Навигација

Катажина Тачињска
Универзитет Николе Коперника
Торуњ (Пољска)

821.163.4.09-94
791.229.2-24

Женска слика логора Голи оток[1] – покушај реконструкције. Историјски преглед

Основни циљ овог рада је покушај реконструкције целовитог женског дискурса који се односи на логоре за информбировце. Женска сведочанства су билa по два основа искљученa из области историје и књижевности: по основу табиузације проблематике логора Голи оток с једне стране, и по основу доминације мушке нарације с друге. Ситуација подређености, а заправо непостојања женских сећања у главном току трајала је до тренутка када се за логорско женско искуство заинтересовао Данило Киш. На његову иницијативу 1989. године настала је документарна серија Голи живот. Он је такође инспирисао Жени Лебл да напише своју историју. Њен текст је прво објављено женско сведочанство из логора (Љубичица бела. Виц дуг две и по године, 1990). Савремена истраживања оријентисана на женско искуство показују да је друга затвореница, Милка Жицина, написала своја сећања већ седамдесетих година, али је у страху од репресије скривала рукопис. Текстови су после смрти ауторке први пут изашли у часописима Дневник 1993. и Летопис Матице српске (одломци) 1998. гoдине.

Кључне речи:

логор Голи оток, женски дискурс, Данило Киш, Жени Лебл, Милка Жицина

Тема југословенских комунистичких логора много година била је одсутна из друштвене дискусије и у самој Југославији, и изван њених граница. Фактички прелом настао је тек осамдесетих година прошлог века, када су била објављена сећања бивших логораша, која су представљала њихово искуство боравка у логору.[2] Постоји низ публикација из оквира мемоаристике и лепе књижевности у којима проблематика логорске прошлости заузима доминантан положај. Ипак, још увек недостају научни радови, посебно књижевноисторијски или културни, који би за предмет анализе имали ове књижевне репрезентације.[3] Хрватска истраживачица Рената Јамбрешић-Кирин још је 2010. године са огорчењем написала: „Ова кратка епизода репресивне дестаљинизације […] никад није добила свој казненоправни епилог, а њезине жртве политичку рехабилитацију”.[4] И још увек процес реинтерпретације прошлости није завршен, а историјска искуства нису била на прави начин критички сагледана. Зато су савремена сећања бивших затвореника и затвореница постала основа детаљних истраживања чији је циљ ширење и обогаћивање спектра логорске проблематике.

Једно од празних места на карти истраживања логорске књижевности испуњавају радови који за полазну тачку имају критеријум рода. Сведочанства жена су, затим, читана са циљем утврђивања специфичности искуства карактеристичног за затворенице, друкчијег од оног представљеног у сведочанствима мушкараца. У Хрватској представница тог истраживачког правца је поменута Јамрешић-Кирин,[5] у Србији – Славица Гароња Радованац, ауторка рада из 2011. године Голи оток и резолуција Информбироа (ИБ) у српској књижевности коју пишу жене (Жени Лебл, Вера Ценић, Милка Жицина).[6] Основни циљ мог рада је покушај хронолошке реконструкције настанка женске литературе која се односи на логоре за информбировце.[7]

Прва објављена сећања жена из југословенских логора за информбировце појавила су се релативно касно, тек деведесетих година прошлог века.[8] Вредно је ипак споменути да су се дела женских аутора која се баве темом политичке ситуације после искључења Комунистичке Партије Југославије из Информбироа појављивала и раније. Реч је пре свега о романима – Недовршени круг Јаре Рибникар из 1954. године и Помрачења Магде Симин из 1972. године.[9] Поменуте публикације нису ипак сећања на боравак у логору, него представљају приче Југословена који су се пробали снаћи у послератној стварности. Дугогодишње ћутање затвореника и затвореница било је проузроковано у великој мери страхом од потенцијалних консеквенци у случају да поделе свој доживљај са другима, што је на крају у њима изазивало неподношљиво осећање да је њихова болна прошлост била бесмислена. По мишљењу Драгана Марковића, у случају жена може да се прича још о психолошкој баријери која је била резултат стида због доживљених увреда и осећања немоћи због чињенице да су заједно са њима били кажњени и други чланови њихове породице.[10] Јамбрешић-Кирин осим тога наглашава да су сведочанства жена била осуђена на дупло искључење, јер је дискусијом на тему логора Голи оток доминирала мушка нарација, у којој није било места за искуства жена нити узора за њихову причу.[11] Као резултат, информације о затвореницама у дискурсу главног тока биле су ограничене на скромне тврдње да је за жене постојао посебан логор.[12] На маргини историјских радова било је забележено да су жене биле затворенице,[13] али истраживачи из различитих области хуманистичких наука нису запажали ту чињеницу, она је постајала једино на периферији историјске и књижевне рефлексије. Жене нису јавно размењивале своја искуства, у друштвеној дискусији су доминирале нарације мушкараца.

Преломним за стварање целовитог историјског дискурса на тему логорских искустава, а истовремено и кључним за женску нарацију показао се крај осамдесетих и почетак деведесетих година. Непосредни повод за дискусију о новим проблемима постао је филмски документ Голи живот, аутора Данила Киша и Александра Мандића. Голи живот је телевизијска серија коју је произвео филмски студио Авала из Србије. Филм се састоји од четири готово педесетоминутне епизоде, од којих је свака настала у Јерусалиму имеђу 6. и 13. марта 1989. године.[14] Јунакиње документарца су две жртве југословенских логора – Жени Лебл и Ева Панић-Нахир. Филм је био у приближно исто време, у пролеће 1990. године, приказан у свим републикама бивше Југославије.[15] Управо у њему први пут пажња је била концентрисана на чињеницу да су међу затвореницима логора Голи оток биле и жене. Филм је, дакле, био пре свега потврда да су и жене биле затворенице логора за информбировце, и захтевао је да се у разматрањима која се односе на логор Голи оток узме у обзир и глас жена.

Године 1985. Киш кренуо је на пут у Јерусалим и тамо је упознао Жени Лебл. У разговору је случајно сазнао да је Лебл била затвореница у логору Голи оток. Та чињеница је оставила на њега снажан утисак, јер дотад, као што сам споменула, у дискусији о југословенским логорима свеукупна пажња била је концентрисана на затворенике. Четири године касније, писац, већ смртно болестан, одлучује да се врати у Јерусалим и сними документарац, у ком ће бити јунакиње жене – две жртве „преваспитавања” у југословенским логорима: Жени Лебл и Ева Панић-Нахир. Давор Бегановић, цитирајући речи мађарског писца Ђерђа Конрада (György Konrád), овако описује састанак који је за Киша био инспирација за стварање документарне серије Голи живот:

Ћаскали смо на дугачкој тераси под стубовима, али је зазвонио телефон и већ су га водили у неки кибуц, где су пет југословенских Јеврејки, све већ у годинама, желеле да му испричају своје животне приче. И оне су биле на Голом отоку, на том стеновитом острву-затвору у Далмацији. Пре него што умру, желеле су да своје приче испричају управо њему, да би их он исписао, јер су рекле да он то сигурно уме. Данило уопште није желео да пише о овом острву, јер је сматрао да је то одједном постала мода. Због тога се већ не сме писати о овој теми, следи инфлација књига о логорима. Али ове жене су га ипак узбудиле својим причама.[16]

На почетку Киш није био заинтересован за тему, но ипак, кад се показало да су и жене биле непосредне жртве режима, донео је одлуку да се укључи у дискусију о Голом отоку. Документарац је последње уметничко дело писца. Aли смрт Киша, у октобру 1989. године, онемогућила је писцу да заврши дело и зато му је коначни облик дао коаутор продукције – Мандић, који је обогатио серију фактографским материјалом – фотографијама из логора. Треба споменути, на шта је скренуо пажњу Мандић, да су и Лебл, и Панић-Нахир: „[…] инзистирале на томе да управо Киш чује њихове приповијести, јер су у њему препознале идеалног слушатеља и потенцијалног тумача”.[17] Женама је врло стало до тога да ураво српски писац буде тај, који ће саслушати и пренети свету њихову причу. Вероватно су биле свесне да подршка истакнутог југословенског интелектуалца, за кога је тоталитаризам представљао једну од централних тема његове рефлексије,[18] има значајан утицај на буђење интересовања јавности посредством гласа жена. Кишова смрт је онемогућила његово пуно учешће у увођење теме у јавну дискусију, али пре смрти писац је успео да убеди Лебл да објави своја сећања у облику књиге. Текст је био објављен 1990. године под насловом Љубичица бела. Виц дуг две и по године. Ауторка је прикључила књизи, између осталог, и копије докумената који су потврда наведених чињеница и збирку 19 песама које су настале у периоду од 1951. до 1954. године.[19] Рукопис је прво стигао до руку Драгослава Михаиловића, који га је предао Михаилу Симићу и Милану Чолићу. После њихове препоруке публикацију је припремила издавачка кућа „Дечје новине”.[20] На тај начин Лебл је постала прва жена која је јавно проговорила у име женских жртава режима.

Лебл у књизи о разлозима свог писања каже: „[…] не бих писала о Главњачи, Рамском Риту, Забели (VIII павиљон), две стране острва Свети Гргур и Голом отоку да је то ствар знана, описана, опевана, прежаљена. Али она то није. Стотине жена које су кроз њих, кроз сва та места, прошле – ћуте, осећају страх и данас, после четрдесет и више година”.[21] Дакле, непосредни импулс за исписивање болне прошлости је потреба за доказивањем истине. Мало даље Лебл додаје такође: „А срамне странице историје треба да буду записане и славне. За будућност. Да се не би поновило!”[22]. Ауторка је свесна чињенице да ти догађаји за савременог човека могу да не играју никакву улогу, јер неизговорени и непрокоментарисани доживљаји немају права да захтевају разумевање и обештећење. Ауторка, дакле, објашњава свој поступак жељом да поучи и упозори будуће генерације. Ипак, у Леблиним објашњењима посебну пажњу привлаче реченице у којима ауторка наглашава да је боравак у логору био такође искуство жена. Ова чињеница изгледа да има и значајан утицај на то да Лебл скоро четрдесет година након изласка из логора напокон бележи своја сећања. Као што сама подвлачи, одлучује да проговори пошто је схватила да све чешће о Голом отоку причају не сведоци, него особе које знају тамошњу стварност једино посредно. Кад осим тога нико ни не спомиње жене, као да оне никад нису биле логорашице Голог отока, Лебл прекида ћутање.[23] Њен глас је свестан покушај супротстављања владавини мушких сведочанства којa су дотад у потпуности доминирала над памћењем о логорима. Она жели да врати жене у прошлост, да их убеди да проговоре о логорским искуствима и тиме покажу да њихов живот није био дело случаја, нити маргинални проблем. И оне су биле жртве режима.

Почетак деведесетих година може да се дефинише као период када се искуство жена на кратко време нашло у кругу интересовања јавности. Тада су почели да се објављују следећи мемоари женских аутора: Лет изнад отока Росанде Драговић-Гашпар,[24] Кањец фиљма. Повест и Иста прича Вере Ценић,[25] збирка мемоара Женски логор на Голом отоку. Исповести кажњеница и иследнице,[26] Сјећања Еве Грлић[27] као и сведочанства Милке Жицине на страницама часописа „Дневник” (1993) и „Летопис Матице српске” (1998). Ипак, ниједан од ових текстова заправо не заузима значајније место у главним књижевним токовима, то такође нису текстови који налазе своје место у општој свести народа бивше Југославије. Њихово одсуство у дискусији о логорском искуству потврђују речи Светлане Слапшак из 2008. године: „Међу ауторима великог броја књижевних дела, историјских радова и мемоара који се односе на те логоре, има само једна жена, која је објавила своја сећања: Жени Лебл”.[28] Изјава истраживачице потврђује да је рецепција женских текстова толико скромна да су, осим управо Леблиног текста, сва остала сећања једноставно „невидљива”, зато што нису укључена у истраживања искустава Голог отока и нису предмет зрелог и дубоког разматрања.

Деведесетих година покушај супротстављења жена мушкој доминацији над памћењем није успео. Разоран грађански рат који се одвијао у Југославији деведесетих година имао је велики утицај на такав ток дискусије и гурнуо је у други план тему обрачуна са прошлошћу. Вероватно је недостајао и глас Данила Киша који би женска сведочанства учинио једним од централних проблема дискурса и убедио јавност да је потребан разговор и о женском искуству. По оцени Јампрешић-Кирин женска сећања нису постала интегрални део дискусије, већ су уместо тога била искоришћена као аргумент у тада популарним дискусијама на политичке и друштвене теме које се тичу, између осталог, одговорности за неправде нанесене жртвама логора. Сведочанства жена била су разматрана селективно, приказивани су били примери окрутности, злочини извршени међу женама и случајеви сексуалног насиља.[29] И зато искуство жена није утицало на развој истраживања логорске прошлости која би омогућила, на пример, упознавање и разумевање женских траума.[30]

До промене таквог стања долази данас заједно са истраживањима посвећеним обнављању историје Балкана у којима се узима у обзир женска перспектива. По мишљењу Слапшак управо у области реконструкције прошлости региона постоји једна од највећих празнина у данашњим родним студијама.[31]

Захваљујући истраживањима која се тичу женског искуства и повратку сећањима женских аутора насталe су значајне промене у оквиру логорског дискурса. Међутим, детаљна анализа услова у којима се појавила одређена публикација доноси драгоцене информације које се односе и на дело, и на сам дискурс логорских сећања жена. Један од највећих успеха везаних за сећања бивших затвореница је одавање признања стваралаштву Милке Жицине и њеној пионирској улози у формирању женског правца у оквирима целовите дискусије на тему југословенских логора за информбировце. Жицина, позната пре свега као ауторка романа Кајин пут (1934) и Девојка за све(1940), вероватно је, као што примећује Љуба Вукмановић, једина књижевница осуђена због информбировске делатности.[32] Рођена 1902. године Жицина је ухапшена 1951. године као зрела педесетогодишња жена и нашла се у београдском затвору Главњача. Оданде, после јавне судске расправе, стиже у женски логор Столац у Босни и Херцеговини, где борави од 1952. до 1955. године. Необично сведочанство, које се међу осталим истиче високом уметничком вредношћу, Жицина је написала већ седамдесетих година, петнаест година после изласка из логора. Ипак, ауторка је много година била принуђена да крије рукопис.[33] Страхујући од репресије због откривања истине о логорској прошлости, збирке сећања на боравак у затвору Главњача (112 страна) и у логору Столац (350 страна) скривала је у дуплом дну плакара у стану у Београду у Добрачиној улици број 36.[34] Пре смрти 1984. године успела је да поклони текст својој другарици Драгици Срзентић, која је тек десет година касније иницирала процес обајвљивања те је замолила Михаила Лалића да прочита рад. Писац је затим, заједно са својим коментаром, уручио текст Љуби Вукмановићу, новосадском новинару који је сарађивао са магазином „Дневник”. Сећања из логора Столац прво била су објављена у 58 делова у „Дневнику”, од 14. фебруара до 14. априла 1993. године. Вукмановић је прикључио публикацији и слике које је позајмио из породичног албума ауторке, копију документације која потврђује наведене догађаје и серију разговора, између осталог, са Драгицом Срзентић, Михаилом Лалићем и Илијом Шакићем, мужем Жицине. Неколико страна другог текста је, уз подршку Александра Тишме, било штампано у часопису „Летопис Матице српске” у децембру 1998. године.[35]

На примеру сведочанства Жицине може се видети да је логорско искуство потпуно овладало мислима и поступцима књижевнице те је морало угледати светлост дана макар у облику рукописа. Зрео поглед са дистанце, и то пре званичаног укључења у дискусију бивших затвореника, показује да се Жицина много година борила са својом драматичном прошлошћу. Нажалост, деведесетих година њена сећања нису успела да буду објављена као посебна књига, иако је издавачка кућа „Дневник” то имала у плану. Ипак, економска криза и хиперинфлација, које су тада захватиле Југославију, онемогућиле су ову намеру. Текст који говори о боравку у логору Столац, у облику књиге под насловом Све, све, све, први пут се појавио у Хрватској 2002. године, у издању „Просвјете”, што је симболично, јер пада тачно – као што наглашава Славица Гароња Радованац – на стогодишњицу рођења Жицине.[36] Српско издање је приредила 2011. године издавачка кућа „Дневник”. Други текст Жицине у облику књиге под насловом Сама први пут је био предан читаоцима 2009. године у обради издавачке куће „Службени гласник”. Објављивање сећања Жицине сигурно ће омогућити анализу књижевног дела ауторке, редефиницију њеног статуса у историји књижевности и инспирисаће важна истраживања логорског искуства жена.

Преображен промишљањем са становишта категорије рода хуманистички дискурс изродио је шансу, имеђу осталог, за успостављање тзв. herstory, историје жена, која стоји у опозицији према history – општој историји која се ствара пре свега са маскулинистичке тачке гледишта.[37] Циљ тако оријентисаних истраживања, ипак, није реконструкција нове, потпуно самосталне традиције (иако у том погледу постоје и радикалне идеје), него узимање и женских гласова у обзир у историјским и књижевноисторијским радовима. Јер оне су, живећи својим подземним, скривеним животом, добиле коначно могућност да им се призна заслужени статус. У овом раду реконструкција настанка женске логорске литературе има за циљ да од заборава сачува најдуже ућуткиване и од стране званичне историје маргинализоване приче жена. Тек многострана анализа гласова жртава политичког режима представља најпотпунију могућу димензију слике логора Голи оток. Користећи богата искуства истраживача Холокауста, која се стално развијају, потребу враћања субјективности женама у контексту истраживања логора за информбировце најбоље је објаснила Алиција Подбјелска (Alicja Podbielska): „Феминистички оријентисане Холокауст студије [Holocaust studies] имају намеру да обогаћују и нијансирају наше знање уз помоћ скретања пажње на заборављено или пропуштено присуство жена (како жртава тако и виновница)”.[38] Издвајање женског дискурса треба дакле разумети као захтев – као што пише Јоана Стекер-Собелман (Joanna Stöcker-Sobelman) – „за праведност памћења, које у идеалном свету у равној мери мора да се тиче свакога”.[39] Чини се да би без разматрања искустава жена историја жртава југословенских логора остала непотпуна.


[1] Голи оток је само један од логора за информбировце који је настао у Југославији после 1948. године. Као највећи и најпознатији постао је симбол свих тадашњих затвора и логора за противнике политике Тита, види нпр. Ivan Kosić, Goli otok. Najveći Titov konclogor (Zagreb: Udruga Goli otok ‘Ante Zemljar’, ‘Mikrokrad’ d.o.o. Zagreb, 2009); Dragan Marković, Josip Broz i Goli otok (Beograd: Beseda, 1990).

[2] Истраживачи проблематике Голог отока период осамдесетих година описују као време праве „поплаве” (Jасна Драговић-Сосо) или „експлозије” (Оскар Груенвалд) логорских критичких текстова и уметничких реализација. Види Jasna Dragović-Soso,‘Spasioci nacije’. Intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma (Beograd: Fabrika knjiga, 2004), 128; Oskar Gruenwald, „Yugoslav Camp Literature: Rediscovering the Ghost of Nation’s Past-Present-Future”, Slavic Review 1987, No. 3/4, Vol. 46: 519. О покушајима ранијег укључања логорске проблематике у књижевност види Lеonore Scheffler, „Goli otok. Das Jahr 1948 in den jugoslawischen Gegenwartsliteraturen”, Südosteuropa 1984, Nr. 33/6: 352-377; Ante Kadić, „The Stalin – Tito Conflict as Reflected in Literature”, Slavic Review 1978, Vol. 37, No. 1: 91-106; idem, „The Yugoslav Gulag”, u idem, Essays in South Slavic Literature (New Haven, Conn.:Yale Center for International and Area Studies 1988), 238-254; Oskar Gruenwald, op. cit., 513-528.

[3] Појам „књижевне репрезентације” у раду користим и када је реч о уметнички истакнутим делима, и када је реч о текстовима мање уметнички савршеним.

[4] Renata Jambrešić-Kirin, „Izdajice su uvijek ženskog roda: političke zatvorenice u archipelagu Goli”, UP&UNDERGROUND proljeće 2010: 232.

[5] Види Renata Jambrešić-Kirin, Šalje Tito svoje na ljetovanje!: ženska trauma i arhipelag Goli”, електронска верзија http://www.centargrad.com/materials/reader2009/Reset/Reading_materials_5_Jutta_Renata_seminar/RENATA_ZENE_O_GOLOM.pdf (рад је био објављен у Treća: časopis Centra za ženske studije 2007, br. 1, vol. 9); eadem, „Izdajice…”; eadem, „Komunističko totalitarno nasilje: žene na Golom otoku i sv. Grguru”, http://sjecanjazena.eu/renata-jambresic-kirin-komunisticko-totalitarno-nasilje-zene-na-golom-otoku-i-sv-grguru/ (преузето 30.06.2013).

[6] Види Славица Гароња Радованац, „Голи оток и резолуција Информбироа (ИБ) у српској књижевности коју пишу жене (Жени Лебл, Вера Ценић, Милка Жицина)”, у Зборник Матице српске за књижевност и језик, ур. Јован Делић (Нови Сад: Матица српска, 2011).

[7] Искуства затвореница југословенских логора за информбировце представљена у њиховим сећањима била су један од истраживачких проблема моје докторске дисертације Слика Голог отока у српском књижевном и историјском дискурсу краја 20. и почетка 21. века (менторка проф. Јоланта Сујецка, 2014).

[8] Renata Jambrešić-Kirin, Šalje Tito svoje na ljetovanje!…”, 11.

[9] Јара Рибникар, Недовршени круг (Београд: Ново поколење, 1954); Магда Симин, Помрачења (Нови Cад: Матица српска, 1972).

[10] Dragan Marković, Istina o Golom otoku (Beograd: Narodna knjiga, 1987), 183.

[11] Renata Jambrešić-Kirin, „Izdajice…”, 239.

[12] Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988, knj. 3: Socijalistička Jugoslavija 1945-1988 (Beograd: Nolit, 1988), 232.

[13] Види нпр. Oskar Gruenwald, op. cit., 519.

[14] Danilo Kiš, Aleksandar Mandić, „Goli život (III epizoda TV serije, 1989)”, u Danilo Kiš (1935–2005). Između poetike i politike, prir. Mirjana Miočinović, Vladimir Tupanjac, Aleksandar Savanović (Beograd: Centar za kulturnu dekontaminaciju, 2011), 141; Davor Beganović, Pamćenje traume. Apokaliptička proza Danila Kiša (Zagreb–Sarajevo: Zoro, 2007), 285-286.

[15] „Politika: drugi dan okruglog stola pisaca”, u Danilo Kiš (1935–2005)…, 139.

[16] Davor Beganović, Jugoslovenska varijanta staljinizma: Goli otok, поговор у idem, Pamćenje traume…, 8. Користила сам електронску верзију текста захваљујући љубазности Александра Мандића.

[17] Ibidem.

[18] Види нпр. Danilo Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1976).

[19] Ženi Lebl, Ljubičica bela. Vic dug dve i po godine (Gornji Milanovac: Dečje novine, 1990).

[20] Ibidem, 10.

[21] Ibidem, 8.

[22] Ibidem, 9.

[23] Ibidem, 6.

[24] Rosanda Dragović-Gašpar, Let iznad otoka (Beograd: Akvarijus, 1990).

[25] Вера Ценић, Kaњец фиљма. Повест (Врање: Књижевна заједница ‘Борисав Станковић’, 1994); eadem, Иста прича (Врање: Књижевна заједница ‘Борисав Станковић’, 2001).

[26] Ženski logor na Golom otoku. Ispovesti kažnjenica i islednice , prir. Dragoslav Simić, Boško Trifunović (Beograd: ABC Product, 1990).

[27] Eva Grlić, Sjećanja (Zagreb: Durieux, 2001). Прво издање 1997. г.

[28] Svetlana Slapšak, „Posleratni rat polova. Mizoginija, feministička getoizacija i diskurs odgovornosti u postjugoslovenskim društvima”, u Zid je mrtav, živeli zidovi! Pad berlinskog zida i raspad Jugoslavije , ur. Ivan Čolović (Beograd: Biblioteka XX vek, 2009), 296, fusnota 8.

[29] Renata Jambrešić-Kirin, „Komunističko totalitarno nasilje…”.

[30] Ibidem.

[31] Svetlana Slapšak, op. cit., 290.

[32] Љуба Вукмановић, Самоће Милке Жицине, увод у Сама , Милка Жицина (Београд: Службени гласник 2009), 15.

[33] Љуба Вукмановић, Један живот у четири романа, поговор у Све, све, све, Милка Жицина, прид. Радмила Гикић Петровић, Љуба Вукмановић (Нови Сад: Дневник, 2011), 323.

[34] Радмила Гикић Петровић, „Милка Жицина: Сама”, Траг 2010, књ. 6, свеска 23: 170.

[35] Љуба Вукмановић, „Самоће”, 15.

[36] Славица Гароња Радованац, „Праштање човеку, власти и идеологији (поводом романа Милке Жицине Све, све, све о страдању у женском логору у Стоцу)”, Наш траг 2003, бр. 1/03: 136.

[37] Борбу за увођење термина History уместо Herstory већ много година води Ан-Луиз Шапиро (Ann-Louis Shapiro), види напр. eadem, Breaking the Codes: Female Criminality in Fin-de-Siècle Paris (Stanford University Press, 1996).

[38] Alicja Podbielska, „Gender i kacet”, uniGENDER 2010, nr 1, http://www.unigender.org/?page=biezacy&issue=04&article=06 (преузето 30.06.2013). Уколико није друкачије напоменуто, цитате је превела ауторка овог рада – К.Т.

[39] Joanna Stöcker-Sobelman, Kobiety Holokaustu. Feministyczna perspektywa w badaniach nad Shoah. Kazus KL Auschwitz-Birkenau (Warszawa: Wydawnictwo TRIO, 2012), 10.

Литература:

„Politika: drugi dan okruglog stola pisaca”, u Danilo Kiš (1935–2005). Između poetike i politike, prir. Mirjana Miočinović, Vladimir Tupanjac, Aleksandar Savanović. Beograd: Centar za kulturnu dekontaminaciju, 2011.

Beganović, Davor. Jugoslovenska varijanta staljinizma: Goli otok i „Goli život”, u idem, Pamćenje traume. Apokaliptička proza Danila Kiša. Zagreb–Sarajevo: Zoro, 2007 (електронска верзија).

Dragović-Gašpar, Rosanda. Let iznad otoka. Beograd: Akvarijus, 1990.

Dragović-Soso, Jasna. ‘Spasioci nacije’. Intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma. Beograd: Fabrika knjiga, 2004.

Grlić, Eva. Sjećanja. Zagreb: Durieux, 2001.

Gruenwald, Oskar. „Yugoslav Camp Literature: Rediscovering the Ghost of Nation’s Past-Present-Future”, Slavic Review 1987, No. 3/4, Vol. 46.

Jambrešić-Kirin, Renata. „Izdajice su uvijek ženskog roda: političke zatvorenice u archipelagu Goli”, UP&UNDERGROUND proljeće 2010.

Jambrešić-Kirin, Renata. „Komunističko totalitarno nasilje: žene na Golom otoku i sv. Grguru”, http://sjecanjazena.eu/renata-jambresic-kirin-komunisticko-totalitarno-nasilje-zene-na-golom-otoku-i-sv-grguru/ (преузето 30.06.2013).

Jambrešić-Kirin, Renata. „Šalje Tito svoje na ljetovanje!: ženska trauma i arhipelag Goli”, електронска верзија http://www.centargrad.com/materials/reader2009/Reset/Reading_materials_5_Jutta_Renata_seminar
/RENATA_ZENE_O_GOLOM.pdf (рад је био објављен у Treća: časopis Centra za ženske studije 2007, br. 1, vol. 9).

Kadić, Ante. „The Stalin – Tito Conflict as Reflected in Literature”, Slavic Review 1978, Vol. 37, No. 1.

Kadić, Ante. „The Yugoslav Gulag”, u idem, Essays in South Slavic Literature. New Haven, Conn.: Yale Center for International and Area Studies 1988.

Kiš, Danilo i Aleksandar Mandić, „Goli život (III epizoda TV serije, 1989)”, u Danilo Kiš (1935–2005). Između poetike i politike, prir. Mirjana Miočinović, Vladimir Tupanjac, Aleksandar Savanović. Beograd: Centar za kulturnu dekonatminaciju, 2011.

Kiš, Danilo. Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1976.

Kosić, Ivan. Goli otok. Najveći Titov konclogor. Zagreb: Udruga Goli otok ‘Ante Zemljar’, ‘Mikrokrad’ d.o.o. Zagreb, 2009.

Lebl, Ženi. Ljubičica bela. Vic dug dve i po godine. Gornji Milanovac: Dečje novine, 1990.

Marković, Dragan. Istina o Golom otoku. Beograd: Narodna knjiga, 1987.

Marković, Dragan. Josip Broz i Goli otok. Beograd: Beseda, 1990.

Petranović, Branko. Istorija Jugoslavije 1918-1988, knj. 3: Socijalistička Jugoslavija 1945-1988. Beograd: Nolit, 1988.

Podbielska, Alicja. „Gender i kacet”, uniGENDER 2010, nr 1, http://www.unigender.org/?page=biezacy&issue=04&article=06 (преузето 30.06.2013).

Scheffler, Leonore. „Goli otok. Das Jahr 1948 in den jugoslawischen Gegenwartsliteraturen”, Südosteuropa 1984, Nr. 33/6.

Shapiro, Ann-Louis. Breaking the Codes: Female Criminality in Fin-de-Siècle Paris. Stanford University Press, 1996.

Slapšak, Svetlana. „Posleratni rat polova. Mizoginija, feministička getoizacija i diskurs odgovornosti u postjugoslovenskim društvima”, u Zid je mrtav, živeli zidovi! Pad berlinskog zida i raspad Jugoslavije, ur. Ivan Čolović. Beograd: Biblioteka XX vek, 2009.

Stöcker-Sobelman, Joanna. Kobiety Holokaustu. Feministyczna perspektywa w badaniach nad Shoah. Kazus KL Auschwitz-Birkenau. Warszawa: Wydawnictwo TRIO, 2012.

Ženski logor na Golom otoku. Ispovesti kažnjenica i islednice, prir. Dragoslav Simić, Boško Trifunović. Beograd: ABC Product, 1990.

Вукмановић, Љуба. „Самоће Милке Жицине”, увод у Сама, Милка Жицина. Београд: Службени гласник 2009.

Вукмановић, Љуба. Један живот у четири романа, поговор у Све, све, све, Милка Жицина, прид. Радмила Гикић Петровић, Љуба Вукмановић. Нови Сад: Дневник, 2011.

Гароња Радованац, Славица. „Голи оток и резолуција Информбироа (ИБ) у српској књижевности коју пишу жене (Жени Лебл, Вера Ценић, Милка Жицина)”, у Зборник Матице српске за књижевност и језик, ур. Јован Делић. Нови Сад: Матица српска, 2011.

Гароња Радованац, Славица. „Праштање човеку, власти и идеологији (поводом романа Милке Жицине Све, све, све о страдању у женском логору у Стоцу”), Наш траг 2003, бр. 1/03.

Гикић Петровић, Радмила.„Милка Жицина: Сама”, Траг 2010, књ. 6, свеска 23.

Рибникар, Јара. Недовршени круг. Београд: Ново поколење, 1954.

Симин, Магда. Помрачења. Нови Cад: Матица српска, 1972.

Ценић, Вера. Kaњец фиљма. Повест. Врање: Књижевна заједница ‘Борисав Станковић’, 1994.

Ценић, Вера. Иста прича. Врање: Књижевна заједница ‘Борисав Станковић’, 2001.

Katarzyna Taczyńska
Nicolaus Copernicus University
Toruń, Poland

821.163.4.09-94
791.229.2-24

Discourse on Goli otok from a female perspective

The paper aims to reconstruct the emergence of female discourse which is focused on camps for Informbiro adherents. These female testimonies were excluded from mainstream history and literature because, on the one hand, the issue of Goli otok Camp (Barren Island Camp) was a taboo issue, and, on the other hand, because of the dominance of the male narratives. The subordination and, moreover, the nonexistence of mainstream female memoirs persisted until Danilo Kiš got interested in women’s prison camp experience. Documentary series Goli život (Barren life) was filmed on his initiative in 1989. Danilo Kiš also inspired Ženi Lebl to write down her own history. That was the first camp testimony published by a woman (Ljubičica bela. Vic dug dve i po godine 1990/ The White Violet. Two and a half year long joke). A recent study showed that another camp prisoner, Milka Žicina, was writing about her camp experience during the 1970s, but was hiding the manuscript in fear of repression. Her texts were published posthumously in the journals Dnevnik (1993) and Letopis Matice srpske (1998).

Кључне речи:

Goli otok camp, female discourse, Danilo Kiš, Ženi Lebl, Milka Žicina

На почетак странице