Predstava pripremana za tri glumice, ali mogu igrati i dve. U stvari – može da bude i monodrama.
Svaka glumica igra različite likove žena iz knjige.
Lica (kada igraju tri glumice)
Ona 1
Ona 2
Ona 3
SCENA I
Mrak, tišina. Na jednom zidu vizualizacije. Zvuk pisaće mašine, tekst:
Pisaću ti o turskim ženama, svojim poznanicama, s kojima sam provela skoro polovinu života… Solun, 2. avgusta 1908.
Tiha muzika, svetlo na sredini scene, vide se samo tri žene, okrenute leđima jedna drugoj, stoje i gledaju svaka tačno ispred sebe. Obučene u crne turske pantalone, crne majice, na glavama marame.
Ona 1 (hladno, čvrsto)
Zovem se Emir-Fatma. Imam 18 godina, što na Istoku znači da sam zrela devojka. Još malo pa usedelica. Živim u Solunu. Muslimanka sam.
Ona 2 (prekida je, viče)
Ali nova. Što znači da sam evropski vaspitana. Znam evropske jezike. Znam francuski i engleski, ruski, italijanski i grčki jezik.
Ona 3
Kažu da sam lepa, a ja želim da budem sretna.
Ona 1
Želim da budem slobodna.
Ona 2
Želim da se udam ali i on mora da zna francuski.
Ona 3
Želim da volim. Želim da i mene neko voli.
Ona 2
Ljubav je, kažu muslimanke, žena koja nikad ne ide sama, nego s drugaricom, bledom devojkom, raspletnom, obučenom u crno tugom.
Ona 1
Želim u Evropu. Želim u Pariz. Tamo je moje nebo.
Ona 2
Imam jednoga belog goluba, kojeg hranim. Hodam kao da nestajem na zemlji. Živim u Turskoj, a sanjam o Francuskoj.
Ona 3
Zovem se Zehra-Mersije. Imam 18 godina. Živim u Solunu.
Ona 2
Muslimanka sam. Evropski vaspitana. Kažu: vrlo lepa.
Ona 1
Moje oči su kao bademi.
Ona 2
Svaki dan čitam nešto novo i čeznem za tim tuđim, nepoznatim, dalekim svetom.
Ona 3
Moj otac mnogo drži do svog imena, i ponosi se bogatstvom.
Ona 1
Moj otac mrzi Evropu!
Ona 2
... A u kuću uzima Evropljanku!
Ona 3
Pa zašto nam naši roditelji daju da učimo evropske jezike kad ne vole, stide se da čuju u svojoj kući?
Ona 1
Iz sujete, da se kaže da su im kćeri obrazovane.
Ona 2
Moj otac poredi ženu s mačkom: kad se najviše umiljava – ogrebe.
Ona 3
Ja sam Turkinja. Živim u Solunu. Sentimentalna sam, strasna i sposobna za najčudnovatija maštanja. Prava Turkinja.
Ona 2
Ja – francuska vaspitanica...
Ona 1
Ja – orijentalka, neiskrena i nepoverljiva...
(zajedno)
... što osim Bogu ne veruje više nikom!
Naglo se razilaze. Svaka na svoju stranu.
Ona 1
Bog je stvorio nebo za svakoga, samo ne za turske žene.
Ona 2
Šta je život, mi ne znamo, Mersije. Nama je sve gotovo, i mi smo nesrećne.
Ona 3
I ja ću tu, iza tih gustih rešetaka i visokog zida da venem bez sunca i vazduha. Ja nemam pravo ni na sunce, ni na vazduh!
Ona 1
U kući zatvorena, na ulici u zatvorenim kolima. Vidim ponekoga kroz zatvorene rešetke kroz kolske prozore, ali to je ništa. Ponekad mi dođe da polomim rešetke… Tako mi dođe, ali mi se još nikad nije podigla ruka…
Ona 2
Ti nemaš svoje Ja ni u izboru haljine, a kamoli u izboru muža. Haljinu ti bira majka, muža će te izabrati otac.
Ona 3 ostaje na sredini scene. Licem okrenuta ka publici. Može da se čuje muzika. Ona 1 i Ona 2 stavljaju stolice iza scene, sa desne i leve stane, svaka sedi na svojoj stolici. Svetlo samo na sredini.
Ona 3 (viče, preglasno)
Divljaci! ŽENA još je vama „žena“,
Stvar od drveta, haljina od tkiva,
Od sto vam leta maloljetna biva –
Divljaci! ŽENA još je vama „žena“
Ona 2
Iz mene ne govori moje ogorčeno Ja, nego milioni poniženih turskih žena.
Ona 3
Još joj kažete: „To nije za žene!“
S fizičke snage u ponosu svome,
K'o sa svojinom postupate s njome.
Još joj kažete: „To nije za žene!“
Ona 1
U zemlji gde nema slobode ne može ništa uraditi.
Ona 3
Puna vam usta: „Kultura, kultura“ —
Kultura svuda svojim krilima vije,
Al' do vas puta prokrčila nije —
Puna vam usta: „Kultura, kultura“
Ona 1
One spavaju... (ustaje) Nek se probude! Nek se rasveste, nek vide da nisu stvari, jer imaju dušu, nek doznadu da sve što ima dužnost ima i pravo na pravo: učite ih da traže pravo sunca!
Ona 2
Da obaramo, da rušimo, da uništavamo, da sečemo, da cepamo! Da bacamo u vatru, milom, silom, krvlju. (ustaje) Ustajte mlade žene i devojke!
Ona 3
Po sto puta vam uzvikujem, kao apostol, kao prorok: na noge!
Ona 3 izlazi. Ona 1 i Ona 2 na sredini scene, obraćaju se publici.
Ona 2
U Evropi, žene, pored tolike slobode i prava, bore se za slobodu i pravo organizujući ženska društva, udruženja, saveze. Mi to ne vidimo, ali čitamo i čujemo od strankinja što žive među nama...
Ona 1
A šta da radimo mi, toliko potčinjene i ponižene, što kud muž okom mi skokom, što bez pitanja ne smemo nikud, što moramo da se vratimo iz šetnje pre sunčeva zahoda, što ustajemo mužu kad pođe i dođe, što mu polivamo kad se umiva, što mu pomažemo kad se oblači i što kad nešto tražimo da nam kaže, on veli:
(zajedno) To nije za žene!
Mrak. Na zidu može da se vidi vizualizacija. Glasna muzika. Ona 1 i 2 donose jastuke i stolice.
SCENA II
Razgovor Emir i Mersije. Može i tiha muzika, pričaju slobodno, radosno.
Ona 1
Mi smo nove, a one su Evropljanke, Francuskinje. Šta mi imamo azijatsko? Ni govor, ni haljine, čak ni hod, čak ni pokrete... Čak ni misli ni osećanja, je li Emir?
Ona 2
Sretosmo se, on mi se zagleda u oči, ja se spotakoh...
Ona 1
Da se meni zagleda u oči muško. Ja bih pala. A žensko, žena, meni je prijatno...
Ona2
Juče je bio u crnom kaputu...
Ona 1
Ko je taj?! Toga nisi pominjala!
Ona 2
Jedan mladoturčin. Došao sa školovanja u Parizu.
Ona 1
Pa, gde si ga videla pobogu?
Ona 2
U kući, u sobi... Sedela sam s njim, kod njegove tetke
Ona 1
Ti?! ...
Ona 2
Ja... Ja...
Ona 1
S muškim?!
Ona 2
O, yes! Ali šalu na stranu... Ali francuski govori, tvrdo izgovara que... A uobražen! Buni se što sam pokrila glavu i što ne umem s muškim da govorim. Quelle honte! Quelle honte! Uzvikuje tako naduveno. Uobražen!
Ona 1
Mersije, ja ne bih mogla sa čovekom. A zamisli evropske balove. Zagrljena s čovekom... Igra! I kako evropska žena gleda kad joj muž igra s tuđom ženom?! Čitam, slušam to kao bajku. Carev sin zaljubio se u sluškinju. Ali ovo mi nije čudnovato. I sad nam se vezirovi sinovi zaljubljuju u robinje i uzimaju ih za žene. Ti si mnogo slobodnija od mene. Tebi otac ne brani da nosiš jeldrme i bašjorti...
Ona 2
Zacelo, Emir jagnje, ti si zavijena i ne smeš peške odavde donde.
Ona 1
Moja nesreća!... A to... Što si sedela s muškim, smem li da kažem nekom?...
Ona 2
Smeš samo našoj drugarici Arif-tejze!
Prigušeno svetlo, skoro mrak, čuje se pevanje (tiho, veoma tiho). Ona 2 sedi na sredini na stolici, Ona 1 sedi na jastucima ispred nje i drži glavu na njenim kolenima.
Ona 1 (tiho)
Ja sam se mogla zaljubljivati u muslimanke, dok se nisam zaljubila u Francuskinju...
Ona 2
Ja sam se zaljubila u jednu mladu Parižanku... Prijateljicu svoje guvernante. Sedela sam prema njoj i gledala njenu toaletu, naročito njen šešir, njeno evropsko držanje, slušala sam njen govor, ne šta govori već kako govori francuski... Opijala sam se i sanjala čudnovate snove: da sam čovek, muž te moje mile strankinje. Kad je ona odlazila ja sam uvek gledala da ostanem u sobi sama, da mirišem jastuk na koji se ona naslanjala... Koji je mirisao na heliotrop...
Kad bih posle ovoga morala da idem pred mater i babu, crvenela bih od stida i krila oči...
Ona 1
Sve je tako dok se ne zaljubiš u čoveka...
Ona 2
Često mi se u ponoći, draga moja
Pred očima stvori bajna slika tvoja,
Vidim crne oči tvoje, lice belo
Usta mala, kosu crnu, vito telo:
Pa mi s' čini da preda mnom anđeo to je,
Dođe s neba da ublaži bole moje.
Gledam, gledam, a srce mi dršće, strepi,
Jer se boji iščeznuće anđ'o lepi.
Širim ruke pa te zovem:
Odi meni! Ti si sunce mog života, cvet rumeni!
Tad mi s' čini da s' koraci tvoju čuju,
Kako s' meni tiho, lako približuju.
Od vatrenog tvog pogleda oči sklopim.
O, bojim se da mi srce ne rastopi.
Obuzme mi dušu sladost, jer mi s' čini
Da osećam duše t' nežne dah mirisni.
Ona1
Čini mi se da osećam na usnama mirisave usne tvoje, slatke, vrele...
Čini mi se da osećam gde me stežu oko vrata tvoje ruke, meke, bele!
P' onda vičem ti si, Zehra, samo moja! Samo ja ću ljubit slatka usta tvoja!
Ti si sunce koje samo greje mene...
Teško tome ime tvoje ko spomene!
Moj anđele, oh zavi se, uzmi veo...
Teško tome ko bi tebe gledat' smeo!
Ja ću, ja ću samo grlit' tvoje telo!
Ona2
Ja ću ljubit' oči tvoje, lice belo...
Njihova lica su jako blizu, samo što se ne poljube, drže se za ruke, gledaju u oči.
U jednom trenutku skoro da puknu od smeha. Zabavljene pevaju, plešu zajedno.
Ona 1 (smejući se) Sois raisonable! Laisse mio tranquille! (budi pametna ostavi me na miru)
Ona 2 (kroz smeh)
O yes! It's stupid!
Ona 1
Ti si se ponovo zaljubila! I to opet u ženu!
Ona 1 još uvek se smeje, Ona 2 sedne na stolicu i smiri se.
Ona 2 (sanjalački)
Kad bi taj čovek bio Francuz, ja bih se u njega zaljubila. Ali gde da nađem čoveka? U kući zatvorena, na ulici u zatvorenim kolima... Vidim po nekoga kroz rešetke, kroz kolske prozore, ali to nije ništa. Ponekad mi dođe da polomim rešetke... Tako mi dođe, ali mi se još nikad nije podigla ruka...
Ona 1
Moj muž mora svirati i pijano, znati engleski i govoriti francuski kao Madam. Ja s takvim mužem ne bih volela da živim ovde... Ja bih želela da s njim idem u svet, u Pariz! Ah Pariz! ... Mi ovde ne živimo, već životarimo.
Ona 2
Život vam je animalan – kaže Madmoazel. Jedete, pijete, spavate... Šta je život i njegova borba, mi ne znamo. Nama je sve gotovo i mi smo nesrećne. ...
Ona 1
Svet, Mersije, to je za mene nešto daleko kao nebo, taj svet koji sam iz knjiga poznala i o kome mi je toliko pričala Madmoazel i Madam. Ali ja čak ni Solun ne poznajem. Iako sam se u njemu rodila i odrasla... O tome svetu sanjam iako njegovu daljinu ne mogu da pojmim. Pa oni divni gradovi, na slikama!
Ona 2
A znaš, dušo, da meni se nekad čini da nekud putujem...
Ona 1
A znaš, a u Evropi, čovek ženi ustaje na noge i ljubi joj ruku, dohvata mahramu, pridržava gornju haljinu, pušta je napred i desno i priča joj sve kao drugu!
Ah, Pariz! Quelle idée! Ja bih, dušo, poludela od radosti! A kad bi došao dan da metnem na glavu šešir, ja bih skakala od sreće!
Izlaze.
SCENA III
Može da se vidi more na zidu. Čuju se talasi. Prigušeno svetlo. Ona 3 izlazi sa leve strane scene, gleda negde daleko, kao da je na terasi.
Ona 3
Carigradski kaici lepši su od venecijanskih gondola, veseli su jer su beli...
Ona 1 (čuje se samo njen glas)
I ovaj kaik u koji se zagleda Emir-Fatma bio je kao carigradski i imao je dva veslara, jednoga crnoga stranca i jednoga beloga mladića. Oko mladića, na sedištu, bilo je puno ruža...
Ona 3
I najedanput, kaik stade i on ostavlja vesla, ja sam mislila da on hoće da svira, ali on diže oči... Gleda me u oči! Pozdravlja me!
Ona 1
Javi joj se, pokloniv joj se i skinuv fes...
Ona 2 (čuje se samo njen glas)
Da se Turkinji javi čovek! Možda je stranac, pa ne zna naše običaje, a metnuo fes da misle da je Turčin. To u Turskoj vrlo često biva...
Ona 1
Kad joj se on zagleda u oči, ona ne pomisli da beži i ne okrenu glavu, čak ni oči.
Ona 2
Ja ne bih mogla...
Ona 1
Videv to, mladić uze punu šaku ruža i baci joj ih u lice, ali one popadaše u more...
Ona 3
Lepota! Muško! Pobogu, da li je Francuz?! O, kad bi bio Turčin, Carigrađanin, carigradski...
I kad bi bio bogat... Jer moj otac traži zeta iz dobre kuće, od velikog roda, i bogata...
Mrak, vidi se samo vizualizacija na zidu, čuje se zvuk vozova.
SCENA IV
Na zidu:
Emir-Fatma se udaje za mladića iz čamca, Murad-Džemal beja, obrazovanog u Evropi. Pobegli su u Pariz, gde je Murad-Džemal nastavio svoje studije…
Ona 3 stoji na kraju scene, malo okrenuta leđima publici, drži papire u ruci. Ona 1 polako skida čaršaf, pantalone, ostaje u crnoj haljini, gleda u ogledalo. Sedi na stolici na ivici scene, uzima koverat pun papira. Izvadi sve. Čita.
Ona 1
Pariz, oktobra 1906.
Bože, kako sam srećna! Srećna sam samo zato što je on moj. Ja mislim da nikad niko nikoga voleo nije kao ja njega. Ja ga osećam.
Ona 3
Solun, 10 šabana 1323.
Bolje da je jedna od nas nesrećna, nego obe.
Ona 1
Jutros smo ustali rano, kako nam nije običaj. O, kad sam videla s našega prozora ogroman Pariz! O, kad sam pogledala u veliku šumu od krovova i tornjeva! Bila sam se sva naježila i sećala sam hladnoću kao pred groznicu i bila sam toliko slaba... Da nisam sklopila oči, ja bih pala u nesvest! Pa ipak, zašto mi je ovako? Plakala bih, nikad se ućutala ne bih. Meni se čini da su mi živci oslabljeni... Može biti da sam baš zaista bila luda.
Ona 3
Ja sam danas načisto da volim... Oh, koga volim... To sam videla kad je poljubio svoju ženu... Ženu! Možemo li nas dve biti ortaci? Zar bi ona pristala da deli svoju ljubav sa mnom, uopšte da je deli?... Ne! (šapuće) Bolje da je jedna od nas nesrećna, nego obe! Jer ja bih i onda bila nesrećna... Danas sam bila ljubomorna kad je poljubio drugu, a kad bi bio muž.... Ne! Ne! Ne! ... Nek idu u more te grešne misli... Tuđe ljude ne viđamo, pa se zaljubljujemo u one koji su nam svoji...
Ona 1
Sutra je Ramazan.
Kako moji spremaju bez mene za ovaj veliki praznik...
Umalo ne zaboravih da je sutra Ramazan.
Veliki praznik. A ja u tuđini!
I ja ću sad sesti i jesti... I obući se kako znam za se, prvi put ne postim... Čak ne bih ni znala da je Ramazan da me ne podsetiše pismom moja suta i hanum'efendi... Ja sam u njemu osetila njine suze... Mene mole da ne prolivam svoje... Što u tuđini dočekujem Ramazan...
Ona 3
1 ramazana
Opet Ramazan, a jadna Emir u tuđini! Kad bi znala na koga mislim... Kad bi znala za kim umirem!... Bože, za moje nezaslužene patnje čime si me nagradio!... Kašalj, pokatkad krv u mahrami, stalne groznice... Tuga. Bol. Smrt.
Ona 1
1 ramazana, pred veče
Sad je doba večernjeg jezana, moji roditelji i nene uzimaju zemzem i misle: naša Fatma ne posti! O, da, mili moji, na postim i meni je strašno.
Ramazan je sad samo u meni.
Ona 3
Opet Ramazan. Šta sam sve prepatila za ovo godinu dana.
Ona 1
Danas mi je bila gospođica. Vazdan smo govorile turski, i tako mi je slatko govoriti maternjim jezikom u tuđini.
Ona 3
I ja ću zaboraviti kako boli. Ja za vreme bola srca ne mogu pisati.
Ona 1
12 ramazana
Danas sam prvi put izašla. Na glavi sam imala šešir i činilo mi se da me ceo svet gleda što sam u šeširu pa me bilo sramota. Bože, koliko sam sanjala, s Mersijom, o danu kad ću na glavu metnuti šešir. Ja sam mislila da ću poludeti od radosti. A danas... Ja sam tužna!
Strah me od te lepote! Pariz. Ja sam zatvarala oči...
Ona 3
A kad bi došao dan da metnem na glavu šešir...
(zajedno)
...ja bih skakala od sreće...
Ona 1
Novembar.
Ja ni po čemu ne ličim na Francuskinju. One drukčije hode, one drukčije sede. One se drukčije smeju. One drukčije govore. Ja sam njima tuđa, a one meni.
Ona 3
27 ramazana 1323
Ah, kako ću, kad mi je tamo... Poznala bih. Osećam se kao Francuskinja.
Ona 1
Decembar
Mi nemamo duha koliko one, a one nemaju duše koliko mi.
Ona 3
28 ramazana 1323
Zaboraviti kako boli. Bol srca. Ne mogu pisati! Još dobro nisam ni uzela pero, a već srce povredim. Zašto ne mogu srca izvaditi... Šta ću ja sa srcem?!...
Ona 1
Pariz, 23 aprila 1907.
Šta da pišem, kad sam nesrećna? ON do kuće dođe uvek s po jednom devojkom... I kad pozna da je meni krivo, ljuti se: veli da su mu one što i muški, drugovi... S njima se sprema za ispite... Jedan ženski student, Francuskinja, stalno je s njim. Uči, veli, istu granu nauke... Diplomatske škole. Je li to istina?
Ona 3
5 ramazana
O, ja – nova! I moj će kraj biti onakav kao one jadne nove iz Carigrada...
Ona 1
Pariz, 27 aprila 1907.
Gde ste vi, nove, što tražite da smo s ljudima... Ako biste volele svoje muževe, gledajući ovo što ja gledam, vi biste umrle.
Romani su me doveli u zemlju duha bez duše... Nekad sam sanjala. San je ostvaren, samo što sam nesrećna... Ja više ne volim nijednu Francuskinju.
Ona 3
Ja – nova! Još jedna je od njih na umoru...
Ona 1
Pariz 10 avgusta 1907.
Ja sam majka...
Ona 3
Kad bih ti se mogla vratiti, ja ne bih gubila vreme u sanjanju o lepotama tuđih zemalja. Tvoja kapija meni je zatvorena. Kad dođe red da mi se otvori, biće dockan.
Ona 1
29 avgusta
Sad: groznice... ja venem...
...mene nestaje i ... ja sam vesela... Vesela sam što ću umreti.
Ona 3
Danas u mahrami krv...
Ona 1 (ustaje, polako kreće prema sredini scene okrenuta leđima)
A dete... ?
Moja sirota bez otadžbine... Bez imena... Majka će te poslati dedi da ti deda ime da, da te deda očuva, krijući od tebe sunce...
Ona 3 (takođe okrenuta leđima, polako kreće ka sredini)
Groznice... ja venem... mene nestaje... venem...
Ona 1
Tvoja kapija meni je zatvorena... Niko neće doznati koliko je patila u slobodi jedna oslobođena robinja, nemajući kome da se potuži...
Cepaju papire, komadići papira su svugde po podu. Dolaze zajedno na sredinu scene. Padaju na pod zavijene jednom maramom. Mrak.
Na zidu:
U Parizu Emir-Fatma je umrla od tuberkuloze nakon što je rodila kćer koju je poslala ocu u Solun.
***
Zehra-Mersije je volela Fatminog muža.
***
To novo groblje je za stare... Zastavu ponovo uzimamo i idemo da vičemo, da budimo naše žene, da traže pravo... Nisu uspele da izgovore „pravo sunca“…
Čuje se samo glas Ona 2.
Ona 2
A one još sanjaju čarobni san Istoka. Kako će im biti kad se iz toga dubokog sna trgnu: da se ne osete nesrećne? Da ne proklinju onoga koji ih je probudio?...
Jadne naše žene! Zabludele... Ko će ih izvesti na pravi put? Mnoge misle da su nove ako ulaze u sobu u cipelama, ako su se očešljale evropski i nazvale tursku haljinu francuskim imenom, i izgovorile u društvu po koju francusku reč. A ne može se razoriti za dan što se zidalo vekovima... Polako, kćeri moje, ko hoće s prve stepenice na četvrtu, lako može slomiti nogu ili razbiti glavu.
(izlazi na sredinu scene)
Koran i romani, rešetke i evropsko učenje, meni se čini, ne ide. Ni u Evropi ne ide sve onako kako vi na Istoku, nove muslimanke, zamislite. Ni ovamo devojka iz dobre kuće ne udaje se uvek za onoga koji joj se „lepo javio”. Misleći na Evropu, vi se često uljuljkujete obmanama...
Mrak. Tiha Muzika. Kraj.
Predstavu možete pogledati na ovom linku http://youtu.be/dkeJiiYyemA