Navigacija

Katažina Tačinjska
Univerzitet Nikole Kopernika
Torunj (Poljska)

10.18485/KNJIZ.2015.1.10
UDK: 821.163.41.09-31 Žicina M.

Originalni naučni članak

U potrazi za strategijama preživljavanja – logorska proza Milke Žicine

Književno stvaralaštvo Milke Žicine (1902–1984) dugi niz godina bilo je nedovoljno priznato od istraživača literature, a njegova interpretacija je bila ograničena skoro isključivo na dva romana iz vremena između dva rata (Kajin put, 1934 i Devojka za sve, 1940), analizirana u uskom okviru socijalne literature. Mogućnost reinterpretacije dela pojavila se po objavljivanju logorske proze autorke, koja spada u umetnički istaknuta svedočanstva vremena Informbiroa. Osnovni ciljevi ovog rada jesu analiza dva teksta logorske proze Žicine – Sve, sve, sve…(2002) i Sama (2009) – koji predstavljaju njene pokušaje da se izbori sa teškoćama na koje je naišla posle izlaska iz logora, kao i predstavljanje strategija koje su autorki služile da izađe na kraj sa teretom sopstvenog iskustva tokom perioda izolacije i posle izdržavanja kazne.

Ključne reči:

Informbiro, logorska proza, isključenje, stigmatizacija

Predgovor za tekst Milke Žicine Sve, sve, sve…u njegovom prvom književnom izdanju iz 2002. godine Drago Kekanović počeo je na prilično netipičan način.[1] On se najpre izvinjava autorki priznajući da je mnogo vremena bio ravnodušan prema stvaralaštvu Žicine, čak je osećao neku vrstu prezira prema njoj. Kekanović je znao da je napisala dva romana: Kajin put (1934) i Devojka za sve (1940) i da ju je Jovan Deretić smestio u krug najvažnijih pisaca između dva rata.[2] Ipak, epitet proleterske autorke pripisan Žicinoj efikasno je ubijao u njemu volju za upoznavanjem stvaralaštva spisateljice. Takva karakteristika je bila, po njegovoj oceni, jednoznačna sa realizacijom pretpostavki socijalističkog realizma, dakle, isključivala je bilo koju umetničku vrednost teksta. Situacija se potpuno promenila kada je pročitao knjigu Sve, sve, sve… Kekanović je pre nego što je počeo da čita tekst Žicine bio uveren da autorka nije u stanju da kaže nešto novo o iskustvu zatvorenika logora za informbiroovce. Pokazalo se, međutim, da ga je proza Žicine veoma iznenadila i utvrdio je – verifikujući svoje mišljenje – da njen tekst „nadopunjuje i zaokružuje sve ono što je do sada napisano o tom stradanju”.[3]

Književno delo Milke Žicine kritičari niz godina nisu smatrali inspirativnim predmetom interesovanja. Stvaralaštvo autorke ostajalo je potcenjeno, a u književnim studijama njegova interpretacija bila je ograničena skoro isključivo na dva pomenuta romana iz vremena između dva rata. Opus joj je bio klasifikovan u uski okvir socijalne literature.[4] Tek rukopisi, objavljeni posle smrti autorke 1983. godine – prvo u časopisima, zatim u obliku knjige – u kojima je predstavljen boravak Žicine u zatvoru Glavnjača u Beogradu (1951) i u logoru Stolac u Bosni i Hercegovini (1952–1955), ponovo su privukli pažnju književnih istraživača i dozvolili – kako piše Slavica Garonja Radovanac – da se njeno stvaralaštvo reinterpretira iz perspektive savremenih književnih istraživanja.[5] Po svojoj umetničkoj vrednosti logorska proza Žicine se ističe među svim svedočanstvima čiji su autori bivši logoraši i logorašice, ali i po svom stilu i obliku među ostalim tekstovima koje je napisala autorka.[6]

U ovom radu svoja razmatranja htela bih početi od refleksije koju u savremenoj humanistici daje italijanski filozof Đorđo Agamben (Giorgio Agamben). Agamben u radu Homosacer, koristeći termin Mišela Fukoa (Michel Foucault) „biopolitika”, vezan za proces preuzimanja kontrole nad životom čoveka, stvara pojam mehanizma „uključujućeg isključivanja”, uz pomoć kojeg opisuje društvene zavisnosti koje organizuju stvarnost. Prema mišljenju Agambena, svaki čovek u društvu funkcioniše kao pojedinac podređen zakonu, ali i istovremeno podleže isključenju. Najizražajnija realizacija ove tvrdnje jesu bilitotalitarni sistemi – koncentracioni logori i gulag, koji su nastali u 20. veku. Agamben smatra da savremeni svet još uvek funkcioniše sa osloncem na spomenuti mehanizam, a logor predstavlja skrivenu paradigmu za vladare koji teže tom idealu.[7]

Agambenova kategorija „uključujućeg isključenja” može poslužiti kao instrument opisa teškog položaja u kojem su se našli zatvorenici i zatvorenice, uhapšeni posle isključivanja Komunističke partije Jugoslavije iz Informbiroa 1948. godine. Bivši logoraši su doživljavali odbijanje i osećaj stigmatizacije, pre svega od strane države, još mnogo godina posle izlaska iz logora. Čini se da se u ovom slučaju može govoriti o dva uzroka mehanizma prisvajanja života kojima su oni bili izloženi. Prvi put se ovo dešava kad bivaju poslati u logor gde su u potpunosti podređeni ondašnjem zakonu organizacije života.[8] Određena grupna pripadnost u logorskoj hijerarhiji čvrsto je bila vezana za prava koja su im pripadala i obaveze koje su morali da ispunjavaju. Međutim, drugi put se isti mehanizam aktualizuje kad se kazna završava i vraćaju se kući. Na osnovu dva teksta Žicine – Sve, sve, sve… i Sama (2009), htela bih u ovom radu da analiziram njene pokušaje da se izbori sa teškoćama na koje je naišla posle izlaska iz logora i da pratim kako je – i za vreme izolacije, kao i posle izdržavanja kazne – izlazila na kraj s teretom sopstvenog iskustva.

Trenutak izlaska iz logorskog prostora u sećanju Žicine sačuvan je kao neshvatljiv san koji se odvija u žurbi, kao u groznici, po diktatu naredba stražara:

Bez jasnih predstava o tome šta se to sad dešava, pretrnula, brzala je ravnim putem koji se beleo u nekakvoj zelenkastoj ravni, skoro praznini, kao usamljena linija na čistom listu hartije „Požuri!” čulo se još uvek samo to i jedino to, mora se brzo otići na taj tamo nepoznati trg u tom nepoznatom mestu u kome su provedene godine, „požuri!”.[9]

Odmah potom nastao je prvi teški trenutak sa kojim je bivša logorašica morala da se bori – susret sa stvarnošću koja je postojala izvan logora. Činjenica povratka na slobodu budila je u Žicinoj ambivalentne osećaje. S jedne strane, zadržavala joj se konstantna neverica da napušta logor i da stvarno putuje kući. Obične, jednostavne radnje izazivale su uzbuđenje, sa bojažljivošću je posmatrala kako unaokolo vri život. Žicina se sa zanosom seća nezaboravnog ukusa i mirisa prve kafe koju je naručila u vozu na putu kući. Isto tako snažne emocije izazvala je kod nje mogućnost kupovine kutije cigareta. Iako je u torbi nosila nekoliko rasutih cigareta, nije mogla da uskrati sebi ovo sitno zadovoljstvo i odlučila je da kupi još dve kutije:

Gospode bože, što je to lepo! Zaišćeš cigarete, i to dva paketića, sasvim raskošno i s neshvatljivim privilegijama četrdeset komada odjednom i on [kelner] to donese kao ništa, bez čuđenja i prigovora… i kafa se može dobiti, oh, što bi bilo dobro popiti još jednu kafu…[10]

Ipak, s druge strane, povratak kući je iznad svega donosio strah. Logoraši su morali da ćute o doživljajima iz logora, čak i da kriju informaciju da su uopšte boravili na ostrvu. Zvanično, svoje odsustvo su objašnjavali kao „obavljanje društveno-korisnog rada”. Mnoge osobe su se ponekad, kad su čule tu parolu, odmah odricale daljeg razgovora. A neki drugi jednostavno nisu pitali ni za šta i zaobilazili su taj problem, znali su da nije to tema za diskusiju. Sudar sa stvarnošću, koja je trajala nezavisno od njihovog odsustva, bio je teško iskustvo. Smeh, slobodni razgovori, ljudski glasovi na početku su provocirali unutrašnju nesaglasnost sa takvom podelom sudbine i rađali su optužbe protiv onih koji su živeli na slobodi. Osećanje izgubljenog vremena i krivde veoma je opterećivalo, a traganje za obeštećenjem je bilo uzaludno. Treba pamtiti da su osim toga bivši logoraši imali obavezu da se redovno javljaju odgovarajućim predstavnicima vlasti i podnose izveštaj o svojoj delatnosti; dešavalo se da budu primorani i da prate određene osobe, a i sami su bili pod nadzorom.

Ćutanje o nedavnoj prošlosti je takođe pratilo isključivanje iz društvenog života; bivši logoraši bili su lišeni prava koja su imali drugi građani. Renata Jambrešić-Kirin tvrdi da su logorašice podnosile taj gubitak teže od muškaraca, jer su još jedanput u istoriji bile uklonjene na marginu javnog života.[11] Usamljenost je bila veća svakim danom koji je prolazio; postala je još nepodnošljivija jer su bivši logoraši za državu prestajali da postoje, a svojevrstan bojkot ranijih prijatelja i poznanika oterao ih je u ostrakizam. Žene koje su se vraćale iz logora osećale su ogromnu potrebu za prisustvom prijatelja, za uspostavljanjem bliske relacije, vođenjem dijaloga. Međutim, vrlo često to prosto nije bilo moguće. Neke od njih, u strahu od mogućih izgovora potencijalnih sagovornika, same su odlučivale da žive u samoći da se ne bi izlagale lažima osoba koje traže povod za izbegavanje sastanka. Takav način života izabrala je Žicina koja se posle povratka u Beograd osećala u svom gradu kao tuđinka: „Najstrašnije osećanje je: hodati ulicom svog grada – kao stranac. Izgubiti ustvari i svoje ulice i svoj grad…”,[12] Poznanici su se odnosili prema njoj kao da je bila nosilac neke zarazne bolesti, mnogo bolje se osećala kad je mogla da otputuje van grada i odmara se daleko od ljudi:

[…] pravili su se da me ne vide, da me ne poznaju, ili jednostavno okretali glavu, ili čak prelazili na drugu stranu ulice… bojeći se sebi, da ono moje (već odležano i preležano) ne pređe na njih i ne ugrozi im ili položaj ili sigurnost […].[13]

Narastajuća izolacija i bolno isključenje duboko su je pogađali, a nesigurnost i nepoverenje pratili su je još mnogo godina.

Važni trenuci u životu Žicine koji su joj dozvolili da ponovo počne da živi u postlogorskoj stvarnosti bili su spoznaja činjenice da je logorsko iskustvo neodvojivi deo njene prošlosti, te odluka da prekine ćutanje o tome. Pretrpljen bol i sećanje na njega otežavali su joj a ponekad i onemogućavali da oseti bezbrižnu radost života. Strah koji je bio u Žicinoj duboko ukorenjen, u potpunosti ju je paralisao mnogo godina. Vremena pre oživljavanja sopstvene istorije u svesti seća se u svojoj prozi kao vremena funkcionisanja u suspenziji. S jedne strane, u njoj je postojalo snažno osećanje da mora da se prilagodi ostalim ljudima i da se ponaša kao oni. S druge – živela je kao u mrtvilu i nipošto nije bila u stanju da nađe, u društvu i među bliskim, mesto za sebe. Zaborav nije dolazio:

Mislila sam da sam potpuno normalna i da je normalno da odmah sve… jako zaboravim. I da je na slobodi sve kako treba, ispravno, divno i lepo… čak i sahrane. I samo ja, i isključivo ja, kriva za sve krivine. I da je vrhunac sreće ići i u kupatilo i u ono tamo odeljenje sam bez pratioca i hodati ulicom kud te volja.[14]

Prekid ćutanja i rekonstrukcija onoga što se desilo ponekad su dolazili kroz razgovor sa nekim najbližim,[15] ponekad kroz pisanje „za fioku“. Prelom barijere tišine bio je najteži trenutak sa kojim se borila Žicina kad je donosila odluku o pričanju. Autorka počinje svoja sećanja u knjizi Sve, sve, sve… od priznanja

[Pišem] Posle mnogo godina zato što ranije o tome nisam mogla mirno misliti, zapravo nisam ni u mislima smela ponavljati ono tamo preživljeno.[16]

Ova refleksija koja se odnosi na teškoće u povratku ondašnjim događajima pojavljivaće se u svedočanstvu Žicine još nekoliko puta. Istaknuto mesto u sećanjima autorke zauzima, karakterističan za ženski diskurs, problem nemogućnosti iskazivanja sopstvenih doživljaja uz pomoć jezika. Pisanje je postalo za Žicinu oblast delatnosti u kojoj se jasno primećuje borba za oslobođenje onoga što je prikriveno i ugušeno. Oslobođenje od traume prošlosti nije povezano sa njenom sposobnošću da zaboravi, jer od reminiscencija koje se konstatno i nesvesno vraćaju ne može da se pobegne. Njen glavni izazov bio je da u sebi otkrije sposobnost da izgradi naraciju, opiše događaje, da im potom da odgovarajuće značenje, i napokon da ih prenese. Agnješka Nikliborc (Agnieszka Nikliborc), analizirajući istraživanja zapisa sećanja o traumi u slučaju tragedije Holokausta, naglašava dve etape simptomatične za nastanak biografskog sećanja:

Prvo pojedinac proživljava traumu neprekidno u obliku nesvesnih retrospekcija i nije sposoban da priča o njoj […] Tek kada ti senzorni fragmenti dobijaju semantičku komponentu, pojedinac je u stanju da o njima svesno saopštava […].[17]

Žicina pokušava da nađe odgovarajući jezički instrumentarijum koji će joj dozvoliti da svedoči o ondašnjim vremenima. Ipak, po njenoj oceni, jezik ostaje nemoćan pred onim što se dešavalo u logorskoj stvarnosti. Autorka, opisujući prošlost, koristi simboličnu frazu, sadržanu u naslovu sećanja – „sve-sve-sve”:

…Šteta je što se ne može onome koji tamo nije bio preneti onu sve-sve-sve atmosferu, kad ni sam nisi znao kako si i koliko u nju uronio i bio u njoj sav, to se prosto ne može iskazati i preneti drugome tako da oseti kako je bilo.[18]

Izraz se direktno odnosi na život u logoru i psihički teror pod kojim su živeli logoraši. Oni su bili primoravani da podnose usmene i pisane izveštaje. Takva delatnost je za cilj imala da izvuče iz uhapšenih sve – svaki, čak i najsitniji događaj i detalje vezane za njega, te su zato više puta morali dopunjavati već završene izveštaje.

Za logorska sećanja Žicine karakteristično je stalno prisustvo široko shvaćene simbolizacije teksta. Neki događaji ili likovi nisu direktno nazvani svojim imenom, već je čitalac zadužen da dešifruje skrivena značenja ili da prepozna osobe.[19] Blokada prema otvorenom predstavljanju proživljenih događaja vraća se takođe u toku ispisivanja sećanja. U tekstovima Žicine ponavljaju se trenuci u kojima se izrazito vidi podela na sekvence. Pojedini delovi su razdvojeni fragmentima retardacionog karaktera. Osnovni cilj ovih kratkih pauza je potreba da se uhvati dah; da se narator ojača za razmatranje sledećeg teškog sižea. Priča Žicine ispunjena je emocijama – više puta se pojavljuju kratke rečenice ili nedovršene fraze koje karakterišu usmeni govor, a naracija često postaje zapis unutrašnjeg monologa. Autorka u toku sećanja na prošlost mnogo puta prekida svoju priču, naročito onda kada dolazi do najbolnijih događaja. Godine prolaze, što naglašava, ali se patnja vezana za to iskustvo ne smanjuje. Ipak, istovremeno ubeđenje u nužnost iznošenja sopstvenih doživljaja primorava je na povratak:

… Eto, opet se uzbuđujem i skrećem s pričanja. Zbog tih uzbuđenja evo već petnaest godina posle izlaska iz zatvora stalno skrećem s te teme i zato nisam ništa napisala, sem povremenih zabeležaka, kojima, na sreću, nisam mogla odoleti. Uzbudim se, pa se bojim da ne budem nepravedna. Neću da se ponižavam neobjektivnošću. Nastojim da iz ove vremenske daljine što mirnije vidim šta se to sve zbilo.[20]

Osim toga, pažnju u citiranom odlomku privlači i potreba poštenog suda i nepristrasnog predstavljanja prošlosti za koju se zalaže autorka. Iako sećanja Žicine nisu objavljena za vreme njenog života, izgleda da se ipak spisateljica nadala da će ona u budućnosti ugledati svetlost dana i da će biti dostupna drugima. Iz njenih reči, s jedne strane, izbija vera u sopstvene umetničke mogućnosti koje dozvoljavaju relativno vernu rekonstrukciju logorske realnosti i događaja, a s druge – ubeđenje spisateljice u misiju koja proističe iz ideje ostavljanja pismenog svedočanstva učesnika događaja. Njena priča bi zatim trebalo da funkcioniše kao nosilac objektivne istine. Nije to, ipak, naivno ubeđenje u postojanje apsolutne istine. Iako je tekst nastajao posle vremenske distance – petnaest godina posle isteka kazne – a autorka se trudila da što detaljnije i konkretnije opiše svoju prošlost, ne napušta je svest da su njena sećanja potpuno ogrezla u subjektivnu tačku gledišta: „[…] jer u neku sveopštu objektivnost teško je verovati kad se radi o oceni ljudskih shvatanja”.[21] Žicina od zaborava hoće da sačuva pre svega sopstvene doživljaje. Dakle, pisanje postaje spasenje i šansa da se utiče na sopstvenu sudbinu, a da to što se desilo dobije odgovarajuću vrednost. Autorka neprestano traži svoju ulogu u ciklusu događaja koje joj je nametnula sudbina. Ispisivanje sećanja deluje terapeutski, ispunjava unutrašnji imperativ da dâ svojim doživljajima pravi naziv, te pomaže u težnji za pronalaženjem smisla pojedinih priča.

Faktor koji daje Žicinoj unutrašnju snagu, koji joj pomaže da preživi i za vreme boravka u logoru, i u procesu pisanja, jeste priroda. Njeno prisustvo u sećanjima može se razmatrati sa dva aspekta. Prvi od njih se odnosi na motiv prirode koji se često pojavljuje kao faktor olakšanja, stišavanja u toku pisanja. Lepota prirode i boravak na njenom krilu umirujuće deluju na Žicinu. Autorka se seća toga da kućni prostor nije bio za nju pravo mesto za razmišljanje o drami prošlosti:

Ne mogu o ovome misliti kod kuće. Preveselo je u našem stanu: sve je svetlo, sve slobodno, sve mili ljudi oko mene, sve me to ugodno odvraća da mislim o ružnom prošlom. Godinama me odvraćalo. Idem od kuće, ma gde.

Dok je beležila sećanja, mnogo puta je putovala da bi se u kontaktu sa prirodom odmorila od traumatičnih tema. Nepromenljivost i dostojanstvenost planina, naročito bliske njenom srcu Tare, donosi u njen život mir. Jovan Pavle II je u jednom od svojih pisama primetio: „[…] priroda je čoveku data kao predmet divljenja i kontemplacije […]”.[22] Takav, skoro verski pristup primećujemo kod Žicine koja smerno okreće pogled prema vrhovima. Ipak, njeno ponašanje dopunjava takođe snažna potreba za dijalogom koji autorka vodi sa prirodom unaokolo. Antropomorfizam stvarnosti vrši bitnu ulogu u oživljavanju prošlosti kod Žicine. Razgovor sa Tarom za vreme procesa stvaranja dnevnika omogućava joj da sredi misli:

[…] ti si uvek svoja i ista, niko te nije mogao poniziti, da li se to iz dobrote praviš da ti to nije na umu, ili pak silinom svog postojanja, koje niko ćefom svojim ne može promeniti, tvrdiš, evo, otvoreno: ne pada sramota na onog koga su neljudski ponižavali, nego na onog koji je ta ponižavanja vršio. To je njegova sramota.[23]

U najtežim trenucima, kada je neophodan prekid naracije, kontakt sa prirodom olakšava nastavljanje pisanja. Neke pojave podsećaju Žicinu na zvuke i slike iz Stoca. Stoga, iako je teško voditi priču, nadahnuta prirodom, nehotice, vraća se na nju:

Teško je sećati se toga. […] Toga se na kraju treba osloboditi. Izašla sam na obalu. More je ljuto već treći februarski dan. Sivo kao i oblačno nebo, ni traga o plavom Jadranu. […] U ušima mi je zujalo i zvučalo… Možda su tamo tiši, talasi, možda tamo mirnije plove, no približavajući se obali oni pojure, preteći špaliri, ogrivaju se od žurbe i sile i svog nekog besa, s nakostrešenom belom grivom dotutnje do cilja-stene, poskoče silovito visoko i… razbiju se. […] Duboki tutanj sličan tamnom zemljotresnom podzemnom tutnju koji sam ne jednom slušala u Stocu.[24]

Priroda je prikazana i iz druge perspektive. Još za vreme izolacije situacija primoravanja i nužnost podređivanja zatvorskim i logorskim pravilima naterale su Žicinu da pronađe načine da preživi to vreme. Iako uslovi u kojima je živela nisu pogodovali izgradnji otvorenih odbrambenih stavova i onemogućavali stvaranje bližih veza među zatvorenicama, ipak je autorka iz sve snage tražila načine preživljavanja. Jedan od njih je bio dolazak u dodir sa prirodom. Kad je primećivala lepotu prirode, barem na kratko je mogla da se odvoji od toga što joj se dešava ovde i sada, i to joj je donosilo dah slobode, ali ju je i obogaćivalo nadom – pre svega u borbi da se sačuva čovečnost.

U svedočanstvima Žicine fragmenti koji predstavljaju izgradnju veze između autorke i prirode spadaju među umetnički najbolje u logorskom stvaralaštvu. Zahvaljujući tim opisima otkriva se visoka umetnička vrednost teksta i izuzetna osetljivost autorke. Po oceni Slavice Garonje Radovanac, opisi prirode potvrđuju da je Žicina uspela da, uprkos preživljenom paklu, sačuva svoj umetnički dar.[25] Priroda koju Žicina personifikuje dozvoljava joj stvaranje života alternativnog, u odnosu na logorsku stvarnost, koji za nju predstavlja svojevrstan odmor. Logorašica se zatvara u unutrašnji svet u kojem može da slobodno misli i razgovara sa osobenim prijateljima: sa ševom koja povremeno preleće preko zatvora, kamenom pronađenim u travi i planinskim vrhom koji stražari iznad Stoca. U cilju naglašavanja značaja i izuzetnosti njihovog prisustva, koje je prisiljava na refleksiju o svetu i samoj sebi, imena prijatelja piše velikim slovom: Ševa, Oblutak, Dedak. U logoru u kojem dominira nasilje svi znaci radosti koji narušavaju tugu i bol bili su primani kao poklon:

Jer, Dedak je takođe – moj unutrašnji život. A o njemu pojma nemate. On je moj prijatelj. Dedak. Imam pravo da sebi biram prijatelje i – šta mi možete? Ja moram ovde da ćutim, ni glas da mi se čuje ne sme, ali, u inat, ja imam sa kim govoriti, nemušte doduše, ali imam. Imam Ševu, Oblutak i Dedaka. To su mi prijatelji…[26]

Žicina mnogo mesta u svom svedočanstvu posvećuje opisima postepenog rađanja „prijateljstva” sa predstavnicima sveta nežive prirode, faune i flore. Prvo priča o začuđujućem sastanku sa Oblutkom:

Ležao je u ugaženoj travi odmah pored mene. Pokazao se kad sam uzbacivala na gomilu razasuti tucanik. Moglo ga se dodirnuti, čak podržati u ruci. A bio je gladak, gladak, prijatan, i mio, mio.[27]

Već posle kratkog trenutka pokazalo se da se između nje i pronađenog kamena uspostavila snažna „veza sporazuma”, zahvaljujući kojoj je mogla da se potpuno odseče od tekućih događaja:

On je sve primao, sve shvatao i – nije me izdao. Bilo ga je teško sakriti uveče. No nisu ga otkrili. I tako, njegovim prijateljstvom, koje sam osećala i kad mi nije bio u ruci, moglo se, stojeći u paviljonu dok drugi ručaju […] moglo se, dakle, sasvim odmaknuti nekuda.[28]

Ipak malo drugačije su izgledali prvi kontakti „uspostavljeni” sa Dedakom. Žicina je na početku nepoverljivo gledala prema planini. Imala je utisak da se vrh koji nadvisuje sve unaokolo ponaša kao pravi vladar i sebičnjak kojem se treba u potpunosti podrediti, a sam hladnim okom gleda dole:

Dedak jedan, primitivac koji gleda a ne vidi ništa, zanet sobom, uobražen, samo on ima u svemu pravo i niko drugi, izukrštan svetlom, samozadovoljan, sve je postigao, čvrsto leži iznad.[29]

Uporedila ga je čak i sa samodržnim, gnevnim i nepogrešivim starozavetnim Bogom, istovremeno ga optužujući za pasivnost prema tome šta se dešava u Stocu – što mu je i direktno prebacila u nemim dijalozima. Kad je već izgledalo da se osim razočarenja i mrzovolje više ni jedno osećanje neće roditi kod junakinje, primetila je da ćutljiva, ali trajna participacija vrha u njenom životu ima i dobre strane – ovo je nešto što nijedna vlada ne može da joj oduzme. Dakle, opet je stidljivo počela da gleda prema Dedaku, a pojava njegove nesalomivosti s vremenom ju je ispunjavala mirom. Žicina, kako pokazuje tekst, svesna je znamenitosti, neobičnosti, svojevrsnog ludila stvarnosti koju je stvorila, zatvorene i nedostupne za druge. Ali takođe zna da je izgradnja unutrašnjeg alternativnog sveta jedini izlazak u bezizlaznoj situaciji, ako hoće da sačuva svoju dušu: „Pobeći u ludilo da bi ostao zdrav. Pobeći u svoje ludilo, da ne bi zaista poludio”.[30]

Antropomorfizam postaje jasno vidljiv takođe u drugom svedočanstvu Žicine – Sama. Za vreme prvih dana boravka u zatvoru Glavnjača junakinja prvo okreće svoje misli prema sadašnjici i rutini, shvatajući da joj nedostaju banalne radnje vezane za njih, na primer kad se kaže „dobar dan”: „Kako je to velika stvar moći nekome u prolazu reći: Dobar dan!”.[31] Vrednost običnog pozdrava shvata tek tada, kada nema nikoga kome bi mogla da ga kaže. Zatim junakinja polako počinje bliže posmatrati prostor oko sebe. Održavanje „veza“ sa zidovima, podom ili čak sa čvorom omogućava da ovaj mrtav prostor dobije za nju novo značenje i formira njen emocionalni život. Opet dolazi do nastanka neke lične veze, naročito sa četiri zida. Prostor se ne odnosi prema zatvorenici prijateljski, samo stalno, mučeći je, ponavlja istu reč koja se nalazi u naslovu svedočanstva i koja ju je kao oštar bol probijala sasvim: „sama, sama, sama”. Dakle, Žicina se donekle oseća prinuđena da pripitomi drugove neprijateljski nastrojene prema njoj. Naziva zidove imenima: Veliki, Zlobnik, Zvanični, Službeni, upoznaju se, razgovaraju, svađaju se. Pojedina imena su vezana čvrsto za karakter svakog zida, a takođe za njihov pogled na svet. Na primer, Zlobnik, koga ponekad naziva imenom Mefisto: „On neprestano reži, ne reži nego ciliče, ciči, a zelen je od pakosti i zla i – nemoći”.[32] Zlobnik se ni u kom slučaju ne može pomešati sa zidom po imenu Veliki, o kome konačno može da se kaže da je dobar, jer je barem minimalno zainteresovan za ono što se dešava u zatvoru. Međutim, upravo Zlobnik se pravi da ništa ne zna o tome da ljude ovde svaki dan tuku:

On, kao, vrši samo svoju dužnost kao i drugi, i kao, ne zna, naivčina, ništa o tome da neko može da se guši od njegovog vršenja dužnosti i, prema tome, on uopšte nije kriv ni za šta, kao ni ratni zločinci što nisu krivi ni za šta i izjavljuju da nisu čuli za neka tamo gušenja. I antiljudske postupke.[33]

Ponovo, u logorašici je, kao plod interesovanja za prostor i udubljivanje u njega, rođen osećaj da može da se odvoji od košmara koji se odigrava. Veoma joj pomaže svest da niko ni od stražara ni od uprave ne može da utiče na njenu maštu, i da upravo zahvaljujući tome može da doživljava neizrecivo. Nije sigurna da li će preživeti sledeće torture, ali bekstvo u svet imaginacije joj daje utisak da pobeđuje mučitelje, jer ima nešto što oni nikada neće moći da joj oduzmu: „Nad ovim mojim svetom nemate nikakve moći. Besnite, ali tu ne možete ništa”.[34]

Treba primetiti da iako priroda predstavlja glavnu sferu u kojoj logorašice traže utišenje i nadu, ipak može da se izdvoji još nekoliko oblasti prema kojima žene usmeravaju svoju pažnju. Jedan od njih je literatura. Podsećanje na pesme omiljenih pesnika ili prozna remek-dela dozvoljavalo je, sa radošću koja se tako retko javljala za vreme izolacije, prelaz u sferu fiktivnog sveta. Žicina, naročito u trenucima kad je bila zatvorena u samici i nije imala nikakav kontakt sa spoljnim svetom – ni sa ljudima, ni sa dahom svežeg vazduha, u svojim mislima aktivira fikcionalan svet iz dela Čehova i Balzaka da bi zaboravila šta joj se dešava. Zatvorenica naročito voli ovo stanje kad održava vezu sa svetom knjiga, tako da kad konačno izlazi iz samice i biva prebačena u grupu, ujedno je srećna zbog susreta sa drugim ljudima, ali i oseća čežnju pri samoj pomisli na nedostatak intimnih sastanaka sa književnim junacima, koji su se dešavali u trenucima usamljenosti: „Bila sam vesela i srećna, ali ipak vrlo dugo nisam mogla zaboraviti moju biblioteku i svu onu skupinu među kojima sam imala dosta prijatelja”.[35]

Povremeni zaborav logoraške stvarnosti, veru i afirmaciju života takođe su budile, sačuvane u sećanju logorašica, slike detinjstva, kuće i mladalačke prošlosti, kao i svi događaji u kojima se pojavljuje „banalnost dobra”. U svedočanstvu Sama istorija porodice Žicinih postaje jedna od dominantnih priča u čitavom tekstu. Autorka se vraća korenima, objašnjava poreklo svog prezimena, detaljno predstavlja karaktere roditelja i odnose među ostalim članovima porodice. Mirisi i ukusi detinjstva i stabilnost porodičnog rasporeda dana koji je bio u potpunosti podređen očevom poslu čuvara pruge je raznežuju i bude topli osećaj mira, bezbrižnosti i predvidljivosti događaja: „Svi se umirimo na mestu gde nas je zatekao službeni čin upisivanja u protokol: najstarija sestra zaustavi šivaću mašinu, mama tiho pritvori vrata od kuhinje, i svi ostali utihnu kao kipovi – ko uz prozor, ko za trpezom, ko na podu”.[36]

Renata Jambrešić-Kirin primećuje da banalnost dobra, to jest sitni gestovi – pomoć, podrška – koje su u teškim trenucima jedne logorašice činile drugim ili koje su im, posle izlaska na slobodu, činili prijatelji, često su bili u jugoslovenskom diskursu propuštani. Takva situacija se mogla primetiti pre svega devedesetih godina, kad je u diskusiji potpuno preovladalo prikazivanje mračnih i krvavih traumatskih doživljaja.[37] Međutim, u ženskim svedočanstvima, iako relativno retko, ipak su prisutne napomene o postojanju srdačnih gestova drugih. Milka Žicina je sa velikom nevericom i strahom primila čaj sa aspirinom od Olje, jedne od logorašica, kad je bila bolesna. Pretpostavljala je uostalom da je to što vidi verovatno priviđenje – rezultat fizičkog pobolevanja i iscrpljenja. Ovaj prost čin naziva čudom, a njegovu izvršiteljku anđelom. Uzbuđena spominje: „Ona je otišla, a ja sam zatvorila oči da taj san o lepom čoveku što duže traje”.[38]

* * *

Sigurno najveća vrednost svih muških svedočanstva jeste opsežno sakupljanje faktografskog materijala koji omogućava prikazivanje realnosti logora i zatvora. Međutim, izgleda da ženska logorska refleksija, koncentrisana oko doživljaja, osećaja i emocija, omogućava čitaocu da se približi suštini pakla koji je jedan čovek priredio drugom čoveku. Iz analize prikazane u radu proističe da su važan deo sećanja Milke Žicine fragmenti u kojima se autorka bori sa posledicama izolacije u logoru. Polazni problem, koji se vraća u njenoj prozi, predstavlja pitanje potrage Žicine za jezikom koji će joj omogućiti opisivanje ugušene prošlosti. Interesantno je da na stranicama sećanja Žicine nedostaju verski sižeji koji donose olakšanje, što je bilo karakteristično npr. za stvaralaštvo Fjodora Dostojevskog i Aleksandra Solženjicina – važnih reprezenata ruskog logorskog diskursa.[39] Ono što je za nju bio najveći nosilac utehe i utišenja, bila je pre svega priroda.


[1] Milka Žicina, Sve, sve, sve… (Zagreb: Prosvjeta, 2002).

[2] Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti (Beograd: Nolit, 1983), http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_11_c.html, (preuzeto 11. 12. 2014). Posle objavljivanja knjige Devojka za sve književna tehnika Žicine je poređena, između ostalog, sa najvećim dostignućima Džeka Londona i Maksima Gorkog, vidi npr. Radmila Gikić Petrović, „Milka Žicina: Sama”, Trag 2010, knj. 6, sveska 23: 169; Ljuba Vukmanović, „Samoće Milke Žicine” u Sama, Milka Žicina (Beograd: Službeni glasnik, 2009), 9.

[3] Drago Kekanović, Pismo zemljakinji. Umjesto predgovora, u Sve, sve, sve…, Milka Žicina (Zagreb: Prosvjeta, 2002), 10.

[4] Dunja Detoni Dujmić, Ljepša polovica književnosti (Zagreb: Matica hrvatska, 1998), 48; Slavica Garonja Radovanac, „Književno delo Milke Žicine – između autobiografskog i fikcionalnog”, u Žena u srpskoj književnosti, Slavica Garonja Radovanac (Novi Sad: Dnevnik, 2010), 229.

[5] Ibidem, 230. O istoriji rukopisa i njihovom putu za objavljivanje vidi npr. Ljuba Vukmanović, op. cit., 11–16. O logorskoj prozi Žicine vidi takođe: Slavica Garonja Radovanac, „Rezolucija Informbiroa (IB) 1948. u srpskoj književnosti koju pišu žene (Iz rukopisne zaostavštine Milke Žicine)”, Književna istorija 2012, br. 147: 367–397; KatarzynaTaczyńska, „Odzyskać przeszłość. ObózGoliotokwrelacjachkobiet. Przypadek Milki Žiciny”, Miscellanea Posttotalitariana Wratislaviensia. Postkolonializm – tożsamość – gender. Europa Środkowa, Wschodnia i Południowo-Wschodnia 2014, urednik Agnieszka Matusiak, br. 2: 267–279.

[6] Vidi takođe druga objavljena sećanja žena iz jugoslovenskih logora za informbirovce: Ženi Lebl, Ljubičica bela. Vic dug dve i po godine (Gornji Milanovac: Dečje novine, 1990); Rosanda Dragović-Gašpar, Let iznad otoka (Beograd: Akvarijus, 1990); Vera Cenić, Kanjec filjma. Povest(Vranje: Književna zajednica ‘Borisav Stanković’, 1994); eadem, Ista priča(Vranje: Književna zajednica ‘Borisav Stanković’, 2001); Eva Grlić, Sjećanja(Zagreb: Durieux, 2001, prvo izdanje 1997. g.); Ženski logor na Golom otoku. Ispovesti kažnjenica i islednice, prir. Dragoslav Simić, Boško Trifunović (Beograd: ABC Product, 1990).

[7] Giorgio Agamben, Homo sacer. Suwerenna władza i nagie życie(Warszawa: Prószyński i S-ka, 2008), 168.

[8] O organizacionoj strukturi logora i hijerarhiji logoraša vidi npr. Milinko B. Stojanović, Goli otok – anatomija zločina(Beograd: Stručna knjiga, 1991), 122; Ivo Banac, Sa Staljinom protiv Tita (Zagreb: Globus 1990), 236; Ivan Kosić, Goli otok. Najveći Titov konclogor (Zagreb: Udruga Goli otok ‘Ante Zemljar’, ‘Mikrokrad’ d.o.o. Zagreb, 2009), 108.

[9] Milka Žicina, op. cit., 268.

[10] Ibidem, 274.

[11] Renata Jambrešić-Kirin, „Izdajice su uvijek ženskog roda: političke zatvorenice u archipelagu Goli”, UP&UNDERGROUND proljeće 2010: 235.

[12] Milka Žicina, op. cit., 176.

[13] Ibidem, 46.

[14] Ibidem, 27.

[15] Zajedničih šetnja i razgovora sa Žicinom o logorskim doživljajima seća se prijateljica autorke – Dragica Srzentić, jedna od junakinja sećanja Sve, sve, sve…, vidi: Slavica Garonja, Žene govore. Razgovori sa književnim savremenicama jednog stoleća (Beograd: Altera, 2013), 233–236.

[16] Milka Žicina, op. cit., 13.

[17] Agnieszka Nikliborc, UwięziONE w KL Auschwitz-Birkenau. Traumatyczne doświadczenia kobiet odzwierciedlone w dokumentach osobistych(Kraków: Nomos, 2010), 37–38. Citate sa poljskog jezika prevela je autorka ovog rada – K.T.

[18] Milka Žicina, op. cit., 239–240.

[19] Slavica Garonja Radovanac, „Književno delo…”,op. cit., 280–281.

[20] Milka Žicina, op. cit., 26.

[21] Ibidem, 13.

[22] Jan Paweł II, List do młodych całego świata „Parati semper” od 31. marta 1985, http://www.opoka.org.pl/biblioteka/W/WP/jan_pawel_ii/listy/parati.html (preuzeto 11. 12. 2014).

[23] Milka Žicina, op. cit., 46.

[24] Ibidem, 20.

[25] Slavica Garonja Radovanac, „Praštanje čoveku, vlasti i ideologiji (povodom romana Milke Žicine Sve, sve, sve o stradanju u ženskom logoru u Stocu)”, Naš trag 2003, br. 1/03: 144.

[26] Milka Žicina, op. cit., 63.

[27] Ibidem, 53.

[28] Ibidem, 53–54.

[29] Ibidem, 62.

[30] Ibidem, 108.

[31] Milka Žicina, Sama (Beograd: Službeni glasnik, 2009), 22.

[32] Ibidem, 28.

[33] Ibidem, 30.

[34] Ibidem, 97.

[35] Ibidem, 130.

[36] Ibidem, 67.

[37] Renata Jambrešić-Kirin, „Šalje Tito svoje na ljetovanje!: ženska trauma i arhipelag Goli”, elektronska verzija http://www.centargrad.com/materials/reader2009/Reset/Reading_materials_5_Jutta_Renata_seminar/RENATA_ZENE_O_GOLOM.pdf (rad je bio objavljen u Treća: časopis Centra za ženske studije 2007, br. 1, vol. 9; preuzeto 30. 06. 2013), 46.

[38] Milka Žicina, op. cit., 141.

[39] Vidi npr. Martyna Kowalska, „Dostojewski i Sołżenicyn. Droga do Boga” u: Fiodor Dostojewski i problemy kultury, ur. Anna Raźny (Kraków: Wydawnictwo Uniwersytetu Jagiellońskiego 2011), 238–248.

Literatura:

Agamben, Giorgio. Homo sacer. Suwerenna władza i nagie życie. Warszawa: Prószyński i S-ka, 2008.

Banac, Ivo. Sa Staljinom protiv Tita. Zagreb: Globus 1990.

Deretić, Jovan. Kratkaistorijasrpskeknjiževnosti. Beograd: Nolit, 1983, http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_11_c.html, (preuzeto 11. 12. 2014).

Detoni Dujmić, Dunja. Ljepšapolovicaknjiževnosti. Zagreb: Matica hrvatska, 1998.

Dragović-Gašpar, Rosanda. Let iznad otoka. Beograd: Akvarijus, 1990.

Grlić, Eva. Sjećanja. Zagreb: Durieux, 2001.

Jambrešić-Kirin, Renata. „Izdajice su uvijek ženskog roda: političke zatvorenice u archipelagu Goli”, UP&UNDERGROUND proljeće 2010.

Jambrešić-Kirin, Renata. „Šalje Tito svoje na ljetovanje!: ženska trauma i arhipelag Goli”, elektronska verzija http://www.centargrad.com/materials/reader2009/Reset/Reading_materials_5_Jutta_Renata_seminar/RENATA_ZENE_O_GOLOM.pdf (rad je bio objavljen u Treća: časopis Centra za ženske studije 2007, br. 1, vol. 9; preuzeto 30. 06. 2013).

Jan Paweł II. List do młodych całego świata „Parati semper”od 31. marta 1985, http://www.opoka.org.pl/biblioteka/W/WP/jan_pawel_ii/listy/parati.html (preuzeto 11. 12. 2014).

Kekanović, Drago. Pismo zamljakinji. Umjesto predgovora, u: Sve, sve, sve…, Milka Žicina. Zagreb: Prosvjeta, 2002.

Kosić, Ivan. Goliotok. Najveći Titov konclogor. Zagreb: Udruga Goli otok ‘AnteZemljar’, ‘Mikrokrad’ d.o.o. Zagreb, 2009.

Kowalska, Martyna. „Dostojewski i Sołżenicyn. Droga do Boga”, u: Fiodor Dostojewski i problemy kultury, ur. Anna Raźny. Kraków: Wydawnictwo Uniwersytetu Jagiellońskiego 2011.

Lebl, Ženi. Ljubičica bela. Vic dug dve i po godine. Gornji Milanovac: Dečje novine, 1990.

Nikliborc, Agnieszka. UwięziONE w KL Auschwitz-Birkenau. Traumatyczne doświadczenia kobiet odzwierciedlone w dokumentach osobistych. Kraków: Nomos, 2010.

Stojanović, Milinko B. Goli otok – anatomija zločina. Beograd: Stručna knjiga, 1991.

Taczyńska, Katarzyna. „Odzyskać przeszłość. Obóz Goli otok wrelacjachkobiet. Przypadek Milki Žiciny”, Miscellanea Posttotalitariana Wratislaviensia. Postkolonializm – tożsamość – gender. Europa Środkowa, Wschodnia i Południowo-Wschodnia 2014, urednik Agnieszka Matusiak, br. 2.

Ženski logor na Golom otoku. Ispovesti kažnjenica i islednice, prir. Dragoslav Simić, Boško Trifunović. Beograd: ABC Product, 1990.

Žicina, Milka. Sve, sve, sve… Zagreb: Prosvjeta, 2002.

Vukmanović, Ljuba.„Samoće Milke Žicine”, u: Sama, Milka Žicina. Beograd: Službeni glasnik, 2009.

Garonja Radovanac, Slavica.„Književno delo Milke Žicine – između autobiografskog i fikcionalnog”, u: Žena u srpskoj književnosti, Slavica Garonja Radovanac.Novi Sad: Dnevnik, 2010.

Garonja Radovanac, Slavica. „Praštanje čoveku, vlasti i ideologiji (povodom romana Milke Žicine Sve, sve, sve o stradanju u ženskom logoru u Stocu)”, Naš trag 2003, br. 1/03.

Garonja Radovanac, Slavica. „Rezolucija Informbiroa (IB) 1948. u srpskoj književnosti koju pišu žene (Iz rukopisne zaostavštine Milke Žicine)”, Književna istorija 2012, br. 147.

Garonja, Slavica. Žene govore. Razgovori sa književnim savremenicama jednog stoleća. Beograd: Altera, 2013.

Gikić Petrović, Radmila. „Milka Žicina: Sama”, Trag 2010, knj. 6, sveska 23.

Žicina, Milka. Sama. Beograd: Službeni glasnik, 2009.

Cenić,Vera. Kanjec filjma. Povest. Vranje: Književna zajednica ‘Borisav Stanković’, 1994.

Cenić, Vera. Ista priča. Vranje: Književna zajednica ‘Borisav Stanković’, 2001.

Katarzyna TACZYŃSKA
Nicolaus Copernicus University
Toruń

10.18485/KNJIZ.2015.1.10
UDC: 821.163.41.09-31 Žicina M.

Original scientific article

Switches – the Rhetoric of Hetero-history in History: Politics/Ethics of Surviving and the (Im)possibility of Coding Home


In search of survival strategies – Milka Žicina’s socialist-forced-labor-camp prose
The literary output of Milka Žicina (1902–1984) had been underestimated by literary scholars for many years, and its interpretation had been limited almost exclusively to the two interwar novels (Kajin put 1934, Devojka za sve 1940), analyzed within the narrow confines of social literature. The chance to reinterpret her output appeared with the publication of the author’s socialist prison forced-labor prose, which is one of artistically outstanding testimonies of the Cominform period. The primary objectives of the article are (1) the analysis of two texts from Žicina’s socialist prison forced-labor prose – Sve, sve, sve... (2002) and Sama (2009), representing the author’s attempts to deal with the difficulties she faced after leaving the forced-labor prison, and (2) the presentation of the strategies – which emerge from the texts – used by the author to cope with the burden of her own experiences both at the time of her isolation and after the end of the punishment.

Ključne reči:

Cominform, exclusion, stigmatization, socialist prison forced-labor prose

Na početak stranice