Uvod

Razvoj (prirodnih) nauka u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji krivudava je staza popločana kontradiktornostima i paradoksima. Iako su se univerziteti i naučni instituti osnivali na ovim prostorima znatno kasnije u odnosu na druge evropske zemlje, decenijama je procenat žena u akademskom prostoru i nauci bio znatno iznad evropskog proseka. S druge strane, bez obzira na brojnost, mali broj naučnica uspeo je da dođe na pozicije moći i odlučivanja, čak i u „zlatnom dobu“ razvoja jugoslovenske nauke u drugoj polovini 20. veka.

U Srbiji i celoj Jugoslaviji žene su dobile pravo glasa tek posle Drugog svetskog rata i prvi put glasale za Ustavotvornu skupštinu 1945. godine. Samo godinu dana kasnije, dve žene su već radile kao asistentkinje na Katedri za fiziku Filozofskog fakulteta u Beogradu – Dragica Nikolić i Branka Radivojević. U novoosnovanim naučnim ustanovama, Institutu za nuklearne nauke u Vinči (1948) i Institutu za fiziku u Beogradu (1961), naučnice su prisutne od osnivanja. Neke od njih, Mira Jurić i Branislava Perović Nešković, do danas jedina direktorka Instituta u Vinči (1976–1979), dale su značajan doprinos razvoju nuklearne fizike u Srbiji, ali i na međunarodnom nivou. Institut u Vinči bio je u to vreme „rasadnik“ naučnih kadrova na prostorima bivše Jugoslavije i Balkana, a nauka, fizika posebno, bila je jedan od primarnih državnih projekata.

Kultura i obrazovanje su u posleratnom periodu promovisane u štampi kao bitni nosioci novog društvenog uređenja i novih vrednosti, pa je i nauka tu našla svoje mesto. Popularizacija nauke osnivanjem fakulteta prirodnih nauka i brojnih naučno-popularnih časopisa (Galaksija, Svet kompjutera itd) dostigla je vrhunac sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, da bi posle prekida od dve decenije, bila na neki način nastavljena u drugoj dekadi 21. veka, ali u drugom, komercijalnom smislu, prateći svetske trendove.

U tom vremenu prividne jednakosti, kada su žene dobile značajna individualna i kolektivna prava, njima se pruža mogućnost osvajanja novih prostora, ali su ti prostori još u dubokoj senci nasleđene patrijarhalne prošlosti. To se najbolje vidi u nastavljanju i proširivanju feminizacije pojedinih profesija. Pristup obrazovanju je otvoren za sve, međutim i dalje postoje fakulteti i profesije koji se smatraju primerenijim za dečake ili za devojčice. Položaj i učešće žena u prirodnim naukama, u to vreme bio je pre svega određen vrednostima tadašnjeg političkog sistema, koji je proklamovao jednake mogućnosti za žene i muškarce. Materinstvo je podržavano zakonima o dužem trudničkom i porodiljskom odsustvu, otvarala su se obdaništa i jaslice, škole su uvodile produženu nastavu itd. Široke mogućnosti zapošljavanja dozvoljavale su opredeljivanje mladih za buduću profesiju na osnovu ličnog interesa, ali je opredeljivanje žena za rad van kuće bilo uslovljeno i potrebom izdržavanja porodice, unutar koje je žena i dalje zadržala svoju tradicionalnu ulogu. Ovo sve je imalo za posledicu sporije napredovanje žena u karijeri, češći izbor predavačkih pozicija po završetku studija, ređe odlaske na studijske boravke i usavršavanje van zemlje i slično.[1]

Ipak, koliko su ove žene koje su hrabro zakoračile u visokim bedemima omeđene muške prostore, kao što je na primer bila fizika, bile prisutne van svojih laboratorija i kabineta? Kakav trag su ostavile u profesionalnom i javnom prostoru? Ko piše i da li uopšte neko piše njihove životne priče? Ili su bile i ostaće nevidljive?

Nauka (fizika) kao paradigma rodne nejednakosti

Pol svakako ne određuje naučnu radoznalost, inovativnost ili akademske veštine. Ozbiljna naučna istraživanja pokazuju da nema značajne korelacije između pola i verbalnih sposobnosti ili inovativnosti. Krive sposobnosti dečaka i devojčica za matematiku na primer, se preklapaju, polne razlike su zanemarljive u odnosu na one klasne, kulturne, obrazovne i druge.[2] Naučnici još nisu otkrili gen za matematiku ili fiziku, a potraga za takozvanim statistički značajnim razlikama između polova u sferi nauke samo odslikava rodne predrasude i težnju za očuvanjem osvojenih pozicija.[3] Ali se zato mogu precizno utvrditi faktori rizika za ostvarivanje rodne ravnopravnosti u obrazovanju i akademskom prostoru – to su pre svega neprijateljsko okruženje (za žene), rodna neosetljivost i nedostatak role modela na pozicijama moći.[4]

U Srbiji „žene [...] izlaze na istorijsku pozornicu u drugoj polovini 19. veka, okupljene oko humanitarnih udruženja“.[5] Obrazovane ćerke, sestre ili supruge političara, lekara i advokata ponavljaju utvrđeni obrazac po kome žene kroz istoriju u javnu sferu ulaze uz podršku muških članova porodice.[6] Kao deo „planirane elite“ one osnivaju kulturna društva, stupaju u profesionalna udruženja, ostvaruju profesionalne karijere, prenoseći u javni prostor ista prigodna „ženska zanimanja“ i obaveze koja su vekovima pre toga imale u privatnom prostoru.[7]

Promenom društvenog uređenja posle Drugog svetskog rata, situacija se menja: žene u bivšim socijalističkim državama bile su prisutnije u nauci i akademskom prostoru nego one u takozvanom Zapadnom svetu, ali to nije rezultat suštinske promene njihovog položaja i potpune ravnopravnosti, već političkog statusa nauke kao instrumenta prestiža i suparništva u doba Hladnog rata. I tada, kao i danas, nauka i tehnologija samo su preslikavale odnose moći u društvu i bile jasno rodno „obojene“.[8]

Na žalost, istorija nauke je praktično neistražena na ovim prostorima, čak nedostaje i koherentan statistički pristup, posebno iz perspektive roda. Već i površan pristup ovoj temi, otvara niz pitanja o rodnom i klasnom aspektu istraživanja u (prirodnim) naukama, oblastima istraživanja kao rodno obojenom „javnom prostoru“ i nauci kao „paralelnom“ društvenom prostoru. Postavlja se pitanje u kojoj meri istorija položaja žena u nauci osvetljava položaj žene u socijalizmu uopšte i kako naučnice kao marginalna i marginalizovana skupina mogu da simbolizuju žensko stvaralaštvo. Da li takozvana „naučna diplomatija“, odnosno nauka kao nosilac međunarodne komunikacije podržava i proširuje rodnu diskriminaciju i koliki je značaj rodnog aspekta danas, u svetlu promene pristupa znanju, u (već zacrtanoj?) neoliberalnoj budućnosti u kojoj je znanje – roba?

U tom kontekstu prirodne nauke su, fizika posebno, kroz istoriju uvek i svuda odražavale i naglašavale rodnu nejednakost i diskriminaciju u obrazovanju, nauci i društvu uopšte, posebno unutar tzv „vrhunskih i elitnih oblasti istraživanja“, kao što su kvantna mehanika, teorija relativnosti ili fizika elementarnih čestica.[9] Ti su prostori bili i ostali bastioni muške dominacije, naučnicama su velikodušno prepuštene neke „primerenije“ discipline – medicinska fizika, biofizika, fizika okoline, radioekologija... Ovaj uticaj rodnih stereotipa na profesionalna opredeljenja i naučna interesovanja fizičarki i naučnica u oblastima prirodnih nauka uopšte i dalje je veoma značajan.[10] S druge strane, fizika pokazuje neke neočekivane (klasne, rasne, kulturološke) paradokse: znatno veći broj žena studira i bavi se fizikom u katoličkim i patrijarhalnim sredinama, kao što su Južna Amerika, Irska i Italija u Evropi, Poljska (ali tu treba uzeti u obzir i socijalističko nasleđe) i tako dalje.[11] Takođe, interes za nauku, konkretno u ovom slučaju – fiziku u Evropi i svetu sve više se pomera „iz centra ka periferiji“, dok centar (bez obzira na to kako ga definisali) postaje stožer pre svega tehnoloških dostignuća, novih bio- i informacionih tehnologija. Ali, to je posebna tema.[12]

Obrazovanje i prirodne nauke u Srbiji – rodni aspekt

Pravo na osnovno obrazovanje žene su u Srbiji dobile četrdesetih godina 19. veka, a pravo na visoko obrazovanje početkom 20. veka. Pre toga, devojke iz bogatih porodica su studirale na evropskim univerzitetima. U Cirihu je na primer, krajem 19. veka tridesetak devojaka iz Srbije studiralo medicinu, filozofiju i pravne nauke. Na Univerzitetu u Lozani pred Prvi svetski rat devojke iz Srbije su studirale prirodne nauke, jedna od njih je kasnije stekla titulu doktora nauka iz organske hemije u Ženevi . One su bile prve lekarke i profesorke na ovim prostorima. Sa svojim muževima, iz bogatih i uticajnih srbijanskih porodica, bile su začetak kulturne srpske elite.[13] I naša prva lekarka Draga Ljočić koja je završila studije medicine u Cirihu 1879. godine, bila je udata za Rašu Miloševića (1851–1937), jednog od osnivača Narodne radikalne stranke i prvog prevodioca Marksovog Kapitala na srpski jezik. Ovaj obrazac „muškog oslonca“ prepoznatljiv je i danas u karijerama naučnica u prirodnim naukama, pre svega molekularnoj biologiji i fizici, i to ne samo na ovim prostorima.[14]

Najpoznatija među devojkama iz tzv. „Ciriškog kruga“ svakako je studentkinja matematike i fizike Mileva Marić, supruga najpoznatijeg fizičara 20. veka Alberta Ajnštajna (Albert Einstein). Kontroverze po pitanju njenog doprinosa Ajnštajnovim naučnim postignućima ni do danas nisu razrešene.[15]

Prva srpska lekarka Draga Ljočić

O učešću žena u fizici kao studentkinja, predavačica na fakultetu ili istraživačica u Srbiji pre Drugog svetskog rata nema podataka. A šta se dešava posle rata?

Godina je 1945. „Zlatno doba fizike“ je završeno – postavljeni su temelji nuklearne fizike i kosmologije, Ajnštajn je objavio Opštu i Specijalnu teoriju relativnosti, Hajzenberg (Werner Heisenberg) je postavio princip neodređenosti... Fizika se polako pretače u tehnologiju... Genetika i molekularna biologija nestrpljivo čekaju...

Marija Kiri (Marie Curie) i Irena Žolio Kiri (Irene Joliot Curie) dobile su Nobelovu nagradu, Liza Majtner (Lise Meitner) je objasnila fenomen nuklearne fisije... Rozalind Franklin (Rosalind Franklin) još nije otkrila strukturu DNK...

Pjer i Marija Kiri – primer uspešne lične i profesionalne saradnje

Irena i Frederik Žolio Kiri – politički i naučni istomišljenici

Liza Majtner – usamljena heroina

Rozalind Franklin i rendgenski snimak DNK koji je njenim kolegama Votsonu (James Watson), Kriku (Francis Crick) i Vilsonu (Moris Wilkins) doneo Nobelovu nagradu

Za istoriju fizike u Srbiji na početku 20. veka ostaje samo mit o Milevi Marić Ajnštajn. Iako ne postoje pisani dokazi o tome da je ona bila aktivna saradnica genijalnog naučnika, na ovim prostorima opstaje razumljiva želja da je „naša“ Mileva bila idejni tvorac teorija koje su promenile shvatanje sveta, prostora i vremena... Ipak, možda možemo govoriti o prvoj doktorskoj tezi iz fizike sa temom „Brunovo učenje o najmanjem“ Odbranila ju je Ksenija Atanasijević, prva žena sa doktoratom iz filozofije i predavačica na Univerzitetu u Beogradu (1922).

U to vreme, na Beogradskom univerzitetu, osnovanom 1905. godine Katedra za fiziku je deo Filozofskog fakulteta. Kasnije, fizika se predaje i na tehničkim fakultetima i na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Mileva Marić Ajnštajn – jedna tragična ženska sudbina

Ksenija Anastasijević – prva doktorka filozofskih nauka na Beogradskom univerzitetu

 

Neposredno posle rata, fizika i filozofija se razilaze: 1947. godine Filozofski fakultet se deli na Filozofski i Prirodno-matematički, a početkom devedesetih godina prošlog veka Fizički fakultet se izdvaja kao posebni fakultet. Skoro istovremeno, ukida se Viša pedagoška škola u Beogradu, pa se na Fizičkom fakultetu otvara i pedagoški smer, posle čega dolazi do značajnog „prividnog“ povećanja broja studentkinja na fizici.[16]

Šta nam govori varljiva statistika? Od 1947–2001. godine na Univerzitetu u Beogradu fiziku je diplomiralo oko 2500 studenata i studentkinja; na Prirodno-matematičkom fakultetu (PMF) i tehničku fiziku na Elektrotehničkom fakultetu (ETF) još njih 1400. Procenat diplomiranih studentkinja među diplomiranim fizičarima bio je veoma visok – do 42% na PMF-u i do 25% na ETF-u, ali se može jasno uočiti feminizacija pojedinih smerova: 35% na naučno-istraživačkim smerovima do 60% na kasnije uvedenim nastavničkim smerovima.[17]

U istom periodu, naučnice u evropskim zemljama ostvaruju uspešnije karijere u akademskoj sredini nego u institutima, industriji ili državnoj administraciji.[18] U sličnom položaju su i naučnice u Srbiji/Jugoslaviji, ali ne i one koje se bave fizikom i matematikom. Od Drugogog svetskog rata do kraja devedesetih, i do danas, nijedna žena nije bila dekanka Fakulteta fizičkih nauka u Beogradu, ni članica Srpske akademija nauka. Decenijama procenat žena profesorki, docentkinja i asistentkinja na fizičkim fakultetima u Srbiji nije prelazio 10%. Zanimljivo je međutim da su fizičarke vodile katedre za fiziku na nematičnim fakultetima – na medicini, veterinarskoj medicini, stomatologiji.[19]

Takođe, tek polovina od ukupnog broja žena koje su započele svoju karijeru kao asistentkinje, uspela je da odbrani doktorsku tezu iz fizike i stekne zvanje redovnog profesora, dok je među njihovim kolegama taj procenat bio iznad 80%.[20] Fizičarke, ali i mnoge druge naučnice, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka na svim prostorima bivše Jugoslavije objavile su svega 16–25% od ukupnog broja naučnih radova, zavisno od oblasti, i bile su samostalne autorke i predavačice po pozivu na naučnim konferencijama tek u 4–6 % slučajeva.[21] Žene su retko bile članice naučnih odbora i organizacionih komisija na naučnim skupovima, ali su im zato velikodušno bili prepušteni prijemni deskovi, registracija učesnika, razni organizacioni poslovi. Fizičarke su u malom procentu rukovodile naučnim projektima (5–10%): kada jesu, to je pre svega bilo u oblasti primenjene fizike, biofizike, medicinske fizike, zaštite životne sredine, znači u oblastima koje nisu vrednovane kao kvantna ili teorijska fizika. Ređe su konkurisale i dobijale stipendije, bile aktivne članice međunarodnih naučnih organizacija, predsednice međunarodnih naučnih udruženja ili glavne urednice naučnih časopisa.[22]

I same naučnice, fizičarke posebno, bile su neosetljive po pitanjima rodne ravnopravnosti. Mnoge su delile predrasude okoline, većina njih se trudila da povuče oštru granicu između privatnog i javnog, pokušavajući da bude istovremeno uspešna naučnica, odana majka, privržena supruga, požrtvovana ćerka... Takođe, i pored proklamovane ravnopravnosti i značaja koji je nauka imala u tom periodu, naučnice su retko prikazivane u medijima u meri u kojoj su bile povezane sa politikom. Naučnice iz oblasti prirodnih nauka uglavnom su u javnosti govorile o pitanjima obrazovanja ili zaštite životne sredine, retko o svom naučnoistraživačkom radu, nikad o rodnim odnosima i predrasudama. Izuzetak su bila medicinska istraživanja. Treba napomenuti da su naučnici koji su se bavili prirodnim naukama uopšte, bez obzira na rod, bili retko prisutni u javnoj sferi iako im je položaj u periodu socijalizma, materijalni i društveni, bio neuporedivo bolji nego što će to biti kasnije u periodu tranzicije i privatizacije, kada je nauka kao takva izgubila na značaju.[23]

U privatnoj sferi, fizičarke su sledile obrazac obrazovanih žena i naučnica u Evropi, kroz vekove, najčešće su bile u braku sa kolegama sa studija, često su sa njima sarađivale na naučnim projektima, posebno u periodu neposredno posle rata.[24] U kojoj meri je to pomoglo ili ne njihovom uspehu u karijeri, jeste pitanje na koje nema jednostavnog odgovora, jer osim rodnog uključuje i mnoge druge aspekte, kao što su problem timskog rada u nauci, individualna kreativnost, sposobnost javne prezentacije svog rada i medijske komunikacije itd. Priče o bračnim parovima u različitim naučnim disciplinama pokazuju da ovakva saradnja može da bude veoma podsticajna, ili da može značiti kraj profesionalne karijere ili ostanak u senci za jednog od partnera, nažalost obično za ženu.[25] Istraživanja o bračnim parovima u nauci u Srbiji pokazuju da žene imaju veći interes za rad svojih partnera, da se češće konsultuju sa njima oko sopstvenog naučnog rada i da u 99% slučajeva smatraju da su im partneri uspešniji u naučnom radu. Ipak, u periodu posle rata, njihov naučni rad je (najzad) personalizovan, i one su, barem deklarativno, ekonomski i profesionalno ravnopravne, što nije bio slučaj u svim evropskim zemljama u istom periodu.

Kako vreme prolazi...

Kada govorimo o položaju i doprinosu žena razvoju fizike u Srbiji, možemo da razlikujemo tri relativno jasno odvojena perioda: prvi neposredno posle završetka Drugog svetskog rata, drugi koji se može nazvati „zlatnim sedamdesetim“ jer se poklapa sa ekonomskim procvatom zemlje i najzad treći, tokom „mračnih“ devedesetih, u kome su žene prividno osvojile neke do tada isključivo muške prostore.

Period neposredno posle Drugog svetskog rata

Prve fizičarke u Srbiji pominju se neposredno po završetku Drugog svetskog rata u prvim godinama izgradnje socijalističkog sistema. Bile su to Dragica Nikolić i Branka Radivojević, asistentkinje na grupi za fiziku na Katedri za prirodne nauke na Filozofskom fakultetu u Beogradu i Dragica Kirić, asistentkinja na Katedri za fiziku Medicinskog fakulteta u Beogradu. Dragica Nikolić, kasnije dugogodišnji Šef Katedre za fiziku na Fakultetu veterinarske medicine, zapisana je i kao delegatkinja na Prvom kongresu matematičara i fizičara Jugoslavije 1949. godine.[26]

Dragica Nikolić, delegatkinja na Prvom kongresu matematičara i fizičara Jugoslavije, 1949.godine

Na novoosnovanim Prirodno-matematičkim fakultetima u Novom Sadu (1961) i Kragujevcu (1972) [prirodno-matematički fakulteti osnovani su znatno kasnije u Podgorici (1985) i Nišu (1999.)], na studije fizike upisuje se i visok procenat devojaka (30%) u odnosu na zapadne evropske zemlje, ali blizak procentu upisanih devojaka na fizičke fakultete u drugim istočno evropskim, socijalističkim državama. Devojke fiziku studiraju i na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu u okviru koga je 1955. godine osnovano Odeljenje za fiziku i nuklearni inžinjering. Znatan broj diplomiranih fizičara i fizičarki u tom periodu odlazi na magistarske i doktorske studije u Zapadnu Evropu, pre svega u Francusku, a zatim u SAD i Sovjetski savez (ova veza se prekida posle rezolucije Informbiroa 1948) u okviru međunarodne razmene ili kao nosioci međunarodnih stipendija (Fulbrajtove i drugih). Međutim, u tom periodu najveći broj njih se vraća u zemlju.[27]

Studentkinje Beogradskog univerziteta ( Duga, br 163/1948) (Ristić 2015)

Studentkinja u laboratoriji ( Duga, br. 87/1947) (Ristić 2015)

 

U tom periodu osnivaju se i veliki naučni instituti u Beogradu koji će steći međunarodnu reputaciju: Institut za nuklearne nauke Vinča (1948), Institut za primenu nuklearne energije u poljoprivredi, veterinarstvu i šumarstvu INEP (1959) i Institut za fiziku u Beogradu (1961). Fizika se u tom periodu u Srbiji razvija kao jugoslovenska ideja, a žene tom razvoju daju svoj doprinos od samog početka. Tako su već u prvom Savetu Instituta za fiziku već pomenute Dragica Kirić i Dragica Nikolić, dok Grupu za fiziku elementarnih čestica vodi Mira Jurić. Ova grupa tokom šezdesetih godina 20. veka objavljuje brojne radove u prestižnim međunarodnim časopisima, kao što su Physics Letters i drugi. Mira Jurić 1971. godine otkriva novo jezgro hipernukleus 8He, i o tome objavljuje rad u vrhunskom časopisu Nuclear Physics. U istoj grupi rade i Smilja Popov, kasnije šef katedre za fiziku na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu, Damjana Vukanović i spektrohemičarka Vidosava Georgijević.[28]

Neposredno posle rata i tokom pedesetih godina, u Institutu za nuklearne nauke Vinča, su uz svoje laboratorije, stanovali i bračni parovi, saradnici u nauci: Olga i Ivan Gal, Zorica i Ivan Draganić i drugi. Njihovi naučni putevi se kasnije razilaze, i po pravilu, muški članovi ovih „timova“ postižu veći naučni uspeh. Žene ostaju u senci.

Zorica i Ivan Draganić (Pola veka instituta Vinča 2000: 28)

 

Pedeset godina kasnije, u Monografiji Instituta za fiziku koja je izdata povodom ove godišnjice, među fotografijama koje su doduše većim delom fotografije instrumentacije i laboratorija i nepersonalizovane, žene su skoro nevidljive, dok ih među fotografijama direktora instituta i značajnih istraživača nema. I prvi pogled na Monografiju Instituta Vinča takođe otkriva rodnu diskriminaciju – ipak, u ovoj monografiji fotografije su u većem broju personalizovane, na grupnim fotografijama vidimo i istraživačice – Miru Jurić, Branu Perović, Rajnu Herak, Anku Koički, Olgu Mlađenović. Međutim, žene su u neuoporedivo većem broju prisutne na fotografijama koje prikazuju grupe za biologiju, hemiju i fizičku hemiju, medicinsku zaštitu i obrazovanje. Tako su direktorke Škole za izotope, osnovane u okviru Instituta u Vinči 1956. godine po ugledu na sličnu instituciju u Engleskoj uglavnom žene, dugogodišnja direktorka Olga Mlađenović, zatim Ljiljana Melovska i Sofija Vujošević, i predavačice i asistentkinje Nada Ajdačić i Gordana Đurić.

„Ženski prostor“ – Škola za izotope u Institutu Vinča

 

Fotografije u obe monografije nam otkrivaju značaj nauke u periodu socijalizma – sve do kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, one prikazuju brojne posete domaćih i stranih državnika i političara, ali i uglednih naučnika svetskog glasa, kao što je nobelovac Nils Bor (Niels Bohr) i drugi.

Na čelu Društva fizičara Srbije i brojnih društava fizičara, matematičara i astronoma, koja su se formirala posle Drugog svetskog rata u Srbiji, bilo je tridesetak naučnika, od toga samo jedna žena, matematičarka Milica Ilić Dajović (1962–1967 i 1972–73). U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, u Odeljenju za prirodne nauke nema fizičarki.[29]

Zlatne sedamdesete

Sedamdesete godine 20.veka bile su zlatne godine za razvoj nauke i fizike u Srbiji i nbivšoj Jugoslaviji.

Prestižnom fizikom visokih energija u Institutu za fiziku bavi se čak desetak naučnica pod rukovodstvom dr Mire Jurić. U grupi za fiziku čvrstog stanja radi njih pet, zajedno sa tridesetak svojih kolega, ali su zato u grupi za atomsku i molekularnu fiziku skoro ravnopravne. U toj grupi rade Jelena Božin, Nada Đurić, Jelena Kurepa i druge.[30]

Dr Mira Jurić (1916–1992) je svakako najuspešnija naučnica u oblasti fizičkih nauka u tom periodu, nažalost nepoznata široj javnosti. Rođena je u Travniku, školovala se u Zagrebu, gde je i diplomirala na Filozofskom fakultetu pred sam početak rata 1940. godine. Neposredno posle rata boravila je u Lenjingradu, gde je završila poslediplomske studije (1946–1948), a 1956. godine odbranila je doktorat na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Specijalizaciju je obavila 1966. godine u čuvenoj Laboratoriji za fiziku čestica (Laboratoire de la Physique Corpusculaire) u Strazburu, u Francuskoj. Tokom svoje karijere istraživačice i profesorke na Univerzitetu u Beogradu dobila je brojne nagrade i priznanja, a posebno treba zabeležiti njen doprinos osnivanju Međunarodne škole za fiziku elementarnih čestica (International School of Elementary Particle Physics) u Herceg Novom.[31]

Mira Jurić – skromna i zaboravljena

 

U Laboratoriji za atomsku fiziku u Institutu za fiziku pod rukovodstvom profesora Milana Kurepe, koja je brzo stekla međunarodnu reputaciju, počelo je svoju naučnu karijeru dvadesetak mladih saradnica, asistentkinja. Neke od njih su kasnije radile ili rade i danas kao istraživačice ili profesorke na vodećim univerzitetima u Australiji, Belgiji, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Švedskoj i SAD.

Sedamdesetih godina prošlog veka Institut za fiziku dobija i prve doktorantkinje – pomenute Damjanu Vukanović, Smilju Popov i Vidosavu Georgijević, i Jelenu Simonović, kasnije profesorku biofizike na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Među prvim doktorima nauka u tom periodu je i Ljiljana Dobrosavljević Grujić, sa doktoratom odbranjenim u Francuskoj na temu superprovodljovosti (na Univerzitetu Pariz-Jug), zatim Leposava Vučković i Jelena Kurepa.[32]

Ljiljana Dobrosavljević Grujić i Petar Grujić – uspešna naučna i lična saradnja

Urednica prvog izdanja Apstrakti i kratki sadržaji radova saradnika Instituta za fiziku od 1961-1974. godine je mlada fizičarka Mirjana Tasić, koja kasnije rukovodi Laboratorijom za fiziku okoline.

Mirjana Tasić, rukovodilac Laboratorije za fiziku okoline Instituta za fiziku

 

Na projektu fizike visokih energija angažovane su Jelena Kostić, Bojana Grabež i Ljiljana Simić, a na projektu fizike kondenzovanog stanja i novih materijala rade Ljiljana Dobrosavljević Grujić. Projekat fizike i zaštite atmosfere vodi Zorka Vukmirović, sa svojim ženskim timom u kome su fizičarka Mirjana Tasić, hemičarka Slavica Rajšić i biološkinja Milica Tomanović. U grupi za fiziku plazme istraživačice su u manjini (7:32), kao i u grupi za teorijsku fiziku u istom periodu (8:26). Među ovim malobrojnim pomenimo Gordanu Davidović Ristovski, Natašu Nedeljković, Mirjanu Popović Božić.[33]

Mirjana Popović Božić, teorijska fizičarka

 

Ipak, u periodu od 1966–2000 godine, od 16 projekata Instituta za fiziku samo dva vode žene – već pomenute Ljiljana Dobrosavljević Grujić i Zorka Vukmirović, koju će naslediti Mirjana Tasić. I nagrade Instituta za fiziku za najbolji naučni rad, u periodu od 1976-2010. godine dobile su samo tri žene – 1997. godine Mirjana Tripković, 2005. godine Aleksandra Strinić i 2008. godine Marija Radmilović Mlađenović.

Drugi naučni gigant i veliki jugoslovenski projekat, Institut za nuklerne nauke Vinča, osnovan je u zamahu socijalističke izgradnje 1948. zahvaljujući ideji, upornosti i entuzijazmu dr Pavla Savića, saradnika Irene i Frederika Žolio-Kiri, ali i zahvaljujući razumevanju i naučnoj politici tadašnjih vlasti.

U Institutu Vinča, od osnivanja do kraja devedesetih godina 20. veka, 172 istraživača je dobilo različita odlikovanja i priznanja, od toga svega dvadesetak žena, a među njima Brana Perović i Mira Jurić kao dvostruke dobitnice. Godišnje nagrade Instituta dobilo je svega 30 žena što je šest puta više od njihovih muških kolega. Najbolji period za žene i u Institutu Vinča jesu kraj sedamdesetih i osamdesete godine prošlog veka – u Institutu tada rade Rajna Herak, Milica Nenadović, Milena Mataušek, Olga Gal, Zorica Draganić, već pomenuta Olga Mlađenović. Većina njih ima (bračne) partnere koji se bave istraživanjima u istoj ili srodnim naučnim oblastima, i koji su mnogo poznatiji naučnoj i široj javnosti.

Od osnivanja do danas, Institut Vinča imao je samo jednu direktorku - Branislavu Perović Nešković, urednicu Monografije izdate povodom pola veka od osnivanja instituta i ujedno jedinu ženu čija se lična biografija može naći u Monografiji uz 28 biografija njenih kolega.[34]

Branislava Perović Nešković (1920-2008) rođena je u Banja Luci. Studije tehničke fizike na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu upisala je 1938. godine, a diplomirala 1952. godine posle izlaska iz SKJ. Po odbranjenom doktoratu 1964. godine, radila je na izgradnji prvog masenog spektrometra u SFRJ i rukovodila Laboratorijom za atomsku fiziku. Od 1976–79. godine bila je direktorka Instituta Vinča, kasnije i profesorka na Elektrotehničkom fakultetu. Nosilac je Partizanske spomenice, dobitnica ordena za hrabrost i brojnih drugih odlikovanja.[36]

U tim zlatnim godinama, malo „mekšim“ prirodnim naukama, kao što su hemija ili fizička hemija, žene zauzimaju i bolje pozicije. Slobodanka Veljković je „upravnik“ Fizičko-hemijskog zavoda (1969–1971) a Ankica Antić Radovanović „upravnik“ Instituta za fizičku hemiju (1977–1979). Ovu tradiciju kasnije nastavljaju Ivanka Holzlajtner Antonović, takođe na čelu Instituta (1989-1991) i Vera Dondur, dekanka Fakulteta za fizičk hemiju (2000–2004).[37]

Slobodanka Veljković, na doktorskoj promociji na Univerzitetu u Oksfordu

Mračne devedesete...i dalje

Trend smanjenja interesa za prirodne nauke krajem osamdesetih godina i početkom devedesetih godina prošlog veka bio je eho globalnog trenda, koji je kao talas promene društvenog statusa nauke i izmenjenih političkih okolnosti došao sa Zapada, a sa posebnom žestinom zapljusnuo bivše socijalističke države. U bivšoj Jugoslaviji, taj trend je koincidirao sa dezintegracijom zemlje, ratovima i dramatičnim političkim i ekonomskim promenama. Veliki broj univerzitetski obrazovanih građana, posebno onih koji su završili prirodne nauke, tehnologiju i tehniku, napustio je zemlju. Inženjeri, lekari, i fizičari su bili na vrhu tog egzodusa. Ovo je u znatnoj meri promenilo rodne odnose u nekim profesijama i u akademskom prostoru, a profesije i pozicije koje su decenijama bile rezervisane za muškarce, iznenada su se otvorile i za žene. Ovaj period nažalost još nije dovoljno istražen s obzirom na nedostupnost podataka, ali su neke činjenice neosporne. Na biomedicinskim fakultetima žene su naizgled preuzele vodeće pozicije.[38] Na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu, na primer, 1975. godine samo su dve žene bila šefovi katedara od ukupno 30 katedara, a žene su činile manje od jedne četvrtine nastavnika i saradnika. Međutim, 2000. godine među nastavnicima je skoro polovina žena, a deset njih su šefovi katedara, uglavnom na pretkliničkim predmetima. Procenat istraživačica žena u naučnim institutima (Vinča, Institut za fiziku) povećao se na 40% i više.[39]

Nažalost, to ne znači da su žene dobile novu šansu – one se samo popunile prazan prostor koje su njihove kolege napustile otvarajući privatne klinike, ambulante, laboratorije, konsalting firme. Ovaj trend se nastavlja i tokom prve decenije 21. veka, kako nauka svuda, posebno u bivšim socijalističkim zemljama, i zemljama u tranziciji gubi onaj značaj koju je imala prvih decenija posle Drugog svetskog rata. Fundamentalna istraživanja su dugotrajna, skupa i ne donose brzo profit, značajno se finansiraju samo ona istraživanja (molekularna biologija, genetika) koja su u funkciji visoko profitabilnih grana farmaceutske ili kozmetičke industrije. S druge strane, sa rastom uticaja crkve i retradicionalizacijom društva u Srbiji, u regionu, ali i šire, budućnost učešća žena u fundamentalnim naukama sve je neizvesnija.

Danas, zahvaljujući egzodusu naučnih kadrova i ranije dobijenim bitkama, žene još uvek drže pozicije u istraživačkim institutima, ali je primetno smanjenje procenta žena kao rukovodilaca projekata, posebno u projektima tehnološkog razvoja. U Društvu fizičara Srbije na pozicijama odlučivanja (u Upravnom i Izvršnom odboru) imamo svega 10% žena, a od osam komisija Društva samo jednu vodi žena – Mirjana Popović Božić.[40]

Među fizičarkama koje su se odlučile za profesionalnu karijeru van zemlje jedna od najuspešnijih je sigurno dr Jasmina Vujić, rođena u Loznici 1953. godine. Roditelji su joj bili učitelji u selu Zavlaka, Rađevina, gimnaziju je završila u Šapcu, diplomirala je i magistrirala tehničku fiziku na ETF-u u Beogradu, a doktorat iz nuklearne fizike odbranila je na univerzitetu Mičigen, SAD. Prva je žena na čelu Katedre za nuklearni inženjering na Univerzitetu Berkli (Berkeley) u Kaliforniji. Potpredsednica je Teslinog memorijalnog udruženja u Njujorku. Bavi se nuklearnom fizikom, zaštitom od zračenja i biomedicinskom primenom zračenja.[41] Osim nje, danas u srpskoj naučnoj dijaspori, od dvadesetak istaknutih naučnika u nacionalnim laboratorijama širom sveta imamo sedam istraživačica, a od 53 univerzitetska profesora sedamnaest su profesorke.[42]

Jasmina Vujić, prva žena na čelu katedre za nuklearni inžinjering na Univerzitetu Berkli, SAD

 

Da li će žene u „tvrdim“ naučnim disciplinama, kao što je fizika, uspeti da u budućnosti ostvare punu ravnopravnost? To verovatno nije pravo pitanje. Pravo pitanje je u kojoj će meri fundamentalna istraživanja, danas koncentrisana u velikim centrima kao što je na primer Evropski centar za nuklearna istraživanja CERN (CERN – Conseil Europeen pour la Rechershe Nuclear), uspeti da prežive na periferiji.

One su budućnost: Jelena Ajtić (Katedra za biofiziku, Fakultet veterinarske medicine, Beograd), Mira Aničić Urošević (Institut za fiziku, Zemun), Sunčica Elezović Hadžić (Fizički Fakultet, Beograd), Dragana Todorović (Institut za nuklearne nauke Vinča, Beograd).

Fotografije (sve fotografije preuzete su sa interneta, ako nije drugačije naglašeno)