Tito Conflict as Reflected in Literature”, Slavic Review 1978, Vol. 37, No. 1.

Kadić, Ante. „The Yugoslav Gulag”, u idem, Essays in South Slavic Literature. New Haven, Conn.: Yale Center for International and Area Studies 1988.

Kiš, Danilo i Aleksandar Mandić, „Goli život (III epizoda TV serije, 1989)”, u Danilo Kiš (1935–2005). Između poetike i politike, prir. Mirjana Miočinović, Vladimir Tupanjac, Aleksandar Savanović. Beograd: Centar za kulturnu dekonatminaciju, 2011.

Kiš, Danilo. Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1976.

Kosić, Ivan. Goli otok. Najveći Titov konclogor. Zagreb: Udruga Goli otok ‘Ante Zemljar’, ‘Mikrokrad’ d.o.o. Zagreb, 2009.

Lebl, Ženi. Ljubičica bela. Vic dug dve i po godine. Gornji Milanovac: Dečje novine, 1990.

Marković, Dragan. Istina o Golom otoku. Beograd: Narodna knjiga, 1987.

Marković, Dragan. Josip Broz i Goli otok. Beograd: Beseda, 1990.

Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije 1918-1988, knj. 3: Socijalistička Jugoslavija 1945-1988. Beograd: Nolit, 1988.

Podbielska, Alicja. „Gender i kacet”, uniGENDER 2010, nr 1, http://www.unigender.org/?page=biezacy&issue=04&article=06 (preuzeto 30.06.2013).

Scheffler, Leonore. „Goli otok. Das Jahr 1948 in den jugoslawischen Gegenwartsliteraturen”, Südosteuropa 1984, Nr. 33/6.

Shapiro, Ann-Louis. Breaking the Codes: Female Criminality in Fin-de-Siècle Paris. Stanford University Press, 1996.

Slapšak, Svetlana. „Posleratni rat polova. Mizoginija, feministička getoizacija i diskurs odgovornosti u postjugoslovenskim društvima”, u Zid je mrtav, živeli zidovi! Pad berlinskog zida i raspad Jugoslavije, ur. Ivan Čolović. Beograd: Biblioteka XX vek, 2009.

Stöcker-Sobelman, Joanna. Kobiety Holokaustu. Feministyczna perspektywa w badaniach nad Shoah. Kazus KL Auschwitz-Birkenau. Warszawa: Wydawnictwo TRIO, 2012.

Ženski logor na Golom otoku. Ispovesti kažnjenica i islednice, prir. Dragoslav Simić, Boško Trifunović. Beograd: ABC Product, 1990.

Vukmanović, Ljuba. „Samoće Milke Žicine”, uvod u Sama, Milka Žicina. Beograd: Službeni glasnik 2009.

Vukmanović, Ljuba. Jedan život u četiri romana, pogovor u Sve, sve, sve, Milka Žicina, prid. Radmila Gikić Petrović, Ljuba Vukmanović. Novi Sad: Dnevnik, 2011.

Garonja Radovanac, Slavica. „Goli otok i rezolucija Informbiroa (IB) u srpskoj književnosti koju pišu žene (Ženi Lebl, Vera Cenić, Milka Žicina)”, u Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, ur. Jovan Delić. Novi Sad: Matica srpska, 2011.

Garonja Radovanac, Slavica. „Praštanje čoveku, vlasti i ideologiji (povodom romana Milke Žicine Sve, sve, sve o stradanju u ženskom logoru u Stocu”), Naš trag 2003, br. 1/03.

Gikić Petrović, Radmila.„Milka Žicina: Sama”, Trag 2010, knj. 6, sveska 23.

Ribnikar, Jara. Nedovršeni krug. Beograd: Novo pokolenje, 1954.

Simin, Magda. Pomračenja. Novi Cad: Matica srpska, 1972.

Cenić, Vera. Kanjec filjma. Povest. Vranje: Književna zajednica ‘Borisav Stanković’, 1994.

Cenić, Vera. Ista priča. Vranje: Književna zajednica ‘Borisav Stanković’, 2001.

Katarzyna Taczyńska
Nicolaus Copernicus University
Toruń, Poland

821.163.4.09-94
791.229.2-24

Discourse on Goli otok from a female perspective

The paper aims to reconstruct the emergence of female discourse which is focused on camps for Informbiro adherents. These female testimonies were excluded from mainstream history and literature because, on the one hand, the issue of Goli otok Camp (Barren Island Camp) was a taboo issue, and, on the other hand, because of the dominance of the male narratives. The subordination and, moreover, the nonexistence of mainstream female memoirs persisted until Danilo Kiš got interested in women’s prison camp experience. Documentary series Goli život (Barren life) was filmed on his initiative in 1989. Danilo Kiš also inspired Ženi Lebl to write down her own history. That was the first camp testimony published by a woman (Ljubičica bela. Vic dug dve i po godine 1990/ The White Violet. Two and a half year long joke). A recent study showed that another camp prisoner, Milka Žicina, was writing about her camp experience during the 1970s, but was hiding the manuscript in fear of repression. Her texts were published posthumously in the journals Dnevnik (1993) and Letopis Matice srpske (1998).

Ključne reči:

Goli otok camp, female discourse, Danilo Kiš, Ženi Lebl, Milka Žicina

Na početak stranice