Navigacija

Ana Kolarić
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

UDK: 305-055.2:316.75(497.11)"1921/1921"
050ŽENA(497.11)"1921/1921"

Originalni naučni članak

„Što nisam muško?!“: predstave o vezi između žene i nacije u časopisu Žena u ratnim i poratnim godinama (1911-1921)

U eseju se analiziraju tekstovi objavljeni u časopisu Žena u vreme balkanskih ratova i po završetku Prvog svetskog rata. Ispituje se kako su autorke i autori časopisa Žena videli ulogu žena, odnosno Srpkinja, u tim ratovima. Ukazuje se na tri ženske uloge u ratnom periodu: idealizovana žena, bolničarka i „delija devojka“. Prihvatanje određenih rodnih uloga u ratnom periodu predstavlja odlučan korak na putu do emancipacije žena i ostvarivanja političkih prava. U posleratnom periodu, to jest, nakon 1918. godine, žene zahtevaju politička prava tako što se pozivaju na svoje učešće u ratu i činjenicu da su u tom periodu obavljale muške poslove.

Ključne reči:

žena i nacija, ženske uloge u ratu, ženska solidarnost, književni prilozi, časopis Žena

Jednim bitnim delom istorije feminističkih ideja svakako se tiču i razvoja i promena pogleda na veze između žene (ili, ženske/feminističke grupe) i nacije (ili, nacionalne države). Razumevanje tih veza najčešće se menja sa promenom konteksta, koju možemo shvatiti i kao krupnu promenu odnosa moći unutar jednog institucionalno uokvirenog prostora. Rat je takva promena, verovatno najdramatičnija po svom uticaju na život jedne političke zajednice. U ratu se od pripadnika političke zajednice očekuje da sasvim podrede svoje živote nadličnim, kolektivnim ciljevima. Međutim, zahtevi koji se postavljaju pred pripadnike zajednice nisu rodno neutralni.

U ovom radu osvrnuću se na vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, a iz ugla tekstova koji su izlazili u časopisu Žena. Posebno me zanima kako su autorke i autori tog časopisa videli ulogu žena – Srpkinja – u tim ratovima. Poći ću od jedne vrlo načelne podele: dok se od muškaraca očekivalo da aktivno učestvuju u sukobima i, ako treba, daju život za domovinu, od žena se očekivao tek posredan doprinos u ratnim naporima – trebalo je da one pomažu muškarcima kao bolničarke, brižne majke, verne supruge. Pošto je časopis Žena izlazio u periodu od 1911. od 1921. godine, a obraćao se, do 1914, ženama koje su živele u južnoj Ugarskoj i Srbiji, a od 1918. pripadnicama Kraljevine SHS, u ovom radu želim da analiziram predstave o vezama između žene i nacije koje su se artikulisale u tom časopisu u dramatičnim vremenima balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, uzimajući u obzir i promene granica i nacionalna prekomponovanja iz tog perioda. Drugim rečima, nastojaću da opišem kako su tu prikazane pozicije žena spram političke zajednice, te prava i obaveze koje takve pozicije impliciraju.2 Konačno, smatram da je prihvatanje određenih tradicionalnih rodnih uloga u ratnom periodu predstavljalo dvosmislen, a ipak odlučan korak na putu do emancipacije žena i ostvarivanja političkih prava.

Da bih precizno objasnila šta podrazumevam pod odnosom između žene i nacije u prvom delu eseja sumiraću ideje iz dva klasična teksta u kojima se taj odnos razmatra, i na osnovu kojih je moguće izvesti određenu tipologiju: Tri gvineje Virdžinije Vulf (Virginia Woolf) i Rod i nacija Nire Juval-Dejvis (Nira Yuval-Davis). U čitanju tih tekstova posebnu pažnju obratiću na to kako se u njima određuju moguće pozicije žene spram političke zajednice, i uz to – kakve mogućnosti za feminističku solidarnost proizlaze iz takvog pozicioniranja.

U drugom delu eseja analiziraću – mahom književne – priloge iz časopisa Žena. Ovde treba napomenuti da časopis nije izlazio za vreme Prvog svetskog rata. Dakle, primeri iz prvog perioda izlaženja časopisa (1911-1914) tiču se balkanskih ratova, dok se primeri iz drugog perioda izlaženja (1918-1921) bave posledicama Prvog svetskog rata, s jedne strane, i formiranjem nove države, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (prve Jugoslavije), s druge strane. U skladu s tim, predstave o vezi između žene i nacije delimično se razlikuju u prvom i drugom periodu izlaženja časopisa.

Teorijske osnove za jednu moguću tipologiju

Načelno, postoje dve pozicije koje žena (ženska/feministička grupa) može da zauzme prema državi: pripadanje i nepripadanje, to jest unutrašnja i spoljašnja pozicija. Jednom kada je pozicija zauzeta, žene moraju da sarađuju kako bi bile politički delotvorne u artikulisanju zahteva i postizanju svojih ciljeva. Tu do izražaja dolazi upotreba zamenice „mi“. Biti izvan države, ili na njenoj margini, jeste pozicija koja ograničava feministički uticaj na državu. Biti unutar države jeste pozicija koja otvara prostor za kolektivnu feminističku akciju; tada pitanje reprezentacije, to jest pitanje ko smo to „mi“, postaje ključno. O vezi između žene i nacije Virdžinija Vulf piše uoči Drugog svetskog rata, a na osnovu iskustva iz Prvog svetskog rata. Uz pomoć pojmovnog i kritičkog aparata formulisanog u drugoj polovini dvadesetog veka, sociološkinja Nira Juval-Dejvis se bavi problemima nacionalizma, rasizma, militarizma, fundamentalizma i sličnih svetonazora koji za cilj imaju homogenizaciju kolektiva. U središtu njenih analiza nalazi se kategorija roda, te pozicija žene koja se podrazumeva u razmatranim ideološkim konstruktima.

„Kao žena, nemam domovinu“

U eseju Tri gvineje Virdžinija Vulf se zalaže za jednaka prava žena na obrazovanje, zaposlenje, kulturni i intelektualni kapital. Ta jednakost ženama treba da obezbedi veći uticaj u odlučivanju, kako u privatnoj tako i u javnoj sferi. U isto vreme, naglašava se da upravo polna/rodna razlika omogućava ženama da stvari vide iz drugog ugla; tu sposobnost da se stvari vide drugačije treba upotrebiti za analizu i rešavanje društvenih pitanja. Drugim rečima, ženama treba omogućiti jednak pristup obrazovanju, zaposlenju, kulturnom i intelektualnom kapitalu zato što bi specifično ženska perspektiva doprinela ovim oblastima.

Međutim, ako žene uđu u institucije koje su izgradili muškarci, i to u cilju zadovoljavanja sopstvenih muških potreba, da li one mogu da sačuvaju svoju različitost i izvrše temeljne promene unutar tih institucija? Izgleda da Virdžinija Vulf smatra da ne mogu i zbog toga odlučno odbija da se prilagodi dominatno patrijarhalnom društvu. Štaviše, ona se zalaže za osnivanje „Udruženja marginalki“ koje čine „kćeri obrazovanih muškaraca koje rade unutar sopstvene klase ... i u skladu sa sopstvenim metodima za ostvarenje slobode, jednakosti i mira“.3 Dakle, Virdžinija Vulf pozicionira ćerke obrazovanih muškaraca izvan muških institucija, odnosno izvan države: „... kao žena, nemam domovinu. Kao žena, ... i ne želim nikakvu domovinu. ... moja domovina je ceo svet“.4

Zbog ograničenog pristupa obrazovanju, zaposlenju, kulturnom i intelektualnom kapitalu, žene su, na izvestan način, građanke drugog reda i zbog toga nisu dužne da se povinuju pravilima koja im „njihova zemlja“ nameće. Na taj način, čini se, Virdžinija Vulf zagovara jedan vid građanske neposlušnosti putem pasivnog otpora. Problem je u sledećem: autorka upućuje zahteve državi, a istovremeno bira poziciju izvan/na margini države. Ta pozicija smanjuje prostor za političku odgovornost žena i proizvodi više ograničenja u vezi sa ženskim/feminističkim delovanjem nego što otvara mogućnosti.

Nameće se još jedno pitanje: o kojim ženama Virdžinija Vulf govori? Odgovor je jednostavan, Meri Kingsli (ili Virdžinija Vulf) jeste pripadnica srednje ili visoke srednje klase, ćerka obrazovanog muškarca, i govori u ime onih koje su njoj slične. Umesto sa „ja“, čitateljka je suočena sa „mi“. Zamenica „mi“ ovde implicira i neka isključenja: šta je sa ćerkama neobrazovanih muškaraca? Ili sa činjenicom da su neke žene privilegovane u odnosu na neke druge, a ponekad čak i na njihovu štetu? Međutim, pošto se autorka odlučuje za poziciju izvan/na margini države, pitanje o tome ko je predstavljen zamenicom „mi“ jednim delom gubi značaj.

Žene su uvek unutar države

Za razliku od eseja Virdžinije Vulf u kom se razmatraju različite opcije, studija Nire Juval-Dejvis ne ostavlja puno prostora za dilemu – žena je uvek unutar države. Ovu autorku pre svega zanimaju rodni odnosi, načini na koje oni utiču na nacionalne projekte i procese, ali i kako ti procesi povratno utiču na rodne odnose. Ona skreće pažnju na tri dimenzije nacionalističkih ideologija/projekata: genealoška dimenzija u čijem je fokusu specifično poreklo ljudi; kulturna dimenzija u kojoj je presudna veza između „suštine“ nacije i jezika, umetnosti, religije, običaja, navika, itd.; građanska dimenzija koja je usredsređena na građanski status u državi.5 Niru Juval-Dejvis zanima kako specifične strategije uključivanja i isključivanja žena funkcionišu u svakoj od navedenih dimenzija. Ona zaključuje da je u etničkim i nacionalističkim diskursima najvažnija reproduktivna uloga žena, to jest, da se žene vide kao biološki proizvođači članova zajednice. Kulturna reprodukcija takođe podrazumeva specifične rodne odnose jer se od žena očekuje da budu simbolička oličenja identiteta i časti zajednice. Međutim, uprkos tome, one su najčešće „isključene iz kolektivnoga ’mi’ političke zajednice i ostaju u položaju objekta, a ne subjekta“.6 Naposletku, priroda ženskog građanskog statusa je dvojaka: žene se smatraju građanima kao i svi drugi, ali istovremeno postoje propisi koji se odnose samo na njih.

Nira Juval-Dejvis ističe da se ni u jednom društvu na žene ne gleda jednako; one se među sobom razlikuju, naročito s obzirom na etnicitet, klasnu pripadnost, seksualno opredeljenje, starosnu dob, itd. Ako se u obzir uzmu brojne razlike, postavlja se pitanje o mogućnosti feminističke solidarnosti. Nira Juval-Dejvis smatra da politike identiteta vode homegenizaciji društvenih kategorija i grupa; uz to, one previđaju promenljivost granica identiteta. Mogućnost za prevazilaženje politika identiteta Nira Juval-Dejvis vidi u „transverzalnim politikama“. To prevazilaženje podrazumeva ukorenjivanje i premeštanje: „Ideja je u tome da svaka sudionica u dijalogu donese sa sobom svoju ukorijenjenost u vlastito članstvo i identitet, ali da se istodobno nastoje ’premjestiti’ i ući u situacije razmjene sa ženama koje imaju različito članstvo i identitet“.7 Proces premeštenja ne znači odricanje od sopstvenih političkih i ostalih uverenja, kao što ni proces ukorenjivanja ne treba da ukine mogućnost uspostavljanja veza sa „drugima“.

Dve obrazovane žene i dva puta

Teško je ne primetiti izvesne sličnosti između Virdžinije Vulf i Milice Tomić, urednice časopisa Žena. Virdžinija Vulf je bila „ćerka obrazovanog muškarca“ Leslija Stivena (Leslie Stephen, 1832–1904), uglednog autora, urednika i biografa, i supruga Lenarda Vulfa (Leonard Sidney Woolf, 1880–1969), značajnog autora i izdavača. Virdžinija i Lenard Vulf bili su deo Blumzberijske grupe, znamenitog intelektualnog kruga koji je na početku dvadesetog veka okupljao književnike i umetnike bliskih pogleda na svet i stvaralaštvo. Uz to, osnovali su i poznatu izdavačku kuću Hogart Pres (Hogarth Press) u kojoj su objavljena mnoga značajna dela modernizma.

Milica Tomić8 je takođe imala uticajnog oca i muža. Bila je ćerka Svetozara Miletića (1826–1901), političara, gradonačelnika Novog Sada, te osnivača i dugogodišnjeg urednika i autora dnevnog lista Zastava u Austrougarskoj, i supruga Jaše Tomića (1856–1922), autora, urednika, i političara, jednog od lidera Radikalne stranke. Bila je jedina žena na uredničkom mestu u to vreme. Nema sumnje da je bliska saradnja sa ocem Svetozarem Miletićem i, kasnije, mužem Jašom Tomićem imala uticaja na političke stavove Milice Tomić kao i na njeno razumevanje ciljeva ženskog pokreta i svrhe emancipacije žena. Pored toga, ne sme se gubiti iz vida da su nacionalno-oslobodilački pokret i ženski pokret na prostoru južne Ugarske i Srbije na početku dvadestog veka išli ruku pod ruku.

Za razliku od Virdžinije Vulf koja se u Tri gvineje zalaže za osnivanje „Udruženja marginalki“ i svojevrsno odmetanje žena od patrijarhalne i represivne (engleske) države, Milica Tomić se bori za emancipaciju žena unutar okvira zadatog najpre načelima pokreta za nacionalno oslobođenje, a potom i takozvanim oslobodilačkim ratovima. Zbog toga nije neobično što su mnogi prilozi u časopisu Žena propisivali i podržavali usvajanje određenih rodnih uloga koje su bile sastavni deo nacionalnog – suštinski patrijarhalnog – diskursa. Dakle, umesto da pokažu otpor prema državi i odbiju da učestvuju u njenom konzervativnom, patrijarhalnom poretku, (progresivne) Srpkinje su prihvatale tipične ženske uloge – majke, domaćice, supruge, i zalagale se za emancipaciju i promene koje, tako su one mislile, ne bi uzdrmale temelje društva. Ako se pozovemo na tipologiju Nire Juval-Dejvis, strategija Milice Tomić i njenih saradnica može se shvatiti kao ostvarivanje građanstva ispunjavanjem genealoške i kulturne funkcije koju je podrazumevalo pripadanje nacionalnom kolektivu. Međutim, ispostaviće se, kako to ovde prikazujem, da sticanje građanstva na neki način ipak podriva prihvaćene uloge, pa se onda može reći i da je ispunjavanje tih uloga –dvosmisleno.

Napomene pred analizu

Pre analize primera iz časopisa, potrebne su dve kratke napomene. Prva se tiče svesti o širem evropskom kontekstu, i uz to otvara prostor za razmišljanje o mogućnosti komparativnog istraživanja. U studiji Fighting Forces, Writing Women: Identity and Ideology in the First World War, Šeron Odit (Sharon Ouditt) analizira predstave o ženama u Prvom svetskom ratu na primerima iz (ženske) štampe i lepe književnosti i ukazuje na različite ženske uloge i iskustva u ratu – od bolničarki i radnica u fabrikama oružja i municije, preko žena koje su ostale kod kuće do feministkinja pacifistkinja i njihovih (anti)ratnih tekstova.9 Ovako poređane te uloge ocrtavaju put od politički centralne do politički marginalne pozicije, smatra autorka. Šeron Odit ističe da su kontradikcije i na prvi pogled neobični savezi obeleželi žensku borbu za ravnopravan građanski status u vreme rata.10 Ona identifikuje navedene pozicije u ratnoj štampi i književnosti i ukazuje na stratešku funkciju ženskog identiteta koji se istovremeno konstituiše i preko konzervativnih i preko emancipatorskih diskursa. S jedne strane, ideal ženstvenosti ili, u slučaju Engleskinja, viktorijanski ideal anđela u kući nije napušten, o čemu svedoči upečatljiva uloga majki i materinskog diskursa u ratu;11 s druge strane, ne samo da su žene dobile mogućnost da rade, nego one obavljaju i takozvane „neženstvene“ poslove.12 Značaj koji je prihvatanje nametnutih rodnih uloga imalo za emancipaciju žena i sticanje političkih prava potvrdiće i analiza časopisa Žena.

Druga napomena se odnosi na problem žanra. Primeri koje ću analizirati mahom spadaju u takozvanu lepu književnost. U pitanju su pesme, pripovetke, dokumentarna proza (slike iz rata, za koje nam se čini da su tek minimalno „fikcionalizovane“) i eseji. Međutim, teško je – ako ne i nemoguće – govoriti o književno-umetničkoj vrednosti takve književnosti. Jednostavno rečeno, radi se o jednom vidu propagandne i didaktične književnosti.13 Zbog toga je fokus analize pre svega na vrednostima i obrascima koji se tim književnim prilozima uspostavljaju i promovišu, dok su elementi poput strukture dela, stila i narativnih tehnika u drugom planu jer ih najčešće zapostavljaju i sami autori. Drugim rečima, društvena i didaktična funkcija književnih priloga u časopisu Žena nerazdvojiva je od njihove umetničke forme, često na štetu potonje.

Tipologija: idealizovana žena, bolničarka i „delija devojka“ (1911-1914)

U prvom periodu izlaženja časopisa Žena mogu se izdvojiti tri osnovne ženske uloge, od kojih su prve dve bile dominatne: 1) idealizovana žena (majka, supruga, ćerka), 2) bolničarka, i 3) „delija devojka“.14 Te tri uloge ukazuju na dve pozicije koje su ženi mogle da pripadnu u ratu: 1) žena kod kuće i 2) žena na frontu ili iza linije fronta. Uslovno govoreći, prva pozicija je pasivna, druga je aktivna. Obe pozicije nalaze se unutar političke zajednice. Za razumevanje balkanskih ratova važno je znati da su i predratni i ratni diskurs obeleženi kosovskim mitom.15 Balkanski ratovi, naime, predstavljeni su kao logičan i nužan nastavak viševekovne borbe protiv Turaka. Ovako istoričarka Olga Zirojević objašnjava značaj kosovskog, odnosno vidovdanskog kulta na početku dvadesetog veka:

Tek krajem XIX i početkom XX veka Vidov dan, kao kosovski simbol, dolazi u središte pažnje kao dan konačnog obračuna sa Turcima. Kraljevina Srbija se političkim sredstvima bori za pripajanje ondašnjih turskih teritorija, Kosova i Makedonije. Sve više se govori o osveti Kosova i kosovski mit se postepeno preinačava u vidovdanski kult i Vidovdan – dan junačkog ogledanja i pobede nad zlom – postaje simbol krvave, bespoštedne osvete nad svim što je tursko, muslimansko uopšte. Izražavajući državotvornu klimu ovih vremena, vidovdanski kult je okupio oko sebe, prvih decenija XX veka, veliku većinu srpskog naroda.16

Kosovski mit, koji sadrži nekoliko osnovnih elemenata, poput kletve, junačkog podviga, izdaje, kosovskog zaveta, nije samo deskriptivan već je i normativan. U tom smislu, tvrdnja da su kosovskim mitom opisane i propisane vrednosti i obrasci ponašanja za „Srbe“, kako za muškarce tako i za žene, danas predstavlja opšte mesto.17 Podsetimo se tri glavne junakinje kosovskog mita i usmene poezije koja se bavi kosovskim bojem, dakle, majke Jugovića koja nesebično šalje devetoricu sinova u bitku, kneginje Milice koja u bitku šalje muža, i Kosovke devojke koja nakon bitke uzalud traži verenika, usput vidajući rane ranjenicima. Ove tri junakinje u velikoj meri zadaju okvir unutar kog se formiraju uzorne ženske uloge u ratovima na početku dvadesetog veka. Iz mnoštva sličnih primera u časopisu Žena izdvojiću samo najupečatljivije kako bih ilustrovala predloženu tipologiju.

Idealizovana žena: apsolutna poslušnost i/ili kritika rata?

U Ženi nailazimo na niz priloga u kojima se opisuju majke koje bespogovorno šalju sinove u rat; premda priželjkuju povratak sinova iz rata, one stoički podnose njihovu pogibiju. Navešću primere koje pripadaju različitim žanrovima da bih pokazala da slika idealizovane majke ne zavisi od žanrovskog određenja, to jest, da nema suštinske razlike između književnih i neknjiževnih priloga pošto su i jedni i drugi bili u funkciji ratne propagande.

Nepotpisana pesma „Srpska majka“ javlja se dvaput u časopisu Žena, 1912. i 1913. godine.18 U ovoj pesmi, u vremena koja su opisana sledećim rečima „[i] zemlji je bilo teško/Kad se Balkan sav uzbuni,/Te počeše oni strašni,/Petvekovni razračuni...“, majka ispraća tri sina u rat. Dvojica poginu, treći se vrati kući. Posebnu pažnju treba obratiti na to kako je prikazana sreća majke zbog povratka sina. Ona mu najpre postavlja pitanje koje se tiče junačke časti:

Pa mu šapće: Tvoja braća
Pogubiše svoje glave
Pogubiše svoje glave
Onom svetom srpskom stazom...
A ti sine?! Reci majci:
Vraćaš li se sa obrazom?19

Tek kada joj sin pokaže ranu, koja je dokaz da je učestvovao u bici, i to junački, majka se obraduje njegovom povratku. Pesma „Petkovića majci“ zasniva se na pesnikovom naizmeničnom obraćanju dvema majkama – majci Jugovića i majci Petkovića. Majka Petkovića predstavlja dvadesetovekovnu verziju majke Jugovića i, uz to, ima jednog sina više:

Raduj se, stara Jugovića majko
... Danas se tebi zamenica nađe
Uz devet dade još jednoga tića.20

Ukoliko posegnemo za terminologijom koju predlaže Nira Juval-Dejvis, lik majke Jugovića, kao i njegove brojne dvadesetovekovne reinkarnacije, mogli bismo da povežemo sa ulogom koja je ženi dodeljena unutar nacionalnih diskursa – biološka reprodukcija nacije.21 Na toj se ulozi posebno insistira za vreme rata: muškarci-vojnici ginu pa je potrebno „proizvesti“ nove vojnike. Takvu poruku sasvim eksplicitno iznose dve strofe iz pesme „Srpska žena“:

Ti pritišteš grudi, al ne brišeš suza,
Ne proklinješ nebo. – Dok ti srce staje,
Dotle ruka bere na grob sveže cveće,
A utroba tvoja novi život daje.

.Blagosiljaj Boga i prirodu samu,
Što tu svetu dužnost ti imaš jedina,
Da sa toga krila narod se obnavlja,
I tvojom se krvlju sveti otadžbina.22

Spremnost majki, supruga i ćerki da poslušno i mirno šalju svoje najbliže u rat motivisana je njihovom lojalnošću naciji. Drugačije rečeno, jedna od funkcija tekstova u časopisu Žena jeste da stvore utisak da je u ratu dužnost prema naciji na prvom mestu. U eseju „Ženska duša. Savremeno razmatranje. II“ majke i supruge su prikazane pre svega kao lojalne pripadnice zajednice.23 Dva su mesta posebno upečatljiva. Prvo se odnosi na majku koja sahranjuje sina i obraća mu se sledećim rečima:

Sine, ljutiš li se, što te majka ljubi? Ti si mi rekao pri rastanku da ne plačem, jer junakova mati ne treba da plače. I neću da plačem. Ti si junački pao za svoju otadžbinu – ja sam junakova mati.24

Nakon kratkog majčinog monologa, autor eseja objašnjava čitaocima njen postupak. On koristi sentimentalan i patetičan ali, istovremeno, i apodiktičan jezik:

Ona ljubi kost kosti svoje, no sad ne više iz majčine ljubavi, nego iz čista poštovanja, jer pred njom leži junak, a ne samo sin. ... To nije samo majka, i junakova majka; to je i junakinja majka, koja će junački izdržati do kraja.25

Ekstreman primer lojalnosti naciji nalazi se nešto dalje u istom eseju. Reč je o mladoj ženi čiji se muž predomišlja u vezi sa odlaskom u rat jer „ne htede da ostavi za sobom mladu ženu, pa možda zatim i udovicu-siroticu“.26 Pošto se u eseju ističe da za ljubav „slobode i domovine“ treba žrtvovati ljubav prema mužu, onda (naizgled) ne treba da čudi što se mlada žena ubija i, kako autor eseja kaže:

.Jednim mahom otklanja smetnju. I njen muž odlazi u četnike, da se žrtvuje za braću i otadžbinu i – sad ima još jedan amanet – da pokaje njenu smrt...27

Međutim, ovaj primer otvara prostor za drugačije tumačenje kojim se junaštvo, žrtvovanje i bezuslovni patriotizam delimično dovode u pitanje: zašto je autoru teksta bila potrebna drastična mera, to jest samoubistvo mlade žene, da bi jednog mladića poslao (oterao?) u rat i tako dokazao valjanost ideologije žrtve koja se u ovom slučaju ogleda u davanju života za kolektiv? Da li na osnovu toga možemo da zaključimo da nisu baš svi hrlili u rat bez otpora?

Ukoliko sinovi nisu stasali za rat, postoje i drugi načini da majka pokaže svoju lojalnost naciji, na primer, davanjem priloga za ranjenike. U priči „Duša srpske žene (Slika)“, koja pripada žanru dokumentarne proze, stepen lojalnosti naciji izražen je veličinom žrtve – majka i njeni sinovi žive u nemaštini te praktično daju ono što nemaju.28 Centralni lik, majka, čitav dan strepi od dolaska srpskih učiteljica koje skupljaju priloge za ranjenike: „I tako zar da iz njene kuće gospoje učiteljke odu praznih ruku? Zar da ona, Srpkinja, mati, ne da ništa za srpske ranjenike, za srpske junake, za dične kosovske osvetnike?!“ O nelagodi najbolje svedoči sledeći opis:

Iz tih teških misli trže snaš-Jelu neki klopot. Zalupile se vratnice. Snaš-Jeli zastade dah. Prebledela je. Dve senke promakoše kraj lebrnjaka. Baci onamo zastrašen pogled. Bože! One su. Skoči od razboja. Pođe prema vratima. Zastade na sred sobe. Ukočile joj se noge. Ne može dalje. Srce joj udara, misli, probiće joj grudi. Ruke joj se nemoćno otpustile. U tome se začu na vrati kucanje. Nešto je promrmljala. Steglo joj se grlo, ne može reči da progovori. Vrata se otvore i ulaze gospoje učiteljke.29

Po odlasku učiteljica snaš-Jela se seti novčića koji se čuva za božićnu česnicu, uzme ga sa ikone i dâ učiteljicama. Poslednjom rečenicom priče koju izgovara autorka, to jest, osoba koja prenosi istinit događaj, pojačava se propagandni ton i istovremeno računa na saosećanje i identifikaciju kod čitalačke publike – „Blagoslovena dušo plemenite Srpkinje!“

Navedeni primeri navode na pomisao da se jedan isti obrazac ponavlja iz broja u broj Žene. To, međutim, nije tačno. Materinski diskurs nije homogen. Naizgled deluje paradoksalno, ali upravo je esencijalističko razumevanje ideje majke – one „stvaraju“ život i otuda, pretpostavlja se, najbolje znaju koliko on vredi – otvorilo prostor za kritiku rata i njegovih posledica. Priča „Mati“ je dobra ilustracija takve kritike.30 Majka nema vesti o sinu jedincu sve dok se jednog dana ne pojavi grupa ranjenika među kojima je i njen sin – Jevrem. Ona saznaje da joj je sin ranjen:

Ranjen... ako, neka je... i treba! Samo kad je živ. Baš volim što je ranjen... ima se čim ponositi. A rana biće pa će proći... samo kad je on majci živ i zdrav...31

Majka sprema „ponude svom jedinicu“ i to pogaču, gibanicu, novu odeću i „čarape od bele vunice sa šarenim cvetovima“. Opis čarapa je detaljan i ponavlja se u priči, što predstavlja svojevrstan signal za upućene čitaoce. Majka pred kraj priče shvata da je njen sin izgubio jednu nogu i ne može da spreči „neodređen užasan krik“. Iako na prvi pogled utešan i pomirljiv, završetak priče je dvosmislen, a moglo bi se čak reći i – kritički. Nakon poslednje rečenice koju izgovara majka – „Ako sine... Neka je Bogu hvala kad si mi se ti živ vratio...“, sledi poslednja rečenica priče koju izgovara narator – „I sa tom možda lažnom utehom majka se vratila u selo.“32 Uprkos znatno slabijem kvalitetu, „Mati“ atmosferom podseća na pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ Laze Lazarevića. Razume se, pitanje šta ratni invalid može da radi i kakav ga život očekuje ovde je samo nagovešteno krikom majke i poslednjom rečenicom priče kojom se dovodi u pitanje smisao rata i problematizuje žrtva koju pojedinci polažu u ime kolektiva.

Bolničarke: anđeli bez krila

U spomenutom tekstu „Ženska duša. Savremeno razmatranje. II“33 pored majki, supruga i ćerki opisuju se i bolničarke:

Nije to obična ženska duša, nego kao da je sišla iz anđeoske visine, da među ljudima radi onako, kako ljudi ne mogu.34

Na poređenju sa anđelima insistira se u većini priloga koji su posvećeni bolničarkama, pa zato nisu retki ovakvi iskazi: „Iza bojne linije, u bolnicama ima puno žena, sa crvenim krstom o rukavu. Ali to već nisu žene, to su – anđeli.“35 Ako se uzme u obzir podrazumevana činjenica da su anđeli aseksualni, onda ne iznenađuje što se bolničarke najčešće nazivaju sestrama ranjenika. O tome na šaljiv, ali pre svega didaktičan, način govori „Bolničarka (Priča iz najnovijeg balkanskog rata)“ u kojoj izvesni profesor prepričava svojim veselim sagovornicama kako je bio ranjen i izlečen u ratu.36 Ovako profesor opisuje buđenje nakon ranjavanja:

Na stolici tik uz moje postelje sedeo je anđeo. ... Ono je bio zemni anđeo. Ja mislim, da anđeli, koji imaju krila, ne mogu biti tako lepi, kao oni koji nemaju krila. I našto anđelu krila? Da odleti. Ovaj moj je ostao. Na mesto krila imala je na desnoj ruci crveni krst. To mi je svedočilo, da sam u bolnici, a ne u raju.37

Kada je ozdravio, profesor je hteo da zaprosi bolničarku-anđela. Ispostavilo se međutim da je ona već udata. Tog trenutka profesorova osećanja su se promenila: „Ja sam stekao sestru, a ona u meni verujte, gospođe, iskrenog brata.“38 Možemo da naslutimo da bi idealizovana predstava o bolničarki kao anđelu, sestri i negovateljici, koja je u ovoj priči pažljivo građena, bila narušena brakom između bolničarke i ranjenika. Ipak, uprkos tome što je u najvećem broju priloga o bolničarkama naglasak stavljen na sestrinski odnos prema ranjenicima i obrnuto, možemo da pretpostavimo da bi neki drugi izvori iz istog perioda ukazali na povremeni nesklad između ratne propagande i stvarnih iskustava bolničarki i ranjenika.

Međutim, kao što je dvostrukost ženskog identiteta u ratu igrala važnu ulogu kada je bilo reči o materinskom diskursu, tako je ova dvostrukost prisutna i u primerima o bolničarkama, i to možda još eksplicitnije: s jedne strane, bolničarke su kao negovateljice oličenje ideala ženstvenosti; s druge strane, poput muškaraca, one rade. Povrh toga, nije u pitanju bilo kakav rad: ne samo da su one u svakodnevnom kontaktu sa nepoznatim muškim telima, nego i životi tih najčešće bespomoćnih muškaraca zavise od njih. Ističe se da su se žene iz uglednih porodica takođe prihvatile dobrovoljnog bolničarskog rada:39

Strani lekari bili su iznenađeni sa koliko su požrtvovanja i sestrinske ljubavi srpske žene i devojke iz sviju krugova vršile bolničarsku službu. Žene iz najuglednijih kuća nisu se ustručavale nikakvih poslova i negovale su svakoga ranjenika kao rođenog brata.40

Jasno je na osnovu prethodnog navoda da su dobrovoljne bolničarke veoma često obrazovane mlade žene, a to se vidi i na osnovu razgovora koje vode sa ranjenicama. O njihovom obrazovanju svedoči i podatak da su one pisale pisma porodicima vojnika. Priča „Zašto nije Milutin pozdravio ženu?“ posebno je interesantna jer prikazuje nekoliko gospođa i gospođica o čijoj novoj ulozi u ratu, kao i o svojevrsnom oslobođenju, govori njihova apsolutna dominacija nad ranjenicama, te otvoreno iskazivanje nešto liberalnijeg, modernijeg razumevanja muško-ženskih odnosa.41 Ranjeni Milutin, u čije ime jedna od njih piše pismo, odbija da pozdravi svoju ženu u pismu. Mlade devojke ga kritikuju, šaleći se na njegov račun:

Pa ako je zazorno bilo do sada [pozdraviti ženu, prim. A. K.], ne mora biti od sada. ... Rat je. Sad je drugo vreme.42

Milutin ne popušta, a priča se završava konstatacijom bolničarki o tome da „dušu ovih seljaka“ ne poznaju dovoljno. Treba primetiti i da se rat opisuje kao nekakvo „drugo vreme“ u kom je dopušteno drugačije ponašanje od uobičajenog. Međutim, posao bolničarki je privremen; nakon rata žene čeka povratak kući. Čak i tako privremen, taj je posao bio najbliži onome što bismo nazvali ravnopravnim učestvovanjem u ratu. U priči „Kod kosovskih osvetnika“, koja pripada žanru dokumentarne proze, Zorka S. Lazić uoči posete ranjenicima zamišlja kako bi mogla da izgleda borba na frontu:

To sam želela videti, to osetiti tamo s njima zajedno – i, kao nikada dotle, odjeknulo mi je u grudima: Što nisam muško?! Što nisam čovek, te da i delom učestvujem u tom svetom herojskom delu?!43

Takvi i slični vapaji žena bili su česta pojava u ratnoj štampi i književnosti. Zbog toga je posebno važno skrenuti pažnju na pojavu „omuževljenih žena“ koje su učestvovale u ratu.

„Delija devojka“

Uz izvesne ograde, treća i ujedno najaktivnija uloga žene u ratu najbolje se može opisati uz pomoć termina delija devojka. Motiv delije devojke javlja se u usmenoj književnosti i odnosi se na „devojačko iskustvo života u muškoj rodnoj ulozi u patrijarhalnom društvu“.44 U pitanju je inetrnacionalna pojava, a razlozi za „prerušavanje“ su razni. Poput delije, mladog junaka i ratnika, ove devojke se bore u ratu tako što na sebe preuzimaju mušku rodnu ulogu. Glavni junak priče „Četnik ’Sofronije’“, koja pripada žanru dokumentarne proze, jeste Sofronije, koji je, zapravo, prerušena krojačica-Sofija. Ako se oslonimo na klasifikaciju Jelene Kerkez iznetu u predgovoru zbirke Antologija delija devojka, mogli bismo reći da Sofija/Sofronije odgovara tipu delije devojke koja preuzima mušku ulogu i služi vojsku kako bi odmenila starog oca ili brata:

Došla sam da ispunim zavet. Moj je otac Antonije Jovanović. Bio je u Beogradu kasapin. Zvali su ga dobrovoljac, jer je u svima ratovima učestvovao kao dobrovoljac... A kad je moj otac umr’o, zaklela sam se na grobu njegovom, da ću otići u dobrovoljce, čim Srbija zarati.45

Oblačenje muške rodne uloge, kao i izvođenje vojevanja, reklo bi se, najmuževnijeg posla, omogućava ženi da putem usvajanja i ponavljanja muških obrazaca ponašanja iskorači iz kruga delovanja koji je zadat i nametnut ženama.46 Dakle, na delu je više puta spomenut umnogome dvosmislen savez između konzervativnog, patrijarhalnog ponašanja, koje je oličeno u aproprijaciji ženskih rodnih uloga poput idealizovane majke ili dobrovoljne negovateljice, i emancipacije, koja se u ratu – u do kraja sprovedenom prihvatanju patrijarhalnih matrica – ostvaruje i preuzimanjem muških poslova, samim tim i muških rodnih uloga.

Iz ovih primera vidimo kako su žene u dramatičnom vremenu balkanskih ratova, razdoblju na koje možemo gledati i kao na period formiranja nove nacije koja je po svemu bila ustrojena kao jedan patrijarhalni kolektiv, u većini i bez opiranja, makar u diskurzivnoj sferi, prihvatale uloge koje im taj kolektiv dodeljuje. Time su ujedno postale članice zajednice u nastajanju. No, na paradoksalan način, upravo ih je ta činjenica da su stekle građanstvo potpunim podređivanjem ovlastila i dala im snagu da pokrenu pitanja o vlastitim političkim pravima i ravnopravnosti sa muškim članovima zajednice.

Jugoslovenke i posleratni zahtevi za jednaka prava (1918-1921)

U drugom, posleratnom periodu izlaženja Žene primetna je načelna promena tona kada žene iznose zahtev za jednaka politička prava. Dve stvari su značajne za ovaj period. Prvo, žene odlučno zahtevaju jednaka politička/građanska prava pozivajući se na svoje učešće u ratu i obavljanje takozvanih muških poslova. Ili, da se poslužimo citatom iz prvog broja objavljenog 1918. godine: „žena je postala čovek“47 i na osnovu toga traži pravo glasa. Drugo, formira se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pa se žene povezuju i ujedinjuju u saveze i društva pod njenim okriljem. Logično je zapitati se da li je i kako nastanak takvih saveza uticao na razumevanje do tada relativno „tvrdih“ etničkih identiteta.

O opštoj promeni tona svedoče govori žena sa posela i izveštaji sa skupština. Tako se, na primer, u govoru održanom u Novom Sadu na poselu srpske ženske čitaonice „Posestrime“ tvrdi da su žene svojim zalaganjima u ratu dokazale da su ravnopravne sa muškarcima; drugim rečima, činjenica da i žena može da uradi sve što može muškarac postaje ključna tačka u pregovorima o ženskim pravima:

U ovom ratu žene su dokazale svoju snagu, svoju sposobnost kao radnice, obrtnici i trgovci, lečnici, činovnici. – Izravnale su se u svemu tome sa muškarcima.48
...
A kada žena radi, mora imati i prava. Sva prava, koja uživa i mora da uživa svaki član društveni podjednako.49

Posebno je zanimljivo da kod žena postoji svest o mehanizmima političkog delovanja, to jest, o odnosu između margine i centra. Tu svest pokazuje govornica na poselu koja ispravno primećuje da će žene dobiti politička prava (samo zato) jer su neophodne kao radnice u državi čije je muško stanovništvo desetkovano za vreme rata. Ipak, bilo je potrebno da prođu skoro tri decenije i još jedan svetski rat da bi one tu ravnopravnost izvojevale:

Ni jedno društveno pitanje ne rešava se po milosti i ćefu, nego po moranju. Snage i interesi, koji vladaju, zapovednički kazuju, kako da se koje socijalno pitanje reši. One će rešiti, i mogla bih reći, one su već rešile i pitanje naše političke ravnopravnosti.50

Prva skupština povodom udruženja žena u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca održana je u Beogradu 1919. godine. U govoru koji je prenet u Ženi, a koji je na skupu održala upraviteljica doma srednjih škola Leposava Petković, navedena su sva ključna mesta diskriminacije žena.51 Pored toga, ističe se da ne postoji nikava prirodna (biološka, intelektualna, moralna...) razlika između dva pola, već da je ta razlika nastala „zloupotrebom sile, pa je uzaludan pokušaj, da se opravda sofizmima“.52 Na kraju, tvrdi se da je žena svojim „besprimernim patnjama u ratu“53 pokazala da treba da bude izjednačena sa muškarcem pred zakonom.

Saradnica časopisa koja je priremila izveštaj sa skupštine udruženja žena navodi da je na skupštini došlo do samo jednog spora, i da se on ticao naziva udruženja ženskih društava. Srpkinje su htele da naziv društva obuhvati imena sva tri naroda, dok su Hrvatice i Slovenkinje htele da naziv bude jedinstven – jugoslovensko društvo. Pošto je rasprava u vezi sa tim pitanjem bila „duga i ogorčena“, ostavljena je za drugi dan jer su žene želele „da se slože, a ne da glasaju“.54 Zanimljivo je da su žene koje su učestvovale u skupštini očito bile svesne činjenice da su dogovor i kompromis, koji bi bili postignuti deliberacijom, neophodni uslovi za uspostavljanje i opstanak zajedničkog saveza. Drugim rečima, iako je na prvi pogled u pitanju sasvim ispravna procedura, glasanje često predstavlja puko nametanje volje većine – u ovom slučaju, Srpkinja – manjini. Međutim, nakon izlaganja svih žena na skupštini ipak se došlo do zaključka da:

...srpska žena ne može biti drugo no u prvom redu Srpkinja, a uvidele su, da i Hrvatkinje i Slovenkinje ostaju što su, iako hoće sve da budu jedna, zajednička država.55

Iz prethodnog navoda možemo iščitati ideju o svojevrsnoj dvostrukosti identiteta koji može da figurira kao „tvrd“ srpski, hrvatski ili slovenački identitet, i/ili, pak, nadetnički, jugoslovenski identitet. Ta dvostrukost ticala se svih građana, na šta je pored ostalih pažnju skrenuo i Mita Klicin, u tekstu u kom se zalaže za izgradnju poverenja i izmirenje nesuglasica između tri naroda:

Svakom svoje – a svi zajedno da budemo verni građani naše nove države. Samo na toj osnovi možemo izgraditi Ustav, koji će zadovoljiti sve Srbe, Hrvate i Slovence, a time dati najsigurniji temelj našoj državi.56

Međutim, iako se problem definisanja identiteta odnosio na sve građane, ženski pokret je shvaćen kao posebno važan element nacionalnog ujedinjenja:

Naše ženskinje može najviše da učini za potpuno izmirenje zavađene braće. Mati, sestra i ljuba mogu svojim silnim uticajem da preobraze naše društvo i da utru put našem duhovnom ujedinjenju.57

Uz neophodne ograde i delimično prilagođavanje termina kontekstu, za razumevanje opisanih diskusija o identitetu mogu biti od pomoći „transverzalne politike“ Nire Juval-Dejvis. Naime, iako su ukorenjene u sopstvenim etničkim identitetima, žene su spremne da učine premeštanje i, na taj način, razumeju poziciju „drugog“. Zamenica „mi“, koja je donedavno podrazumevala isključivo Srpkinje, Hrvatice ili Slovenkinje, sada može da obuhvati sve Jugoslovenke. To ne znači da osećanje privrženosti etničkom identitetu više nije prisutno u tekstovima objavljivanim nakon 1918. godine u Ženi, naprotiv. Ali, može biti reči o stvaranju prostora za ideju da žene, koje su među sobom različite, mogu da nastupe jednostavno kao žene, bez etničkog prefiksa. Na tragu te ideje, možemo da se zapitamo o značaju redosleda po kom se navode ciljevi Narodnog ženskog saveza Srpkinja, Hrvatica i Slovakinja58 u izveštaju sa Kongresa jugoslavenskih žena održanog 1920. godine u Zagrebu. Na prvom mestu nalazi se humani, a na poslednjem nacionalni rad:

...da preko svojih saveznih društava radi na ostvarenju najviših ideala u pogledu humanog, etičkog, kulturnog, feminističkog, higijenskog, socijalnog, privrednog i nacionalnog rada.59

***

U ovom radu analizirala sam tekstove koji su objavljivani u časopisu Žena za vreme balkanskih ratova i po završetku Prvog svetskog rata da bih pokazala kako su autorke i autori tog časopisa videli ulogu žena, odnosno Srpkinja, u tim ratovima, to jest, kakve su sve predstave formirane o odnosu između žena i nacije. Izdvojile su se tri ženske uloge u ratnom periodu – idealizovana žena, bolničarka i „delija devojka“. Takvim redosledom uloga ocrtan je i put koji su žene prešle – od kuće do fronta, kao i dve moguće pozicije žene u ratu, obe unutar okvira političke zajednice – žene kod kuće i žene na frontu ili iza linije fronta.

Analiza tekstova koji su izlazili u časopisu Žena dala je povoda za razmatranje umnogome dvosmislenog saveza između konzervativnog, patrijarhalnog ponašanja i emancipacije. Žene su u ratu prihvatale zadate ženske rodne uloge poput idealizovane majke ili dobrovoljne bolničarke. Međutim, pokazalo se da su te uloge bile dvojake: materinski diskurs mogao je da bude upotrebljen i u funkciji oštre kritike rata; lik bolničarke koja, poput muškarca, radi i slobodno iznosi svoje misli o muško-ženskim odnosima delom je podrivao ideal ženstvenosti. Još drastičniji primer predstavljala je treća, najaktivnija ženska uloga u ratu – delija devojka, to jest, „omuževljena žena“ koja učestvuje u borbi tako što u potpunosti preuzima na sebe mušku rodnu ulogu.

Da zaključim, u načelu možemo govoriti o dve faze. U ratnom periodu žene su prihvatanjem uloga koje im je zajednica dodelila stekle pravo pripadanja toj političkoj zajednici. Time što su bile požrtvovane majke, verne supruge, dobrovoljne negovateljice ili, u krajnjem slučaju, prerušene ratnice, žene su dokazale svoju lojalnost naciji. Istovremeno su pokazale i da mogu da obavljaju sve takozvane muške poslove.

U drugoj fazi, odnosno u posleratnom periodu, žene zahtevaju politička prava tako što se pozivaju na svoje učešće u ratu i činjenicu da su u tom periodu obavljale muške poslove. Jednostavno rečeno, one tvrde da su u ratu pokazale da su ravnopravne sa muškarcima i da samim tim nema nijednog razloga da se ta ravnopravnost ne prizna i reguliše zakonom. Nakon 1918. godine, umesto kao majke, domaćice ili „Srpkinje“, žene nastupaju pre svega kao diskriminisane i obespravljene žene. Time je nagovešten jedan važan zaokret – od majki i učiteljica nacije ka feministkinjama.


[1] Ovaj rad je nastao u okviru projekta br. 178029 Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije, Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine.

[2] Razume se, reč je o predstavama o odnosu između žena i nacije u nastajanju. Žene koje žive na prostoru južne Ugarske i Srbije prihvataju određene rodne uloge, poput majke, supruge ili bolničarke, da bi pokazale lojalnost političkoj zajednici koja tek treba da se formira nakon takozvanih oslobodilačkih ratova. O ulogama koje su ženama dodeljene u procesu formiranja nacije pisala sam u: „Žena, domaćica, majka. Od te tri reči zavisi ceo svet”: analiza časopisa Žena (1911-1921), u Knjiženstvo, br. 1, http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=26 i „’Svi smo mi ljudi jednaki, a što je neko malo crnji, a neko malo belji, ne menja stvar’: seksualna pedagogija u Srbiji na kraju 19. i početku 20. veka“, u Knjiženstvo, br. 2, http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=44. Kontekst i pojmovni okvir unutar kojih razmatram tekstove iz časopisa Žena, kako u prethodna dva ogleda tako i u ovom, određeni su relevantnom literaturom u vezi sa ženskom periodikom, ženskim pitanjem, odnosom žena-rod-nacija, te diskursima polnosti i seksualnosti. Kako se ovaj rad u velikoj meri naslanja na moja pomenuta prethodna dva teksta objavljena u Knjiženstvu, te u stvari predstavlja nastavak analiza započetih u tim tekstovima, ovde nisam posebno navodila i razmatrala pobrojanu literaturu. Vidi u ovom tekstu: Šira literatura.

[3] Virdžinija Vulf, Tri gvineje, s engleskog prevela Dragana Starčević (Beograd: Feministička 94 i Žene u crnom, 2001), 122-123.

[4] Ibid., 125. Pošto patrijarhat, prema Virdžiniji Vulf, vlada svuda na svetu, onda se ceo svet može videti kao domovina žena (umesto Engleske, možemo govoriti o Nemačkoj, Francuskoj ili Indiji). Time se ukazuje na čvrste veze između svih žena, a spram patrijarhata; međutim, takvom se tvrdnjom zanemaruju razlike među ženama. Ipak, razumljivo je da su načelne tvrdnje bile neophodne Virdžiniji Vulf kako bi patrijarhat učinila što vidljivijim, prikazala ga kao univerzalni problem i izložila oštroj kritici. Za drugačije razumevanje veze između žene i političke zajednice/države, koje je uslovljeno značajnim promenama konteksta, vidi: Adrienne Rich, “Notes toward a Politics of Location”, u: Blood, Bread and Poetry (London: Virago, 1984).

[5] Nira Yuval-Davis, Rod i nacija, s engleskog prevela Mirjana Paić Jurinić (Zagreb: Ženska infoteka, 2004), 35.

[6] Ibid., 66.

[7] Ibid., 163.

[8] Više o Milici Tomić u bazi podataka Knjiženstvo: http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/sr/authors/milica-tomic.

[9] Sharon Ouditt, Fighting Forces, Writing Women: Identity and Ideology in the First World War (London and New York: Routledge, 1994), 3. Iako analiza časopisa Žena ne obuhvata primere iz perioda Prvog svetskog rata pošto časopis u tom periodu nije izlazio, navedeni zaključci Šeron Odit idu u prilog stavu da bi i u periodu između 1914. i 1918. godine ženama bile dodeljene iste ili slične uloge u tekstovima u Ženi kakve su im bile dodeljene za vreme balkanskih ratova.

[10] Žene su mogle da podrže rat i preuzmu na sebe znatno drugačije – ali isključivo privremene – uloge, poput bolničarki; mogle su da odbiju da učestvuju u ratu i, uz to, da ga kritikuju tvrdeći da je rat proizvod patrijarhalnog društva u kom su žene politički inferiorne, to jest, građanke drugog reda; mogle su da budu brižne i (barem naizgled) pasivne majke i supruge, koje čuvaju ognjišta dok su muškarci u ratu. – Ibid., 5.

[11] Tu, međutim, valja biti obazriv: s jedne strane, majke su pasivne, vezane za kuću, svedene na svoju biološku funkciju, to jest, na „proizvodnju“ budućih vojnika; s druge strane, upravo je takvo, pretežno esencijalističko, razumevanje ideje majke otvorilo prostor za kritiku rata i njegovih posledica. Šeron Odit govori o tome. Takođe ću skrenuti pažnju na dvostrukost materinskog diskursa u analizi primera iz časopisa Žena.

[12] Ibid., 2.

[13] O nekim odlikama književnih priloga u časopisu Žena piše Jelena Milinković, vidi: „Književnost između emancipacije i nacionalnog. Književni prilozi u časopisu Žena“, u: Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture, 2012, broj 2. Članak je dostupan na internet adresi: http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=43.

[14] U dodatnom nastavnom materijalu za nastavu moderne istorije jugoistočne Evrope, istorijskoj čitanci koja se bavi balkanskim ratovima ukazano je na dve uloge žene – idealizovanu ženu i ženu na frontu, odnosno iza linije fronta. Vidi: Istorijska čitanka 3: Balkanski ratovi, urednica srpskog izdanja serije Dubravka Stojanović (Beograd, 2005), 66.

[15] Olga Zirojević, „Kosovo u kolektivnom pamćenju“, u: Nebojša Popov, prir., Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju (I deo) (Beograd: Samizdat B92, 2002), 234.

[16] Olga Zirojević, „Kosovo u kolektivnom pamćenju“, 251.

[17] Vidi, na primer, Melissa Bokovoy, „Kosovo Maiden(s): Serbian Women Commemorate the Wars of National Liberation, 1912-1918“, u: Nancy M. Wingfield, Maria Bucur, prir., Gender and War in Twentieth-Century Eastern Europe (Indiana University Press, 2006). Razume se, istoričari i drugi naučni radnici različito tumače značaj i značenje kosovskog mita. U ovom eseju se neću upuštati u razmatranje brojnih debata o kosovskom mitu i „kosovskom pitanju“.

[18] „Srpska majka“, Žena, 1912, broj 2, 65-68.

[19] Ibid., 67.

[20] J. Ž., „Petkovića majci“, Žena, 1912, broj 11, 645-646. Iako su znatno brojniji prilozi o majkama koje nesebično šalju sinove u rat i potom iščekuju njihov povratak i/ili oplakuju njihovu smrt, postoje i drugačiji primeri. Naime, u tekstu pod nazivom „Nov Jug-Bogdan. Otac poslao devet sinova u sveti rat“ izvesni Ignjat Radivojević se opisuje kao novi Jug-Bogdan, „koji je poslao u sveti rat da osvete Kosovo devet novih Jugovića“. Dakle, otac je ključna figura, a veza sa kosovskim mitom očigledna. O tom događaju se pojavljuje pohvalno obaveštenje u časopisu Žena. – Žena, 1913, broj 9, 567-568. 

[21] Vidi: Nira Juval-Dejvis, Rod i nacija.

[22] Srpkinja s Papuka, “Srpska žena”, Žena, 1914, broj 6, 321. Kurziv je moj.

[23] M. Đ., „Ženska duša. Savremeno razmatranje. II“, Žena, broj 12, 719-728.

[24] Ibid., 721.

[25] Ibid., 722.

[26] Ibid., 723.

[27] Ibid., 723.

[28] V. M. A. „Duša srpske žene (Slika)“, Žena, 1913, broj 4, 231-234. U zaglavlju priče stoji da ju je prema istinitom događaju napisala izvesna V. M. A.

[29] Ibid., 233.

[30] M. Pavlović, „Mati“, 1913, broj 7, 389-397.

[31] Ibid., 393.

[32] Ibid., 397.

[33] M. Đ., „Ženska duša. Savremeno razmatranje. II“, Žena, broj 12, 719-728.

[34] Ibid., 725.

[35] „Pismo sa bojišta. (Od nepoznatog pisca)“, Žena, 1912, broj 11, 664-665.

[36] -ša, „Bolničarka (Priča iz najnovijeg balkanskog rata)“, Žena, 1912, broj 2, 70-86.

[37] Ibid., 73.

[38] Ibid., 85.

[39] O dobrovoljnom radu devojaka i žena iz uglednih porodica delom govori i nepotpisani prikaz knjige izvesne K. Šturceneger iz Švajcarske, vidi: „Srpkinje u ratu 1912. i 1913. godine“, Žena, 1914, broj 3, 152-157.

[40] „Slike iz beogradskih bolnica“, Žena, 1912, broj 1, nenumerisana strana. Šeron Odit u svojoj studiji posebnu pažnju posvećuje pitanju o klasnoj pripadnosti dobrovoljnih bolničarki. Naime, ona ističe da je uobičajen stav bio da je najbolje da dobrovoljne bolničarke budu iz redova srednje i više klase jer se smatralo da će one, za razliku od žena iz radničke klase, adekvatno predstavljati Englesku. Zbog vaspitanja baziranog na viktorijanskom sistemu vrednosti, pripadnice srednje i više klase bile bi u stanju da se odupru izazovima rata i posla bolničarke, dok žene iz radničke klase to ne bi mogle. Jasno je da se pričom o primerenom predstavljanju Engleske aludiralo na emotivne/seksualne odnose bolničarki sa vojnicima i ranjenicima, odnosno, na njihovo sprečavanje. Drugim rečima, klasna pripadnost je imala važnu ulogu u formiranju predstave o (ne)adekvatnom ponašanju žena. – Sharon Ouditt, Fighting Forces, Writing Women..., 19-22.

[41] „Zašto nije Milutin pozdravio ženu? (Priča iz balkanskog rata)“, Žena, broj 6, 330-335.

[42] Ibid., 334.

[43] Zorka S. Lazić, „Kod kosovskih osvetnika“, Žena, 1912, broj 11, 688.

[44] Jelena Kerkez, „Antologija delija devojka – od ratnice do svetice“, u: Jelena Kerkez, prir., Antologija delija devojka (Beograd: Deve, 2006), 9.

[45] J. T., „Četnik ’Sofronije’“, Žena, 1912, broj 11, 667.

[46] Upotrebom specifičnih glagola, poput oblačenja, izvođenja, ponavljanja, želim da uputim na radove o performativnim činovima i konstituisanju roda Džudit Batler (Judith Butler) jer mi se čini da bi ovde mogli biti od koristi.

[47] Dr. Đorđe Krasojević, „Odziv na ‘Prvu reč’“, Žena, 1918, broj 1, 3.

[48] „Naša žena za vreme i posle rata“, Žena, 1919, broj 3, 159.

[49] Ibid., 160.

[50] Ibid., 161.

[51] Na primer, žene su za isti rad plaćene manje od muškaraca; za razliku od neudatih žena i udovica, udate žene gube sva imovinska prava u korist muževa; žene su najčešće isključene iz nasledstva, itd.

[52] „Jedan divan ženski govor“, Žena, 1919, broj 9, 522.

[53] Ibid., 529.

[54] Ibid., 520.

[55] Ibid., 521.

[56] Mita Klicin, „Politički položaj našeg naroda i rad našeg ženskinja na nacion. ujedinjenju“, Žena, 1920, broj 19, 449.

[57] Ibid., 452.

[58] Verovatno je reč o štamparskoj grešci: treba Slovenkinja umesto Slovakinja.

[59] Zorka L. Dimić, „Izveštaj sa Kongresa Jugoslavenskih Žena u Zagrebu“, Žena, 1920, broj 6-7, 303.

Literatura:

Bokovoy, Melissa. „Kosovo Maiden(s): Serbian Women Commemorate the Wars of National Liberation, 1912-1918“. U Gender and War in Twentieth-Century Eastern Europe. Prir. Nancy M. Wingfield, Maria Bucur. Indiana University Press, 2006.

Vulf, Virdžinija. Tri gvineje. S engleskog prevela Dragana Starčević. Beograd: Feministička 94 i Žene u crnom, 2001.

Žena (1911-1921), urednica Milica J. Tomić. Citirani tekstovi nalaze se u brojevima koji su izlazili u periodu od 1911-1914. i 1918-1921. godine.

Zirojević, Olga. „Kosovo u kolektivnom pamćenju“. U Srpska strana rata: Trauma i katarza u istorijskom pamćenju (I deo). Prir. Nebojša Popov. Beograd: Samizdat B92, 2002.

Kerkez, Jelena. „Antologija delija devojka – od ratnice do svetice“. U Antologija delija devojka. Prir. Jelena Kerkez. Beograd: Deve, 2006.

Kolarić, Ana. „Žena, domaćica, majka. Od te tri reči zavisi ceo svet”: analiza časopisa Žena (1911-1921). Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture, 2011, broj1, http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=26.

--- „’Svi smo mi ljudi jednaki, a što je neko malo crnji, a neko malo belji, ne menja stvar’: seksualna pedagogija u Srbiji na kraju 19. i početku 20. veka“. Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture, 2012, broj 2, http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=44.

Milinković, Jelena, „Književnost između emancipacije i nacionalnog. Književni prilozi u časopisu Žena“. Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture, 2012, broj 2, http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=43.

Ouditt, Sharon. Fighting Forces, Writing Women: Identity and Ideology in the First World War. London and New York: Routledge, 1994.

Rich, Adrienne. “Notes toward a Politics of Location”. U Blood, Bread and Poetry. London: Virago, 1984.

Stojanović, Dubravka, urednica srpskog izdanja serije. Istorijska čitanka 3: Balkanski ratovi. Beograd, 2005.

Yuval-Davis, Nira. Rod i nacija. S engleskog prevela Mirjana Paić Jurinić. Zagreb: Ženska infoteka, 2004). 

Šira literatura:

Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: „Devedesetčetvrta” i Žene u crnom, 1996.

Božić, Sofija. „Milica Tomić: stremljenje ka modernom”. U Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije. Prir. Latinka Perović. Beograd: Institut za noviju istoriju, 1998, 451-469.

Draškić, Marija, Popović-Obradović, Olga. „Pravni položaj žene prema Srpskom građanskom zakoniku (1844-1946)”. U Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije. Prir. Latinka Perović. Beograd: Institut za noviju istoriju, 1998, 11-25.

Drezgić, Rada. (Re)producing the nation: the politics of reproduction in Serbia in the 1980s and 1990s. Dostupno na: http://d-scholarship.pitt.edu/7702/1/drezgic_ETD2004.pdf.

Feinberg, Melissa. Elusive Equality. Gender, Citizenship, and the Limits of Democracy in Czechoslovakia, 1918-1950. University of Pittsburgh Press, 2006.

Mosse, George L. Nationalism and Sexuality: Middle-Class Morality and Sexual Norms in Modern Europe. The University of Wisconsin Press, 1985.

Offen, Karen. “Defining feminism: a comparative historical approach”. U Beyond Equality and Difference: Citizenship, feminist politics and female subjectivity. Ur. Gisela Bock, Susan James. London and New York: Routledge, 2005, 62-81.

Pateman, Carole. “Equality, difference, subordination: the politics of motherhood and women’s citizenship”. U Beyond Equality and Difference: Citizenship, feminist politics and female subjectivity. Ur. Gisela Bock, Susan James. London and New York: Routledge, 2005, 14-27.

Peković, Slobodanka. „Ženski časopisi u Srbiji na početku 20. veka”. Slavica tergesina, Trieste, 2004, broj 11-12, 123-137.

Perović, Latinka. „Modernost i patrijarhalnost kroz prizmu državnih institucija: Viša ženska škola (1863-1913)”. U Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka 2: Položaj žene kao merilo modernizacije. Prir. Latinka Perović. Beograd: Institut za noviju istoriju, 1998, 141-161.

Stolić, Ana. „Predgovor“ u Jaša Tomić. Uloga žene: feministička gledišta Jaše Tomića. Prir. Ana Stolić. Novi Sad: Prometej, 2006, 9-36.

Stolić, Ana. „Rodni odnosi u ʻcarstvu podeljenih sferaʼ“. U Privatni život kod Srba u devetnaestom veku. Prir. Ana Stolić i Nenad Makuljević. Beograd: Clio, 2006, 89-112.

Todorova, Marija. Imaginarni Balkan. Prevele s engleskog Dragana Starčević i Aleksandra Bajezetov-Vučen. Beograd: Biblioteka XX vek, 2006.

Todorović-Uzelac, Neda. Ženska štampa i kultura ženstvenosti. Beograd: Naučna knjiga, 1987.

Young, Robert J. C. Kolonijalna žudnja: hibridnost u teoriji, kulturi i rasi. Preveo s engleskog Davor Beganović. Beograd: Fabrika knjiga, 2012.

Ana Kolarić
Faculty of Philology
University of Belgrade

UDC: 305-055.2:316.75(497.11)"1921/1921"
050ŽENA(497.11)"1921/1921"

Original scientific article

“I wish I were a man!”: Analysis  of the Woman – Nation Relationship during and after the Wars in the Women’s Magazine Žena/The  Woman (1911-1921)

The essay analyzes the literary and non-literary articles published in the women’s magazine Žena/The Woman during the Balkan Wars and after the First World War. It examines different ways in which the magazine’s contributors described the role of women in those wars. Three key women’s roles are identified: an idealized woman, a nurse and a “delija girl“. The appropriation of the given and prescribed female roles was a crucial step towards women’s emancipation. After the First World War women demanded their political rights based on the fact that they had participated in the war and undertook all men’s work while men were in the battlefield.

Ključne reči:

woman and nation, the role of women in war, female solidarity, literary articles, magazine Žena/Woman.

Na početak stranice