Tamara Butigan Vučaj, fotografija: Biljana Rakočević

Tamara Butigan Vučaj je načelnica Odeljenja za razvoj digitalne biblioteke i mikrofilmovanje Narodne biblioteke Srbije, nacionalna predstavnica Republike Srbije u konzorcijumu DARIAH-ERIC, https://www.dariah.eu/ i članica Saveta Evropeana mreže, https://pro.europeana.eu/person/tamara-butigan.

Vi se u središtu razvoja digitalizacije u nauci i kulturi u Srbiji. Šta je tačno Vaš zadatak u Narodnoj biblioteci Srbije?

Narodna biblioteka Srbije je otvorena za digitalnu transformaciju, a ja imam to preimućstvo da vodim odeljenje čiji je zadatak da je sprovodi na najočigledniji mogući način: da bibliotečke zbirke prenosi sa papira na ekran, u digitalni format. Ali, kako je digitalna transformacija proces koji prožima sve segmente rada jedne ustanove kulture kakva je Narodna biblioteka Srbije, usuđujem se da kažem da doživljavam kao svoj zadatak i da upravljanje, komunikaciju i diseminaciju rezultata učinim digitalnim, naravno u okvirima svojih ovlašćenja. U tome mi pomaže sada već petnaestogodišnje iskustvo iz evropskih organizacija i projekata, koji su svi bili tesno povezani sa digitalizacijom. Evropski projekti digitalizacije u kojima smo učestvovali u velikoj meri su smanjili inferiornost koju u načelu osećamo prema kolegama iz razvijenih zemalja. I ako se i to zadatkom može nazvati, mislim da smo to kaskanje za Evropom dosta smanjili, bar u segmentima kao što su metapodaci u digitalnoj biblioteci, gde uveliko primenjujemo evropske standarde.

Kako vidite osavremenjivanje pristupa građi: i njenom prikupljanju i čuvanju, kao i korišćenju, u NBS?

NBS jeste jedna od pionirskih ustanova kulture kada je digitalizacija u pitanju, ali prava digitalna transformacija je tek čeka. Ključna reč za osavremenjivanje pristupa građi jeste otvoreni pristup, što znači da je misija biblioteke da maksimalno otvori svoje zbirke za sve kategorije korisnika, a po mogućstvu i da ih ponudi u digitalnom formatu, naravno u skladu sa autorskim pravom. To pre svega znači da se građa treba najpre opisati, to jest, bibliografski obraditi, a taj proces za svu građu Narodne biblioteke Srbije još uvek nije okončan. Preduslov za digitalizaciju bilo kog izvora jeste kvalitetan opis, jer on pomaže u pretraživanju, pronalaženju, odabiru, a kasnije i u digitalnoj prezentaciji. Iz tog opisa mi crpemo metapodatke i dalje ih unapređujemo. Nikako ne smemo da zaboravimo da građa u digitalnom formatu treba da bude pretraživa ne samo po metapodacima već i po punom tekstu i to je ono na čemu ćemo raditi u vremenu koje dolazi. Prikupljanje građe, odnosno nabavka, kako mi to u bibliotekama kažemo, takođe treba da se odvija u digitalnom prostoru, i to ne samo u domenu pretraživanja i pronalaženja, već i kupovine, što sada nije slučaj. Kao primer dobre prakse navodim instituciju digitalnog obaveznog primerka za papirnu građu, koja je i dalje nedostižni standard za mnoge nacionalne biblioteke, a u NBS uspešno funkcioniše od 2011. godine. Čuvanje građe bilo bi značajno unapređeno uvođenjem sistema za identifikaciju iznošenja građe iz biblioteke, a digitalno očuvanje (digital preservation) za digitalne izvore proces je koji nas tek očekuje. Kada je korišćenje u pitanju, za mene je ključna reč ponovno korišćenje (re-use) građe i to snažno podržavam, posebno za delove fonda za koji je autorsko pravo isteklo. Uvek navodim primer Rijks muzeja u Amsterdamu, koji je zbog višegodišnje rekonstrukcije dugo bio zatvoren (baš kao i Narodna biblioteka Srbije od 2007. do 2011). Direktor ovog muzeja je odobrio korišćenje svih digitalizovanih muzejskih eksponata, tako da se Rembrantova Noćna straža može naći na odevnim predmetima, olovkama, kutijama, podmetačima. To, naravno, ume da sklizne u kič, ali ukoliko nam je važno da se građa koristi, to i nije tako važno.

Kako vidite međubibliotečku komunikaciju – sada i u idealnim uslovima digitalnog bibliotekarstva?

Međubibliotečka komunikacija je dijalektička kategorija – sada mislim na Srbiju. Postoji jedan vid imaginarnog rivalstva koje prerasta u realnu netrpeljivost među najvećim bibliotekama, što sve potiče od onih koji donose odluke. Mislim da to jeste razlog što je naše bibliotekarstvo objektivno slabo i kao profesija i kao najveća grana u kulturi. Sa druge strane, bibliotekari umeju da odlično sarađuju međusobno i to je izvor zadovoljstva u profesiji. Do sada se nije pojavio digitalni model bibliotekarstva koji će ljudsku sujetu i ličnu korist pojedinca potisnuti i promeniti. Digitalna transformacija je transparentnija i tu leži nada da će se ovaj problem možda manje ispoljavati u budućnosti. Kada je u pitanju međunarodna međubibliotečka komunikacija, stvari su drugačije. Digitalno bibliotekarstvo istinski povezuje i biblioteke i bibliotekare i ne zovu nas slučajno bibliotečkom „mafijom“.

Šta to znači?

Možda je trebalo da dodam smajli iza mafije. To znači da smo jako dobro povezani i da sarađujemo odlično, kao i da podržavamo jedni druge. Na primer, kada smo skenirali časopis Domaćica, bilo je dosta brojeva koje mi u NBS nismo imali, a želeli smo celovitu digitalnu zbirku. Bilo je dovoljno da pošaljem mejl i digitalizovani brojevi su stizali brzo i tačno. Sigurna sam da bi zvaničnim dopisima sve to bilo kudikamo sporije i komplikovanije.

Šta se danas mikrofilmuje?

To je dobro pitanje. Znamo da je zvanično mikrofilm i dalje najsigurniji medijum za trajno čuvanje, ali uprkos tome, mikrofilmovanje polako zamire i ustupa prostor digitalizaciji. To je očekivano, ali postoje i takozvani mikrofilm pisači koji digitalne kopije snimaju na mikrofilm. NBS nema ovu opremu, ali bi bilo dobro da je nabavi, tako da bi tačan odgovor na pitanje glasio: treba mikrofilmovati digitalne kopije.

Šta nama u Srbiji konzorcijum DARIAH-ERIC https://www.dariah.eu/ omogućava, a šta od nas zahteva?

DARIAH-ERIC (Digitalna istraživačka infrastruktura za umetnost i humanističke nauke, ili, jednostavno – Darija) jeste važan konzorcijum Evropske komisije: to je jedna od 23 istraživačke strukture koje trasiraju razvoj evropske nauke. U svim zemljama članicama Evropske unije, u ministarstvima za nauku postoje kancelarije koje koordiniraju učešće svojih istraživača u ovim konzorcijumima. Srbija je jedina članica Darije koja ne pripada Evropskoj uniji, a uz to je i osnivačka članica ovog konzorcijuma. Sticajem okolnosti, institucionalni predstavnik Srbije u ovom telu je Ministarstvo kulture i informisanja, pa je na taj način izmešteno i težište nacionalnog ogranka Darije. Jasno je da nam ovo članstvo omogućava komunikaciju i učešće u projektima i radnim grupama evropskog konzorcijuma, kao i korišćenje digitalnih alata koje su razvile druge zemlje članice. Od nas se zahteva da članstvo svake godine opravdamo finansijskim i nefinansijskom učešćem. Finansijsko učešće iznosi oko 2.500 evra (računa se u odnosu na nacionalni BDP), i to reguliše Ministarstvo kulture i informisanja. Nefinansijsko učešće se ostvaruje konkretnim rezultatima u digitalnoj humanistici, najčešće postignutim kroz projekte u kojima učestvuju naše ustanove i organizacije civilnog sektora. Kao nacionalna predstavnica Republike Srbije u ovom konzorcijumu, tvrdim da svaka zemlja ima svoju jedinstvenu mapu puta, kako se to sada kaže, to jest, da ne postoji samo jedan model za sve zemlje. Razvojni put najviše zavisi od ljudi koji su uključeno u implementaciju ove strukture na nacionalnom nivou. Vlada Republike Srbije zvanično je podržala članstvo u Konzorcijumu što nas čini odgovornim da je što više približimo istraživačkoj zajednici i pospešimo saradnju na polju digitalne humanistike i umetnosti.

Početkom godine gostovali ste na Filološkom fakultetu u okviru Knjiženstva i predstavili projekat Evropeana. Da li možete da povežete ono što radimo na Knjiženstvu sa evropskim projektom digitalizovanja istorijskog i kulturnog materijala?

Knjiženstvo je projekat digitalne humanistike i sigurna sam da bi kroz evropsku Dariju mogao da se još više obogati i unapredi. Evropeana je jedan ekosistem, dakle nije samo portal koji pruža pristup digitalnom kulturnom nasleđu (preko 50 miliona digitalnih objekata iz više od 3500 biblioteka, arhiva, muzeja i galerija), već je i ogromna zajednica ljudi iz sektora kulture, IT-a, obrazovanja, istraživanja i virtuelni prostor za učenje, razmenu ideja i promociju digitalnog kulturnog nasleđa. Članice i članovi projekta Knjiženstvo bi pre svega mogli da se učlane u istraživačku zajednicu Evropeane, a takođe i da sarađuju pisanjem za blog Evropeane i na taj način doprinesu promociji istorije ženskog pisanja i delovanja u Srbiji. A da smo se ranije srele, mogli biste da pomognete i u izradi velike Evropeanine izložbe 2019. godine na temu žena pionirki u umetnosti, nauci i društvu, https://www.europeana.eu/en/exhibitions/pioneers. Uz Mariju Kiri, Doru Gabe, Madam de Stal, naša Jelena Dimitrijević sasvim bi se lepo uklopila. Sinergija između Knjiženstva i NBS, tačnije, njenog odeljenja za digitalizaciju, prirodna je i poželjna. Pomenula bih ovde i digitalizaciju časopisa Ženski pokret, u partnerstvu sa Institutom za književnost i umetnost, koji je pretraživ po punom tekstu na nacionalnom portalu pretražive periodike: pretraživa.srb, a postoji i u Digitalnoj NBS i na portalu Evropeane. Časopis Domaćica je takođe digitalizovan u celini, i nastavićemo u tom pravcu.

Narodna biblioteka Srbije je uz podršku Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji uspostavila softversku infrastrukturu za agregaciju metapodataka, što je direktan kanal za uključivanje digitalnih zbirki iz Srbije u Evropeanu. Samo ograničeni kadrovski potencijali u odeljenju digitalizacije sprečavaju nas da uključimo više digitalnog sadržaja iz Srbije na ovaj evropski portal.

Kako vidite uticaj pandemije na razvoj digitalnog sektora u humanistici i kulturi?

Pandemija je ubrzala ono što je već počelo, a to je digitalna transformacija i primena veštačke inteligencije u svim oblastima, pa i u humanistici i kulturi. Zahvalna sam što sam uključena u evropske inicijative, koje pandemiju prepoznaju kao priliku za razvoj i pozitivno delovanje. Ne znam koliko puta sam čula na vebinarima tokom pandemije Čerčilov citat: Never let a good crisis go to waste! Tokom juna meseca, sa velikim zadovoljstvom učestvovala sam u tronedeljnoj radionici o uticaju pandemije na digitalnu transformaciju. Radionicu je organizovala Evropeana, a vodili su je vodeći stručnjaci specijalizovani za oblast digitalne transformacije. Imali smo desetak zadatih tema kao što je nova perspektiva digitalnog, prevazilaženje digitalnog jaza, prostor za inovacije i eksperimentisanje, a tome smo dodali i neke nove kao što su kultura rada od kuće, preispitivanje fizičkih sastanaka, odnos sektora kulture prema pokretu Black Lives Matter. To promišljanje situacije u kojoj smo se našli je ipak prvi korak ka konkretnoj promeni, što nedostaje u našoj zemlji. Smatram da naša kultura nije otvorila valjanu debatu o vlastitoj budućnosti u vreme pandemije. A ako postoji konstanta u vremenu u kome živimo, to je promena, koja opet zahteva spremnost i prilagodljivost. I tu će humanistika bolje proći od kulture, jer je istraživačka zajednica fleksibilnija od zajednice stručnjaka u kulturi.

Studirali ste Elektrotehnički fakultet koji je dugo važio kao „muški fakultet”. Kako vidite ovo uverenje – iz perspektive vremena u kom ste studirali i iz sadašnje perspektive stručnjakinje za IT?

Nijednog trenutka se nisam pokajala što sam upisala i vrlo uspešno završila ovaj fakultet, jer mi je dao širinu i naučio me da razmišljam. Inženjersko obrazovanje, za razliku od drugih, mnogo više osposobljava za povezivanje teorije i prakse i kreiranje algoritama za praktično rešavanje problema. Volim da verujem da sam time bar delimično ovladala. A takođe se nisam pokajala što radim ovaj beskrajno zanimljiv posao, u kome i dan-danas pronalazim izazove. U mojoj familiji je ETF neka vrsta tradicije, bar od generacija koje se fakultetski obrazuju. Vama ću otkriti da sam pored ove tradicije imala jak feministički motiv da odaberem baš ETF, a nije da nisam razmišljala o Filološkom fakultetu i studiranju francuskog jezika. Naime, htela sam da budem finansijski nezavisna, a to je devedesetih godina kada sam studirala bio jedan od retkih fakulteta koji je nešto tako mogao da garantuje. U vreme kada sam studirala, ETF već nije bio „muški fakultet”, devojaka je bilo nešto manje od polovine ukupnog broja upisanih studenata, a verujem da smo u velikom broju i diplomirale. Sećam se mizogine dosetke, koju mi je ispričao tada asistent, dr Zoran Radaković: „Koja je razlika između žene inženjera i morskog praseta? Pa nikakva, nit’ je morsko nit’ je prase...” To me nije povredilo, naprotiv samo mi je bilo smešno i često to i sama govorim, a verujem da je to i bila namera asistenta. Kratko sam radila pravi inženjerski posao jer me je život odveo najpre u prosvetu, a zatim u kulturu. To mi možda ne daje puno pravo da sudim o ženama inženjerima, ali znam da mnoge moje koleginice inženjerski posao rade jednako dobro kao muškarci i mislim da tu ima sve manje razlika. Ono što je moguće jeste da se žene sa završenim inženjerskim fakultetima lakše odlučuju za kompromis u nekoj drugoj branši, što ih ne čini manje inženjerima. I na kraju, sebe ne smatram IT stručnjakinjom, više volim da kažem da sam digitalni bibliotekar ili rodno ispravnije: digitalna bibliotekarka.