Navigacija

Jelena Milinković
Filološki fakultet
Univerzitet u Beograd

UDK: 821.163.41.09-32 Janković M.
821.163.41.09-32 Sekulić I.
050ŽENA"1921"
050.488SRPSKI KNJIŽEVNI GLASNIK"1921"

Originalni naučni članak

Rat kao tema u srpskoj periodici i književnosti početkom XX veka - Žena, Srpski književni glasnik i ratna proza Milice Janković i Isidore Sekulić - 

Početak Prvog balkanskog rata u oktobru 1912. godine ujedno je bio i početak skoro neprekidnog šestogodišnjeg ratnog sukoba na Balkanu. Ovakva geopolitička situacija doprinela je promenama u srpskom književnom životu, koje su uočljive na dva plana: u književnim delima koja su nastajala tokom ratova i neposredno nakon njih i u periodici tog doba. Zbog toga ovaj rad ima dva dela. U prvom delu se analiziraju prvi ratni brojevi časopisa Žena i Srpski književni glasnik. Mesečnik Žena je uzet kao primer emancipatorsko-feminističkog lista, a Srpski književni glasnik je odabran kao glavni književni list epohe i regulator književnog (i društvenog) života prvih decenija XX veka. Kako bismo pokazali koliki preokret je doneo početak Prvog balkanskog rata, analizirali smo brojeve časopisa koji su objavljeni u novembru 1912. godine i kojima je intelektualna javnost prvo odgovorila na novonastale okolnosti. Na osnovu ovog istraživanja skicirali smo jedan deo preovlađujućih (političkih i kulturno-političkih) ideja u srpskom društvu toga doba. U drugom delu rada analizira se ratna proza odabranih autorki, zbirke pripovedaka Milice Janković Neznani junaci i Čekanje, kao i zbirka Iz prošlosti Isidore Sekulić, koje su pisane u periodu od 1912. do 1919. godine i objavljene neposredno nakon završetka Prvog svetskog rata. Zato što su one i odgovor na društvene okolnosti, ali i svojim idejnim slojem deo dominantnih ideološko-političkih strujanja tog vremena, ove zbirke pripovedaka se posmatraju kao značajan segment u opusu autorki, ali i kao doprinos društvenoj klimi opisanoj u prvom delu rada. Analizom se posebno ukazuje na poetičke specifičnosti književnica, na odabrani pristup ratnim temama, kao i na uočene tematsko-motivske sličnosti i razlike među autorkama. Kako odabrane zbirke pripovedaka do sada nisu bile u fokusu književnih istraživanja, rad predstavlja jedno od prvih savremenih tumačenja ovog dela opusa Milice Janković i Isidore Sekulić.

Ključne reči:

balkanski ratovi, Prvi svetski rat, Žena, Srpski književni glasnik, ratna proza, Milica Janković, Isidora Sekulić, ratna bolnica

Kiša, neprestano pada kiša. Očajno.
Dolaze glasovi, dolaze novine.
Milica Janković

Jesen, i život bez smisla...
Miloš Crnjanski

U periodu od oktobra 1912, pa do kraja 1918. godine, na događaje u srpskoj kulturi presudno je uticalo ratno okruženje. Za razliku od vremena Prvog svetskog rata kada nije funkcionisala izdavačka delatnost, privid uobičajenog književnog života održavan je tokom balkanskih ratova. Tok, ciljevi i ideologija Prvog balkanskog rata uslovili su promenu ideološko-političke osnove književnog života, što se odrazilo i na prirodu periodičkih priloga i na literaturu uopšte. Osobenosti i snaga „nacionalnog naboja“ koji tada zahvata srpsko društvo, njegovu kulturu i književnost, najbolje se uočava u dnevnoj štampi i periodici uopšte. Većina časopisa koji su bili aktivni u prvoj i početkom druge decenije XX veka nastavljaju kontinuirano da izlaze i tokom balkanskih ratova, međutim, njihova koncepcija i sadržaj se menjaju. Promene su znatne i u tekstovima društveno-političke tematike i u književnim prilozima.

Društvo postaje ratničko-oslobodilački-nacionalno orijentisano, a takve okolnosti profilišu javno delovanje svih činilaca zajednice, dovode do formiranja drugačijih društvenih uloga u njoj i zbog toga nužno utiču i na razumevanje rodnih uloga. Iako se rat smatrao prvenstveno „muškim poslom“, ratovi od 1912. do 1918. pokazali su koliko je važna uloga žene u takvim okolnostima. Balkanski ratovi su izveli ženu iz privatne sfere i kroz javnu delatnost, prevashodno preko posla bolničarke, dodelili joj funkciju koja nije samo javna već je i od strateške važnosti za funkcionisanje vojske u ratu. U Prvom svetskom ratu žene nisu bile samo bolničarke već su i aktivno učestvovale kao borci i postale dobitnice najvećih vojnih odlikovanja.2 Višestruke promene u percepciji i (samo)reprezentaciji ženskosti mogu se pratiti u različitim segmentima javnog delovanja. One su uočljive u književnim časopisima, emancipatorsko-feminističkim ženskim listovima i posebno u književnim delima autorki nastalim u ovom periodu.

Nove javne uloge koje su ratom zadobile, ali i opšta promena društvene klime uticala je i na književnost koju su žene stvarale u ovom periodu i koja se, takođe, može razumeti kao deo ženske (samo)reprezentacije. Naći adekvatan odgovor na dramatična društvena zbivanja bio je jedan od nužnih poslova intelektualaca/ki. Najaktivnije književnice tog vremena i nezobilazne figure srpskog književnog života, Isidora Sekulić i Milica Janković, dale su svaka svoj odgovor na ratno stanje. Obe autorke svoje prve zbirke štampaju usred ratnih godina (1913). Njihovi drugi radovi iz tog perioda pokazuju da su ratni sukobi uticali na izvesnu promenu pripovedačke paradigme debitantskih zbirki, posebno na njen tematski sloj (više nego jezičko-stilski), jer su obe autorke napravile zaokret i ka ratnim temama.

Kako je njihova delatnost, kao i celokupni društveno-književni život, neodvojiva od periodičke aktivnosti koja pokazuje opšte stanja duha u društvu, neophodno je prvo mapirati promene do kojih je došlo u nekim od reprezentativnih časopisa epohe i time definisati širi društveno-ideološki kontekst književnog delovanja.

Periodika u ratu: novembarski broj

Kako je periodika najdinamičniji oblik književnog delovanja, forma kojom se najbrže odgovara na promenjene društveno-političke okolnosti, zaokreti i promene u književnom životu izazvani ratom prvo su ostavili trag upravo u periodičkim publikacijama. Tokom 1912. i 1913. godine književna periodika funkcionisala je slično kao i u vremenu pre balkanskih ratova, a polovinom 1914. godine većina časopisa prestaje da izlazi. Najveći broj listova se obnavlja tokom i nakon 1920. godine kada dolazi do „normalizacije“ književnog života.3

U ovom radu su kao primeri za ilustraciju promena koje su krajem 1912. godine nastupile odabrana dva međusobno veoma različita časopisa: Žena i Srpski književni glasnik. Ova dva lista su uzeta jer predstavljaju dve najreprezentativnije serijske publikacije tog doba u dve oblasti: Žena u oblasti ženske emancipacije, a Srpski književni glasnik4 u polju književnosti. Takođe, list Žena je izlazio u Novom Sadu, dakle, na području koje je pripadalo Austrougarskoj monarhiji, pa urednička politika ovog lista pokazuje i specifičan odnos srpskog stanovništva severno od Save i Dunava prema ratu. U isti geografski prostor zaplete i junake svojih pripovedaka smešta i Isidora Sekulić, čija proza je, takođe, predmet ovog rada.

Brojevi oba lista, Žene i Srpskog književnog glasnika, koji su objavljeni neposredno nakon početka Prvog balkanskog rata ilustruju promenu dotadašnje uređivačke politike. Prvi balkanski rat počinje početkom oktobra 1912. godine, a oba časopisa svoje prve ratne brojeve objavljuju u novembru. S obzirom na to da su ove dve publikacije imale različitu prirodu i misiju, njihovi novembarski brojevi su na različitim nivoima, od pristupa, pa do kvaliteta priloga, značajno drugačiji. Kako ćemo pokazati, u pogledu promocije nacionalnih interesa i (samo)reprezentacije ženskosti, list Žena, uslovljen jasnom i neskrivenom političkom opredeljenošću uredništva,5 zadržao je i tokom ratova pragmatičan i aktivistički pristup, dok je Glasnik teorijski promišljao aktuelne društveno-političke okolnosti.

Žena u službi propagande

U srpskoj vojsci među komitama ima jedna ženskinja
J. T.

U novembarskom broju lista Žena uočljiv je zaokret i promena uredničke politike od emancipatorsko-feminističke ka nacionalno-oslobodilačkoj. Uloga žene u društvu ne promišlja se više dominantno u okvirima njenog doprinosa porodičnom životu, već u širem kontekstu gde ona postaje aktivna učesnica u oslobođenju nacije. Milica i Jaša Tomić, urednici lista,6 početkom Prvog balkanskog rata aktivno pristupaju novonastalim dešavanjima. Jaša Tomić odlazi na borbene položaje sa kojih redovno šalje priloge za list. Ovi tekstovi su u žanrovskom rasponu od dokumentarnih reportaža, pa do angažovanih beletrističkih, kvazidokumentarnih radova i svoju ulogu iscrpljuju u buđenju i jačanju nacionalne svesti. Milica Tomić odlazi u Beograd i posećuje vojne bolnice pišući reportaže o njima.7

Predratni oktobarski broj lista Žena bavio se temama koje su bile centralne za ovaj periodik8 i bio je posvećen emancipatorskoj misiji koja je definisana i realizovana u prethodne dve godine izlaženja. Koncepcija lista je podrazumevala dvostruki pristup informisanju i podučavanju žena, kroz neskriveno poučne tekstove i kroz, tzv. egzemplarnu književnost.9 Posledica promenjene uređivačke politike je redefinisanje koncepta časopisa. U novembarskom i narednim brojevima tematika je značajno promenjena, a njoj je podređena i struktura časopisa odakle se isključuju neke od stalnih rubrika i to prvenstveno one koje su posvećene vođenju domaćinstva, analizi porodičnih odnosa, higijeni i zdravlju.

Književni prilozi u listu se zadržavaju, ali se njihova tematika menja kako bi se uklopili u novu koncepciju časopisa, pa prve stranice novembarskog broja donose drugačije književne radove, čija uloga više nije da podučavaju o ženskom. Od novembarskog broja uspostavlja se dominacija rodoljubive poezije izraženog nacionalnog osećanja. Književni prilozi sada podučavaju o ljubavi prema naciji i intenziviraju osećanje srpskog nacionalnog ponosa tako što podsećaju na junake i junakinje srpske istorije i epike i pevaju o „svetoj kosovskoj zemlji“ i njenoj „osveti“. Prvi prilog novembarskog broja10 najavljuje jedinstvenu ideju i dominantan stilski registar. U tonu nacionalnog zanosa i romantizovane srpske prošlosti, kojim se otvara novembarski broj, piše se većina priloga u listu Žena sve do 1914. godine, kada list prestaje da izlazi.11 12

Neknjiževni prilozi većinom su koncipirani kao ratni izveštaji koji se pišu u žanrovskom rasponu od dokumentarnih reportaža sa ratišta i iz vojnih bolnica do fikcionalizovanih i kvazidokumentarnih priloga. Zajednička karakteristika predratnih i ratnih brojeva jeste isti pristup tematici i njena obrada. Kao i u slučaju emancipatorskog diskursa, i u ratničko-nacionalnom zadržavaju se egzemplarni, tendenciozni (književni) članci koji čine jedinstvenu ideološko-tematsku celinu sa ostalim prilozima broja. Kao što su se pitanja braka, ženskog političkog aktivizma i ženske uloge u društvu razmatrala i u književnim prilozima i u esejističko-dokumentarističkim tekstovima, kao i u kratkim vestima iz zemlje i sveta i savetodavnim beleškama, tako se i sada u svim prilozima u broju sprovodi ista politička i ideološka matrica.

Posebno su dragoceni za analizu tekstovi objavljeni u ratnim brojevima koji svedoče o nacionalnom osećanju prosrpski orijentisanih političkih frakcija u Vojvodini, ali i tekstovi o stanju na ratištu i u ratnim bolnicama, kao i oni o bolničarkama i novim muško-ženskim odnosima i ulogama. Za taj kontekst u novembarskom broju ilustrativni su članci „Pismo sa bojišta“13 i „Iz bolnice u bolnicu – Ranjenici“.14 Što se novih rodnih uloge tiče, prilozima ovog broja konstruiše se slika žene čija je uloga u ratu višestruka. Ona je i „zaštitnica“ muškarca, i ratnica, i bolničarka. Tako tekst „Pismo sa bojišta“ pisan u Skoplju 1912. godine počinje rečima: „...sad treba da pišem za Ženu o ženi iz logora. A logor to je svet u kome nema žena. Čudan je to svet. Muškarac treba da pokaže ne samo svoju hrabrost, on mora ne samo da gine za svetu misao, nego mora da pokaže i to, da mora biti bez žene.“15 Nakon toga autor nabraja koji su to poslovi koje muškarac mora da obavlja bez žene: „On kuva, pere, pa čak mora da drži u redu sam svoje stvari, i mora sam i da traži i dugme, kad ga zabaci, pa da vidite, čovek može čak i to.“16 Nakon ovog gotovo komičnog opisa tipičnih „ženskih“ poslova sledi egzaltirana analiza izveštača-naratora o tome što se i bez žene u svemu tome snašao, te kako mu je žao što nema ženâ da ga vide kako on može i takve poslove uspešno da obavlja. Uz sve ratne nedaće, koje se za razliku od pomenutih ovde ne analiziraju, znatan deo nelagodnosti stvara briga o ličnim stvarima i njihovo slaganje, briga o hrani, dugmadima i sličnim životnim trivijalnostima. Međutim, uloga žene se ovde ne završava. Žene su, smatra izveštač, u potpunosti shvatile istorijski trenutak u kome se Srbija nalazi, te svojim ponašanjem i stoičkim podnošenjem svih ratnih nevolja doprinose veličini istorijskih dana u kojima se Srbija nalazi, pa zbog toga snaga i hrabrost boraca proističe i iz snage njihovih majki, sestara, supruga koje su ih bez suza i sa ponosom pratile na bojište. Izveštač piše o bolničarkama, o humanim ženama koje usvajaju albansku decu koja ostaju bez porodica, a iznosi i podatke o položaju žena na području Stare Srbije koji je nepovoljniji nego u drugim delovima zemlje. Iz ovog (kvazi)epistolarnog izveštaja, vidljivo je da je razumevanje ženske uloge vrlo kompleksno: žena poseduje osobine u opsegu od sposobnosti da obavlja najbanalnije poslove, preko izuzetne humanosti i upornosti da sačuva dom, pa do izraženog majčinstva, koje je nadnacionalno. Na vrhu ove skale stoji značaj javnog ženskog poziva kakav je poziv bolničarke o čemu se piše sa posebnim poštovanjem. Ipak, kao i u ranijim brojevima lista Žena, i ovde se uloga žene uglavnom iscrpljuje u onome što se razume kao „kućni poslovi“, pa je ona prevashodno čuvarka kućnog praga, oslonac porodice, zaštitnica dece, figura bez koje muškarac ne može da razvija sopstvene sposobnosti. Potpuno drugačiju sliku nudi kraća priča Jaše Tomića iz istog broja „Četnik Sofronije“.17 Gotovo prisustvo groteske u čitalačkoj spoznaji da je četnik Sofronije iz naslova zapravo 20-godišnja komita18 i uvođenje ratnice kao nove ženske uloge, ovaj tekst svrstavaju u nezaobilazan materijal za analizu ratnog diskursa ovog lista.

Što se količine činjenica tiče, najdragoceniji prilog u novembarskom broju lista Žena je tekst Milice Tomić „Iz bolnice u bolnicu – Ranjenici“, reportaža o vojnim bolnicama u Beogradu i svedočanstvo o bolničkom životu iz ugla žene, gošće u tim ustanovama. Milica Tomić obilazi bolnice u Beogradu i pišući o četrnaest bolnica u kojima su ranjenici pokazuje stanje u njima. Pri tom ona ne propušta da pokaže kolika je uloga bolničarki u tom okruženju, kao i kolika je humanost donatorki i donatora koji pomažu funkcionisanje ovih ustanova.19 Dokumentarno prikazivanje bolničkog života obeleženo je nacionalno motivisanim uzbuđenjem pred „ranjenim sinovima srpskog naroda“ i ponosom zbog požrtvovanosti i humanosti koju žene pokazuju.

Ipak, u jednom delu ovog teksta vidljiva je, ne samo politička i nacionalno-afirmativna, već i negativno-propagandna tendencija časopisa Žena. Naime, list jasnog radikalskog političkog opredeljenja i čvrstih nacionalističkih pozicija, služio je snažnoj propagandnoj misiji koja je tokom balkanskih ratova postojala, a ticala se konstruisanja i održavanja predrasuda vezanih za Albance, koji se dosledno u najvećem delu srpske štampe nazivaju Arnautima i tendenciozno prikazuju. Kako Milan Miljković u analizi lista Ilustrovana ratna kronika zaključuje:

Iako u Kronici nema mnogo priloga koji direktno tematizuju pitanje distinktivnih obeležja albanskog nacionalnog mentaliteta, na prvom mestu mogu se izdvojiti tekstovi koji, u većoj ili manjoj meri, sadrže predstave o ratničkoj svireposti ili individualnoj i kolektivnoj krvoločnosti albanskog karaktera. Zbog naturalistički brutalnih opisa, hiperbolizovanih i grotesknih prizora, ovi prilozi, najčešće u vidu izveštaja sa ratišta, pažljivo odabranih i izmešanih sa drugim pseudodokumentarnim iskazima, proizvodili su jednu imaginarnu ali društveno-politički opasnu stvarnost u kojoj se albansko stanovništvo novoosvojenih krajeva antropološki diskvalifikovalo kao zajednica rasno predodređena ne samo da čini najbrutalnije zločine već i uživa u njima, o čemu je trebalo da 'svedoči' i odlomak iz knjige Marka Miljanova, izvučen iz prvobitnog konteksta i ideološki prekodiran u Kronici, 1. novembra 1912, u okviru teksta 'Zašto su Arnauti ubice – jedno psihološko objašnjenje –.'20

Kako su u bolnicama koje je Milica Tomić posetila ležali i turski i albanski ranjenici, možemo uporediti kako ove nacionalne predrasude i stereotipi funkcionišu i u ovom tekstu koji se inače bavi drugom tematikom i ima primarni cilj da pokaže atmosferu u vojnim bolnicama.

U jednoj sobi leže samo Arnauti. Skoro jeza da te uhvati kada gledaš u ta zverska lica – pravi divljaci. Ja mislim da se takvi ljudi ne mogu nikada ukrotiti. Jedna moja poznanica, koja je samnom bila, sa strahom je ušla u sobu. A kad smo izašli iz kuće, hvalila je Boga što je ostala živa. Kad se koji pokrenu i najmanje, ona je mislila: sad će skočiti da je zgrabi i udavi. Čudim se kako se moglo naći i jedno žensko lice, koje je pristalo da vrši bolničarsku dužnost kod ovog izmeta ljudskog. Naročito kad je moja poznanica čula da je baš u istoj sobi dan pre, jedan Arnautin hteo da odgrize prsi svojoj milosrdnoj sestri. Od tog doba osim bolničarki i bolničara u svakoj sobi po jedan vojnik stražari.21

Kao i u Ilustrovanoj ratnoj kronici, o kojoj piše Milan Miljković, albansko stanovništvo, tj. ranjenici albanske nacionalnosti prikazuju se kao krvoločni, gotovo zverski (ne)ljudi.

List Žena se, takođe, uključuje u matricu po kojoj postoje simpatije za turske zarobljenike i stanovništvo, dok se Albanci opisuju na prikazani način:

Odnos prema turskom stanovništvu, turskoj upravi i opštije, osmanskom nasleđu, bio je ambivalentan: i pored kritike i prezira prema tuđinskoj vlasti, bilo je tu nedvosmislenog poštovanja i nostalgično egzotičnog, orijentalističkog prikazivanja islamske kulture. S druge strane, predstave o kulturi, običajima i mentalitetu Albanaca bile su zastrašujuće negativne i konzistentne a u kontekstu beogradske Kronike, one su predstavljale manifestaciju difuznog preplitanja imperijalnog i balkanističkog diskursa.22

Milica Tomić piše pozitivno o turskim ranjenicima, gotovo da pokazuje sažaljenje, razgovara sa „inteligentnim“ turskim mladićem i poredi ih sa srpskim ranjenicima. Postojeće razumevanje, naklonost i simpatije prema turskim ranjenicima pojačavaju negativan govor kome se pribegava u prikazivanju albanskih ratnika.

Ovaj prilog ne samo da širi nacionalne stereotipe o albanskom stanovništvu, nego pokazuje u kojoj meri je propaganda već obavila svoj zadatak. Doživljaj koji posetiteljke imaju i priča o ranjeniku koji poput životinje pokušava da ujede bolničarku, „milosrdnu sestru“, uklapaju se u postojeći koncept o brutalnosti. Naime, Milici Tomić i njenoj prijateljici se ništa loše nije dogodilo u sobi sa albanskim ranjenicima, već one sa unapred formiranom idejom o zverskim licima, o njihovoj brutalnosti i nemoralu, sa formulisanim uvredama ulaze u prostoriju, tresu se od jeze i straha, iako za to konkretnih razloga nema. Takođe, najverovatnije je da kao Vojvođanke nisu dolazile u direktan, životni, realni kontakt sa albanskim stanovništvom, pa su njihovi stavovi direktna posledica usvojenih predrasuda, a ne iskustveno zasnovanog poznavanja. Tako se na ovom primeru jasno pokazuje snaga propagande koja je usvojena iz štampe, najuticajnijeg medija tog doba.

U slučaju časopisa Žena još je indikativnije širenje ovakve vrste propagande jer je list definisan kao „mesečni časopis za žene“, za razliku od, na primer, Ilustrovane ratne kronike koja je bila list posvećen ratu, te je takva vrsta propagande na tom mestu, uslovno rečeno, logičnija i razumljivija. Navedeni primeri pokazuju i koliki je zaokret napravljen u uređivačkoj politici lista Žena nakon početka ratnih sukoba, kada se časopis ne stavlja samo u službu jačanja nacionalnih osećanja i promovisanja nove ženske uloge u ratu, već postaje deo propagandne politike širenja i učvršćivanja nacionalnih stereotipa. Dakle, list koji se posvetio misiji menjanja društva i prevazilaženja ustaljenih stavova o ženskoj prirodi, njenim mogućnostima i sposobnostima, u promenjenim društveno-političkim okolnostima zapada u drugu vrstu propagandnog mišljenja.

Srpski književni glasnik: teoretizacija rata

Kada je o Srpskom književnom glasniku reč, princip uređivanja prvog ratnog broja veoma je sličan uređivanju novembarskog broja magazina Žena. I ovde se menja koncepcija časopisa: izostaju stalne rubike, tekstovi se ređaju jedan za drugim kao u tematskim brojevima, objavljeni književni prilozi su nacionalno i rodoljubivo intonirani, a neliterarni tekstovi kao temu imaju balkanske ratove. Novembarski broj otvara nepotpisani, nacionalnim ponosom i vojničkim uspesima nadahnut, tekst „Svetli dani“23 koji počinje rečima:

Nade koje su u vekovima tame i stradanja održavale Srpski Narod, snovi tolikih naraštaja srpskih, danas se uveliko ostvaruju. Za tri nedelje dana Stara Srbija i Severno Zapadna Maćedonija, drage zemlje naše slavne prošlosti, gde je svaki kamen za nas jedna istorijska uspomena, oslobođene su; ceo Balkan vraća se u ruke balkanskim narodima, i u rici topova i u rumeni požara odigrava se poslednji čin veličanstvene istorijske drame: borbe Evrope i Azije, civilizacije i varvarstva.24

Pored kolonijalnog razumevanja Azije kao varvarske, u tekstu je prisutan, u manjoj meri nego u Ženi, negativan diskurs o albanskom stanovništvu, pa se ono naziva „divlji Arnautluk“, konstatuje se da je nakon istorijskog udruživanja i sloge srpska vojska pregazila „arnautske divljake i turske varvare“.25 Tonom koji je obeležen nacionalnim ponosom zbog ratnih uspeha govori se o velikim pobedama srpske vojske i jedinstvu srpskog naroda. U takvom okruženju pred kraj teksta sagledava se i misija Srpskog književnog glasnika:

Ovi sveti i svetli dani, kada čovek oseća ponos i sreću što je Srbin i što pripada naraštaju koji izvodi tako ogromno delo, beleži i Srpski Književni Glasnik. On je postao u jednom mračnom i žalosnom dobu, kada je Srbija preživljavala teške dane i kada su slabi duhom i dušom padali u nemoćno očajanje. I onda su se oko ovog lista okupili ljudi koji su imali veru u Srbiju i srpski narod, i koji su to stalno i ubeđeno propovedali. Danas događaji su dali potvrde toj veri, i ona je zahvatila ceo naš svet, i postala opšta Srpska Vera.26

Misija Glasnika se definiše u nacionalno-oslobodilačkim okvirima, a novonastala dešavanja na Balkanu se razumeju i kao krunisanje ideje oko koje su se okupili intelektualci još pri osnivanju ovog lista. Ovde je vidljiva i sva političnost koju je prva serija Srpskog književnog glasnika imala i neskriveni nacionalni program koji je zastupan na stranicama ovog književnog lista.

Nakon nepotpisanog uvodnika, a čiji je autor Jovan Skerlić,27 u broju slede radovi Jovana Cvijića, Aleksandra Belića i Jevta Dedijera u kojima se sa različitih naučnih pozicija teoretizuju razlozi za rat i obrazlaže značaj koji prostor, tzv. Stare Srbije ima za Srbiju. Tako se u ovim tekstovima govori o istorijskom značaju tog dela zemlje, nasilnoj islamizaciji kojoj je bilo nužno pružiti otpor, ekonomskim razlozima za rat i neophodnom izlasku Srbije na more, kako bi kao centralna zemlja na Balkanu (p)ostala i vodeća ekonomska sila tog dela Evrope, zatim o jezičkim karakteristikama i značaju koji to područje ima, o demografskim karakteristikama i njihovim promenama kroz istoriju, o etnografskom, geopolitičkom i geografskom značaju. Takođe se objavljuju tekstovi stranaca, koji su ili nastali kao svedočanstva tokom rata ili su pogledi evropskih intelektualaca na Balkan pisani u prošlosti.28 Ovi tekstovi pružaju pogled sa strane i mogu se razumeti kao skiciranje evropskog razumevanja dešavanja na Balkanu.

Glasnik se i u prethodnim brojevima bavio političkim i nacionalnim pitanjima koja se uglavnom tiču područja Stare Srbije i to najčešće kroz stalnu rubriku Politički pregled i tekstove koje je pseudonimom Inostrani potpisivao Jovan M. Jovanović,29 te u tom smislu prvi novembarski broj ovog lista ne pravi onoliki tematsko-ideološki zaokret koliki je to u Ženi.30 Ipak, važno je primetiti da je broj objavljen nakon izbijanja Prvog balkanskog rata, prvi broj u dotadašnjoj istoriji Glasnika koji je u potpunosti posvećen jednoj temi. Sve ovo svedoči o veličini i stepenu dominacije ratne teme, kao i o važnosti koju je tome pridavalo uredništvo ovog primarno književnog lista.

Već naredni broj (16. novembar) postepeno vraća ustaljenu organizaciju članaka i stalne rubrike, a u odabiru književnih priloga uredištvo se ne rukovodi idejom da literarne radove treba staviti u službu političkog, nacionalnog, oslobodilačkog, već se njihov odabir vrši po estetsko-umetničkim kriterijumima. Ipak, i pored toga, primetan je veći broj književnih tekstova rodoljubivog sadržaja. U tom smislu se i za Glasnik period od novembra 1912. do poslednjeg broja u prvoj seriji ovog lista može uzeti kao specifičan periodizacijski okvir u kome je uređivačka politika u većoj meri podređena konkretnim društveno-istorijskim okolnostima i uslovljena ratnim okruženjem.

Period dva toka: knjiženstvo i „svetli dani“

Dok je mesečnik Žena nedvosmisleno propagirao nacionalnu ideologiju, a kao njen deo i nove rodne uloge u društvu, Srpski književni glasnik je na teorijskim osnovama obrazlagao razloge za rat i njegovu neophodnost. U oba slučaja rat se video kao ostvarenje viševekovnih srpskih nacionalnih ciljeva, a svi aspekti društvenog života posmatrali su se kao podređeni tom velikom zadatku. Književnost koja nastaje u tim „svetlim danima“ jednim svojim delom podržava shvatanja koja su afirmisana neknjiževnim prilozima periodike, pa se i u literarnim tekstovima rat razume kao izuzetno važan deo nacionalnog programa, njima se prikazuju nove društvene uloge, gde se kao najvažniji poziv muškarca doživljava uloga vojnika, a žene bolničarke. Književnost menja svoje teme, narativne zaplete, uvodi nove junake i junakinje i tako se i na tom polju ljudskog duha pokazuju potresi koji su zadesili društvo.

U ovom periodu nastaje i čuvena kritika knjige Isidore Sekulić Saputnici iz 1913. godine objavljena u Srpskom književnom glasniku gde je Jovan Skerlić optužio književnicu za neprimerenost teme, nedovoljan društveni angažman i odsustvo osećaja za istorijski trenutak u kome se zemlja nalazi, te je naglasio kako u atmosferi krvi i rata nikome nije stalo do priča o duboko intimnim i krajnje subjektivnim stanjima, kakvo je, na primer, glavobolja.31 Skerlićeva kritika pored toga što sugeriše poželjnu ulogu intelektualca/ke u društvu, ukazuje i na tematsko-stilski okvir u kome su delovale autorke tog vremena, a to je intimističko, ispovedno, sentimentalizovano pisanje. Zbog toga njegova ocena nije imala kratkoročno dejstvo negativne kritike jednog teksta, već je postala paradigmatična kada je reč o književnosti koju su pisale žene. Takvo pisanje o Isidori Sekulić doprinelo je formiranju simplifikovane polarizacije po kojoj su autorke okrenute subjektivnom i intimističkom, dok autori promišljaju šire društvene teme. Koliko je ovakvo razumevanje (ne)tačno mogu da pokažu književni radovi Milice Janković i Isidore Sekulić nastali u ratnom periodu.

Ove dve književnice su bile najproduktivnije autorke perioda od 1912. do 1920,32 i stalne saradnice Srpskog književnog glasnika. One tada objavljuju samostalne knjige i aktivno sarađuju sa časopisima, a o njihovim radovima se pišu kritički tekstovi. Početkom ratnog vremena, 1913. godine, obe autorke objavljuju debitantske i poetički izuzetno važne zbirke priča Ispovesti (Milica Janković) i Saputnici (Isidora Sekulić). Pomenuta Skerlićeva kritika je napisana povodom ovih knjiga, a zahvaljujući njima imena ovih književnica postaće nezaobilazan deo književnog života. Debitantske zbirke su, pored (de)stabilizacije položaja njihovih autorki u književnom životu, nagovestile tipološku liniju ženske proze koja se može pratiti i u narednim decenijama. Takođe, ove zbirke su u teorijsko-kritičkom proučavanju obe autorke privukle najviše pažnje, pa se i u savremenim proučavanjima njihovog stvaralaštva najčešće analiziraju.

Vreme objavljivanja ovih pripovedaka intimističke tematike i bogata recepcija koja ih prati čine da se stekne utisak kako su njihove autorke ostale izvan dominantnih ratno-nacionalnih tema tog vremena. Deo aktivnosti Milice Janković i Isidore Sekulić u periodici doprinosi ovakvom zaključku jer objavljeni radovi pokazuje da su obe književnice jednim delom svojih tekstova pisanim tokom rata tematsko-motivski ostajale u krugu ljubavnih, porodičnih i ličnih tema sa refleksivnim pristupom i sentimentalizovanom i patetizovanom naracijom. Na primer, već u prvom broju nakon ratnog novembarskog broja Srpskog književnog glasnika, Isidora Sekulić objavljuje dva teksta „Čežnja“33 i „Novembar“,34 koji se mogu svrstati u poetizovanu prozu i koji nemaju čvršće veze sa društveno-istorijskim dešavanjima niti se ona u njima reflektuju.35 Takođe, Milica Janković neposredno nakon rata u Glasniku i novoosnovanom časopisu Misao objavljuje priče kao što su „Moj otac“36 ili „Redom“.37

Sa druge strane, uočljivo je da su paralelno sa knjigama i pripovetkama refleksivno-intimističke narativnosti obe autorke u periodu oko balkanskih ratova i Prvog svetskog rata pisale priče i sa ratnom tematikom. U poslednjem broju Srpskog književnog glasnika za 1912. godinu Milica Janković objavljuje pripovetku „Rat“, koja se već naslovom, a posebno tematikom uključuje u ratnu prozu i predstavlja svojevrsnu najavu ratnih zbirki. Ova pripovetka je preštampana u zbirci Neznani junaci 1919. godine i, kako će dalja analiza pokazati, sadrži gotovo sve tematsko-motivske osobenosti ratne proze ove autorke, pa se u tom smislu može posmatrati kao paradigmatična za ovaj opus.38 Zbog takvih poetičkih osobenosti izuzetno je važno što je upravo ova priča objavljena u najvažnijem književnom glasilu epohe kakav je bio Glasnik. Takođe, pripovetke koje ova autorka objavljuje tokom 1918. i 1919. godine u listu Književni jug kao temu imaju narativne zaplete vezane za rat.39 Pripovetke iz ovog lista preštampane su u zbirci Čekanje 1920. godine. Isidora Sekulić u Glasniku ne objavljuje ratne priče, ali neposredno nakon rata 1919. godine štampa zbirku ratnih pripovedaka Iz prošlosti.

Bibliografija ovih autorki pokazuje da u njihovom radu u periodu od 1912. do 1920. godine postoje dve paralelne književne paradigme, pa se zbog toga ovaj period književne istorije, kada je o ženskoj književnosti reč, može označiti kao period dva toka, pod kojim podrazumevamo paralelno postojanje refleksivno-intimističke i ratne linije stvaralaštva.

Knjige objavljene tokom 1919. i 1920. godine materijalizuju rad autorki na dva pomenuta stvaralačka plana. Zahvaljujući dvostrukoj usmerenosti njihovog književnog interesovanja, obe autorke ostvaruju i kontinuitet sa debitantskim zbirkama i krugom pripovedaka oko njih, kao i tematsko-motivski diskontinuitet uvođenjem ratnih tema u idejni opseg sopstvenog stvaralaštva. U refleksivno-intimistički krug radova uključuju se romani Kaluđer iz Rusije (1918) i Pre sreće (1919) Milice Janković, kao i Đakon bogorodičine crkve (1919) Isidore Sekulić. Drugi deo njihovog stvaralaštva koji se oslanja na ratno iskustvo odnosi se na zbirke priča Neznani junaci (1919) i Čekanje (1920) Milice Janković i Iz prošlosti (1919) Isidore Sekulić. Sve tri ratne zbirke nastale su tokom rata i objavljene su neposredno nakon njega, a kako smo već pokazali, jedan broj ovih pripovedaka svoju premijeru imao je upravo u periodici tokom 1912, a naročito 1918. i 1919. godine. Za razliku od debitantskih zbirki koje imaju bogatu recepciju o ovim pripovetkama Milice Janković i Isidore Sekulić pisano je sporadično ili nije uopšte pisano.

Milica Janković: „Hoću da zabeležim istoriju jednog junaka koji neće ući u istoriju“

Ja se bojim, ja priznajem, ja se bojim...
Strašno je i ako pobedimo...
Milica Janković

Pripovetke u zbirci Milice Janković Neznani junaci posvećene su balkanskim ratovima. Od istorijskih događaja pominju se mobilizacija, Kumanovska i Bitoljska bitka, ali oni nisu centralna dešavanja u ovim pričama. Zbirku čine četiri pripovetke: naslovna „Neznani junaci“ i pripovetka „Rat“ tematizuju ratna dešavanja iz perspektive seoskog stanovništva, dok se pripovetka „Posle rata“ bavi povratkom vojske u Beograd i posledicama rata, a pripovetka „Kolera“ se pridružuje onom proznom korpusu ove autorke (ali i drugih književnika/ca međuratnog perioda) koji obrađuje temu bolesti. Ove četiri pripovetke daju svojevrsnu panoramu fenomena rata sa kojima se sreće običan čovek od njegovih početaka, pa do posledica u postratnom vremenu, a njima se ujedno skiciraju teme i najavljuju ideje oko kojih će autorka graditi pripovetke iz naredne zbirke Čekanje.

Radnja prve dve priče u zbirci Neznani junaci smeštena je na selo, što je jedan od čestih toposa proze Milice Janković. Sa sela je regrutovan najveći broj vojnika, pa se u ovim pričama prikazuju posledice koje je selo imalo zbog masovnog odlaska muškaraca u rat i napuštanja livada, njiva, domaćinstava, zbog čega su svi seoski poslovi ostali na ženama, deci, starima i bolesnima. U tom smislu se rodna jesen pretvara u krvavu, mučnu jesen u kojoj se poslovi obavljaju po inerciji i navici, dok su glavni događaji negde dalje, o njima se saznaje iz štampe, a njihove razmere se tek naslućuju. Zbog prirode odabranih događaja i likova, atmosfera iščekivanja i naslućivanja izdvaja se kao najčešći okvir unutar koga se smešta radnja ovih pripovedaka, a uzbuđenje, pomešano sa strahom i snažnim osećanjem neizvesnosti, kao i snažno osećanje tragizma glavni je korpus emocija u ovim pričama.

Naslovna i prva pripovetka zbirke donosi priču o Leni, majci koja iščekuje vesti od sina koji je mobilisan i odveden u rat. Čitava pripovetka je portret glavne junakinje, žene, seljanke, dovoljno pismene da može da čita novine, koja je proživela izuzetno težak život ispunjen različitim nevoljama, od zlostavljanja u detinjstvu, pa sve do lošeg braka sa mužem alkoholičarem i smrti dece. Ona je junakinja kojoj je rat došao kao još jedna nesreća u nizu. I pored svega Lena je ostala izuzetno snažna i odlučna žena, a njena veličina se ogleda u velikom požrtvovanju i želji da joj se deca i pored siromaštva i životnih nedaća školuju. Po načinu na koji je literarno izgrađena i po životnim stavovima koji su joj dodeljeni Lena podseća na Mionu, junakinju čuvene Glišićeve priče „Prva brazda“. I pored niza zamerki koje se mogu uputiti ovoj priči, a koje se prvenstveno odnose na previše kontrastirano slikanje likova i odnosa dobra i zla, pripovetka je u ratnom opusu Milice Janković izuzetno važna jer pokazuje koji je njen fokus u prikazivanju rata, a to je pripovedanje o slabijima, o ženama, deci, nemoćnima. Kako kasnije piše u priči „Čarape“ iz zbirke Čekanje, gde je junakinja takođe majka (ranjenog) vojnika:

Postoji negde nekakav rat o kome one ništa ne znaju, a koji ih je tako strahovito pogodio: uzeo im njega hranitelja, domaćina, sina, muža, oca, pa ne vraća. Zašto ne vraća? I hoće li ga ikad vratiti? One žive od nade i umiru od straha. One su pobledele i malaksale od čekanja i gorka im proja, koje jedino još u izobilju ima u njihovoj kući ... Dani idu i nižu mesece, a žene čekaju, suše se od brige, dete raste nada se ocu, a njega nema, ni glasa od njega.40

Ova slika predstavlja svojevrsnu eksplikaciju i dopunu jedne od scena iz pripovetke o Leni u kojoj dve žene nadvijene nad novinama čitaju vesti sa fronta nadajući se da će saznati ili barem naslutiti sudbinu svojih sinova:

Jedna izmiče novine i kroz naočari izdaleka čita, druga ih približuje svom jednom zdravom oku i obe nečujno šapuću nevine reči koje znače pokolj, krv, umiranje. I posle jedna drugoj prepričavaju šta su pročitale. (podvukla J.M)41

Konstatacija o nevinosti reči koje označavaju rat ukazuje na nemogućnost jezika da obuhvati sve aspekte onoga što rat sa sobom donosi, ali, takođe, i na nepotpuno razumevanje onoga što se događa. Junaci Milice Janković biće često suočeni sa nemogućnošću racionalne obrade onoga što percipiraju. Već sledećom pripovetkom u zbirci, koja je više nego indikativno naslovljena, „Rat“ i koja počinje rečenicom: „Rat je otpočeo. Rat je otpočeo! Šta znače te reči?“,42 autorka će pokušati da razjasni šta sve reč „rat“ nosi sa sobom.

Ova pripovetka se može uzeti kao nukleus ostalih priča o ratu ove autorke. U njoj su mapirane glavne teme kojima će se baviti i u ostalim pričama ove i naredne zbirke. Pripovetka „Rat“ nema glavnog junaka, već predstavlja svojevrsnu ratnu hroniku iz ugla posmatrača: počinje dolaskom pripovedačice u selo i njenim suočavanjem sa saznanjem da bez obzira na to što se nalazi u mestu u kome se rat ne vodi, njegovo prisustvo je sveobuhvatno i nezaobilazno. Pripovedačica se pojavljuje kao svedok događaja i života na selu u unutrašnjosti Srbije tokom Prvog balkanskog rata, a ova posmatračka pozicija jedna je od najčešćih koju zauzima naratorka u onim ratnim pripovetkama Milice Janković koje su ispripovedane u prvom licu i iz ugla žene. Spoznaja o ratu menja i seoski krajolik, pa jesenji pejzaži postaju zlokobni: „Vruća krv teče po polju, rumena lica blede, živa energija postaje mrtvom, najlepše misli umiru za trenut, ljubljeni čovek postaje leš...“43 ili kasnije: „Pada magla. I u tom sivom svetlom tonu, u magli i mesečini stoji selo i ima neki strašan izraz, nečeg izgubljenog, blesavog gotovo poludelog od straha i čekanja...“44

Naratorka, koju odlikuje niz autobiografskih podudarnosti sa životom Milice Janković, prisutna je kao jedna od junakinja. Ona je svedok događaja na selu, a njena uloga u narativnoj strukturi se dodatno kristališe tek pred kraj pripovetke kada iz pasivne posmatračke pozicije, nesrećna zbog uskraćenosti da delatno pomogne učesnicima rata, makar i kao bolničarka, odlučuje da piše i time dâ doprinos: „Pa ja mogu da radim nešto za ranjenike! Brzo, brzo hartiju i pero: hoću da pišem za ranjenike!....“45 Tako se čitava pripovetka, a po analogiji i sve ostale priče slične tematike, razotkriva kao svojevrsno svedočanstvo, spomenik u čast unesrećenima, poginulima i ranjenima.

Priču obeležava kolebanje između razumevanja razloga za rat i njegove svrsishodnosti i pacifističkog stava o besmislu ratovanja. Tako se smenjuju rečenice: „Zašto su ljudi dopustili rat? Zašto ne spreče? Zar pravo mora da se otme, zar krvlju da se plati?“,46 a nešto kasnije:

I u strah i bol meša se i jedno i drugo osećanje i druge misli: dakle, rat je neizbežno zlo, opšte zlo za opšte dobro; i ima nečeg lepog što blaži bole: ima priznanja, ima poštovanja, ima ljubavi, velike, bratske ljubavi prema mučeniku seljaku... I roptanje prestaje.47

U pripoveci „Rat“ nema onog bezuslovnog ushićenja i zanesenosti zbog ostvarenja nacionalnog programa i zbog pobeda koje se nižu jedna za drugom, a koje je vidljivo u tekstovima koji se objavljuju u periodici tog vremena i koje je i jedna od centralnih poruka ratne proze Isidore Sekulić. Dakle, iz pripovedaka Milice Janković dobijamo sasvim drugačiju sliku i razumevanje balkanskih sukoba, sliku koja je mnogo više okrenuta ka pojedincu, nego ka nacionalnom kolektivu i u kojoj je i dalje humanistički ideal o važnosti individue primaran. Zbog toga je svest o strašnim ratnim posledicama često snažnija nego radost zbog pobede:

Donose novine vesti; pobede, pobede, sjajne, velike! I odmah za pobedama dolaze ranjenici bez broja, dolaze, dolaze bez kraja. Strahota! (...) Žrtve, žrtve. Novine objavljuju pobedu za pobedom. Što više pobeda, to više žrtava. Umiru junaci, rađaju se bolovi. (...) Strašno, strašno! Bolnice pune. (...) A bolnice pune ljudi, nemoćnih, iskasapljenih, bednih, pune klonulih junaka. Bože, a tu skoro svi su oni bili zdravi i jaki i oduševljeni! Šta sad misle, sad kad su posle oduševljenja osetili bol od rana? Jao, kad pomile kljasti i bogalji!48 49

Pripovetkom „Rat“ skicirana je većina tema koje će Milica Janković obrađivati u svojoj ratnoj prozi: smisao ratovanja, stradanje žena, nova uloga žena kao bolničarki, tragedija ranjenih i bolesnih, patnja na selu, neizvesnost čekanja vesti, strah, ratna bolnica.

Većina pripovedaka u drugoj ratnoj zbirci Čekanje tematski su vezane za Prvi svetski rat, a u onim pripovetkama koje kao temu nemaju ratna dešavanja i njegove posledice i odjeke godine Prvog svetskog rata su deo hronotopa. I ovde se zadržava nastojanje Milice Janković da prikaže malog čoveka, pojedinca u službi kolektiva i (ne)vidljivost njegove tragedije u masovnom stradanju. O pisanju u vremenima u kojima je zavladalo stradanje i bolest, u kome su tela raskomadana na početku svoje pripovetke „Otac“ Milica Janković piše:

U ovo teško doba izgleda da su svi pisci zaćutali. Događaji govore. U ovo veliko doba junaštva i bolova ćute pisci bogati invencijom; istina je veća i neobičnija i od najveće mašte. Sve što se može to je prepisati događaje koji se oko nas dešavaju, zabeležiti ih da se ne izgube, ostaviti ih potomstvu kao građu.50

ili nešto kasnije u istoj pripoveci:

Pisati istoriju jednog čoveka, tragediju jednog života, izmišljati događaje jednog romana – kako je sve to sad ništavno! Dođite u našu bolnicu: svaka postelja jedna otvorena knjiga, svaki život istorija, svaki čovek tragedija. Otidite u jedan rov, – na jedno groblje, – ili na jedno polje posle bitke... Zagledajte u oči onima koji su još ostali živi... O, meni se čini da bih sada mogla biti ravnodušna da se sve knjige na svetu spale.51

Empirija je, smatra Milica Janković, dovoljno strašna i signifikantna da je dovoljno posmatrati je i zabeležiti. O neposrednosti pripovedanja, o „proživljenosti“ građe, čime se, pored ostalih distinkcija, odvaja od pripovedanja Isidore Sekulić, svedoči i u epilogu ove pripovetke kada piše:

Eto, to je prosta istorija kazana onako kako se dogodila. Čini mi se da bih posle, dok prežalim toga čoveka koji gotovo mene nije ni poznavao, mogla napisati o njemu vrlo lepu pripovetku. Pa ipak neću da odlažem. Jer mi izgleda da su ovi prosti događaji baš u svojoj svireposti lepi i uzvišeni i da omlaćen i burom skrhan jablan ne treba kititi veštačkim lišćem i cvećem. Neka ova mala istorija oca koji je primio smrt zato što je dao život ostane sasvim istinita i neka u svojoj goloj veličini i neulepšanom bolu uđe u ljudska srca...52

Priča „Spasioci“ ukršta dve teme govoreći o ranjeniku i o dezerterima. Kao jedna od najznačajnijih priča ratnog opusa ove autorke, ova pripovetka daje sliku nekadašnjeg seljaka, a sadašnjeg ratnika-ranjenika kome ni učešće u ratu ne može da dâ jasnu predstavu o tome šta rat zapravo jeste. Ovo je jedna od retkih priča u opusu Milice Janković čija je radnja smeštena direktno na bojište. Međutim, ni ovde nisu prikazani vojnički uspesi, već margina rata: ranjenik koji pokušava da se domogne vojničkog kampa jer je ostao daleko od svoje čete i dvojica dezertera koji ga slučajno nalaze i odnose u vojnu bazu. Izuzetno su upečatljive slike ranjenika na bojnom polju među mrtvim telima, kao i njegova unutrašnja borba za očuvanje razuma, a dezertiranje se ovde ne razume kao kukavički, nedostojanstveni i izdajnički postupak, već kao trenutna ljudska slabost koju je moguće prevazići ukoliko se vojnicima pruži druga šansa. Ova priča je veoma značajna za celokupnu ratnu poetiku jer dekonstruiše mit o svemoći i neustrašivosti srpskog ratnika, koji se gradio kako u periodici, tako i u prozi Isidore Sekulić. Ideje koje svojim pripovetkama zastupa Milica Janković u suprotnosti su sa idejnom osnovom niza tekstova u periodici koji u izveštajima sa ratnog polja govore o snazi, neustrašivosti i požrtvovanju srpskog ratnika i vojnika, ali i sa prozom Isidore Sekulić u kojoj junaci dominantno pozitivno gledaju na rat i vide ga kao ostvarenje sopstvenih ideala. Za razliku od takvih tekstova Milica Janković predstavlja ratnika kao čoveka sa svim slabostima koje se u vanrednom stanju, kakvo je rat, ispoljavaju, kao nekoga ko ne razume do kraja šta sukob u kome učestvuje znači.

Nevezano za njihov kvalitet, stilsku umešnost i veštinu izvođenja narativnih tokova, ove pripovetke pokazuju vrlo specifičan pristup odabranoj temi, koji pripovedanje Milice Janković čini distinktivnim (u odnosu na Isidoru Sekulić). Velikim bitkama, bojnom polju, mobilizaciji, vojnim četama, oficirima, junacima, hrabrim podvizima suprotstavljene su priče o „neznanim junacima“. Većina pripovedaka ove dve zbirke, a ne samo ona koja je tako naslovljena, donose razrešenje i odgovor na pitanje: ko su neznani junaci. To su oni nepoznati ljudi koji su podneli žrtvu za kolektivno dobro, ali će kao pojedinci zauvek ostati nepoznati i u istoriji nezabeleženi, oni koji su deo mase koja je stradala. Milica Janković sve svoje priče o ratu fokusira oko slabijih, malih ljudi, pa čak i kada su to vojnici, direktni učesnici u bitkama, ona piše o dezerterima, o ranjenima i bolesnima pokazujući veličinu žrtve njihovih (malih) života. Neznani junaci su, takođe, svi oni koji su ispratili muškarce u rat, majke, sestre, supruge, očevi, oni koji su ostali na margini rata, u njegovoj pozadini, ali kojima je život obeležen strahom, neizvesnošću i iščekivanjem pisama i vesti sa fronta.

I kada ne piše direktno o ratu, Milica Janković u zbirci Čekanje pripoveda o marginalizovanim ljudima, o prostorima u kojima dominiraju bolest i često neuspešna borba sa njom, o neobičnim i sumnjivim metodama lečenja uz pomoć kojih se zloupotrebljava ljudska slabost, o maloumnima, invalidima, bolesnima.53 U tom smislu najveći deo pripovedaka iz zbirke Čekanje kao temu ima rat ili njegove odjeke, a čak i one koje se bave drugim temama ne nude optimističan pogled na svet, već defetističko, rezignacijom obeleženo posmatranje sveukupne tragike života. U ovim zbirkama se, takođe, mogu izdvojiti teme i motivi iz priča koji se grupišu oko hronotopa vojne bolnice, što je velika tema južnoslovenskih literatura i svetske književnosti, a o čemu će biti reči u poglavlju ovog rada „Ratna bolnica“.

Isidora Sekulić: „Sinovi na frontu, otac u zatvoru“

I izgleda da je pitanje kako stojimo prema životu,
pitanje kako stojimo prema smrti.
Isidora Sekulić

Isidora Sekulić je ratnu prozu objavila u zbirci Iz prošlosti neposredno nakon završetka Prvog svetskog rata, 1919. godine u Sarajevu. Ove pripovetke su, sa pretpostavkom da autorki „po duhu ratna tematika sigurno nije bila bliska“54, tumačene kao dug angažovane intelektualke društvu, te da su nastale više iz moralno-patriotskih, a manje iz umetničkih pobuda,55 i da su napisane kao „svojevrstan 'obol' na Skerlićevu netaktičnu kritiku povodom njenih ranih radova.“56 Sa druge strane, ove pripovetke, kao i knjiga Zapisi o mome narodu, objavljena 1948. godine, nakon Drugog svetskog rata, pokazuju da ova autorka nije bila toliko daleko od nacionalno-istorijskih tema u svojoj prozi kako se to često u literaturi konstatuje.

Zbirka Iz prošlosti sadrži šest pripovedaka čija je radnja smeštena na početak XX veka i vezana je za događaje koji su prethodili Prvom svetskom ratu, gde je, tzv. Veliki rat u najvećem broju pripovedaka epilog ili okvir unutar koga se razrešavaju raniji sukobi i odnosi među ljudima. Za razliku od Milice Janković koja se bavi „malim“ ljudima i njihovim sudbinama, Isidora Sekulić bira takve sižee i likove preko kojih na simboličkom nivou želi da prikaže sudbinu srpskog naroda. Svaka od ovih priča, izuzev lirski intonirane proze „Vesnik“, ima epski zamah i tendenciju da obuhvati sveopšte istorijske procese. Zajednička karakteristika ovih pripovedaka je lociranost njihove radnje na prostor Vojvodine i u najvećem broju slučajeva junaci su pripadnici građanskog sloja, što je velika razlika u odnosu na Milicu Janković koja piše o Beogradu i unutrašnjosti centralne Srbije, a junaci uglavnom dolaze iz redova seoskog stanovništva. Specifičnost prostora, na kome je i sama Isidora Sekulić odrastala i gde se školovala, uticala je i na odabir tematike: međunacionalni odnosi srpskog i hrvatskog, tj. međureligijski odnosi pravoslavnog i katoličkog stanovništva, odnos austrougarske vlasti prema srpskom stanovništvu, kao i položaj srpskih porodica koje su razapete između administrativne vlasti države u kojoj žive i sopstvenog nacionalnog osećanja.

Junaci u ratnim pripovetkama Isidore Sekulić su dominatno muškarci i to često nosioci javnih funkcija poput oficira, sveštenika, advokata. Ženskih likova gotovo da nema, a izuzetak je nešto razrađeniji lik majke i supruge, gospođe Vidaković, iz poslednje priče u zbirci sa naslovom „Jedna noć na Slovenskom Jugu“. Međutim, čak je i ona koncipirana tako da bolje osvetljava unutrašnju dramu svog petogodišnjeg sina čiji se otac bori u austrijskoj vojsci, a deda ga podučava srpskom patriotizmu, nego sopstvenu intimu. Sve prikazane (tragične) sudbine izazvane ratom i specifičnim društveno-istorijskim prilikama u kojima su živeli Srbi u Austrougarskoj monarhiji izazvane su i podnete zarad srpstva i mitomanskih ideja koje izražen nacionalizam sa sobom nosi. Glavni junaci, obično udruženi u parovima kako bi bili međusobno kontrastirani, pre su nosioci ideja, nego psiholoških i drugih osobenih karakteristika, a preispitivanja smisla ratovanja nema. Rat jeste težak i zastrašujući, smatra autorka, jer se u njemu gine i jer predstavlja konačnu realizaciju vekovnog tragizma srpskih porodica izvan Srbije, ali je neohodan za ostvarenje nacionalnih ciljeva i zbog toga oko njegovog smisla nema dileme. Isidora Sekulić je u ovim pripovetkama daleko od pacifističko-humanističkog pogleda na svet koji dominira u ratnoj prozi Milice Janković, a mnogo bliža bezuslovnoj apoteozi ratničko-nacionalnog ideala koja je vidljiva u ratnim brojevima lista Žena i Srpskog književnog glasnika.

Osnovni sukob koji se varira u zbirci Neznani junaci događa se između (donedavno) bliskih ljudi: politika koja razdvaja komšije različite vere i nacionalnosti („Susedi“), braća koja se nalaze na suprotnim zaraćenim stranama i tragedija njihovih porodica („Šumanovići“, „Jedna noć na Slovenskom Jugu“), suprotstavljene sudbine prijatelja iz detinjstva koji su kontrastirani odnosom prema srpskom nacionalnom pitanju („Ka istom cilju“). Sve ove priče koncipirane su kao iscrpne hronike u kojima se daje istorija odnosa i pokazuje njihovo razrešenje u godinama rata, a kroz često visoko patetizovane i prenaglašeno retorične dijaloge i monologe junaka autorka definiše njihove stavove prema otadžbini, naciji, ratu. Slavica Garonja-Radovanac povodom ove zbirke pripovedaka ispravno zaključuje: „Ovo je apoteoza muškom principu koji do punog izražaja i značaja, dolazi u kriznim vremenima, u izvornoj muškoj delatnosti kao što je – rat.“57 Isidora Sekulić je propustila da vidi ono što Milica Janković u svojim pripovetkama odlično primećuje i prikazuje: tragediju malih ljudi koji upravo pred velikim idejama stradaju, nerazumevajući ih u potpunosti. Kod Isidore Sekulić čak i petogodišnje dete zna šta je rat, razlikuje oficirske činove, razume tragediju Srba severno od Save i Dunava i raspituje se za srpski zavet. Ipak, kada se izuzme sveukupni utisak i realizacija odabranih sižea, ratne pripovetke u zbirci Iz prošlosti svojim uvidima doprinose velikoj temi nekadašnjih jugoslovenskih književnosti, kakva je sudbina srpskog vojnika koji služi austrijskoj vojsci i tragizam različitih generacija takvih porodica, ili besmisao ratovanja hrvatskih vojnika u austrijskim trupama, koje je kao teme na velika vrata u južnoslovenske literature uveo Miloš Crnjanski, odnosno Miroslav Krleža.

Snaga pripovedanja Isidore Sekulić u ovim pripovetkama nalazi se u realizaciji pojedinih njihovih epizoda, a ne u nekoj od pripovedaka kao celini. To su, kao po pravilu, oni segmenti pripovedaka koji su udaljeniji od glavne intencije i koji iskoračuju u ono demonsko i htonsko koje rat sa sobom nosi i pojačava. U tom smislu posebno su upečatljive scene koje portretišu poludelog pesnika i skiciraju atmosferu u ratnoj bolnici u pripoveci „Oduženi dug“, kao i scene iz zatvora u pripoveci „Ka istom cilju“. Potencijal da bude duboko potresna ima i završna scena priče „Jedna noć na Slovenskom Jugu“ u kojoj se na bojnom polju sreću braća, pripadnici zaraćenih vojski, ali je ona opterećena povišenom retorikom u govoru njenih učesnika, gde se vera u nacionalno i svrsishodnost rata ne gubi ni pred umirućim bratom i gde kao i u ostalim pripovetkama izostaje ironijski otklon pripovedača.

Ratna bolnica

Dođite u našu bolnicu:
svaka postelja jedna otvorena knjiga,
svaki život istorija, svaki čovek tragedija.
Milica Janković

... nigdje čovjek ne može tako
da se oblati kao na frontu...
Miroslav Krleža

Ratna bolnica se javlja u nekoliko pripovedaka Milice Janković, u jednom delu kao sporedna tema i motiv („Rat“, „Spasioci“, „Kroz zaleđena polja“), a u nekoliko pripovedaka i kao centralno mesto dešavanja („Čarape“, „Regrut“). Sa temom ratne bolnice povezane su i pripovetke koje tematizuju bolest, i to one koje su karakteristične za Prvi svetski rat i predstavljaju jedno od njegovih obeležja kao što su tifus i kolera („Kolera“, „Otac“, „Majka“). Takođe, tema bolnice i odabir takvog narativnog prostora jedna je od retkih sličnosti između ratnih pripovedaka Milice Janković i Isidore Sekulić koja, takođe, u svojoj priči „Oduženi dug“ deo radnje smešta u bolnicu, i to onu za duševne bolesnike.

U pripoveci Milice Janković „Kroz zaleđena polja“, kojoj rat nije centralna tema, već je u drugom planu pripovedanja, autorka govori o putovanju glavne junakinje, ujedno i naratorke, kroz seoska polja, o neizvesnosti i tegobnosti tog putovanja, koje se odvija po zaleđenim, zavejanim i neuređenim seoskim putevima. Međutim, na simboličkom nivou, zbog stalnih reminiscencija na ratna dešavanja, zbog sporednih likova i pozadinskog plana priče gde su prisutni rat, vojni ranjenici i ratne bolnice, priča se može tumačiti kao simbolična priča o neizvesnosti, strahu, lutanju i nadanjima, o, selinovskom sintagmom nazvanom, putovanju nakraj noći, te predstavlja svojevrsnu parabolu ratnog iskustva. U ovoj priči jedno od opažanja odnosi se i na bolnicu i njene glavne junake: nemoćne muškarce i slabe žene u borbi protiv smrti.

Evo gimnazije. Osvetljeni svi prozori kao da je neka svečanost. Ti se još nisi rasanila: pa to je bolnica. Unutra su postelje i u njima ljudi koji pate i koji su videli velike stvari i užase života. Nemoćni leže junaci i osvajači i slabe žene moćno otimaju od smrti njihove skupe živote.58

U pripoveci „Spasioci“, o kojoj je već bilo reči, a koja obrađuje ne tako popularnu temu kao što je dezertiranje vojnika, bolnica se pojavljuje kao sporedni motiv i prostor u kome ranjenik na kraju priče završava, pa je bolnica ovde prikazana kao svetlo mesto u kontrastu sa užasom bojnog polja nakon bitke. Međutim, jedna od najpotresnijih slika bolnice i ranjenika data je u pripoveci Čarape:

Njegov krevet je bio do prozora i on je gledao svet kroz jednu malu rascvetalu breskvu. I taj spoljašnjni svet činio mu se mnogo lep. Zavideo je tim ljudima koji su se tiskali kroz ulice i borili za lični opstanak, on koji se sa svojim drugovima borio za opšti opstanak, i spasavao otadžbinu od smrti. Unutra je bio jad i beda: divovi su postali bogalji, spasioci otadžbine su ličili na prosjake. (podvukla J.M)59

Duboka tragedija koju ova slika nagoveštava razvija se daljim tokom radnje koja je koncentrisana oko glavne junakinje, majke vojnika, koja, kao i niz ženskih likova u prozi Milice Janković, dane provodi u strahu i neizvesnosti. Ona plete čarape za ranjenog sina, jedinog preživelog iz cele čete, a tek posetivši ga u vojnoj bolnici saznaje da su mu noge amputirane. U tom trenutku se razotkriva sva grotesknost situacije s početka pripovetke gde majka, seljanka, plete čarape za sina ne sluteći da: „njen lepi visoki sin sad je bio samo nakazni trup“60, a da se „lepe majčine čarape nepotrebne i kao postiđene valjaju (...) u prašini po podu.“61

Takođe, u pripoveci „Regrut“ prikazuje se surovost bolnice, kao i prezir prema bolesnima i ranjenima koji nisu bili u borbi, već su povrede zadobili na drugi način:

Na bojištu nesreće, užasi. (...) U bolnicu su stizali ranjenici, izdrpani, iskasapljeni, zarasli u kosu i prljavštinu. Izmučeni i zastrašeni neuspehom oni su se u bolničkim posteljama u toploj sobi osećali toliko srećni da su govorili da pristaju odmah da umru, samo da ne dočekaju... šta smo posle dočekali...62

U pripoveci „Rat“, za koju smo konstatovali da sadrži gotovo sve teme koje će Milica Janković razvijati u ostalim pričama, tema bolnice je, takođe, prisutna. Naratorka dobija pismo od prijateljice koja joj piše da je posetila rusku bolnicu:

Išla sam u rusku bolnicu. Tamo gde smo se pre nekoliko meseci peli da vidimo slike jugoslovenskih umetnika, sada se penjemo na prstima i govorimo šapatom: pred slikama koje su sad u istim onim sobama mora čovek da ćuti. Jedan izmučen i bled gleda me i govori: 'Da je koga da pomogne'. Ja ga savetujem da bude strpljiv i govorim mu o Bogu. Gde je Bog? I zašto je dopustio da se ovo dešava? Zašto u ovoj bolnici ima jedan ranjenik sa slomljenim rukama i nogama i isteranim okom?...

U bolnici najviše može da se uradi. Tu čovek potpuno iščezne kao jedinica...63

Pored zapažanja o gubitku individualnosti u bolnicama i konstatacije da tu žena može najviše da doprinese, ovaj odlomak je važan iz još jednog razloga. Naime, posebno je značajno ukrstiti na koji način o ovoj istoj bolici piše Milica Tomić. U tekstu „Iz bolnice u bolnicu – Ranjenici“, objavljenom u listu Žena, a o kome je bilo reči na početku rada, ona takođe opisuje rusku bolnicu. U njenoj deskripciji postoji niz paralela sa opisom Milice Janković: isti prostor, nekadašnja izložba slika, ranjenici, bolničarke. Međutim, njen doživljaj se, i po dominantom tonu i po onome što odabira da opiše i po zaključcima, suštinski razlikuje od predstavljanja iste ustanove koje nam nudi Milica Janković u svom fikcionalnom tekstu. M. Tomić na početku izveštaja konstatuje:

Ruska bolnica smeštena je u impozantnoj zgradi II. Gimnazije. Ona je jedna od najbolje uređenih bolnica. Tamo vlada najveća čistoća i red, što se uostalom može reći i o svim drugim bolnicama. Odmah na prvom koraku upadaju u oči bolničarke – Ruskinje, vrlo lepe i prijatne pojave. U toj bolnici ima ranjenika sa gotovo sviju važnijih bojišta: sa Kumanova, Bujanovca, velikog i malog Kosova, Rujna i Crnog vrha. Tu ima i težih ranjenika, ali su svi veseli. Na stepenicama sretamo ruske lekare, koji hitaju na posao. Svi visoki, krupni, plavi ljudi. (...) U velikoj dvorani, visokoj vidnoj gde sam pre 2-3 meseca gledala izložene slike bugarskih umetnika, slike ratne sa Šipke, sad ugledah opet ratnu sliku srpskih ranjenika. Nehotice zastadoh i protrljah oči, da li je to san ili java? Je li ova slika na platnu vešto izrađena, ili je zbilja; ovde leže junaci osvetnici Kosova-polja.(podvukla J.M)64

U tom tonu se nastavlja dalja reportaža u kojoj se kao glavni problemi gotovo (tragi)komično, bez očekivane ironije, opisuju trivijalni problemi u bolnici: vojnik koji ne želi da jede neoprano grožđe ili ranjeni vojnik koji nije dobro razumeo pitanje koje mu je postavljeno, pa se naljutio. Milica Tomić sa ushićenjem i egzaltacijom opisuje jedno turobno mesto kakva je ratna bolnica u kojoj, kako bi rekla Milica Janković, leže „kljasti i bogalji“ i gde je logičnije da pronalazimo defetizam, melanholiju, rezignaciju i zgađenost.65 U reportaži koja polaže na dokumentarno i što objektivnije prikazivanje, kao i što tačnije i istinitije svedočenje, M. Tomić u propagandnoj službi svog magazina sa neobičnom radošću i ushićenjem, skrivajući realne strahote ratnih povreda, prikazuje lepotu lekara i bolničarki, njihova lepa, mlada i zdrava tela, opremljenost bolnice i veselost ranjenika za koje tek usput konstatuje da su teško ranjeni. Govor o telima lekara, a ne bolesnika u zadatim okolnostima gotovo da predstavlja cinično pomeranje centra pažnje i preoketanje značenja. Tako umesto izdrpanih, iskasapljenih, zaraslih u kosu i prljavštinu vojnika, ranjenika zastrašenih neuspehom, divova koji su postali bogalji, oslobodilaca otadžbine koji će postati prosjaci, ratnika bez nogu, ruku i očiju, i svih ostalih unesrećenih ljudi koji usred „sveta koji izgleda kao da ga je Bog napustio“ „naseljavaju“ prozu Milice Janković, u dokumentarnom tekstu Milice Tomić srećemo jedre, lepe i zdrave bolničarke i lekare, kao i vesele i detinjski kapriciozne ranjenike, a umesto ćutanja i rezignacije, oduševljenje reporterke zbog ispunjenja kosovskog zaveta.

Komparacijom ovih tekstova pokazuje se da oni žanrovi koji bi trebalo da su dokument o jednom vremenu često daju manje tačnu i objektivnu sliku od umetničke, beletrističke priče, te da je lakše poverovati u slike iz vojnih bolnica koje nalazimo u pripovetkama Milice Janković i drugih autora i autorki koji su se ovom tematikom bavili, nego iz dokumentarističkih priloga štampe. Uz to se na još jednom primeru pokazuje da Milica Tomić zarad glavne ideje časopisa krivotvori i odabira najmanje verovatan ugao, kao i najmanje prigodan ton za prikazivanje događaja.

Ratna bolnica je jedna od dominantnih književnih tema kada je ratna, a posebno književnost o Prvom svetskom ratu u pitanju. Opredeljenošću za ovu temu Milica Janković se svrstava u grupu pisaca prve polovine XX veka koji su nezaobilazni kada je reč o literarizacije ratne traume. Po ovoj tematsko-motivskoj liniji njena proza se može komparirati sa prozom Dragiše Vasića, Miloša Crnjanskog ili Miroslava Krleže. Pa tako jedna od rečenica kojima Milica Janković opisuje ratno vreme: „Bio je rat i tifus, i kolera i glad“66 podseća na konstataciju napisanu povodom Krležine proze da su Evropom prikazanom u zbirci priča Hrvatski bog Mars rukovodila tri božanstva: kasarna, Biblija i sifilis.67 Za razliku od Milice Tomić koja sa vedrinom piše o ratnim bolnicama trudeći se da podrži nacionalni zanos, Milica Janković, poput velikih pisaca srpske i hrvatske književnosti, bira da govori o gotovo htonskoj, demonskoj, mračnoj, destruktivnoj, dehumanističkoj, razarajućoj prirodi rata, pa se tako i na njenu prozu može odnositi konstatacija:

Ako je rat znak sveopšte pomerenosti sveta, vreme kada se obrću njegovo lice i naličje, i kada na površinu izbija tamno, autodestruktivno, demonsko, htonsko, atavističko načelo postojanja, onda je bolnica crni talog te pomerenosti, sve najružnije i najtragičnije skupljeno na jednom mestu. Takav, emprijski „nametnut“ prostor naracije naselili su, svojom fikcijom, Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža i Dragiša Vasić.68

Doprinos ovom „crnom talogu“ daju i pripovetke o bolestima. Zbirka Neznani junaci zaključuje se kratkom pričom sa nazivom „Kolera“ i cela je posvećena ljudskoj borbi sa bolešću. Kao i u većini pripovedaka pripovedanje je u prvom licu, s tim što je ovde glas dat muškarcu, mladiću koji bolestan leži pod šatorom pred kraj Drugog balkanskog rata i razmišlja o povratku kući. Bolest je personifikovana, apostrofira se zamenicom „ona“ i prikazuje se kao nova neprijateljica vojske. U ovoj pripoveci je pripovedački vešto dočarano bolesničko bunilo koje podstiče sveža ratna sećanja i traume, sa kojima se mešaju slike porodice i kuće. Strah od smrti prisutan tokom rata sada je još prisutniji, ali je potpuno drugačije prirode, pa narator zaključuje:

Osećao sam da je ona druga što se krije iza kolere tu i da se nagla nad mene. Strah od kuršuma nije strah. Ovaj strah je pun nekog tajanstvenog užasa. Mogao bih reći da je ovo i duševni i fizički strah, a onaj od kuršuma samo fizički.69

Ovom pričom iz prve ratne zbirke najavljene su pripovetke kao što su „Otac“ i „Majka“ iz zbirke Čekanje, koje ukrštaju veliku temu bolesti tokom rata sa centralnom temom ove proze – kako rat preživljavaju oni koji nisu direktno u njemu. Pa tako u pripoveci „Otac“ glavni junak je otac koji se žrtvuje zbog bolesnog sina kako bi se i sam zarazio tifusom i stradao od njega, a u pripoveci „Majka“, pored opisivanja smrti izazvanih tifusom u porodici naslovne junakinje, data je i šira parabolična slika kojom je predstavljena masovnosti smrti i kojom je dočarano umnožavanje grobova u selu. Ove dve pripovetke, koje čine svojevrsni diptih i mogu se čitati kao gotovo ista priča ispripovedana iz dve različito fokalizovane perspektive, ocrtavaju način na koji ratna stradanja pogađaju porodicu, očeve, majke, one čija istorija neće ostati zabeležena, dakle, „neznane junake“, a što su, kako smo pokazali, centralna mesta ratne proze Milice Janković.

***

U društveno-istorijskom kontekstu koji su formirala gotovo neprekidna šestogodišnja ratna dešavanja na prostoru Balkana prvi odgovor, koji je intelektualni i književni deo društva dao, vidljiv je u najdinamičnijem prostoru javne delatnosti, u periodici, bilo dnevnoj, koja nije bila predmet ovog istraživanja, bilo aktivističko-emancipatorskoj za koju je kao primer uzet list Žena, bilo književnoj za koju je paradigmatičan Srpski književni glasnik. Ova dva periodika su sa jedne strane kreirali javno mnjenje, a sa druge strane pokazivali stavove iste te javnosti koja je u ratu, barem u prvim godinama, videla ostvarenje kako nacionalnih, tako i intelektualnih ambicija. Takođe, kao odgovor na surovu empiriju koju ovi periodici kontekstualizuju, nastao je poseban ogranak literature koja se odnosi na rat i koja se ratom bavi. Svoj doprinos, tzv. ratnoj prozi, kako smo pokazali, dale su i književnice za koje se obično misli da nisu promišljale tako „mušku“ temu kakva je ratna. Ipak, i pre nego što su pisci poput Miloša Crnjanskog, Miroslava Krleže, Rastka Petrovića ili Dragiše Vasića dali svoj izuzetan doprinos ovom korpusu dela, svoje ratne zbirke objavile su Milica Janković i Isidora Sekulić literarizujući u njima i one teme koje će i njihove muške kolege obrađivati. Međutim, kao što smo analizom pokazali, „ženski“ odgovor na rat i govor o njemu nije bio unison. Odabir tema, motiva, likova, narativnih i kompozicionih postupaka, toposa, kao i formulacija poruka i nosećih ideja posve je drugačije kod ove dve književnice, pa je tako Milica Janković na strani ljudskog koje je ugroženo, a Isidora Sekulić na strani nacionalnog kome je sve, pa i ljudsko, podređeno.


[1] Rad je nastao u okviru projekta br. 178029 Ministarstva za prosvetu i nauku Republike Srbije, Knjiženstvo, teorija i istorija književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine

[2] Najpoznatiji primeri su Engleskinja Flora Sends (Flora Sandes), Milunka Savić, Sofija Jovanović itd. Posebno je značajan podatak da su tokom Prvog svetskog rata samo Srbija i Rusija imale žene u svojim borbenim redovima, dok ostale države Evrope na takav korak još nisu bile spremne.

[3] Tada je obnovljen Srpski književni glasnik, u novembru 1919. je pokrenut časopis Misao, a 1921. godine obnovljen je i Letopis Matice srpske. Izuzetak je periodik Književni jug (ur. Niko Bartulović), pokrenut u januaru 1918. godine, dakle, pre završetka Prvog svetskog rata, a koji je značajan za „žensku“ ratnu književnost. Milica Janković je u ovom časopisu premijerno objavila nekoliko ratnih priča koje su kasnije postale deo zbirke Čekanje

[4] U radu će se ravnopravno koristiti pun naziv ovog časopisa i skraćeno Glasnik.

[5] Jaša Tomić je bio istaknuti politički prvak Srba u Ugarskoj i vođa Radikalne stranke.

[6] Jaša Tomić nije bio formalni urednik lista, ali je bio njegov stalni saradnik, obezbeđivao je listu političku (i finansijsku) nezavisnost i njegov uticaj na uređivanje je nesumnjiv, pa ga zbog toga zajedno sa Milicom Tomić posmatramo kao kourednika, posebno u ratnim brojevima.

[7] Snažno nacionalno osećanje koje dominira stranicama lista uslovljeno je i vojvođanskim iskustvom, tzv. „odvojenosti od matice“. Isidora Sekulić će o ovoj situaciji pisati u ratnim pričama i tako literarno uobličiti frustraciju vojvođanskih Srba i uslovljenost njihovog nacionalnog osećanja životom u Austrougarskoj monarhiji.

[8] Tema broja, kojoj su posvećena tri teksta, bilo je pitanje braka, zatim su tu saveti iz oblasti zdravstvene edukacije, kao i saveti za vođenje domaćinstva. Pored toga ovaj broj je otvoren prilozima o spomeniku Milici Stojadinović Srpkinji podignutom u Irigu: objavljena je fotografija spomenika, kao i tekst o njemu i pesma posvećena ovoj srpskoj pesnikinji. U broju je predstavljena poezija hrvatske pesnikinje Milke Pogačićke, a objavljeno je i nekoliko književnih tekstova kojima se promišlja uloga žene u društvu. Čitateljke se zahvaljujući ovim radovima i kroz fikcionalizovane priče podučavaju o pitanjima bračnog života i školovanja devojaka, o zloupotrebama siromašnih žena, kao i o položaju žena u društvu. Takođe, u stalnoj rubrici Razne beleške objavljuju se kratki članci koji se tiču aktivnosti žena u javnom životu i dobijanja prava glasa za žene u svetu, pa se tu nalaze tekstovi sa naslovima: „Žene u javnom životu“, „Pravo glasa ženskinju“, „Žena u Aziji“ i sl.

[9] O egzemplarnoj književnosti v. Stanislava Barać, „Prosvetiteljski diskurs lista Seljanka (1933–1935)“, u Tradicija prosvećenosti i prosvećivanja u srpskoj periodici. ur. Tatjana Jovićević, 357–381. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2012. i Jelena Milinković, „Između emancipacije i nacionalnog“, Knjiženstvo, br. 2, 2012, online, dostupno na http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=43.

[10] Reč je o pesmi „Petkovića majci“ koja počinje više nego indikativnim stihovima: „Raduj se, stara Jugovića Majko/ Vek evo tek što prošao je peti/ Otkako tvoji popadoše sinci/ Srbin se diže da Kosovo sveti“, v. J.Ž, „Petkovića majci“, u Žena, br. 11, 1912, str. 1.

[11] Nakon obnove 1918. Žena se vraća predratnoj emancipatorskoj uređivačkoj politici.

[12] Promena književne paradigme u ovom listuanalizirana je u prethodnom broju časopisa Knjiženstvo, a o književnim prilozima tokom rata piše Ana Kolarić u ovom broju, te se u ovom delu rada nećemo detaljnije zadržavati na ovoj vrsti priloga, v. Jelena Milinković, nav. tekst, i Ana Kolarić, „'Što nisam muško?!': predstave o vezi između žene i nacije u časopisu Žena u ratnim i poratnim godinama (1911-1921)“. Knjiženstvo, br. 3, 2013. u pripremi.

[13] „Pismo s bojišta“, u Žena, br. 11, 1912, str. 663–666.

[14] Milica Jaše Tomića, „Iz bolnice u bolnicu – Ranjenici“, u Žena, br. 11, 1912, str. 668–684.

[15] „Pismo s bojišta“, u Žena, br. 11, 1912, str. 663.

[16] Ibid, str. 663.

[17] Ana Kolarić analizira ovu priču sa stanovišta uvođenja novog modela žene koji, u korelaciji sa tematsko-motivskim korpusom narodne poezije, naziva delija devojka. Ana Kolarić, nav. tekst.

[18] Zbog izrazito muškog posla kojim se „bavi“, nisu mogli da je oslovljavaju ženskim imenom Sofija, već su joj drugovi ratnici dali muški ratnički pseudonim, četnik Sofronije.

[19] Takođe, Milica Tomić ostavlja dragocena svedočanstva o aktivnosti humanitarke Delfe Ivanić, slikarke Nadežde Petrović, kao i pesnikinje Jele Spasić, koje su bile angažovane kao bolničarke.

[20] Milan Miljković, „Kronika palanačkog sveta“, Beton, br. 136, 2013, online, dostupno na http://www.elektrobeton.net/mikser/kronika-palanackog-sveta/ (28. 10. 2013)

[21] Milica Jaše Tomića, nav. tekst, str 679.

[22] Milan Miljković, nav. tekst.

[23] „Svetli dani“, Srpski književni glasnik, knj. XXIX, br. 9, 1912, str. 641–648.

[24] Ibid, str. 641.

[25] Ibid, str. 644.

[26] Ibid, str. 647.

[27] Za razrešenje pseudonima vidi: dr Ljubica Đorđević, Bibliografija Srpskog književnog glasnika, Beograd: Narodna biblioteka Srbije, 1982, str. 964.

[28] Reč je o tekstovima čiji su autori Šarl Loazo, Đuzepe Garibaldi, Viktor Igo, Anatol Frans.

[29] Za razrešenje pseudonima v. dr. Ljubica Đorđević, nav. delo, str. 921.

[30] U brojevima koji prethode novembarskom broju objavljeni su tekstovi „Balkanska mobilizacija“ i „Počeci Balkanskog rata“ koji se direktno tiču teme kojoj je posvećen prvi ratni broj od 1. novembra 1912. godine

[31] Jovan Skerlić, „Dve ženske knjige“, u Srpski književni glasnik, knj. XXXI, br. 5, 1913, str. 379–391.

[32] Kao glavni periodizacijski okvir u ovom delu rada uzet je vremenski raspon od (novembra) 1912. do 1920. godine. Donja godina se posmatra kao okvirna zbog početka šestogodišnjeg ratnog perioda u Srbiji. Godina završetka Prvog svetskog rata nije uzeta kao gornja vremenska granica jer, kada je reč o književnosti koju pišu žene, dela uslovljena ratnim okruženjem nastaju tokom rata, a objavljuju se sve do 1920. godine. To je, takođe, i godina kada Milica Janković objavljuje zbirku ratnih priča Čekanje.

[33] Isidora Sekulić, „Čežnja“, Srpski književni glasnik, knj. XXIX, br. 10, 1912, str. 721–726.

[34] Isidora Sekulić, „Novembar“, Srpski književni glasnik, knj. XXIX, br. 10, 1912, str.743–744.

[35] Detaljnije o bibliografijama autorki na http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/sr/authors/milica-jankovic i http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/sr/authors/isidora-sekulic

[36] Milica Janković, „Moj otac“, Srpski književni glasnik, knj. 1, br. 7 i 8, 1920, str. 481–493 i 561–572.

[37] Milica Janković, „Redom“, Misao, br. 6 i 7, 1920, str. 426–435 i 515–523.

[38] O tome detaljnije u poglavlju ovog rada „Milica Janković: 'Hoću da zabeležim istoriju jednog junaka koji neće ući u istoriju'“

[39] Reč je o pripovetkama „Čekanje“, „Cveće“, „Invalid“, „Čarape“, „Veliko čekanje“, „Regrut“.

[40] Milica Janković, „Čarape“, u Čekanje, Beograd, Sarajevo: I. Đ. Đurđević, 1920, str. 191.

[41] Milica Janković, „Neznani junaci“, u Neznani junaci, Beograd: S. B. Cvijanović, 1919. str. 15.

[42] Milica Janković, „Rat“, u Neznani junaci, nav. izdanje, str. 48

[43] Ibid, str. 51–52.

[44] Ibid, str. 73.

[45] Ibid, str. 72.

[46] Ibid, str. 51.

[47] Ibid, str. 62.

[48] Ibid, str. 69–70.

[49] Naredna pripovetka u zbirci „Posle rata“ upravo pokazuje sudbinu onih koji su u ratu stradali, a o kojima država ne vodi dovoljno računa i ne pokazuje dovoljnu brigu, pa su ostavljeni da prose na ulicama Beograda.

[50] Milica Janković, „Otac“, u Čekanje, nav. izdanje, str. 125.

[51] Ibid, str. 126.

[52] Ibid, str. 135.

[53] Jedna od najupečatljivijih sudbina neinteligentne, slabomislene žene data je u nevešto naslovljenoj pripoveci „Nakaza“.

[54] Slavica Garonja-Radovanac, „Ratna proza Isidore Sekulić“, Isidorijana, br. 12–14, 2003–2008, str. 69.

[55] Ibid, str. 69–70.

[56] Ibid, str. 71.

[57] Ibid, str. 89.

[58] Milica Janković, „Kroz zaleđena polja“, u Čekanje, nav. izdanje, str. 57.

[59] Milica Janković, „Čarape“, u Čekanje, nav. izdanje, str. 189.

[60] Ibid, str. 197.

[61] Ibid, str. 198.

[62] Milica Janković, „Regrut“, u Čekanje, nav. izdanje, str. 209.

[63] Milica Janković, „Rat“, u Neznani junaci, nav. izdanje, str. 70–71.

[64] Milica Jaše Tomića, nav. tekst, str. 671–672.

[65] Mihajlo Pantić, Modernističko pripovedanje, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999, str. 234.

[66] Milica Janković, „Nakaza“, u Čekanje, nav. izdanje, str. 102.

[67] Mihajlo Pantić, nav. delo, str. 235.

[68] Ibid, str. 235.

[69] Milica Janković, „Kolera“, Neznani junaci, nav. izdanje, str. 94.

Literatura:

Barać, Stanislava. „Prosvetiteljski diskurs lista Seljanka (1933–1935)“. U Tradicija prosvećenosti i prosvećivanja u srpskoj periodici. ur. Tatjana Jovićević, 357–381. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2012.

Garonja-Radovanac, Slavica. „Ratna proza Isidore Sekulić“. Isidorijana. br. 12–14, 2003–2008: str.69–103.

Đorđević, dr Ljubica. Bibliografija Srpskog književnog glasnika. Beograd: Narodna biblioteka, 1982.

Žena, urednica Milica Jaše Tomić, Novi Sad, 1912–1918.

Janković, Milica. Neznani junaci. Beograd: S.B. Cvijanović, 1919.

Janković, Milica. Čekanje. Beograd, Sarajevo: I. Đ. Đurđević, 1920.

Kolarić, Ana. „'Što nisam muško?!': predstave o vezi između žene i nacije u časopisu Žena u ratnim i poratnim godinama (1911-1921). Knjiženstvo, br. 3, 2013. u pripremi.

Milinković, Jelena. „Između emancipacije i nacionalnog“, Knjiženstvo, br. 2, 2012, online, dostupno na http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=43.

Miljković, Milan. „Kronika palanačkog sveta“, Beton, br. 136, 2013, online, dostupno na http://www.elektrobeton.net/mikser/kronika-palanackog-sveta/

Pantić, Mihajlo, Modernističko pripovedanje. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1999.

Sekulić, Isidora. Iz prošlosti. Beograd, Sarajevo: I. Đ. Đurđević, 1918.

Srpski književni glasnik, urednik Jovan Skerlić, Beograd, 1912–1918.

Jelena Milinković
Faculty of Philology
University of Belgrade

UDC: 821.163.41.09-32 Janković M.
821.163.41.09-32 Sekulić I.
050ŽENA"1921"
050.488SRPSKI KNJIŽEVNI GLASNIK"1921"

Original scientific article

War as a Theme in Serbian Periodicals and Literature in the beginning of the XX century – Woman [Žena], Serbian Literary Gazette [Srpski književni glasnik] and war prose by Milica Jankovic and Isidora Sekulic –

This paper analyzes the war prose by Milica Jankovic and Isidora Sekulic: collections of short stories Unknown Heroes [Neznani junaci] and Waiting [Čekanje], and From the Past [Iz prošlosti]. These collections were written during the wars (1912 –1918) and published shortly after the end of the First World War. The paper points to the social climate and the major ideas that prevailed in the public opinion. The first part of this paper analyzes the war edition of the journal Women [Žena], which is taken as an example magazine with emancipatory feminist tendencies, and the war edition of the Serbian Literary Gazette [Srpski književni glasnik], which is chosen as the main literary magazine of that time. After mapping the concept of war editions of these magazines, this paper analyzes the war prose of selected female authors. It highlights the specific poetics of Milica Janković and Isidora Sekulić, as well as the differences between them.

Ključne reči:

woman and nation, the role of women in war, female solidarity, literary articles, magazine Žena/Woman

Na početak stranice