Тамара Бутиган Вучај, фотографија: Биљана Ракочевић

Тамара Бутиган Вучај је начелница Одељења за развој дигиталне библиотеке и микрофилмовање Народне библиотеке Србије, национална представница Републике Србије у конзорцијуму DARIAH-ERIC, https://www.dariah.eu/ и чланица Савета Европеана мреже, https://pro.europeana.eu/person/tamara-butigan.

Ви се у средишту развоја дигитализације у науци и култури у Србији. Шта је тачно Ваш задатак у Народној библиотеци Србије?

Народна библиотека Србије је отворена за дигиталну трансформацију, а ја имам то преимућство да водим одељење чији је задатак да је спроводи на најочигледнији могући начин: да библиотечке збирке преноси са папира на екран, у дигитални формат. Али, како је дигитална трансформација процес који прожима све сегменте рада једне установе културе каква је Народна библиотека Србије, усуђујем се да кажем да доживљавам као свој задатак и да управљање, комуникацију и дисеминацију резултата учиним дигиталним, наравно у оквирима својих овлашћења. У томе ми помаже сада већ петнаестогодишње искуство из европских организација и пројеката, који су сви били тесно повезани са дигитализацијом. Европски пројекти дигитализације у којима смо учествовали у великој мери су смањили инфериорност коју у начелу осећамо према колегама из развијених земаља. И ако се и то задатком може назвати, мислим да смо то каскање за Европом доста смањили, бар у сегментима као што су метаподаци у дигиталној библиотеци, где увелико примењујемо европске стандарде.

Како видите осавремењивање приступа грађи: и њеном прикупљању и чувању, као и коришћењу, у НБС?

НБС јесте једна од пионирских установа културе када је дигитализација у питању, али права дигитална трансформација је тек чека. Кључна реч за осавремењивање приступа грађи јесте отворени приступ, што значи да је мисија библиотеке да максимално отвори своје збирке за све категорије корисника, а по могућству и да их понуди у дигиталном формату, наравно у складу са ауторским правом. То пре свега значи да се грађа треба најпре описати, то јест, библиографски обрадити, а тај процес за сву грађу Народне библиотеке Србије још увек није окончан. Предуслов за дигитализацију било ког извора јесте квалитетан опис, јер он помаже у претраживању, проналажењу, одабиру, а касније и у дигиталној презентацији. Из тог описа ми црпемо метаподатке и даље их унапређујемо. Никако не смемо да заборавимо да грађа у дигиталном формату треба да буде претражива не само по метаподацима већ и по пуном тексту и то је оно на чему ћемо радити у времену које долази. Прикупљање грађе, односно набавка, како ми то у библиотекама кажемо, такође треба да се одвија у дигиталном простору, и то не само у домену претраживања и проналажења, већ и куповине, што сада није случај. Као пример добре праксе наводим институцију дигиталног обавезног примерка за папирну грађу, која је и даље недостижни стандард за многе националне библиотеке, а у НБС успешно функционише од 2011. године. Чување грађе било би значајно унапређено увођењем система за идентификацију изношења грађе из библиотеке, а дигитално очување (digital preservation) за дигиталне изворе процес је који нас тек очекује. Када је коришћење у питању, за мене је кључна реч поновно коришћење (re-use) грађе и то снажно подржавам, посебно за делове фонда за који је ауторско право истекло. Увек наводим пример Ријкс музеја у Амстердаму, који је због вишегодишње реконструкције дуго био затворен (баш као и Народна библиотека Србије од 2007. до 2011). Директор овог музеја је одобрио коришћење свих дигитализованих музејских експоната, тако да се Рембрантова Ноћна стража може наћи на одевним предметима, оловкама, кутијама, подметачима. То, наравно, уме да склизне у кич, али уколико нам је важно да се грађа користи, то и није тако важно.

Како видите међубиблиотечку комуникацију – сада и у идеалним условима дигиталног библиотекарства?

Међубиблиотечка комуникација је дијалектичка категорија – сада мислим на Србију. Постоји један вид имагинарног ривалства које прераста у реалну нетрпељивост међу највећим библиотекама, што све потиче од оних који доносе одлуке. Мислим да то јесте разлог што је наше библиотекарство објективно слабо и као професија и као највећа грана у култури. Са друге стране, библиотекари умеју да одлично сарађују међусобно и то је извор задовољства у професији. До сада се није појавио дигитални модел библиотекарства који ће људску сујету и личну корист појединца потиснути и променити. Дигитална трансформација је транспарентнија и ту лежи нада да ће се овај проблем можда мање испољавати у будућности. Када је у питању међународна међубиблиотечка комуникација, ствари су другачије. Дигитално библиотекарство истински повезује и библиотеке и библиотекаре и не зову нас случајно библиотечком „мафијом“.

Шта то значи?

Можда је требало да додам смајли иза мафије. То значи да смо јако добро повезани и да сарађујемо одлично, као и да подржавамо једни друге. На пример, када смо скенирали часопис Домаћица, било је доста бројева које ми у НБС нисмо имали, а желели смо целовиту дигиталну збирку. Било је довољно да пошаљем мејл и дигитализовани бројеви су стизали брзо и тачно. Сигурна сам да би званичним дописима све то било кудикамо спорије и компликованије.

Шта се данас микрофилмује?

То је добро питање. Знамо да је званично микрофилм и даље најсигурнији медијум за трајно чување, али упркос томе, микрофилмовање полако замире и уступа простор дигитализацији. То је очекивано, али постоје и такозвани микрофилм писачи који дигиталне копије снимају на микрофилм. НБС нема ову опрему, али би било добро да је набави, тако да би тачан одговор на питање гласио: треба микрофилмовати дигиталне копије.

Шта нама у Србији конзорцијум DARIAH-ERIC https://www.dariah.eu/ омогућава, а шта од нас захтева?

DARIAH-ERIC (Дигитална истраживачка инфраструктура за уметност и хуманистичке науке, или, једноставно – Дарија) јесте важан конзорцијум Eвропске комисије: то је једна од 23 истраживачке структуре које трасирају развој европске науке. У свим земљама чланицама Европске уније, у министарствима за науку постоје канцеларије које координирају учешће својих истраживача у овим конзорцијумима. Србија је једина чланица Дарије која не припада Европској унији, а уз то је и оснивачка чланица овог конзорцијума. Стицајем околности, институционални представник Србије у овом телу је Министарство културе и информисања, па је на тај начин измештено и тежиште националног огранка Дарије. Јасно је да нам ово чланство омогућава комуникацију и учешће у пројектима и радним групама европског конзорцијума, као и коришћење дигиталних алата које су развиле друге земље чланице. Од нас се захтева да чланство сваке године оправдамо финансијским и нефинансијском учешћем. Финансијско учешће износи око 2.500 евра (рачуна се у односу на национални БДП), и то регулише Министарство културе и информисања. Нефинансијско учешће се остварује конкретним резултатима у дигиталној хуманистици, најчешће постигнутим кроз пројекте у којима учествују наше установе и организације цивилног сектора. Као национална представница Републике Србије у овом конзорцијуму, тврдим да свака земља има своју јединствену мапу пута, како се то сада каже, то јест, да не постоји само један модел за све земље. Развојни пут највише зависи од људи који су укључено у имплементацију ове структуре на националном нивоу. Влада Републике Србије званично је подржала чланство у Конзорцијуму што нас чини одговорним да је што више приближимо истраживачкој заједници и поспешимо сарадњу на пољу дигиталне хуманистике и уметности.

Почетком године гостовали сте на Филолошком факултету у оквиру Књиженства и представили пројекат Европеана. Да ли можете да повежете оно што радимо на Књиженству са европским пројектом дигитализовања историјског и културног материјала?

Књиженство је пројекат дигиталне хуманистике и сигурна сам да би кроз европску Дарију могао да се још више обогати и унапреди. Европеана је један екосистем, дакле није само портал који пружа приступ дигиталном културном наслеђу (преко 50 милиона дигиталних објеката из више од 3500 библиотека, архива, музеја и галерија), већ је и огромна заједница људи из сектора културе, ИТ-а, образовања, истраживања и виртуелни простор за учење, размену идеја и промоцију дигиталног културног наслеђа. Чланице и чланови пројекта Књиженство би пре свега могли да се учлане у истраживачку заједницу Европеане, а такође и да сарађују писањем за блог Европеане и на тај начин допринесу промоцији историје женског писања и деловања у Србији. А да смо се раније среле, могли бисте да помогнете и у изради велике Европеанине изложбе 2019. године на тему жена пионирки у уметности, науци и друштву, https://www.europeana.eu/en/exhibitions/pioneers. Уз Марију Кири, Дору Габе, Мадам де Стал, наша Јелена Димитријевић сасвим би се лепо уклопила. Синергија између Књиженства и НБС, тачније, њеног одељења за дигитализацију, природна је и пожељна. Поменула бих овде и дигитализацију часописа Женски покрет, у партнерству са Институтом за књижевност и уметност, који је претражив по пуном тексту на националном порталу претраживе периодике: претражива.срб, а постоји и у Дигиталној НБС и на порталу Европеане. Часопис Домаћица је такође дигитализован у целини, и наставићемо у том правцу.

Народна библиотека Србије је уз подршку Делегације Европске уније у Републици Србији успоставила софтверску инфраструктуру за агрегацију метаподатака, што је директан канал за укључивање дигиталних збирки из Србије у Европеану. Само ограничени кадровски потенцијали у одељењу дигитализације спречавају нас да укључимо више дигиталног садржаја из Србије на овај европски портал.

Како видите утицај пандемије на развој дигиталног сектора у хуманистици и култури?

Пандемија је убрзала оно што је већ почело, а то је дигитална трансформација и примена вештачке интелигенције у свим областима, па и у хуманистици и култури. Захвална сам што сам укључена у европске иницијативе, које пандемију препознају као прилику за развој и позитивно деловање. Не знам колико пута сам чула на вебинарима током пандемије Черчилов цитат: Never let a good crisis go to waste! Током јуна месеца, са великим задовољством учествовала сам у тронедељној радионици о утицају пандемије на дигиталну трансформацију. Радионицу је организовала Европеана, а водили су је водећи стручњаци специјализовани за област дигиталне трансформације. Имали смо десетак задатих тема као што је нова перспектива дигиталног, превазилажење дигиталног јаза, простор за иновације и експериментисање, а томе смо додали и неке нове као што су култура рада од куће, преиспитивање физичких састанака, однос сектора културе према покрету Black Lives Matter. То промишљање ситуације у којој смо се нашли је ипак први корак ка конкретној промени, што недостаје у нашој земљи. Сматрам да наша култура није отворила ваљану дебату о властитој будућности у време пандемије. А ако постоји константа у времену у коме живимо, то је промена, која опет захтева спремност и прилагодљивост. И ту ће хуманистика боље проћи од културе, јер је истраживачка заједница флексибилнија од заједнице стручњака у култури.

Студирали сте Електротехнички факултет који је дуго важио као „мушки факултет”. Како видите ово уверење – из перспективе времена у ком сте студирали и из садашње перспективе стручњакиње за ИТ?

Ниједног тренутка се нисам покајала што сам уписала и врло успешно завршила овај факултет, јер ми је дао ширину и научио ме да размишљам. Инжењерско образовање, за разлику од других, много више оспособљава за повезивање теорије и праксе и креирање алгоритама за практично решавање проблема. Волим да верујем да сам тиме бар делимично овладала. А такође се нисам покајала што радим овај бескрајно занимљив посао, у коме и дан-данас проналазим изазове. У мојој фамилији је ЕТФ нека врста традиције, бар од генерација које се факултетски образују. Вама ћу открити да сам поред ове традиције имала јак феминистички мотив да одаберем баш ЕТФ, а није да нисам размишљала о Филолошком факултету и студирању француског језика. Наиме, хтела сам да будем финансијски независна, а то је деведесетих година када сам студирала био један од ретких факултета који је нешто тако могао да гарантује. У време када сам студирала, ЕТФ већ није био „мушки факултет”, девојака је било нешто мање од половине укупног броја уписаних студената, а верујем да смо у великом броју и дипломирале. Сећам се мизогине досетке, коју ми је испричао тада асистент, др Зоран Радаковић: „Која је разлика између жене инжењера и морског прасета? Па никаква, нит’ је морско нит’ је прасе...” То ме није повредило, напротив само ми је било смешно и често то и сама говорим, а верујем да је то и била намера асистента. Кратко сам радила прави инжењерски посао јер ме је живот одвео најпре у просвету, а затим у културу. То ми можда не даје пуно право да судим о женама инжењерима, али знам да многе моје колегинице инжењерски посао раде једнако добро као мушкарци и мислим да ту има све мање разлика. Оно што је могуће јесте да се жене са завршеним инжењерским факултетима лакше одлучују за компромис у некој другој бранши, што их не чини мање инжењерима. И на крају, себе не сматрам ИТ стручњакињом, више волим да кажем да сам дигитални библиотекар или родно исправније: дигитална библиотекарка.