Knjiga koja je pred nama predstavlja novo, kritičko i sveobuhvatno izdanje filozofskih, estetičkih, poetičkih i kritičkih spisa Anice Savić Rebac, bez sumnje jedne od najinteligentnijih i najobrazovanijih Srpkinja svih vremena. Priređivači su Milo Lompar i Irina Deretić, čiji je stručni i intelektualni angažman uveliko poznat i priznat u srpskoj i međunarodnoj javnosti, dok publikaciju potpisuje jedna od naših najvećih izdavačkih kuća, Službeni glasnik. Već ti podaci sugerišu da se radi o izdanju koje zavređuje pažnju čitalaca uopšte, ali i filozofske i književnoteorijske stručne publike.

U odnosu na prethodna izdanja – prevashodno u odnosu na izdanje Darinke Zličić na koje su se priređivači oslanjali – uređivački rad Lompara i Deretićeve unosi izvesne, ne beznačajne novine. Na prvom mestu, tekstovi koji su se do sada nalazili u različitim publikacijama prvi put su tematski objedinjeni i sistematizovani, za šta treba zahvaliti Milu Lomparu, koji je napisao i obiman, minuciozno-analitički i na mestima polemički predgovor, iznevši dubinski i hermeneutički plodan uvid u stvaralaštvo Anice Savić Rebac.[1] Zatim, dodat je jedan tekst o Tomasu Manu (predgovor srpskom izdanju njegovih Izabranih dela iz 1929. godine) i izabrana je srpska verzija jednog teksta o Njegošu, dok se Zličićeva opredelila za englesku. No, razlike u odnosu na prethodna izdanja tiču se i jezičkih i stilskih intervencija. Dok se na jednoj strani nastojalo na očuvanju stila Anice Savić Rebac (pravopisna prilagođavanja su minimalna), na drugoj – i to je, po našem mišljenju, najznačajnija osobenost i prednost Duha helenstva u odnosu na druga slična izdanja – svi grčki citati koji se javljaju u tekstovima opskrbljeni su prevodom, a priređivači su uneli i terminološke, tekstualne i interpretativne napomene koje znatno olakšavaju čitanje teksta. Uprkos sofisticiranoj poetskoj intonaciji svojih radova, Anica Savić Rebac je, budući klasični filolog po obrazovanju, držala do naučne strogosti, pa su grčki navodi u njenim radovima veoma česti. Zahvaljujući prevodilačkom angažmanu Irine Deretić, mnogi od njih prvi put su približeni čitalačkoj publici, a naučnoj zajednici je na taj način umnogome olakšano integralno zahvatanje ideja Anice Savić Rebac. Deretićeva je, osim toga, unela i manje ispravke u autorkine prepise grčkih izvora, kao i u same citate, što je naznačeno napomenama uz tekst. Pri tome, napomene priređivačâ jasno su odvojene od napomena same autorke, pa je tekst sve vreme pregledan.

Pred nama je, dakle, tematski i stručno zaokruženo, pregledno i jasno strukturisano, priređeno delo jedne od najznačajnijih srpskih intelektualki, koje Lompar u predgovoru sa pravom naziva „polihistorom” i „teoretičarkom ideja”. Duh helenstva sadrži 874 strane autorskog teksta, u tri glavna poglavlja: „Predplatonovska erotologija”, „Studije i ogledi”, koji čine centralni deo izdanja, te „Antička estetika i nauka o književnosti”, a uključena je autobiografija Anice Savić Rebac. Publikacija sadrži i predgovor, napomenu priređivačâ, bibliografiju od 44 primarne bibliografske jedinice i sadržaj.

Prvo poglavlje, „Predplatonovska erotologija”, tekst je doktorske disertacije koju je Anica Savić Rebac odbranila 1932. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sastoji se od autorkinog uvoda i potpoglavljâ: „Κάλλιστος”, „Od Homera do Hesioda”, „Dvostruki Eros”, „Demijurg”, „Afrodita Harmonija”, „Eros i čovek”, „Strast i mudrost” i „Fanes i svet”. Drugo poglavlje, „Studije i ogledi”, podeljeno je na dva glavna tematska segmenta: „Studije i ogledi iz antičke književnosti” i „Studije i ogledi iz svetske i srpske književnosti”. U prvoj tematskoj celini mogu se naći autorkini tekstovi o platonskoj i hrišćanskoj ljubavi, o ljubavi u Spinozinoj filozofiji, studija o pomenutom pojmu „kάλλιστος” (sa nemačkog prevela Aleksandra Živković), zatim ogledi o mističkoj i tragičkoj misli kod Grka, o antičkoj demokratiji i socijalnim problemima, ali i značajne studije o Lukreciju, ogledi o helenskim vidicima, Sofoklovoj Antigoni, rimskoj književnosti itd. Drugi tematski segment drugog poglavlja, „Studije i ogledi iz svetske i srpske književnosti”, sadrži književno-kritičke tekstove o Tomasu Manu („Tomas Man i Začarani Breg”, „Tomas Man i problem umetnika”, „Tomas Man, nekoliko crta za portre”, „Tomas Man i problematika naših dana”, „O pedesetogodišnjici Bunderbrokovih”, „Postanak jednog pesničkog dela”), Štefanu Georgeu, Šeliju („Šeli i univerzalni lirizam”, „Persi B. Šeli kao veliki pesnik socijalizma”), fon Klajstu, Geteu („Geteov helenizam”); zatim, o Njegoševoj Luči Mikrokozma („Pesnik i njegova pozicija”, „Njegoš i bogomilstvo”, „Njegoš, Kabala i Filon”, „Biblija i Enoh” i „Njegoš i Origen” – poslednja dva teksta u prevodu sa engleskog Aleksandra Petrovića), o Jovanu Dučiću, Milici Stojadinović Srpkinji, Lazi Kostiću („Laza Kostić kao tumač poezije Zmajeve”, „O jednoj pesmi Laze Kostića”), te o Jovanu Jovanoviću Zmaju, Svetozaru Ćoroviću itd. Tematski segment takođe sadrži i autorkin polemički odgovor na prikaz njenog prepeva Geteovog Fausta („Oko prepeva Geteova Fausta”), kao i kratki kritički osvrt na Šantićev prepev Hajneove poezije („Aleksa Šantić: Iz Hajneove lirike”) i Polovinin prevod Florentinskih noći („Florentinske noći”).

Treće poglavlje nosi naziv „Antička estetika i nauka o književnosti” i to je filozofski i interpretativno najzahtevniji tekst Duha helenstva. Poglavlje sadrži autorkin uvod, zatim potpoglavlje „Osnove i počeci”, u okviru kojeg se Anica Savić Rebac bavila nastankom helenske koncepcije lepote, Homerom i naivnom automatizacijom poezije, kao i mitsko simbolskom poetikom; tu su i potpoglavlja „Pindar i umetnost kao lirska vizija”, „Prvi sukob filozofije i poezije”, „Intermeco o muzici”, „Aristofan i poezija u demokratiji ili prva odbrana poezije”, „Teorije prvih teoretičara”, velika tematska celina o Platonu i na kraju, „Pogled na Aristotela”. Za potrebe ovog prikaza izabrali smo da ukratko predstavimo neke od motiva tematskog segmenta poslednjeg poglavlja koju je Anica Savić Rebac posvetila „sfingi Platona”, prihvatajući na taj način i sama Ničeovu čuvenu karakterizaciju ovog filozofa.

Potpoglavlje „Platon” sadrži tekstove: „Sokrat i tragedija ili etičko-politička pozadina Platonove estetike”, „Eros i ideje ili o metafizičkoj pozadini Platonove estetike” i „Platonova poetika”. Kao što se može videti, radi se o pokušaju integralnog zahvatanja Platonove teorije lepote, te teorije umetnosti. Suvereno demonstrirajući polihistorsku erudiciju, Anica Savić Rebac povezuje dijalektički, sociološki i psihološki metod u identifikovanju i isticanju društvenog, te intrapsihičkog momenta u Platonovom odbacivanju tragedije. Ono je bilo motivisano pedagoškim pobudama i zasnovano na kritici nepoželjnih, „teatrokratskih” afekata: „Platon zamera tragičarima da vuku države u tiranije (! – prim. A. S. R.) i demokratije, tu je u drugoj, mnogo ozbiljnijoj tački zamerke, otvoreno otkrio taj najneposredniji i najaktuelniji motiv svoje borbe protiv tragedije”.[2] Naime, „jedan od presudnih razloga što Platon nije hteo tragediju i njenu sintezu [...] u demokratiji, bio je, dakle, taj što nije hteo demokratiju”.[3] Ovo jednostavno i efektno (raz)rešenje socijalnog momenta Platonove jetke kritike umetnosti kao de facto demokratske umetnosti, autorka je izvela pažljivo i postupno, ali bez straha. Isto je učinila i kada je, budući i sama pesnik i nastupajući u odbranu pesništva i autonomije umetnosti uopšte – ničeovski par excellence – uočila da Platonovu osudu tragedije treba tumačiti iz njegovog resantimana zbog „ograničenja [...] pesničke obdarenosti”, koje je „osetio [...] svakako još u ranoj mladosti”.[4] Taj resantiman, po Anici Savić Rebac, čak preteže u odnosu na Platonovu socijalnu ozlojeđenost zbog osude Sokrata na smrt u demokratskom režimu.

Iako Platona nikada ne tumači jednostrano, često upozoravajući da se radi o kompleksnoj ličnosti, Anica Savić Rebac nije strahovala da tu ličnost posmatra integralno i da uđe sa njom u otvoren, ravnopravan dijalog, niti je strahovala od beskompromisne polemike. Kada je kritikovala Platonovo sputavanje umetnosti zarad opšteg, državnog dobra, nazivala ga je „reakcionarom”. Pri tome je sve vreme pažljivo pratila nit prepora između poezije i filozofije i principijelno nije odbacivala zahtev filozofije i filozofa da tvore novu, filozofsku umetnost – naprotiv; ono čemu se protivila bilo je odricanje slobode umetnicima. S tim u vezi, vrlo pronicljivo je uočila da je i sâm Platon zapravo bio „prikriveni aristofaničar”, te da je veliki deo svog stila dugovao upravo onome što je žestoko kritikovao.

Međutim, najdalje domete mišljenja Anica Savić Rebac pokazala je u teorijskoj analizi Platonovog paradoksa, koji je artikulisala kroz sliku „bizarne odvojenosti” i suprotstavljenosti Platonovog učenja o lepoti i njegove teorije umetnosti, tj. kao činjenicu da „njegova doktrina o lepom stoji i s ove i s one strane umetnosti – kao Lepota vidljivog, materijalnog sveta, i kao Ideja – ali [...] kroz umetnost ne prolazi”.[5] U obradi problematike Platonove estetike slučuju se svi zraci njenog intelekta i tu Anica Savić Rebac nastupa ne više samo kao estetičar, teoretičar književnosti i umetnosti, klasični filolog itd., već kao filozof, istinski dijalektičar najpregnantnijeg, hegelovskog tipa. Pristupajući estetičkom problemu lepote istovremeno sinhronijski i dijahronijski – kroz dijalektičku transformaciju i očuvanje ideje lepog od orfizma, preko platonizma, pa sve do moderne, ona odbija kasirerovsku konstataciju o apsolutnoj platonovskoj odvojenosti forme od estetike i prevashodnoj vezanosti Platonove ideje lepog za epistemologiju. Nasuprot tome, „ćorsokak” iz H knjige Države u kojoj se umetnost kritikuje zbog mimetičke prirode a umetnički objekti diskvalifikuju kao „drugorazredna” bivstva, podražavanja samih podražavanja, Anica Savić Rebac razrešava preko dijaloga Timaj. Ona povlači paralele i ukazuje na očuvanost orfičko-platonovskog Erosa i njegovo produženje, kroz transformaciju, u ideji demijurga – graditelja Platonovog geometrijskog kosmosa, pokazujući na taj način da „problem korelacije lepote i umetnosti postoji bar latentno svuda kod Platona”.[6] Pridavanjem estetskih kvaliteta geometrijski izgrađenom kosmosu Timaja, čiji su osnovni elementi zapravo pravilne poliedarske strukture, Platon je, prema njenom mišljenju, demijurgu dao ono što je odrekao ljudskim umetnicima – stvaranje po neposrednom uzoru ideja, formirajući predstavu o bogu kao umetniku a o njegovoj tvorevini kao umetničkom delu.[7] Na taj način, zaključuje Anica Savić Rebac, „Platon je ovde savršeno uskladio dve predstave jer priznavanje stvarnosti i čak božanskog porekla materijalnom kosmosu u isti mah uslovljava i zahteva koncepciju simetrije kao 'osnova lepote', dok lepota u Gozbi i Fedru nema druge osnove nego Ideju lepote”.[8]

Krajnje domete platonovske estetike ova autorka sa pravom je identifikovala u modernoj umetnosti kubizma, De Stijla i neoplasticizma. Tome bismo mogli dodati i rusku avangardu spočetka prošlog veka i posebno njegovu idejnu predvodnicu – suprematizam Kazimira Maljeviča, koji je ovaj umetnik, u različitim izdanjima teksta „Suprematizam” iz 1915, 1916, 1919. i 1920. godine, okarakterisao kao čisto filozofsko, bespredmetno stvaralaštvo, kao čistu formu. Ovo je samo jedna od aktualizacija antičkog mišljenja na koje nam Anica Savić Rebac neprestano skreće pažnju – najpre kroz filozofiju i teoriju književnosti, tačnije, kroz estetiku, i konačno kroz promišljanje umetnosti i umetnost samu. Po tome se vidi da je ona zapravo bila i mislilac savremenosti, iako je nesumnjivo i do kraja ostala privržena antici. No, pre i više od svake privrženosti, njen um je bio refleksivan i kao takav – stvaran i bezvremen. Duh helenstva je knjiga koja nam približava taj um u svoj njegovoj inspirativnosti. Zahvaljujući naporu priređivačâ i izdavača, to nam je omogućeno na tematski zaokružen i sistemski način. Stoga ova knjiga, po našem mišljenju, zavređuje potpunu pažnju kako stručne, tako i šire čitalačke javnosti.