Navigacija

Biljana Dojčinović
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu

UDK: 821.111.09-32 Vulf V.
821.163.41.09 Dimitrijević J.

Originalni naučni članak

Rukavice, velovi i prizori „silnog oružja” Odjeci rata i revolucije u prozi Virdžinije Vulf i Jelene Dimitrijević

Poređenje pripovetke Virdžinije Vulf „Gospođa Dalovej u Ulici Bond” i Pisama iz Soluna i romana Nove Jelene Dimitrijević pokazuje na koji način veliki prevrati poput Prvog svetskog rata, ratova i revolucija uopšte, prodiru u dela čija je osnovna tema naizgled privatni, skrajnuti život žena. Iz istog ugla porede se i predstave o maskulinitetima s početka dvadesetog veka koje pripadaju širokom rasponu modernizma, a u ovom slučaju su u pitanju dva kraja Evrope – Britanija i Balkan. Rad nastoji ne samo da uspostavi veze između ova dva dela Evrope već da preispita i sam opseg pojma modernizam i da u njega uvede i žensku književnost koja je nastajala na Balkanu i bavila se Balkanom.

Ključne reči:

Prvi svetski rat, ženska književnost, maskuliniteti, modernizam, Balkan.

Nema sumnje da je Prvi svetski rat tačka preloma na početku 20. veka i da je bol koji je ovaj globalni sukob naneo čovečanstvu duboko prisutan i u književnosti i umetnosti koja je potom nastajala. Osećanje pustoši, gubitka, praznine i besmisla, oplakivanje mrtvih i strah od onoga što tek dolazi, prisutno je na razne načine u književnosti modernizma – kao tema, arhetipski obrazac ili kao pozadina privatnog života.

U romanu Gospođa Dalovej Virdžinije Vulf (Virginia Woolf) trauma Prvog svetskog rata prisutna je u svesti protagonista u rasponu od nemilih uspomena do potresa koji Septimusa Vorena Smita vodi direktno u smrt. U romanu Ka svetioniku rat je nema sila koja odnosi mnoge, ali oni koji prežive nastoje da nastave tamo gde su stali. Taj osnovni poriv – nastaviti posle svega, na specifičan način je prisutan i u pripoveci „Gospođa Dalovej u Ulici Bond” (”Mrs. Dalloway in Bond Street”, 1922), koja je skica budućeg romana, i istovremeno karika između tog i prvog objavljenog romana ove autorke.

Ali, da nije samo Veliki rat bio povesna pošast koja u tom času razara ljudske živote, pokazuje delo autorke koja stvara na drugom kraju Evrope. Jelena Dimitrijević se u leto 1908. sprema za putovanje na Zapad, a odlazi na Istok, u Solun, odakle stižu vesti o revoluciji. Ona putuje da bi videla šta se zbiva sa muslimanskim ženama, kojima je celog života privržena. Svet koji Jelena Dimitrijević najviše opisuje u Pismima i, kasnije, romanu Nove, naizgled je sasvim privatan prostor žena u Otomanskoj imperiji, skrajnut, zaštićen. Ali, zapravo, ona otkriva da takvog prostora nema, da povest prodire svugde i da se svet nezadrživo menja: nema privatnog čina niti izbora koji nije najdublje povezan sa onim što se „napolju” zbiva. Obe autorke pokazuju šta za privatne živote znači čas u kome imperije nestaju, granice bivaju preinačene a vekovne vrednosti gube efikasnost i smisao, pri čemu se tempo života i promena ubrzava kao nikada ranije. Sve su to odlike modernizma kao istorijskog trenutka. Kada je o književnosti i umetnosti uopšte reč, modernizam donosi usredsređenost na subjektivni doživljaj, ali ne izoluje subjekt od istorijskog trenutka, naprotiv. Iako je modernizam imao slične odlike od Evrope do Kine, sam pojam dugo se vezivao za književnost nastalu na Zapadu, i to iz pera nekolicine autora. Modernizam kao književnoistorijski termin postao je neka vrsta norme izvedene iz dela autora poput Eliota (Eliot), Džojsa (Joyce), Paunda (Pound), Prusta (Proust), Virdžinije Vulf: demokratizacija tema i likova, prodor trivijalnog u umetnost, osećanja uznemirenosti, beznađa, bola, fragmentarnost u izrazu, potraga za posebnim trenucima, epifanijama, prosevima sećanja, tematizacija protoka vremena, jesu odlike koje su postale mera modernističkog dela. Takvo ustoličavanje jednog ili nekolicine modela u stvari je u potpunoj suprotnosti sa izvornom situacijom ovih autora – oni su stvarali u sukobu sa tradicijom, boreći se da stvore sopstveni izraz i neretko stupajući u otvoreni sukob sa prethodnicima. Dok su se, vremenom, ovi autori oslobodili marginalne pozicije, pisci iz drugih, „skrajnutih” kultura i dalje su ostajali po strani, neprimećeni, zaboravljeni, naizgled neuklopivi u definicije modernističkog stvaranja. A to naročito važi za spisateljice. Tek od devedestih godina 20. veka ukazuje se i na druge značajne modernističke autorke, osim Virdžinije Vulf i Gertrud Stajn (Gerthrude Stein), ali pre svega na engleskom jeziku. Spisateljke iz „malih jezika” i dalje teško dobijaju priznanje za obrte i inovacije koje su izvele u svojim kulturama. Ovaj rad predstavlja pokušaj da se delo Jelene Dimitrijević, srpske modernističke autorke, uporedi sa prozom Virdžinije Vulf, i tako uklopi u kontekst evropskog modernizma.

Iako je romanu Jelene Dimitrijević Nove po vremenu nastanka, temi i žanrovskoj pripadnosti bliži prvi roman Virdžinije Vulf, Izlet na pučinu, u ovom tekstu reč je najviše o pripoveci iz koje je kasnije razvijen poznati roman Gospođa Dalovej jer su i Pisma iz Soluna delo koje sadrži klicu romana Nove. U pitanju su dela koja teme ženskog sveta u senci „silnog oružja” začinju, nastavljaju i variraju, a njihove razlike i sličnosti treba da dočaraju širinu i obuhvatnost onoga što su i modernizam i Evropa bili na početku 20. veka.

U Ulici Bond

Prvi objavljeni roman Virdžinije Vulf uspostavio je dve važne odlike njenog stvaralaštva, koje su istovremeno i odlike modernističke književnosti. Prva je oslanjanje na autobiografiju, i otuda na prototipove likova, a druga je ponavljanje likova u više različitih dela. Virdžinija Vulf verovatno nije prvi modernistički autor na kog bismo pomislili kada pomenemo pojavljivanje istih likova u različitim delima. To bi možda najpre bio Fokner (Faulkner), koji je u svom opusu mnoge likove pomerao iz prvog plana u epizodne niše. Sličan postupak se, zapravo, vezuje prvenstveno za Balzaka i Ljudsku komediju, ali ni Virdžiniji Vulf, niti Džojsu, taj postupak nije bio stran.

U Izletu na pučinu se tako pojavljuju i likovi koje ćemo pod istim imenom susresti i deset godina kasnije. „G. i gđa Ričard Dalovej, Braunova ulica 23, Mejfer”2 Najavljeni i uvedeni u svet njenih likova s punom adresom, oni će se pojaviti i u pripoveci „Gospođa Dalovej u Ulici Bond”, a potom i u romanu Gospođa Dalovej iz 1925. godine. Kada sledeći put susretnemo Klarisu Dalovej, ona će imati oko pedeset godina3 i odlaziti u šetnju Londonom. Između ova dva njena pojavljivanja prošao je Prvi svetski rat. U Izletu na pučinu vidimo najavu rata, britansku flotu. Zatečeni na palubi, putnici ćutke gledaju u brodove nalik na „slepe zveri” što tragaju za plenom, „ostavljajući čudan utisak discipline i tuge na vodi”. Trenutak je zastrašujuće svečan. Klarisa će upitati Ričarda „Naši, Dik?”, a kada on odgovori „Mediteranska flota”, okrenuće se prema Rejčel i stegnuti joj ruku: „Zar ti nije drago što si Engleskinja!”.4

U pripoveci „Gospođa Dalovej u Ulici Bond” sećanje na rat je sveprisutno. Za razliku od romana koji se razvio iz ove priče, Klarisa odlazi da kupi ne cveće, već rukavice,5 i to je povod oko kog nastavljaju da se pletu njene misli o prošlosti – ličnoj, o ocu, o dalekom pretku, o sestrama, mužu, ali i misli o svakodnevici i sebi i drugima u njoj. Hju Vajtbred i njegova bolesna žena Mili, Klarisina vršnjakinja, naporedo su u njenim mislima sa ljudima koji su izgubili najmilije u ratu:

Koliko su ljudi patili, koliko su patili, razmišljala je, misleći na gospođu Fokskroft u ambasadi prošle noći, prekrivenu draguljima, kako se jede, jer je taj fini dečak mrtav i sada će stara palata (Dartnalova kola prođoše) pripasti rođacima.6

Rat je ostavio razoran trag čak i u naizgled trivijalnoj stvari poput izbora rukavica, jer će devojka u prodavnici reći da od rata rukavice nisu više tako pouzdanog kvaliteta. Naročito je jednostavnost, kao izraz prefinjenosti, suština elegancije, postala retkost.

„Sećate li se da ste pre rata imali rukavice sa bisernim dugmadima?”
„Francuske rukavice, madam?”
„Da, bile su francuske,” reče Klarisa. (…)
Sa bisernim dugmadima, mislila je Klarisa, savršeno jednostavno – baš francuski!7

Dok isprobava rukavice i čeka, Klarisa razmišlja o prodavačici, koliko joj starija izgleda, bez naznake o tome kada ju je poslednji put videla. To nije ni potrebno – jasno je šta je stvorilo taj dubok jaz, materijalni, kulturni, duševni. Teško je posle krvavog i traumatičnog iskustva kroz koje je Evropa tek prošla, izgledati mlad. Teško je dosegnuti savršenstvo jednostavnosti francuskih rukavica čija je prefinjenost istovremeno i erotičnost – rukavice koje Klarisa traži treba da su malo iznad lakta. No, i u tome je Klarisa pre svega gospođa Dalovej. Kada proba prvi par i kaže prodavačici da joj ne odgovaraju, devojka je pita da li nosi narukvice. Klarisa odgovara da je to možda zbog prstena. To je fini detalj koji pristaje junakinji čiji društveni identitet prebiva u prezimenu. Prsten, prezime uvaženog muža, to bi mogla biti Klarisa za druge. Seda, ali mladog lica, videli smo, i bez tajanstvenosti erosa koji bi narukvice ispod rukavica nagovestile. Taj detalj podseća na madam Vijone iz Džejmsovih (James) Ambasadora, na scenu u kojoj je prvi put, naravno, zajedno sa Streterom, vidimo: ona je odevena u crno koje izgleda prozračno i lagano, a Streter ima utisak, nekakvo nesigurno „osećanje da ispod njenih finih crnih rukava zvecka više zlatnih narukvica i lančića nego što je ikada dosad video da nosi jedna dama”.8 Na tragu smo egzotičnog kao transgresije – madam Vijone mora biti dama, ali isto tako mora da nagovesti neku vrstu prekoračenja. To je igra skrivanja i otkrivanja, nagoveštaja i nerečenosti, sa džejmsovski odmerenim prizvukom Orijenta.

Iste godine kada i priča o gospođi Dalovej, objavljen je Džojsov Uliks u kome, na samom početku, Leopold Blum biva osujećen u jednoj od prepodnevnih voajerskih avantura. Kada ugleda doteranu ženu na drugoj strani ulice, ispred otmenog hotela, jedan od detalja koji zapaža jesu, naravno – rukavice: „...on vide svetlomrku kožu rukavice, kako se presijava na suncu, utkane pruge. (...) Damska ruka”.9

No, Blum, želi da vidi ono što je još erotičnije jer je zabranjeno, pokriveno – nogu koju će žena otkriti kada bude ulazila u kola.

Gledaj! Gledaj! Blista svila gospodske čarape bele. Gledaj!
Između njih uz zvonjavu protutnja teški tramvaj. Ode voz. Stoka jedna razdrndana. Baš mi se ne da. Na samom pragu blaženstva.10

Malo pre toga, Blum se zabavljao svojim orijentalnim fantazijama. „Negde na istoku: rano jutro, polazak u zoru. (...) Senke džamija među stubovima”.11 Istok je u Blumovoj svesti skoro uvek erotizovan i prožet onim što bismo danas nazvali „orijentalizmom”12 – to je nerealna predstava drugog koje je tajanstveno, i stoga istovremeno privlačno i zastrašujuće. Dobroćudni Blum tom misterioznom istoku jednostavno pripisuje stereotipne predstave svog doba.

Imperija, ali druga

Upravo negde između stvarnog 16. juna 1904. i njegovog književnog ovekovečenja u Uliksu, tačnije, 1908. godine, Jelena Dimitrijević piše Pisma iz Soluna. To je zbirka od 10 pisama koje u periodu od drugog avgusta do 11. septembra 1908. šalje svojoj prijateljici Lujzi Jakšić u Beograd, iz Soluna. Njen odlazak tamo, skupa sa suprugom, Jovanom, „Jovom”, Dimitrijevićem, bio je inspirisan vešću koju je u novinama pročitala, da su se, zahvaljujući Mladoturskoj revoluciji, Turkinje „razvile”. Vest se pokazala netačnom, i Jelena Dimitrijević provodi nekoliko sedmica u Solunu kao svedok prvih dana novog doba, posmatrajući ga pre svega iz perspektive samih Turkinja. Pisma su objavljivana odmah u Srpskom književnom glasniku a 1918. i kao celina. Verovatno da se i tada Jelena Dimitrijević rukovodila istim principom koji je, mnogo kasnije, opisala u pismu koje je uredniku Politike poslala iz Kaira 28. decembra 1928. godine:

Pismo, koje šaljem preko Politike gđi Delfi Ivanićki, napisala sam za javnost. U njemu nema ničega privatnog i ja držim da ćete mu vi dati mesta u vašem listu...13

Isto je tako verovatno i da ju je iskustvo sa Pismima iz Soluna navelo da u ovom pismu, dvadeset godina kasnije, podvuče, doslovno:

Najlepše molim kad se štampa – ako se štampa – ovo moje pismo, da se obrati pažnja na korekturu i da se u tekstu ništa ne menja niti dodaje.14

Prvo što Jelena Dimitrijević u revolucionarnom Solunu zatiče jeste velika radost:

Od svoga postanka, Solun nikad nije bio ovo što je ovih dana: najveseliji grad na svetu; kolevka slobode narodima Imperije, nova Meka muslimanima.15

Kada Jelena Dimitrijević u Pismima iz Soluna piše reč „Imperija” velikim početnim slovom, ona misli na imperiju koja sa gospođom Dalovej, ili sa gospođom Vulf, ne čini asocijativni krug – ne na Britansku imperiju, već na Otomansko carstvo. U Pismima iz Soluna ona opisuje Mladotursku revoluciju i njen uticaj na žene, dok je u romanu Nove, objavljenom 1912. godine ta revolucija još uvek u pripremi i očekivanju, ali se već vide naznake njene neispunjenosti. U oba slučaja ženska pozicija jeste merilo ispunjenosti zahteva, mera emancipacije. U Pismima, to je pre svega odeća, u Novama, to je odnos prema ženi koja piše. Nad oba ova dela, međutim, lebdi senka još jednog preokreta koji će se na Balkanu odvijati 1912. i 1913. godine – Balkanskih ratova. U svetlu tog predosećanja, da je s carstvom svršeno, prebivaju još i Pisma iz Niša o haremima. Doživljaj (pred)revolucionarnog poleta, odnosno poverenja u preokret, u ovim tekstovima uvek podseća i na ono što će se dalje dešavati.16 Istovremeno, niz revolucija i ratova na Balkanu treba da nas podseti na to da Veliki rat, Prvi svetski rat, nije jedina trauma na početku 20. veka, iako jeste najveća.17 Mladoturska revolucija i Balkanski ratovi koji prethode Velikom ratu i te kako utiču na stvaranje nove slike sveta u ovom delu Evrope. Drugim rečima, nije dovoljno biti svestan samo Prvog svetskog rata kao osnovne tačke preloma koja je uticala na modernizam. Bez obzira na opseg i ogromne posledice tog rata, i sukobi koji su se dešavali na obodima Evrope imali su efekat tektonskih poremećaja. Najzad, nije samo jedna imperija bila Imperija – sa velikim slovom. Promene koje su zadesile prostor Otomanske imperije pri tome su verovatno bile dublje i drastičnije nego u ostatku Evrope. Jelena Dimitrijević piše upravo o tim potresima iz naizgled privatne, intimne perspektive žena, pre svega muslimanki.

Na samom početku Pisama jasno vidimo oznake revolucije, pre svega „silno oružje”:

...cela fizionomija do juče oronule stare Turske, od juče podmlađene, podsećaše me na revoluciju: oružje, na svakoj stanici oružani do grla ljudi, a od crvenih zastava što su se lepršale u rukama toliko duša i na tolikim zgradama činila mi se krv...; pa videla sam krv čak i onda kad su se mladoturci s hrišćanima ljubili i po njima slali njihovim prvacima bratsko pozdravlje, i od te sam se uobražene krvi stresala... Silno oružje; duge puške odsjajuju prema krupnom julskom suncu; uzvici „živela sloboda” prolamaju plavo maćedonsko nebo. Ja bacam poglede u to nebo, u gole brežuljke, u sagorele doline, u Vardar što putuje s nama, i slušam: viču li hrišćani živela sloboda...18

Jelena Dimitrijević postavlja pitanje o dubini koju ova revolucija zahvata i njenom značenju za porobljene narode, i time stavlja do znanja da neće biti mira, da će krv uvek pretiti, dokle god je Otomanska imperija na Balkanu. Još u prvom pismu, ona pita: „našto će ovo izići i kako će se svršiti.”19 Njena sopstvena istorijska pozicija iznenada biva istaknuta: „jesu li ovo Turci koje su mi opisivala usta jedne njihne negdašnje robinje – moje majke?”20 Kasnije, kada je već više sedmica u Solunu, ona podvlači „propagandnu” paralelu koju mladoturci prave sa ruskom revolucijom. Svako veče u bioskopu u bašti „Bejaz-kule”

...slike iz ruske revolucije, strašne, s mnogo krvi, koje se daju po želji mladoturaka. Oni, gledajući ih, dižu glavu visoko: njihova revolucija je „bela”.21

Ali, velika revolucija u Rusiji tek će se dogoditi, kao što će se i „belo” mladoturske revolucije višestruko zacrveneti. Ismail Enver bej (1881-1922), vođa Mladoturske revolucije, biće general u Balkanskim ratovima, a istorija mu stavlja na teret i genocid nad Jermenima, kao i poraz u Prvom svetskom ratu.22

Još jedna odlika ove revolucije jeste veselje koje neprekidno traje na ulicama; ali isto tako i štrajkovi, nestašice svega i svačega. Jelena Dimitrijević zaključuje da je sloboda zatekla ovde ljude nespremne.23 No, ono što u pravom smislu daje sliku društva koje treba da prođe kroz duboke preobražaje jeste privatnost, svakodnevni život. Jelena Dimitrijević vrlo brzo otkriva da nije istina da su Turkinje slobodne u toj meri da idu bez vela ulicom, zajedno sa svojim muževima. Revolucija je tek započela i mnoga su pitanja ne samo nerešena, već nisu još ni dotaknuta. Dok se ulicama prolamaju zvuci Marseljeze na orijentalnim instrumentima, i čuju povici ”Vive la Liberte”, žene su i dalje skrivene po haremima i ispod pokrivki. Njihova odeća tako postaje simbolička i metonimijska oznaka ženskog položaja u društvu, oznaka koja se, začudo, gotovo jednako tretira od strane „starih” i „novih” Turkinja. Dok su ove prve zagovornice starog, patrijarhalnog i orijentalnog poretka, „nove” su politički angažovane, učestvuju u kreiranju revolucije, ali još nisu spremne da se oslobode ovog vidljivog znaka ženske podređenosti. Čak i Đulistan-hanum, najdelatnija i politički najangažovanija među „novima”, zalaže se za očuvanje pokrivke. U dugom razgovoru koji Jelena Dimitrijević s njom vodi, navedenom u četvrtom pismu Lujzi Jakšić, mlada, obrazovana i politički svesna Turkinja pokušava da ubedi svoju sagovornicu u praktičnost, pa čak i lepotu, čaršafa. Kao dobar posmatrač i vešta sagovornica, Jelena Dimitrijević potencira suprotnosti koje Đulistan-hanum pokušava da zagladi i spoji. One razgovaraju na francuskom, a uskoro se ispostavlja da Đulistan govori i engleski, nemački, grčki, jermenski, da je prva Turkinja sa diplomom fakulteta. Đulistan-hanum ima oko 30 godina i majka je dve devojčice, koje protrčavaju kroz sobu u ampir haljinicama, odevene, dakle, po zapadnjačkoj modi. Njihova majka govori kako će ih upisati u francusku školu, ali da će ih učiti da vole sve što je Tursko, tako da se njena deca ne bi nikad osetila nesrećna,24 a to je u skladu sa njenim stavom da su francuske guvernante donele nevolje turskim devojakama, i zvuči zapravo kao sažetak romana Nove.

A te naše nesrećne devojčice uče jezik: i slušaju čudne priče od svojih zabludelih učiteljica, osećaju dugo vreme u haremu, prevrću očima i uzdišu za vremenom kad će moći baciti čaršaf i veo i metnuti na glavu šešir; jer turske žene sve nose što Evropljanke, samo ne šešir. Ta jadna naša ženska deca harem nazivaju apsanom a sebe apsenicima.25

Možda više nego i sama pokrivka, nepostojanje adresa nam pokazuje koliko je taj grad bio drugačiji od evropskih. Solun u koji Jelena Dimitrijević odlazi nije moderan grad. Iako veliki, Carigrad u malom,26 i mada i tu putnike prevoze tramvaji, kao i u Džojsovom/Blumovom Dablinu, zaostalost se vidi po tom detalju koji znači, između ostalog, da se anonimnost u gradu ni izdaleka ne može da zamisli.

Još ni imena ulicama, a kamoli broja kućama. Ta i ta mahala, blizu toga i toga hamama, do te i te džamije...27

U skoro komičnoj epizodi traganja za kućom žene sa kojom želi da razgovara, Jelena Dimitrijević stalno biva upućena na Epaminondu, kafedžiju, koji deli uputstva kako do koga da se dođe. U tom trenutku, našoj autorki se i od samog problema pokrivanja ili otkrivanja žena, prešnijim čini da se reši problem snalaženja u urbanoj sredini.

Madam Verand čini apel na paše i bejove, za promenu ženskih kostima. A ja bih molila mladoturke za imena ulica i brojeve kuća u Solunu. Molila bih ih da se i za ovo ugledaju na staru, iskusnu Evropu, da jadni njihovi gosti ne lutaju po lavirintu ulica i uličica, pod afričkom vrućinom, pod prašinom kao saharskim peskom.28

Kontrast evropskih običaja, pozajmljenih, površno preuzetih i plitko presađenih na tle Otomanske imperije, Jeleni Dimitrijević ponekad izgleda neodoljivo smešan. „O, što je smešno! ... Mideri, lokne, francuski, engleski i temena.”.29 Ali, čak i kada se smeje, ili osmehuje, Jelena Dimitrijević se nikada ne podsmeva, jer u njenim komentarima nema zlobe niti pogleda s visine. U tekstovima Jelene Dimitrijević se uvek vidi da ona Istok razume i voli. Njena objektivnost i empatija naročito su pojačani kada biva dovedena u situaciju da se opredeljuje između Evrope i Orijenta. U jednom od harema u kojima su „nove”, Jelena Dimitrijević će se suočiti sa ženom koja je navodno dovedena zato da joj bude tumač, a zapravo je „haremski advokat”30 i koja brani ideje starog društva („...moralnije je da čovek ima četiri žene no jednu metresu”)31 optužujući Evropu za nemoral koji im je donela:

Evropska kultura unela je u društvo demoralizaciju, naučila je čoveka da rezonuje a da ne oseća.32

Jelena Dimitrijević ne naseda na takve izazove. Ona ne zazire da to zabeleži i da pokaže sve strane komplikovanog odnosa istočnjačkih žena prema onome što im stiže sa Zapada. U tome joj pomaže i njeno poznavanje turskog jezika i običaja, stečeno kroz druženje sa muslimankama još iz vremena dok je živela u Nišu, i njen rafinirani identitet žene na granici kultura. Upravo sposobnost da se osmehuje, a ne podsmehuje, govori o širini pogleda Jelene Dimitrijević. U Pismima iz Soluna tako imamo slike „sveže” revolucije, trenutka u kome još uvek prevladava euforija zbog zbačene prošlosti; naslućivanje budućih sukoba koji su neminovni na tom prostoru; povezivanje sa revolucijom u Rusiji, kao širi, istorijski okvir unutar kog se istražuje dubina revolucije kao modernizacije, kao preokreta koji treba da život učini boljim, lakšim. Najprešnije u procesu modernizacije koji tek nastupa jesu, zapravo, stvari koje se tiču domova i svakodnevnog života: poput naziva ulica, što samo na prvi pogled izgleda trivijalno, i položaja žena, pa time i konstrukcije celokupnog porodičnog života. To je ono što Jelenu Dimitrijević najviše i najdublje interesuje na samom početku Mladoturske revolucije.

Modernistički maskuliniteti

Hiljade mladića umrlo je da bi stvari mogle da se nastave. Najzad! Pola inča iznad lakta; biserna dugmad; pet i četvrt.33

U ove tri neizgovorene rečenice na kraju priče „Gospođa Dalovej u Ulici Bond”, sažeti su opšta istorijska pozadina takozvanog „visokog” modernizma – užas Prvog svetskog rata; nestrpljenje protagonistkinje, duboko lični ton; i opis predmeta koji najzad uspeva da dobije: „pola inča iznad lakta!”

Lakat ženske ruke mogao bi biti zglob koji povezuje Britansku imperiju sa Otomanskim carstvom, London sa Solunom, Klarisu Dalovej sa junakinjama Jelene Dimitrijević, Virdžiniju Vulf sa „srpskom Sapfom”. Vidljiv ili nevidljiv, čini se da je lakat mera ženske senzualnosti koju sva patrijarhalna društva, nezavisno od naziva imperije kojoj pripadaju, žele da ograniče, zauzdaju, drže pod kontrolom. Zato je, ne sam lakat koji proviruje, ili lakat koji je pokriven, već način i razlog njegovog otkrivanja ili pokrivanja, mera emancipacije samog društva.34

U Pismima iz Soluna Jelena Dimitrijević više puta naglašava lepotu jašmaka. Prozračna muslinska marama koja više ističe nego što skriva, jašmak je „beo kao sneg a tanak kao paučina” i Turkinje ga nose tako „da im se lepo mogla videti kosa, i nakit.” Naročito su, piše ona, žene iz Carigrada umele da nameste taj detalj „s ukusom inteligentnih i civilizovanih žena, s mnogo ženske koketerije”.35 Takve koketerije u Klarisi Dalovej iz priče nema, ali se erotičnost naslućuje upravo u tome što njene rukavice treba da sakriju – lakat. Kada osmanlijske žene grde poturčene Jevrejke, Donme, zbog nedoličnog ponašanja, reći će da idu ruku otkrivenih do lakata. Ali, da i same Osmanlijke i te kako znaju da zavode, potvrđuje scena iz prodavnice koju Jelena Dimitrijević opisuje u pismu svojoj prijateljici. Taj prizor predstavlja rečitu paralelu sceni iz pripovetke „Gospođa Dalovej...”:

Turkinje ulaze u dućan, dižu veo i sedaju na stolice, uz tezgu s licem prema trgovcu... Juče, jedan lep trgovac, Jevrejin, gleda jednu lepu hanumu, golih ruku do laktova, nalakćenu na tezgu, i šireći svilu govori joj nežno, meko: „Dobro, dušo (džanum, uzrečica), ja ću da popustim, ali i vi da popustite...” Ona crveni ne obarajući oči, i tobože mu kudi robu; podižu svilu, ruke im se dodiruju, slučajno...36

Erotsko se hrani zabranjenim, pokriveno-otkrivenim, ukradenim. Ova scena iz realnosti deluje kao da je kupovina Klarise Dalovej preneta iz ulice Bond u fantazije Leopolda Bluma. Jelena Dimitrijević ne osuđuje aktere, ona svojim opisom dodatno raspiruje erotični prizvuk ovog prizora, a napominjući da je način na koji trgovac oslovljava „lepu hanumu” uzrečica, daje tome ton nečeg što je opšte, što se ponavlja. Ono što ona osuđuje jeste licemerje društva, patrijarhalnih nazora koje podržavaju čak i „nove”, besmisleno bacanje ljage na „Evropu”, na Zapad. Ova svakodnevna a ipak tako zavodljiva scena povod joj je da se sa ironijom priseti reči „haremskog advokata”:

„Naše žene ne mogu imati prijatelja, ne da im čaršaf”, prosto čujem onu inteligentnu što liči na Nemicu, pa joj se smejem i pitam je: laže li mene ili sebe. Pa otkud su Turci ljubomorni, kad puštaju svoje žene u čaršiju?37

Jeleni Dimitrijević svakako služi na čast što ni u jednom trenutku nije pokušala da problem patrijarhalnog poretka u turskom društvu, koji je opstao uprkos revoluciji, pojednostavi tako što bi muškarce optužila za sve. Iako smatra da je ne vera, već ljubomora muževa, odgovorna za nenormalno stanje segregacije polova – rečenicu „Kći Muhamedova sedela je i razgovarala se s ljudima”,38 varira u Pismima iz Soluna i Novama, i uprkos činjenici da su žene i dalje pokrivene, ona nastoji da objektivno predstavi višeslojnost maskuliniteta na kraju Otomanske imperije. Jedan od najzanimljivijih likova u Pismima, iako dat tek kao skica, svakako je Šaćir-paša. U nekoliko rečenica razgovora, Šaćir-paša, muž „zlatokose Krićanke”, predstavljen je kao „pravi plemić i džentlmen”, sposoban za ironiju: „Ja, otac familije, a ženin mi gost okreće leđa!”; i za šalu: „Zaista madam, izmeniće se sve skoro; ali... ja nisam više mlad, šteta!”39 U potonjem romanu Nove, njegovu otvorenost i emancipovanost, skupa sa, mogli bismo reći, emancipovanošću muža same Jelene Dimitrijević, Jovana Dimitrijevića, imaće suprug Arif tejze, koji će zdušno podržavati svoju borbenu suprugu. Bilo bi zanimljivo, ali metodološki neopravdano porediti Jovu iz Pisama iz Soluna sa „Dikom” iz Izleta na pučinu i pripovetke Virdžinije Vulf, jer je Jovan Dimitrijević stvarna ličnost, a ne književni junak.40

Ričard Dalovej, „Dik”, kog upoznajemo najpre u Izletu na pučinu, potom u pripoveci „Gospođa Dalovej u Ulici Bond” i, najzad, u romanu Gospođa Dalovej41 jeste lik u čijem razvoju nema mnogo odstupanja. Dalovej iz prvog objavljenog romana Virdžinije Vulf je slobodniji i impulsivniji od Daloveja iz Gospođe Dalovej, ali u oba dela njegove izrazite osobine jesu politička konzervativnost, konformizam i – nedostatak mašte. Iako u romanu iz 1925. predstavlja ravnotežu Hjuu Vajtbredu, jer svojom zbunjenošću i sputanošću priziva dečačku toplinu, u prvom objavljenom romanu Virdžinije Vulf, Izlet na pučinu, Ričard Dalovej je izrazito konzervativan i skoro nasilan. On, na primer, opisuje državu kao mašinu, tvrdeći da nema žene koja bi imala državničke kvalitete. Konzervativni Ričard nema ni primisao o tlačiteljskom ustrojstvu mašine, niti nagoveštaj pobune, a na njegovu tiradu Rejčel ne odgovara, osim što zamišlja gotovo komičnu scenu sa ogromnom mašinom „poput one koju vidite u Saut Kensingtonu, koja lupa, lupa, lupa”. U pripoveci, Dalovej progovara u mislima svoje žene, potpuno internalizovan:

Kako bi onda žene mogle da sede u Parlamentu? Kako bi mogle da rade sa muškarcima? Jer postoji taj izuzetno duboki instinkt, nešto u tebi; ne možeš to da savladaš; nema svrhe pokušavati; i muškarci poput Hjuija poštuju ga bez reči, što čini da volimo, pomisli Klarisa, dobrog starog Hjuija.42

Žene ne mogu da rade racionalni posao političara jer imaju emocionalni višak koji ne mogu da prevaziđu. Nije, naravno, Dik mogao da se upiše tako jasno u Klarisin um da ona tome nije doprinela. Ono što je nedostatak mašte kod Ričarda Daloveja u romanima Izlet na pučinu i Gospođa Dalovej u ovoj pripoveci predstavljeno je kroz odbacivanje poezije: „Zaista, ona se zbog toga udala za njega! On nikada nije pročitao Šekspira!”43

Razdragani ton Klarisinih uspomena jeste, naravno, ironičan. Daleko od toga da je Klarisa nekonvencionalna, naprotiv. Njen izbor pokazuje do koje mere joj je stalo do stabilnosti i položaja, toliko da poeziju praktično smatra viškom koji bi remetio racionalni posao ne politike, već braka. U ovoj pripoveci nije neophodan nikakav direktan kontakt sa Ričardom Dalovejem da bismo saznali njegove misli o društvenoj ulozi polova i klasa. Kada Klarisa poželi da devojci u radnji s rukavicama ponudi mesto za odmor „Dik” se istog trenutka javlja kao autocenzura:

Dik joj je pokazao ludost impulsivnog davanja. Mnogo je važnije, rekao je, da se uspostavi trgovina s Kinom. Naravno da je bio u pravu. I ona je mogla da oseti da devojka ne bi volela da joj se stvari daju. Ovde je bila na svom mestu…44

Klarisina poslednja misao njemu posvećena nije samo ironična, već je na granici sa komičnim. Svi dugovi tu izgledaju naplaćeni. Njegov lažni patriotizam, njegova konzervativnost, stereotipnost, sve se to vratilo kao bumerang u impulsivnoj, još uvek živoj, neugašenoj, uprkos Diku neugaženoj, Klarisinoj misli:

Ali, ako bi Dik umro sutra (...) poput Ledi Beksborou, koja je otvorila bazar, kažu, sa telegramom u ruci – Roden, njen najdraži, ubijen – ona bi nastavila dalje.45

Klarisa će i kupovinu rukavica završiti mišlju da su sve te žrtve bile potrebne „da bi se nastavilo”, da bi se nastavio život koji će od oplakivanja mrtvih vrlo brzo ponovo postati potraga za rafinmanom.

Lik Arifinog muža, Ali-beja, verovatno ima crte Jovana Dimitrijevića, utoliko što je obrazovan i napredan u tom smislu da podržava napore svoje žene. U kontekstu romana, on je zaista muž one „razumne”, koja uviđa u čemu je tamnica turskih žena, ali ne uviđa do kraja kako iz nje izaći. Do osamnaestog poglavlja, Ali-bej je više senka, reputacija, nego stvarni književni lik. Tek na vrhuncu intrige koje su priredile nove igrajući po pravilima starih – kreirajući Fatmin fiktivni brak posle kog je slobodna da bira muža – pojavljuje se Ali-bej kao podrška svojoj ženi i kao posrednik u čitavoj stvari. Ali-bej je muž koji „vidi se, slobodi” svoju ženu46 pred kojim ona nema nijedne tajne i koji joj je „drug i prijatelj” duže od dvadeset godina (isto). Taj muž, za razliku od većine muškaraca u zatucanom turskom društvu dao joj je „ono što i mnoge hrišćanske žene nemaju – slobodu”.47 Jelena Dimitrijević ne propušta da podvuče da nije baš sve onako kako „nove” u Turskoj zamišljaju, da Evropa nije nužno mesto slobode, barem ne za žene, i da je u nekim slučajevima taj prostor slobode zapravo individualan.48 Iako je to trenutak tik pred revoluciju, Arif ne nalazi utehe u obećanjima budućnosti. Naprotiv, razumna, kao što joj i ime kaže, ona uviđa da revolucija koja predstoji ne obećava mnogo. Osamnaesto poglavlje romana Nove sadrži gradacijski, trijadni uvid u beznađe. Nervoznu Arif, koja očekuje rasplet Fatminog „tranzicionog” braka sa Osman-bejom, muž podstiče da ide na sednicu solunskog Književničkog društva. Kada Arif pokuša da to izbegne staroturskim argumentom („Kako ću sama s tolikim ljudima”), njen muž joj odgovara: „Šta te briga?! Kad ja želim, šta te se tiče svet?”49 To je neka vrsta naredbe i molbe istovremeno, podsticaj da se slede sopstvene želje i izraz shvatanja da neko drugi, muž, zna šta su zapravo ženine želje. No, ono što se u odnosu Arif tejze i njenog muža jasno pokazuje, jeste odsustvo zlonamernosti ili želje da se onim drugim u odnosu vlada. Oni su prijatelji, drugovi, saradnici, i u tom smislu daleko emancipovaniji od Ričarda Daloveja i njegove gospođe Dalovej.

Arif odlazi najpre na sastanak književnika i, duboko razočarana njihovim odnosom prema ženi, sastavlja u sebi pesmu – pamflet, koja počinje ovom strofom:

Divljaci! žena još je vama žena,
stvar od drveta, haljina od tkiva,
Od sto vam leta maloletna biva.
Divljaci! žena još je vama žena.50

Posle pripitih i samoljubivih književnika, ona se susreće sa društvom žena koje se sprema da u novim uslovima traži svoja prava, a zapravo, kako Arif uviđa, da se njegove predsednice bore za „podizanje sopstvene reputacije”51

Treća sednica je sednica mladoturaka i Arif ide na nju zajedno sa mužem. „Pripremalo se za Ustav, za slobodu” u kući žene koja nije držala sluškinju, da ih ne uhodi.52 Arif se ni tamo ne stišava, naprotiv. Raspoloženje joj kvari osećaj da su žene u komitetu „ne što se mislilo da one imaju pravo na to kao i građani, već što su ljudima od potrebe, da im budu sigurna ’prenosna sredstva’: pod svojim čaršafima mogli su prenositi što se god htelo”53 Drugi, još neprijatniji utisak bio je taj da oficiri nisu imali ubedljivost, da su bili mlaki, neuverljivi. Čak je i kod onoga koji je bio heroj ta neuverljivost preovladavala: „U njegovu govoru i hodu nije se video temperamenat, ni energija, nego ono njino rasno: mlakost, tromost…”54

Vrhunac ovih susreta sa „evropskim mogućnostima” jeste bal kod gospođe Nisim, na koji Arif muž samo doprati, ali ne ulazi sa njom.55 Gledajući sve te evropske žene na balu, Arif definiše značenje sreće. Sreća je – sloboda.56 Istovremeno, ona oseća nepravdu marginalizacije, skrajnutosti, koja zvuči više kao usklik same Jelene Dimitrijević, autorke koja dolazi iz „malog jezika”,57 nego žene koja pripada velikom carstvu. To nam istovremeno govori i o skrajnutosti same Otomanske imperije:

Može biti vrlo kulturna, kulturnija od mnogo njih ovde, pa ipak ništa. Turkinja. U njenu kulturu gleda se s nepoverenjem, ili, njena kultura prima se s rezervom. Samo kad je poznadu. Ali, koliko je njih što je poznaju? Njena dela ne idu van njene domovine, jer njen jezik niko ne zna i niko ne uči. U njenoj zemlji pakost.58

Vrhunac kulturološkog nesporazuma događa se na balu, kada jedna devojčica iz Engleske, tek pristigla u Tursku, obaveštava svoju majku: „Mama! Puno je dvorište crnih domina!”, na šta Arif odgovara da to nisu maske, već Turkinje. Njeno objašnjenje o tome šta „turske sifražetkinje” traže, čini da strankinje više nemaju pitanja. Njihova sudbina uveliko prevazilazi ono što bi mogle jednostavno da artikulišu.

„Traže pravo glasa?!”, izustiše Engleskinje s čuđenjem u jedan glas.
„O, ne! Traže pravo sunca”, izgovori Arif s neiskazanim bolom, i one osetiše taj bol u njoj, pa je više ništa ne pitahu.59

Otuda se na prvih nekoliko stranica osamnaestog poglavlja pokazuje ne samo sadašnjost Turkinja, već i bezizlaznost njihovog položaja. Za žene u carstvu u kome se svako bori za sopstveni prestiž i položaj, i u kome naporedo postoje progresivne težnje i vekovni oblici ženskog ropstva, zapravo nema mnogo nade. Arif je razočarana, i to će se njeno razočaranje nadalje samo produbljivati, dok i ona sama ne skonča. No, u sred te mračne slike, portret ili, tačnije, skica njenog supruga jeste ne zračak, već snop svetlosti. On je ne samo moderni, već i modernistički muškarac. Kakva je razlika? Ričard Dalovej bi svakako bio moderni muškarac, u čijem nas mišljenju snažne, pa i preovlađujuće, patrijarhalne crte ne iznenađuju, već deluju krajnje realistički motivisane. Drugim rečima, verovatno je da bi se većina konzervativnih britanskih muškaraca na početku 20. veka složila sa Dalovejem u pogledu položaja žene u društvu i njihovih socijalnih i političkih mogućnosti. Verovatno da bi se složili i mnogi muškarci izvan Britanije. Jednako moderan, ali mnogo liberalniji lik iz romana Izlet na pučinu bio bi Terens, koji samoj Rejčel izlaže dramu žene u istoriji. Terensova tirada odnosi se na viševekovno ćutanje žena, njihovo potiskivanje u bezglasnost.

Zamisli samo: početak je dvadesetog veka i do pre nekoliko godina nijedna žena nije izlazila sama i nije ništa pričala. Sve se odvijalo u pozadini, tokom svih tih više hiljada godina, taj čudni tihi neprikazani život.60

On svet vidi kao mesto uređeno po meri muškaraca i u jednom času uzvikuje: „Da sam ja žena, nekome bih prosuo mozak.”61 Zanimljivo je da su njegove replike bile prvobitno pripisane samoj Rejčel, ali da ih je Virdžinija Vulf kasnije prebacila na Terensa, naglašavajući time, verovatno, da on jeste njen par, njen pravi, moderni, muškarac. Džulija Brigs (Julia Briggs) se pita zašto je u konačnoj verziji dato Terensu da je izgovori. Možda je autorka smatrala da nije u skladu sa likom Rejčel, ili bi zvučalo kao feminističko buncanje kada bi ga izgovarala žena. To što Terens iskazuje ovaj sud, piše Džulija Brigs, znači da ga je spisateljka učinila neobično oštroumnim, ali i da sugeriše da bi muškarci takođe bili na dobitku od spoznavanja grešaka iz prošlosti. Moguće je da je to trebalo da nagovesti i da bi brak Rejčel i Terensa bio drugačiji od konvencionalnog braka. No, kaže ova kritičarka, uprkos tome što Terens hoće da nadoknadi štetu načinjenu nejednakošću među polovima, i on se brzo povlači u stereotipno muško ponašanje – prekida Rejčel dok svira klavir i očekuje da ona odgovori na čestitke. „Njegove plemenite odluke ne postaju praksa”.62

No, bez obzira na to koliko moderan, Terens još nije modernistički muškarac. On još uvek vidi svet u muško-ženskoj dihotomiji i drži se tih razlika. Posmatrano iz perspektive realističke motivacije, skoro da nije ni bilo moguće stvoriti književni lik koji bi bio realističan a da nije na jednoj ili drugoj strani podele na rodove. Muško ili žensko. Osim Leopolda Bluma, čija empatija omogućava da se o njemu, u halucinatornom poglavlju „Kirka” govori kao o androginu. Taj muško-ženski Blum, u perspektivi koja jeste humoristična i naizgled razrešena veze sa stvarnošću, prevazilazi sve sumorne i umarajuće dihotomije zapadnog sveta. Naravno, u stvarnosti, takve slike mnogo su bliže pacifistički raspoloženim, biseksualnim članovima grupe Blumzberi, nego, barem naizgled, samom Džojsu. U književnosti 20. veka, Blum, opet nije jedini takav junak.63 Pogledajmo Ali-beja, čija je uviđavnost osobina koja se očekuje od žena. Kada se Arif vrati sa sastanka sa književnicima, njen muž prećutno sagledava čitavu situaciju: „Muž je htede pitati kako je bilo na književnoj sednici, ali videći je strašno neraspoloženu, uzdrža se od toga”.64

Pri tome, taj isti Ali-bej nije nikakva „suženica”,65 naprotiv. Kada ga najzad, u osamnaestom poglavlju, vidimo, on je najčešće u opremi za lov ili čujemo da je u samom lovu. Njegovu muškost ženske osobine, dakle, ne ugrožavaju, nego je obogaćuju.

Taj čovek proglašen je za najboljeg muža, pomisli Fahrije gledajući ga, i činjaše joj se neverica, jer on nije imao nežan izgled, iako je bio nežan.66

Ali-bej svoju ženu doprati do odaja u kojima je bal, da bi je učinio sigurnijom. On je taj koji toleriše njenu silnu ljubav prema Francuskinji, madam Aristid. Najzad, on je taj koji pregovara sa Ismail-bejom, patrijarhalnim „gromom”, u završnoj fazi spletke koju je smislila njegova razumna žena. I ne samo da pregovara, nego se i raduje ishodu. „Čudo!”, reče on veselo, ne pogledajući u tuđe žene...”67A njegovo pokazivanje mere je nezlobivo i gotovo dečje:

„Pa kako si počeo? Šta ti reče zet kad ti poče?”, upita Arif.
„E, ja više neću”, reče on malo nabusito, jer nije mario za dug razgovor.”68

Psihološki realizam Jelene Dimitrijević dolazi do izražaja i u ovakvoj skici: pojava Ali-beja ne otkriva njegove osobine – mada ne izgleda nežan i ne mari za dug razgovor, on zapravo jeste nežan i sposoban da se uživi u drugoga. Na taj način, ona kreira lik koji po svojoj modernosti, otvorenosti, prevazilazi i Dika Daloveja i Terensa koji bi želeo, ali ne ume, da se do kraja postavi na stranu žena i modernizacije.

Nezaobilazno je u govoru o Ali-beju pomenuti Ibrahim-Hasan-beja i Murad-Džemala, jer su to drugačiji primeri maskuliniteta u Otomanskoj imperiji na početku 20. veka. Patrijarhalni obrazac i morbidni tranzicioni obrazac jednako su jalovi i štetni. Fatmin otac, Ibrahim–Hasan-bej, ima nadimke („nosonja” i „grom”) koji govore o njegovoj gordosti i odnosu prema drugima. Njegova uverenost u ispravnost i delatnost patrijarhalnog ustrojstva je tolika da u svom rasuđivanju praktično isključuje razum i povodi se za običajima i predstavama. Porazan momenat je na samom kraju romana, kada svojoj majci, koja je zastupnica prave, „lepe” vere, kaže:

O majčice, da nisi i ti žena, ja bih rekao: ‘Sad vidim da i žene nešto znaju.‘ Lepo mi ti reče.69

Još jedan trenutak sa samog kraja veoma je rečit za odnos Ibrahim-Hasan-beja prema životu samom. To je činjenica da je sve što se dogodilo bila njegova škola saosećanja. Naime, u trenutku kada mu stigne telegram kojim mu se iz Pariza javlja da mu je kći umrla, on „zaplaka, prvi put kako je postao čovek”.70 Kao da je sve kroz šta su junakinje ovog romana prolazile bilo usmereno ka tome da on da pokaže osećanja. Jer, Ibrahim-Hasan-bej, na čuđenje mnogih, nije zaplakao na kćerkinoj svadbi; svojoj unuci potom dugo nije ni ime dao. Utoliko je njegov slom u trenutku kada stigne vest o Fatminoj smrti veći, i pokazuje neodrživost patrijarhalnog modela maskulineteta u Osmanskom carstvu, čiji je on potpuni i pravi predstavnik.

Ali, ako je taj model obavezujući i krut, onaj drugi koji se u Novama može videti, potpuno je poguban. To je model maskuliniteta koji bismo mogli nazvati tranzicionim. Njegov osnovni predstavnik jeste Murad-Džemal, „želja i lepota”, mladić koji će u dva navrata postati Fatmin suprug i potom otac njenog deteta. On predstavlja nedoraslog muškarca, ili odraslo dete, koje nema nikakve obaveze niti odgovornosti prema svetu koji ga okružuje. To nije nimalo bezazleno, jer je Murad-Džemal odgovoran za smrt jednog mladića i zato je i prognan iz Carigrada u Solun, odakle sa Fatmom beži u Pariz. Pri tome, on je alkoholičar i besposličar, plemić koji niti zna, niti želi da zna kako da se snađe u modernom svetu. Arif upozorava na to da Džemal-bej treba da radi, ali to kao da niko ne čuje, ponajmanje Džemalova majka. Ona je, ne razumevajući najjednostavnije ekonomske zakonitosti, uspela da proćerda celokupno nasledstvo i tako i sebe i sina ostavi bez sredstava za život. Dokon i razmažen, na pola puta između starog turskog društva i moderne Evrope, Murad-Džemal, uprkos svom erotičnom imenu, postaje agens smrti i propasti.

Zanimljivo je u tom smislu da njegovo ime znači „želja” i „lepota”, iako se na više mesta u romanu ističe da su muška imena oličenja snage. Majka će ga, u jednom trenutku, dok ga preklinje, osloviti kao „arslan” (lav), ali je njegova muška snaga i uloga takođe u velikom procepu, u dubokoj transgresiji modernizacijskih procesa. Kada se u jednom trenutku, pijan, pojavi na vratima tetkinog doma, lupajući na vrata i nazivajući svoju mladu ženu pogrdnim imenima, nastaje dramatična scena koja se približava grotesci. Džemalovi povici da mu daju sekiru da razvali kuću, nož koji vadi iz džepa, majka koja ga preklinje pokazujući nedra koja su ga „odojila i snagu (mu) dala”, sve se to završava u potpunom dekrešendu:

On kao da se od toga otrezni, baci nož, ode u tetkinu sobu i leže na jedno dugačko šiljte nesvučen. Malo, pa se uhrka.71

Kontrast između snage, predstavljene pa i pomenute u ovoj sceni, i onoga što je mlad muškarac u stanju da sa tom snagom radi, jednako je slika beznađa, kao i uzaludno, nesistematsko i neprimenljivo obrazovanje njegove mlade žene. On sam će se zapitati: „Zašto je učio? Šta je sad? Besposličar: mlad a ništa ne radi! Zar da nastavi učenje kad je u njemu sve otupelo, mozak, svaki živac?”72 Ali, u ovom otkriću da je društvo ustrojeno tako da brani i čuva laž, on ne nalazi načina da uspostavi sopstvenu odgovornost. Naprotiv. Najpre se podsmeva tetki i drugim ženama koje su htele da ga, koristeći tradicionalne načine zakletvi, odvrate od pića, a onda, odlazeći u novo pijanstvo, fatalistički zaključuje „Da ima Boga, on bi mi se javio kad pođem da pijem”.73 U tom popuštanju sebi, čuje se ono što se u ovom romanu pripisuje mnogo više ženama starog kova – prepuštanje sudbini, fatalizam, pasivnost. Murad-Džemal pripada generaciji koja mora da se opredeli. Dok Fatmin otac može bez ikakve sumnje i bez ostatka da veruje u čvrst, patrijarhalni, „stari” poredak, ono što Mladoturska revolucija u donosi jeste promena – modernizacija društva, prelazak u ustrojstvo u kome je rad neophodan. Murad-Džemalov položaj propalog plemića, prošlost u kojoj je kriv za jedno ubistvo, porodica kojoj ne daje nikakav realni doprinos, sve to govori da on ne uspeva da nađe mesto u svetu. Osim lepote, on zapravo nema nikakav drugi kvalitet, i u poređenju sa njim, Fatmin otac izgleda kao pouzdan oslonac. Problem je, međutim, u tome, što, iako Ibrahim-Hasan-bej stoji na onom istom mestu nepokolebljivo kao i njegovi preci, svet, te i samo to mesto, nisu isti kao nekada. Svet se ne da zamrznuti, i zbog toga će, metaforički i metonimijski izraz Fatminog oca, kiparis, postradati još na samom početku romana. Igra imena nije slučajna – kiparis, uspravan i gord, u stvari je simbolički i realistički povezan sa grobljem; a samo drvo ispod Fatminog prozora biće sažeženo udarom groma, što je i nadimak njenog oca. Krug je zatvoren i umiranje jednog odnosa prema svetu jasno je nagovešteno.

U tom smislu je trenutak pred revoluciju trenutak duboke promene u kome stari sistem više ne održava svet, ali novi još nije uspostavljen. Na istorijskom planu, ova tranzicija odgovara društvenim i istorijskim krizama pred Prvi svetski rat, odnosno, Mladotursku revoluciju. U književnosti, međutim, te su krize sagledane iz perspektive svakodnevnog života u koji istorija uplivava nasilno, rušeći i ne obećavajući ništa. U pripoveci o gospođi Dalovej vidimo da svet ipak nastavlja svoj tok.

U slučaju balkanskih preokreta, Pisma iz Soluna prikazuju početnu euforiju revolucije i duboku sumnju u to šta će ona za žene zapravo značiti, dok će u kasnije napisanom romanu, Nove, koji se bavi periodom pred revoluciju, tranzicija, pre nego revolucija, biti trenutak iz kog nema izlaza.

„Zastavu ponova uzimam i idem da vičem, da budim naše žene, da traže pravo…” Htede reći ”pravo sunca”, pa ne mogade, klonu na uzglavlje i sklopi oči…74

Ovaj potresni i sumorni završetak romana Nove ne obećava ništa.75 Borba izgleda uzaludna, a jaz između želja i mogućnosti bezizlazan. Poredeći roman sa pripovetkom Virdžinije Vulf može nam se učiniti da smo još jednom na balu kod gospođe Nisim, na obodu sveta. S jedne strane su žene poput Klarise koja se s lakoćom priseća da je „stari ujka Vilijam” govorio: „Dama se prepoznaje po rukavicama i cipelama”; s druge „domine” koje traže „pravo sunca”. No, valja misliti na Klarisinu uzdržanost, nemaštovitost Daloveja, Blumove orijentalno-erotske fantazije, a istovremeno i na kupovinu koju opisuje Jelena Dimitrijević, na muža Arif-hanum koji je doprati na bal da bi je osokolio, pa tek onda pokušati sa ocrtavanjem zamašnog prostora evropskog modernizma.


[1] Ovaj rad je nastao u okviru projekta br. 178029 Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije, Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine.

[2] Virdžinija Vulf, Izlet na pučinu, Službeni glasnik, Beograd, 2013, 38.

[3] “Of course, she thought, walking on, Milly is about my age – fifty, fifty-two” (Virginia Woolf, “Mrs. Dalloway in Bond Street”, 1922.) https://www.google.rs/#q=mrs.+dalloway+in+bond+street&safe=active. Dalje navedeno kao Woolf, 1922.

[4] Virdžinija Vulf, Izlet na pučinu, Službeni glasnik, Beograd, 2013, 72.

[5] „Gospođa Dalovej je rekla da će sama kupiti rukavice.” (Ibid). Prizori kupovine rukavica pominju se i u romanu Gospođa Dalovej, ali su potisnuti u pozadinu zbivanja. V. Virdžinija Vulf Gospođa Dalovej, Beograd: Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2004, 12 i 20.

[6] Woolf, 1922.

[7] Woolf, 1922.

[8] Henri Džejms, Ambasadori, Nolit, 1955, 172.

[9] Džejms Džojs, Uliks, CID, Podgorica, 2001, 85.

[10] Ibid.

[11] Ibid, 69.

[12] V. Zorica Bečanović Nikolić, „Paradoksi hibridnosti, orijentalizma (balkanizma) i subalternosti u romanu Nove Jelene Dimitrijević”. Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture, 2011, br. 1, http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=14.

[13] Jelena Dimitrijević, R 645/153, Narodna biblioteka Srbije.

[14] Ibid.

[15] Jelena Dimitrijević, Pisma iz Soluna, Karpos, Loznica, 2008, 23.

[16] Na kraju četvrtog pisma, kada pripoveda o susretu sa ženama koje optužuju Đulistan Ismet hanum za licemerje, ona piše: „I okrenuh se, kao da će mi one reći doviđenja: doviđenja u novoj revoluciji!...” (Ibid, 46).

[17] I muž Jelene Dimitrijević poginuo je 1915. godine na frontu.

[18] Jelena Dimitrijević, Pisma iz Soluna, Karpos, Loznica, 2008, 15.

[19] Ibid, 25.

[20] Ibid. Jelena Dimitrijević će i nešto kasnije, u pismu od 23. avgusta, ponoviti to. „Ja sam dete maloga naroda. Ja sam kći majke nekad i same robinje, potčinjavane i ponižavane” Ibid, 52.

[21] Ibid, 81.

[22] V. primedbu priređivača u Jelena Dimitrijević, Pisma iz Soluna, Loznica: Karpos, 2008, 19.

[23] „nevaspitane za nju, i stoga je oni zloupotrebljavaju: štrajkuju i pevaju ulicom iz svega grlatog grla... (...) Oni razumevaju pod slobodom ono što drugima oduzimaju slobodu” (Jelena Dimitrijević, Pisma iz Soluna, Loznica: Karpos, 2008, 58).

[24] Ibid, 42.

[25] Ibid.

[26] Solun je, napisaće ona u završnom pismu, „Mešavina naroda, šarenilo odela, svi jezici: Carigrad u minijaturi.” Ibid, 86.

[27] Ibid, 18.

[28] Ibid, 66.

[29] Ibid.

[30] Ibid, 76.

[31] Ibid, 75.

[32] Ibid.

[33] Woolf, 1922.

[34] U tekstu Henrija Džejmsa ”Budućnost romana” ženski lakat je povezan sa spisateljskim zanatom i emancipacijom žena: ”S tim u vezi je i činjenica da u engleskom životu danas nema ničeg upadljivijeg za novopečeni par očiju od revolucije koja se dešava u pogledu mesta i budućnosti žena – i to je dešavanje čak mnogo dublje u tišini nego što buka na površini odaje – te bismo mogli da se nagledamo ženskih laktova već razigranih s olovkom u ruci, kako uz konačni prasak razbijaju prozor koji je sve ovo vreme bio najsujevernije zatvoren.” (Henri Džejms, ”Budućnost romana” u Budućnost romana, Službeni glasnik, Beograd, 2012, 90)

[35] Jelena Dimitrijević, Pisma iz Soluna, Loznica: Karpos, 2008, 48.

[36] Ibid, 85.

[37] Ibid, 86.

[38] Ibid, 77.

[39] Ibid, 77-8.

[40] Ontološki i književno-teorijski na istoj ravni sa njim bi mogao biti samo suprug druge autorke, Virdžinije Vulf, Lenard Vulf. „Jova” iz Pisama koji izaziva sablazan u kupeu punom Osmanlijki, jer nije dobro obavešten o novim vremenima, kog vraćaju sa kapije kada sa svojom suprugom odlazi u posetu turskim domovima, ipak se samo donekle se može porediti i sa Lenardom Vulfom. Sličnost je u podršci koju je davao svojoj inteligentnoj ženi, spisateljki, ali bi svako dalje poređenje bilo prilično nategnuto.

[41] Ovom nizu bismo mogli da dodamo i Melimbroziju, prvu verziju romana Izlet na pučinu koji je priredila Luiz de Salvo (Louis de Salvo).

[42] Woolf, 1922.

[43] Woolf, 1922. U romanu Gospođa Dalovej Ričard ima sud o Šekspirovim (Shakespeare) sonetima, banalan i smešan. Time je nepoznavanje iz pripovetke produbljeno kao nerazumevanje u romanu. Načini na koje likovi čitaju Šekspira u ovom romanu predstavljaju bitna sredstava karakterizacije.

[44] Woolf, 1922.

[45] Ibid.

[46] Jelena Dimitrijević, Nove, Beograd: Službeni glasnik, 2012, 219.

[47] Ibid.

[48] Ali, isto tako, ona jasno pokazuje da je nedostatak sistema, pre svega sistematskog obrazovanja i prosvećenosti, ono što unazađuje njene sunarodnice i celu naciju.

[49] Jelena Dimitrijević, Nove, Beograd: Službeni glasnik, 2012, 219.

[50] Pesma ima tri strofe, od kojih je prva najintenzivnija, a druge dve predstavljaju njenu razradu. Jelena Dimitrijević, Nove, Beograd: Službeni glasnik, 2012, 220-1. Više o značenjima te pesme u Biljana Dojčinović-Nešić, „Čarobni san Istoka“ – stvarnost u romanu Nove Jelene Dimitrijević. Naučni sastanak slavista u Vukove dane 36/2, MSC, Beograd, 2007, 279-286.

[51] Jelena Dimitrijević, Nove, Beograd: Službeni glasnik, 2012, 221.

[52] Ovaj detalj podseća na ono što Đulistan-hanum govori Jeleni Dimitrijević u Pismima iz Soluna, da se lišila sluškinje da bi revolucionari mogli u njenoj kući da bezbedno kuju planove.

[53] Jelena Dimitrijević, Nove, Beograd: Službeni glasnik, 2012, 222.

[54] Ibid.

[55] V. Zorica Bečanović Nikolić, „Paradoksi hibridnosti, orijentalizma (balkanizma) i subalternosti u romanu Nove Jelene Dimitrijević”. Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture, 2011, br. 1, http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=14.

[56] „Dođe joj da vikne strankinjama: ”O, vi srećne žene, spasite Emir-Fatmu!” Pa se pribra, ustade, duboka temena napravi Engleskinjama i Francuskinjama, i iziđe…” Jelena Dimitrijević, Nove, Beograd: Službeni glasnik, 2012, 225.

[57] Ili jezika koji se jednostavno ne čitaju: Slavica non leguntur – „slovenski jezici se ne čitaju“. Magdalena Koh preuzima ovu konstataciju od Svetlane Slapšak. V. Magdalena Koh, Kada sazremo kao kultura... Stvaralaštvo srpskih spisateljica na početku XX veka (kanon-žanr-rod). Beograd: Službeni glasnik, 2012, 67, fusnota 77.

[58] Jelena Dimitrijević, Nove, Beograd: Službeni glasnik, 2012, 224.

[59] Ibid.

[60] Virdžinija Vulf, Izlet na pučinu, prev. Lazar Macura, Beograd, Službeni glasnik, 229.

[61] Ibid, 230.

[62] Julia Briggs, Virginia Woolf: An Inner Life. Penguin Books, 2005, 11.

[63] Zadivljujuć je u tom smislu takođe i lik Džordža Kaldvela, oca glavnog junaka romana Kentaur Džona Apdajka (Johh Updike, The Centaur). Po svojoj sposobnosti empatije on se može porediti samo sa gospođom Remzi iz Ka svetioniku.

[64] Jelena Dimitrijević, Nove, Beograd: Službeni glasnik, 2012, 221.

[65] Pojam koji je u srpskom jeziku pre stotinak godina označavao ženskastog muškarca. Vidi Milan Miljković, „'Muškarci sa ženskim osobinama': O problemu maskuliniteta na početku dvadesetog veka u Srbiji”. Genero, časopis za feminističku teoriju i studije kulture, Beograd, 2011, 15, 144-159, 144.

[66] Jelena Dimitrijević, Nove, Beograd: Službeni glasnik, 2012, 229.

[67] Ibid.

[68] Ibid.

[69] Ibid, 243.

[70] Ibid, 244.

[71] Ibid, 175.

[72] Ibid, 176.

[73] Ibid, 180.

[74] Ibid, 258.

[75] Zorica Bečanović Nikolić ga je uporedila sa sličnim trenutkom u Šekspirovom Kralju Liru. V. V. Zorica Bečanović Nikolić, „Paradoksi hibridnosti, orijentalizma (balkanizma) i subalternosti u romanu Nove Jelene Dimitrijević”. Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture, 2011, br. 1, http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=14.

Literatura:

Bečanović Nikolić, Zorica. „Paradoksi hibridnosti, orijentalizma (balkanizma) i subalternosti u romanu Nove Jelene Dimitrijević”. Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture, 2011, br. 1, http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php?text=14, pristup: 14. maj, 2013.

Bošković, Vladimir. „Književno putovanje Jelene Dimitrijević”. U Dimitrijević, Jelena, Pisma iz Soluna, dvojezično izdanje, preveli Dimostenis Stratigopulos i Vladimir Bošković. Loznica: Karpos, 2008, 107-118.

Briggs, Julia. Virginia Woolf: An Inner Life. Penguin Books, 2005.

Vulf, Virdžinija. Gospođa Dalovej. Prevod Milica Mihajlović. Beograd: Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Vulf, Virdžinija. Izlet na pučinu. Preveo Lazar Macura. Beograd: Službeni glasnik, 2013.

Woolf, Virginia. “Mrs. Dalloway in Bond Street”. 1922.
https://www.google.rs/#q=mrs.+dalloway+in+bond+street&safe=active link od 8. 12. 2013.

Dimitrijević, Jelena. Pisma iz Soluna, dvojezično izdanje. Preveli Dimostenis Stratigopulos i Vladimir Bošković. Loznica: Karpos, 2008.

Dimitrijević, Jelena. Nove. Kolekcija: Sopstvena soba, Beograd: Službeni glasnik, 2012.

Dimitrijević, Jelena. Pismo iz Kaira, 12. 12. 1926, R 645/153, posebni fond Narodne biblioteke Srbije.

Dojčinović-Nešić, Biljana. „Čarobni san Istoka“ – stvarnost u romanu Nove Jelene Dimitrijević. Naučni sastanak slavista u Vukove dane 36/2, MSC, Beograd, 2007, 279-286.

Dojčinović, Biljana. Susreti u tami, uvod u čitanje Virdžinije Vulf. Beograd: Službeni glasnik, 2011.

Džejms, Henri. Ambasadori. Preveo Sl. Jovanović. Beograd: Nolit, 1955.

Džejms, Henri. ”Budućnost romana”. Preveo Zoran Skrobanović. U Džejms, Henri Budućnost romana. Beograd: Službeni glasnik, 2012, str. 77-91.

Koh, Magdalena. Kada sazremo kao kultura... Stvaralaštvo srpskih spisateljica na početku XX veka (kanon-žanr-rod). Beograd: Službeni glasnik, 2012.

Miljković, Milan. „'Muškarci sa ženskim osobinama': O problemu maskuliniteta na početku dvadesetog veka u Srbiji”. U Genero, časopis za feminističku teoriju i studije kulture, Beograd, 2011, br. 15, 144-159.

Džojs, Džejms. Uliks. Preveo Zoran Paunović. Podgorica: CID, 2001.

Biljana Dojčinović 
Faculty of Philology
University of Belgrade

UDC: 821.111.09-32 Vulf V.
821.163.41.09 Dimitrijević J.

Original scientific article

Gloves, Veils and Scenes With ”Mighty Arms”: Echoes of War and Revolution in the Fictions by Virginia Woolf and Jelena Dimitrijević

This comparison of a short story by Virginia Woolf, ”Mrs. Dalloway in Bond Street”, and Letters from Salonica as well as the novel Nove by Jelena Dimitrijević, points to the extent in which the great turmoils such as World War One, or some other wars and revolutions of the time, permeate the works written about the seemingly private and secluded lives of women. The same perspective is used for comparative analysis of the British and the Balkan modernistic representations of masculinity. The paper aims not only at making connections between these two parts of Europe, but also at questioning the range of the notion of modernism, which should, as it is argued, include the women's writings written in or about the Balkans.

Ključne reči:

World War One, women's writing, masculitinities, modernism, Balkans

Na početak stranice