„Putovanje je nagon divan i problem opasan.“
Isidora Sekulić, Putovanje je problem egzistencije

„U književnosti uvijek putuju muškarci.
Odlaze, dolaze, vraćaju se, i proljevaju
svoje suze razmetne po svim književnim epohama.
A šta je sa ženama?“
Dubravka Ugrešić, Ministarstvo boli

Od „Domaćice“ do „Srpkinje“

Jedna od fundamentalnih linija emancipatorskog/feminističkog delovanja početkom dvadesetog veka podrazumeva izlazak žene iz privatne u javnu sferu, odnosno oblikovanje „politika mesta“ koje prevazilaze nacionalne ideologije rodnih uloga. U tom kontekstu figura putnice je izuzetno važna jer ukršta različite inovativne aspekte ženskog delovanja u patrijarhalnom društvu: sticanje viskog obrazovanja, profesionalna mobilnost, društveni aktivizam i umrežavanje, novi vidovi dokolice i ličnog zadovoljstva. Putovanje je, međutim, ne samo čin lične emancipacije žena, već je prepoznato i kao važna feministička strategija, kako na diskurzivnom, tako i na operativnom planu. Mobilnost (geografska, kulturna, jezička itd.) jedna je od ključnih strategija promovisanja transnacionalnog delovanja, ali i novih mogućnosti oblikovanja pozicija žena u društvu. Napuštanje nacionalnih i nacionalističkih koncepata ženskih uloga i opsega delovanja rezultiralo je i stvaranjem pokreta i radikalizacijom feminističkih zahteva nakon Prvog svetskog rata u Kraljevini SHS. Cilj istraživanja koje se izlaže u radu jeste mapiranje i interpretativno uokvirivanje transformacije „politike mesta“ unutar samog emancipatorskog, odnosno feminističkog diskursa u srpskoj/jugoslovenskoj kulturi. Stoga se činilo važno istraživački privilegovati figuru putnice.

U radu je izdvojeno nekoliko emancipatorskih projekata i ličnosti koji su u značajnoj meri oblikovali nove „politike mesta“ ženskih inicijativa. Cilj mi je da predočim ključne diskurzivne elemente figure putnice kao konstitutivnog narativa feminističkog delovanja. Izabrane su periodične publikacije i pojedine intelektualke, odnosno tekstualne reprezentacije i biografski materijal, kako bi se predočio raspon, pozicije i dinamika preoblikovanja kategorija javno i privatno iz feminističke perspektive. Na subverzivnost figure putnice i njenu kulturološku višeslojnost, ali i na nove istraživačke perspektive, ukazuje se i kratkim osvrtom na žensku književnost iz istog perioda.

Najznačajniji emancipatorski projekat, sa stanovišta obima obuhvaćene i predstavljene građe, saradničke mreže, ciljeva i diskurzivnih strategija, na srpskom govornom području do Prvog svetskog rata je publikacija Srpkinja: njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913). Publikacija predstavlja presek dotadašnjih teorijskih i aktivističkih praksi koje su oblikovale emancipatorske napore ženskih organizacija i pojedinki. Takođe, publikacijom su se nastojali oblikovati i novi reprezentacijski modeli. Neretko, različiti narativi Srpkinje o rodnim ulogama međusobno su suprotstavljeni. Jedna od linija suprotstavljanja povlači se i oko kategorija privatno/javno i (re)pozicioniranja žena u tim sferama.

Publikacija je imala za cilj predstavljanje svestranog rada žena i njihovih uspeha, dakle, legitimizaciju žena u javnom prostoru. Takođe, publikacija je bila i strategija upisivanja žena u diskurs nacionalne kulture. Stoga je dominantna identitetska politika Srpkinje bila u saglasju s dominantnim predstavama o ženi i mogućnostima njenog pozicioniranja unutar paradigmatičnih matrica nacionalne kulture, shodno datom političkom trenutku i njegovim ideološko-političkim konfiguracijama.

U uvodnim redovima teksta programskog karaktera „Žene i književnost“, Jelica Belović Bernadžikovska portretiše Srpkinju o kojoj se do tada, autorkinim rečima, ili nije pisalo ili je to činjeno svedeno: „Ona je bila čuvarica bogate srpske narodne tradicije i folklora, čuvarica narodne umetnosti tekstilne, kojom je nadkrilila mnoge i naprednije narode [...]. Srpkinja je bila mati, verna ljuba i sjajna patriotkinja, a to je i danas.“[1] Brojne biografije žena u Srpkinji se nadovezuju na ovu ravan teksta „Žene i književnost“, podupirući diskurs u čijoj osnovi je bio koncept „patriotskog materinstva“. Reč je o obliku učešća u političkom, javnom, građanskom domenu rezervisanom za žene kao potvrda njihove važnosti na planu biološke i kulturne reprodukcije nacije.[2] Srpkinja se odazivala na nacionalni diskurs koji je počivao „na onoj vrsti rodnih odnosa i uloga koji podrazumevaju da su žene bile istovremeno važne za naciju kao majke, vaspitačice i domaćice, a opet na osnovu dodeljenih uloga i zadataka isključene iz oblasti koja je predstavljana kao oblast javnog“.[3]

Hronotop porodičnog doma, odnosno privatnosti omeđene kućnim pragom jedna je od osa Srpkinje, odnosno njenih reprezentacijskih strategija. Na nju se oslanja niz opozicionih kategorija koje se pripisuju drugome, onome što Srpkinja nije, a među ključnim kategorijama koje se osporavaju jesu Zapad i internacionalizam. Međutim, u Srpkinji možemo uočiti i subverzivne iskorake iz ovako postavljenog okvira delovanja, odnosno kolizije i napetosti između različitih „politika mesta“ ženskog delovanja. Prekoračivanje granica rodnih uloga nametnutih nacionalnom ideologijom bila je početkom 20. veka već realnost intelektualki koje su delovale na ovim prostorima. Lične i profesionalne preferencije, novi vidovi zadovoljstva i intelektualnog angažmana rezultirali su intenzivnim putovanjima, uspostavljanjem internacionalnih kontakata i transnacionalnim poljem delovanja.

Narativ o putovanjima žena, odnosno figura putnice, diskurzivno je marginalizovana u Srpkinji zbog svoje radikalnosti jer zadire u mitove o nacionalnoj homogenosti i kulturnom esencijalizmu, kao i u koncept privatnosti kao sferi ženskog delovanja. Ipak, figura putnice važan je diskurzivni element u biografiji pojedinih „zaslužnih žena“. U tom kontekstu naročito su ilustrativni članci i beleške o Jeleni Dimitrijević, Jelici Belović Bernadžikovskoj, Nadeždi Petrović i Delfi Ivanić, koji su obeleženi izrazitim diskursom modernosti.[4] Umetnice/naučnice/aktivistkinje predstavljene su kao poliglotkinje i kosmopolitkinje koje se kreću i deluju na internacionalnoj sceni, birajući jezički i kulturni nomadizam.

Putovanja se u slučaju Jelene Dimitrijević i Nadežde Petrović ispostavljaju i kao stvaralački formativna – kod Jelene Dimitrijević istaknuti su inovativni tematski sadržaji, a kod Nadežde Petrović potcrtan je njen formalni eksperiment. Jelena Dimitrijević uči turski jezik kako bi uspostavila interkulturni dijalog sa drugim. Nacionalni i kulturni identitet Jelice Belović Bernadžikovske je hibridan, a autorka je prisutna na različitim nacionalnim scenama, odnosno njena ekspertiza obuhvata transnacionalni kulturni i stvaralački kompleks. Takođe, i Nadežda Petrović biva bliska nadnacionalnim političko-kulturnim idejama, izlažući na jugoslovenskim izložbama. Delfa Ivanić učestvuje na međunarodnim feminističkim kongresima i članica je novinarskog odeljenja internacionalnog ženskog saveza u Londonu. Prisajedinjenje elemenata paradigmatičnog narativa o intelektualcima i umetnicima početkom veka (mobilnost, kosmopolitizam, javno delovanje, aktivizam) narativima o ženskom stvaralaštvu i aktivizmu svedoče da su i emancipatorski diskurs na ovim prostorima krajem „dugog 19. veka“ zahvatili transformativni procesi koji su obeležili evropska društva i kulture.

Potreba za stvaranjem zajednica koje prevazilaze nacionalne granice, ponajpre u slovenskom kontekstu, osvedočavaju u Srpkinji ne samo biografski fragmenti, već i, primera radi, organizovanje i izveštavanje o izložbi „Srpska žena“ u Pragu 1910. godine, koja je podrazumevala intenzivnu saradnju sa češkim ženama. Naposletku, informacije o radu Srpkinja u hrvatskoj kulturi, kao i o radu „naših najbližih sestara“ Hrvatica, upućuju na sazrevanje svesti (i) na ženskoj sceni o važnosti transnacionalnog konteksta protoka i razmena ideja i iskustava. Upravo će jugoslovenstvo biti jedna od stožernih ideja koja će mobilisati feminističke snage krajem i nakon Prvog svetskog rata.

Od „Srpkinje“ do „Jugoslavenske žene“

U okviru sekcije „Pripovedačice“ u Srpkinji, između biografske beleške o Olgi Kernic Peleš i članka o Julki Popović Srdić koji potpisuje Jelica Belović Bernadžikovska, uključen je članak o, uslovno ga naslovimo, radu žena u hrvatskoj kulturi. Ovaj „članak“ nije grafički izdvojen i sliva se u biografski članak koji mu prethodi. U članku su spomenute Srpkinje koje rade u hrvatskoj književnosti, Isidora Sekulić, Milica Bogdanović, Olga Kernic Peleš i Jelica Belović Bernadžikovska i liberalnije Hrvatice koje se okupljaju oko lista Domaće ognjište: Marija Jambrišak, Milka Pogačić, Štefa Iskra, Zdenka Marković, Adela Milčinović i Jagoda Truhelka.[5]

Članak se može posmatrati kao još jedno mesto sporenja unutar diskursa Srpkinje. Naime, u članku se istovremeno ističe neprijateljstvo Zagreba prema feminističkim idejama i napori nekih naprednijih žena da javno zastupaju ciljeve bliske britanskim sifražetkinjama, kao i teza da je „u Srpkinje zdraviji nacionalizam u svim redovima, nego u Hrvatice“, te da one rade isključivo na korist Srpstva za razliku od njihovih „najbližih sestara“.[6] U članku je, dakle, evidentna potreba da se skrene pažnja na rad Hrvatica, naročito njihove progresivne feminističke akcije, ali i potreba da se Srpkinje distanciraju od zapadnih „Pankursta“. Međutim, samo otvaranje interkulturne perspektive delovanja Srpkinja i potreba za izveštavanjem o radu žena u hrvatskoj kulturi značajan je diskurzivni gest povezivanja. Grafičko oblikovanje članka takođe sugeriše da je autorka teksta, verovatno Jelica Belović Bernadžikovska, nastojala pronaći kompromisno rešenje. [7]

Pored Hrvatica, u „članku“ su spomenute dve gospođe, rođene Slovenke koje žive u Zagrebu i deluju u okviru hrvatske kulture, Zofka Kveder Jelovšek i Kamila Lucerna.[8] Obe pripadaju liberalnijem krugu i „najviše su od svih našle priznanje“.[9] Zofka Kveder će pred kraj Prvog svetskog rata postati jedna od ključnih jugoslovenskih feminističkih figura jer je časopisom koji je pokrenula i uređivala, Ženski svijet/Jugoslavenska žena (Zagreb, 1917–1920), oblikovala i promovisala temelje na kojima će se graditi feministička politika međuratnog doba (borba za politička, ekonomska, socijalna prava žena). Među ključnim kategorijama programa časopisa jeste i jugoslovenstvo. Jugoslovenska (unitaristička) orijentacija istaknuta je samim naslovom, a časopis je brojnim tekstovima podržavao nacionalne integracijske procese, što će biti obeležje rada većine ženskih udruženja tokom dvadesetih godina. Kao što je sama Kraljevina SHS bila novi politički koncept u koji su projektovana mnoga progresivna očekivanja, te se nastojala izgraditi na novim civilizacijskim osnovama koji bi omogućili koegzistenciju različitih kulturnih modela, tako je i identitet Jugoslovenke bilo moguće graditi na antitradicionalnim osnovama. Upravo izgradnji i oblikovanju novog identiteta žene bio je posvećen časopis Zofke Kveder:

Ciljana publika su intelektualke, a one su i prezentirane kao idealna nova žena za novo doba: obrazovana, osviještena jugoslavenski orijentirana žena koja se aktivira za svoj narod, organizira u ženske udruge i promišlja o svom položaju u društvu. Majčinstvo, obitelj i dalje se izrazito visoko kotiraju u tekstovima, ali obrazovana žena ne može stati na tome.[10]

Iako je politička dimenzija ideje važna u programskoj koncepciji časopisa, jugoslovenstvo je, u kontekstu borbe za emancipaciju žena, najkonstruktivnije realizovano na planu kulturne politike časopisa, ukrštajući se s dominantnim ideološkim diskursima časopisa, feminističkim i socijalističkim. Diverzitet sadržan u ideji jugoslovenstva, na čemu treba insistirati kada se ova ideja razmatra u feminističkom kontekstu nakon Prvog svetskog rata, uvezuje se s konceptom diverziteta rodnih uloga. Jugoslovenski karakter časopisa na kojem je Zofka Kveder insistirala bio je važan zbog ujedinjenja i emancipovanja svih žena, zbog uviđanja sličnosti unutar različitosti koje su bile uvažavane u časopisnim tekstovima. Diverzitet je, dakle, okvir unutar kog se želi oblikovati i predstvljati ženski identitet. Takođe, on je i platforma interkulturalne perspektive delovanja žena, čije epohalne važnosti je urednica bila svesna, naročito u cilju šireg i snažnijeg umrežavanja žena.

Ideja ujedinjenja ženskih snaga, odnosno sestrinstvo koje podrazumeva prijateljstvo, podršku i zajedničko delovanje, oblikuje uvodnik „Što hoćemo?“, u kom Zofka Kveder izlaže program časopisa:

Mi, jugoslavenske žene, pokazat ćemo, da i možemo, što hoćemo! [...] A Vi, žene, sestre moje! Hrvatice! Srpkinje! Slovenke! [...] Molim Vas, nemojte dopustiti, da smalakšem u borbi zs Vas i svoja prava, za Vaše i moje ideale. Ako budemo složne, bit ćemo jake, pa i Vaš i moj rad ne će biti uzaludan i bez koristi, ni za nas žene, a niti za narod naš, za cijelo čovečanstvo. ^[11]

Jugoslovenstvo je bio potentan diskurs prevazilaženja retrogradnih nacionalističkih ideologija „ženskog pitanja“, konstruktivna baza za transnacionalno žensko umrežavanje čiju politiku će časopis Zofke Kveder fundirati u jugoslovenskoj feminističkoj kontrajavnosti između dva rata.

Ideja interkulturalnog, odnosno transnacionalnog feminističkog delovanja razvijala se na različitim planovima časopisa, u različitim rubrikama i žanrovima: programskim tekstovima urednice i drugih autora o jugoslovenstvu, putopisima iz različitih krajeva Kraljevine SHS i drugih evropskih zemalja, u rubrikama o radu jugoslovenskih žena i vestima iz sveta, te u žanru ženskog portreta u kojima je predstavljan rad i misao žena iz različitih evropskih kultura.[12] Nove politike roda utemeljene u ideji jugoslovenstva su se evidentno gradile sa svešću o iskustvu prethodne generacije angažovanih žena koje su emancipatorski diskurs i akcije vezivale za nacionalne projekte, podređujući emancipatorske zahteve nacionalnim idealima. O tome je verovatno najbritkije i najlucidnije pisala Julka Hlapec Đorđević. Kritiku sprege feminističkih zahteva i nacionalnih ciljeva izložila je prvi put u časopisu Zofke Kveder. Razmatrajući ideološku raslojenost feminističkog pokreta u Austrougarskoj, te različite kontekstualne činioce koji ih profilišu, prevashodno političke, Hlapec Đorđević pokazuje razumevanje za savezništvo feminističkih i nacionalnih pokreta u slučaju slovenskih naroda. Međutim, autorka je decidna u stavu da „treba uvek na umu imati, da to ide na štetu feminizma. Krajnji cilj feminističkog pokreta ne može nikad biti niti oslobođenje jednog naroda niti oslobođenje jednog društvenog staleža – kako ga shvaćaju socijalni-demokrate – nego oslobođenje žene kao takve.“[13]

Jugoslavenska žena bila je posvećena osvešćivanju žena da su deo različitih zajednica nezavisno od nacionalne (ne)pripadnosti, pre svega da su deo ženske, feminističke zajednice koja ne poznaje i ne priznaje nacionalne granice. To je i osnovni motiv za pokretanje feminističkog časopisa: „žensko pitanje mora biti naročito raspravljano i pretresano baš od samih žena; jer one znaju mnogo bolje, šta njima treba, šta njima nedostaje i šta one hoće, no što to muževi mogu da pogode“, a u toj borbi

Njen list će njoj biti vodilja, koja neće dati da se sa puta skrene. Osim toga on će njoj biti i informator za sve ono, što se širom sveta u njenih sestara zbiva. Ali taj njen list mora sebi postaviti princip specijalan za svoj cilj. Nije dovoljno samo biti glasilo žena; ono mora biti: moderno, razumno, stvarno, opšte i objektivno glasilo, u kome će žena naći forum, sa koga će se širiti borbeni poklič širom sveta, i dopirati u najdalji i najosamljeniji kut svojom impresivnom snagom. [kurziv Ž.S.][14]

Samostalno oblikovanje politika delovanja, odnosno ženska epistemološka pozicija i žensko autorstvo moraju biti privilegovani u formiranju i artikulaciji feminističkih zahteva. Ovi stavovi su implicitna kritika patronata (od predstavnika političke i intelektualne elite preko crkve do zakonskih regulativa itd.) koji su (pre)usmeravali ženski aktivizam. Iz novonastalih (geografskih, kulturnih i drugih) okvira delovanja i zajednice, proistekle su i legitimisale se i nove osnove povezivanja.

U kontekstu oblikovanja novog identiteta žene i transnacionalnog delovanja časopis je afirmisao dva važna narativa – mobilnost žena i nomadizam. Sama urednica, Zofka Kveder, radikalna figura transgresije, svojom trajektorijom delovanja ispisivala je nacionalni, kulturni i jezički nomadizam kao stratešku poziciju. Brojni autobiografski zapisi rasuti u njenim tekstovima u Jugoslavenskoj ženi svedoče o ovom iskustvo. Takođe, ovi zapisi, počesto polemičke reakcije na kritiku koju je provocirala u konzervativnoj sredini u kojoj je živela, osvedočavaju i njenu beskompromisnost u obračunavanju sa patrijarhalnim i nacionalističkim „politikama mesta“ i identiteta.

U predavanju/tekstu „O prošlosti, sadašnjosti i budućnosti“ Kveder je kritikovala različite aspekte ratnog profiterstva u Zagrebu, kao i pitanje kolektivne krivice/odgovornosti Hrvata za učešće u Prvom svetskom ratu, te je agitovala za lustraciju. Zbog toga je oštro napadana, a crvena nit njenog osporavanja je činjenica da nije Hrvatica, niti rođena Zagrepčanka. Tim povodom ona konstatuje: „Držim da nisam lošija Hrvatica od mnogih, koji me napadaju, isto tako kao što nisam loša Slovenka, ma da me u Ljubljani nekolicina naših separatista naziva Stankom (po Stanku Vrazu, koji je bio tobože slovenski uskok). U Zagrebu živim već mnogo godina.“[15] Potom navodi šta voli, a šta mrzi u Zagrebu (toponime, običaje, kulturne ustanove i manifestacije, političke akcije), predočavajući intimnu istoriju ljubavi i mržnje, da bi zaključila:

Ali i volim, silno volim ljepotu tog grada, koji je i zao i dobar, i vjeran i nevjeran, i rodoljuban i izdajnički. A pošto i volim taj Zagreb, u kojem već dvanaest godina živim i radim – nadam se, da ne na štetu i sramotu ni Zagreba, ni Hrvatske, – držim, da imadem pravo, da i kritizujem, da iznosim ono, što nam mnogima na Zagrebu smeta, što nas boli i ogorčava.[16]

Iskustvo Zofke Kveder, čija je subjektivnost nomadski konfigurisana, kao mesto višestrukih mesta, potvrđuje stav Rozi Brajdoti (Rosi Braidotti) da nomadizam nije kretanje bez granica, već vrsta jasne svesnosti o nestabilnosti granica.[17] Međutim, kako Aljoša Pužar objašnjava, dokle god se identitet kreće haotično, u zoni između tačaka privlačnosti, njegova je sudbina prepuštena mraku liminalnosti i usled toga, podložna manipulacijama. Pužar razotkriva novi svet identifikacijskih procesa koji deluje subverzivno jer se unapred računa na anomaliju u odnosu na strukturu, i to na anomaliju koja to želi i da bude.[18] Da je percipirana kao anomalija u periodu izlaženja časopisa potvrđuju brojne kritike upućene na račun Zofke Kveder, a i sama autorka o tome otvoreno govori: „Slovenke me neće više, Hrvatice me ne priznaju još za svoju, Srpkinje takođe ne. Istina je, da to ponekad boli, ali mi takođe daje snagu da ostanem što sam: Jugoslavenka.“[19]

Pozicija liminalnosti/drugosti/stranosti svesni je izbor Zofke Kveder. To je istovremeno pozicija obeležena egzistencijalnom teskobom, ali i pozicija sa koje se, imamo li u vidu tekst „O prošlosti, sadašnjosti i budućnosti“, artikuliše etička odgovornost i politička zrelost. U kontekstu čitavog njenog publicističkog i literarnog angažmana to je pozicija sa koje se artikuliše kritičko mišljenje koje oponira glavnom (političkom, društvenom, kulturnom) toku.

Mobilnost žena Zofka Kveder je u Jugoslavenskoj ženi osvetlila i u kontekstu modernog ženskog urbanog iskustva, što je takođe bio jedan od velikih tabua patrijarhalne kulture. Urbano iskustvo koje deli sa čitalačkom publikom u svojoj osnovi ima narativ o ženskom putovanju kao emancipatorskom projektu:

Ne čini mi se tako davno, što sam u Pragu sa dragom prijateljicom, dr. Zdenkom Haskovom, posećivala Ruženu Svobodovu. Ne znam, da li još stanuje tamo na Maloj strani u drugom katu jedne kuće, iz čijih se prozora pruža očima predivna slika bliskih Hradčana. […]

U živom smo razgovoru silazile sa Zdenkom sa Vinohrada pa obično pješice kretale preko Karlovog namesti na Fredinandovku te mimo Narodnog divalda uz Vltavu mimo Karlovog mosta do Rudolfina ta preko mostića, koji je bio tada samo za pješake i koji se je elastično njihao pod koracima, na drugu stranu. Nije bilo dana, da nismo bile sa Zdenkom zajedno, pa ipak, kad smo se sastale, imale smo si uvijek toliko toga za pričati, kao da se čitav mjesec nismo viđele. Uvijek nam je duša bila puna, kao zdenac u gori, koji teče, teče bez prestanka, a nikad se ne iscrpi.

Razgovarasmo o knjigama, o kazalištu, o glazbi, o životu, prijateljstvu, ljubavi, o nadama našim, ciljevima dalekim, o bolima, koji su donosili dani i nama i mladosti našoj, kako ih donose svakome živom čovjeku. [20]

Najpre, tema ženskog zajedništva i prijateljstva, koja je okosnica navedenog odlomka, predstavljala je okvir za istraživanje različitih ideja i služila je različitim ciljevima tokom 19.[21] i 20. stoleća, a posebno mesto je imala u snaženju feminističkog diskursa, te je odražavala nove modele odnosa i zajednica u kojima su žene učestvovale u stvarnosti, ističući značaj ljubavi, odanosti i podrške koju žene mogu da pruže jedna drugoj.[22] Žensko prijateljstvo sredstvo je za kritikovanje represivne institucije braka i artikulacije težnji ka alternativnim vidovima egzistencije (nezavisno od seksualnosti) koje neće ženu sputavati, kontrolisati i instrumentalizovati. Međutim, krajem 19. veka, sa usponom feminističkog pokreta i rođenjem nove žene, bezopasno žensko romantično prijateljstvo diskurzivno se transponuje u „neprirodni“ odnos koji podriva socijalni red.[23]

Perspektiva iz koje Zofka Kveder predstavlja Prag je perspektiva žene flanera, marginalne i potisnute figure urbane modernosti čije se diskurzivno oblikovanje utemeljuje u rodnoj asimetiriji i patrijarhalnoj distribuciji moći. Proboj ženske subjektivnosti u iskustvo flanerizma i perceptivno oblikovanje grada iz doživljajne perspektive žene subverzivna je intervencija Zofke Kveder. Kretanje žene kroz grad je usmeravano i sankcionisano nizom psiholoških, socijalnih i materijalnih prepreka i zabrana koje su imale cilj da je ograniče, suze njen pogled, cenzurišu njeno prisustvo u javnom prostoru i stilizuju njenu reprezentativnu sliku.[24] Urbana modernost diskurzivno se oblikuje kao prostor muških fascinacija i ekonomije želje i moći. Ipak, prisustvo žena potvrđuje želju da se samopozicioniraju i oblikuju sopstvenu mapu grada, odnosno artikulišu sopstveno iskustvo grada koje im neće biti omeđeno propisanim normama.[25] Zofka Kveder i njene prijateljice, šetajući gradom, ne ekonomišu vremenom i rutama za potrebe reproduktivnog kućnog rada, već uživaju u dokolici, intelektualnoj i emotivnoj vezi.

O migrantskom iskustvu Zofke Kveder u ključu flanerizma pisala je Katja Mihurko Poniž, ističući da je autorka „prevazilazila tradicionalne granice između muškog i ženskog prostora, kao i između urbanog i ruralnog/lokalnog prostora“.[26] Takođe, Mihurko Poniž piše da je Kveder sopstvenu poziciju u gradovima u kojima je živela iskusila kao poziciju koja joj je pružala osećaj slobode, koja doprinosi njenom ličnom rastu i inspiriše njeno pisanje.[27] Autorka zaključuje da Kveder nije samo izbrisala devetnaestovekovne granice koje su ženu potiskivale u sferu kuće, već je prekoračila i nepisana pravila ženske književne tradicije.[28]

Da je iskustvo boravka i rada u evropskim metropolama, naročito u Pragu, bilo presudno za formiranje i delovanje Zofke Kveder istakla je još Julka Hlapec Đorđević, takođe radikalna figura transgresije i (konsekventno?) najsubverzivnija feministkinja međuratne epohe.[29] Iskustvo mobilnosti žena podtekst je njena dva eseja posvećena reprezentativnim feminističkim figurama na ovim prostorima, Dragi Dejanović i Zofki Kveder. Eseji se mogu čitati i kao autorefleksija feminističke prakse čije je težište odnos nacionalnog i internacionalnog iskustva mišljenja i delanja. Hlapec Đorđević je već samim naslovima eseja istakla formativna iskustva autorki – „Omladinka Draga Dejanović“ i „Iz praških dana Zofke Kvederove“. Esej o Dragi Dejanović je objavila 1919. godine, dakle, u periodu kada su se internacionalizam i kosmopolitizam tek konstituisali kao vitalni aspekti feminističkog mišljenja i akcije:

Draga Dejanović je bila previše opijena omladinskim duhom, a da taj težak socijalni problem ne zaplete sa nacionalističkim idejama, te tako njegovo rešenje oteža. Ovo je jedna pogreška, koja se opaža i kod naših feministkinja novijeg doba, njome se, unekoliko objašnjava ogromna nazadnost našeg feminističkog pokreta. Dragi, kao emancipovanoj ženi, godi što Engleskinje i Nemice sve uspešnije stupaju u javan život, i poziva Srpkinje da uzmu njihov primer. Ali omladinku Dragu boli nestajanje patrijarhalnih običaja, vređa je kulturna inferiornost Srpstva, i ona neprestano grdi truli zapad i otrov evropske civilizacije.[30]

Opozicija između emancipovane i omladinke Drage opozicija je koju i savremene aktivistkinje moraju da prevaziđu. Emancipovana Draga je aktivistkinja koja boravi u Pešti, koja živi i radi u Novom Sadu i Beogradu, centrima tadašnjeg kulturnog života srpskih zajednica: „Draga, stojeći čvrsto i radosno u huktavom vrtlogu javnog života, uvodi kod nas tip nove, moderne žene. Danas, ona bi bila suffragete militante, u dobrom smislu te reči.“[31]

U okviru transnacionalnog delovanja Julka Hlapec Đorđević je predstavila period „na vrhuncu sreće i umetničkog stvaranja“ Zofke Kveder, njene „praške dane“. „Živahna češka metropola […] davala je mladoj, samoukoj Slovenki više podstreka nego što je mogao ikoji drugi grad“.[32] Hlapec Đorđević uočava ovaj podstrek na stvaralačkom, odnosno poetičkom planu, na aktivističkom planu i na ličnom, intimnom planu. Nakon boravka u Trstu i Minhenu, u Pragu prožetom socijalističkim idejama, liberalnom gradu slobodne ljubavi sa snažnom feminističkom scenom, Zofka Kveder je gradila svoj borbeni feminizam i feminističku poetiku, publicistički i prevodilački korpus, uspostavljajući prijateljske veze sa praškim (češkim) intelektualkama i intelektualcima, čitajući skandinavske i ruske autore, družeći se sa jugoslovenskom omladinom čije je političke i kulturne ciljeve delila. Intelektualnu klimu Praga, kosmopolitsku cirkulaciju ideja, Hlapec Đorđević je plastično ocrtala predočavajući Zofkin položaj u Zagrebu:

U Zagrebu nedostajali su joj za umetnički razvitak unutrašnji mir, podstrek i priznanje, potrebni jednoj tako senzibilnoj osobi, kao što je bila ona. […] Maniri boemike, dražesni za jednu studentkinju ali neumesni za suprugu kraljevskog namesnika, vređali su manje-više filistarsko raspoloženje zagrebačkog društva i izazivali ga na kritiku.[33]

Sporovi kosmopolitskih intelektualki sa konzervativnom sredinom neće jenjavati tokom međuratnog perioda, ali od svoje internacionalne platforme delovanja one neće odustajati.

„Ženski pokret“ – feministički kredo

Podnaslovi ovog rada, odnosno naslovi srpske/jugoslovenske ženske periodike složeni u hronološkom sledu, Domaćica (1879–1914), Srpkinja (1913), Jugoslavenska žena (1917–1920) i Ženski pokret (1920–1938), ocrtavaju jednu od fundamentalnih linija, težnji i ideala feminističke borbe – izlazak iz privatne u javnu sferu, od atomizirane jedinke do organizovanog kolektiva, izlazak iz kuće u svet. Upravo će Ženski pokret, najznačajniji i najdugovečniji jugoslovenski međuratni feministički časopis, već samim svojim naslovom pregnantno osporavati patrijarhalne stege ženskog delovanja koje računaju na njenu statičnost, pasivnost i obezglašenost.

Razmatrajući formativni kontekst međuratnih esejistkinja/feministkinja, Magdalena Koh je istakla i putovanje, „geografsku mobilnost, ali i metaforički – njihove intelektualne peregrinacije po idejama, kulturama, stranim književnostima“,[34] kao konstitutivni element njihove stvaralačke prakse:

To im je omogućilo da prošire vidike, steknu poznanstva i prijateljstva u inostranstvu, posećuju biblioteke ili skupove ženskih organizacija, drže predavanja, a uz to im je i povećavalo pristup dostignućima iz drugih oblasti kulture. Kasnije im je bilo lakše da o tome pišu u svojoj zemlji, integrišući znanje stečeno u svetu sa lokalnim uslovima i potrebama vlastite sredine, i utičući na modernizaciju diskursa ženskog iskustva. Strategije mobilnosti aktivno su potpomagale i strategije stvaranja sebe, omogućavajući time ubrzanje procesa stvaranja ženskog komunikacijskog prostora.[35] 

Međuratna jugoslovenska feministička kontrajavnost obeležena je transnacionalnim poljem i perspektivom delovanja. Komparativno sagledavanje prakse međuratnih feministkinja sa praksom prethodne generacije angažovanih žena nameće zaključak da je prevazilaženje nacionalnih i nacionalističkih okvira jedan od ključnih izvora njihovog društvenog i političkog radikalizma.

Međutim, iako je promovisana u feminističkoj kontrajavnosti na primeru ne malog broja jugoslovenskih intelektualki, figura putnice je još uvek bila društveni tabu u međuratnom periodu i svakodnevica žena bila je udaljena od idealne medijske reprezentacije „nove žene“. O tome ilustrativno svedoči jedan odlomak iz romana Plava gospođa (1924) Milice Janković. Kada glavna junakinja Zora saopšti suprugu odluku da ga napušta i odlazi u Pariz, on je ubeđuje da ostane sledećim argumentima:

Ti nisi nikuda putovala bez mene. Bila si poštovana. Svi su ti se klanjali i sklanjali sa puta. A sad hoćeš da ideš u neki novi život sama, bez vere, bez nade […] Zašto odlaziti u ružnu neizvesnost kad možeš ostati kraj svog ognjišta koje greje u hladne dane, pod svojim krovom koji čuva od ulične prljavštine.[36]

Iz muževljevog nagovaranja shvatamo, kako je to zapazila Jelena Milinković, ne samo da je ona njemu potrebna iz malograđanskih pobuda, već „saznajemo kakva je percepcija javnog prostora i mesta žene u njemu. […] Kontrast privatnog, gde je mesto ženi, i javnog, što je muška sfera, ovde je opisan kroz konfrontaciju prostora kuće i svega izvan njenih zidova“ čime se na simboličkom planu utvrđuje „da je ženi mesto u kući i da tu njene uloge počinju i završavaju se“.[37]

Ne iznenađuje stoga što je u najradikalnijem jugoslovenskom feminističkom romanu između dva rata, romanu Jedno dopisivanje (1932) Julke Hlapec Đorđević, u kom je ideologema „nove žene“ najpotpunije ostvarena, glavna junakinja, Marija Prohaskova, predstavljena kao putnica i nomatkinja. Poput autorke romana, i Marija Prohaskova je Srpkinja iz Vojvodine (srpske zajednice u Južnoj Ugarskoj), školovana u Beču, nastanjena u međuratnom Pragu, udata za Čeha, sa internacionalnom prijateljskom i saradničkom mrežom. Ona je kosmopolitkinja po nazorima, poliglotkinja, zainteresovana za interkulturni dijalog i prožimanja, putujući ne samo fizički, već i intelektualno kroz različite zajednice i kulture.

Putovanje je složen fenomen i razmatranje ovog fenomena iz perspektive roda nužno podrazumeva uvažavanje i drugih kontekstualnih činilaca – klasnih, ideoloških, generacijskih itd. Značajan repozitorijum za razmatranje i osvetljavanje ovog fenomena je književno stvaralaštvo žena iz tog perioda, što se može videti i iz kratkog osvrta na romane Milice Janković i Julke Hlapec Đorđević. Odgovor na pitanje Dubravke Ugrešić istaknuto u epigrafu, svakako je potvrdan. Međutim, time se tek otvara veliko istraživačko polje. Pitanja na koje treba dati odgovore jesu kuda su žene putovale i sa kojim ciljem, sa kim su putovale, u kojim žanrovima su predstavljane žene na putu, koju poziciju u narativu zauzima hronotop ženskog putovanja i da li se uopšte i može govoriti o hronotopu.[38] Reč je svakako o važnom narativu ženske međuratne književnosti, a figura putnice zavređuje opsežno interpretativno sagledavanje. I letimičan pregled sugeriše da je reč o poetički i idejno (ideološki) vrlo hibridnoj i raslojenoj figuri: od ekspresionističke figure putnice u ženskoj ratnoj pripoveci, do angažovane intelektualke u putopisima Jelene Dimitrijević, preko Bildungs narativa Milice Janković, Isidore Sekulić, Anđelije Lazarević, Milke Žicine, i sa njima blisko povezanih narativa o „buđenju“ u prozi Fride Filipović i Nadežde Ilić Tutunović. Žena na putu je, međutim, u stvaralaštvu autorki uvek postavljena u emancipatorski kontekst, bilo da je reč o razmatranju političkih prava, klasnom tlačenju ili erotskom oslobođenju žena. Takođe, ovaj narativ podrazumeva i kritiku dominantne paradigme maskuliniteta.

Upravo tu i leži, čini se, jedan od razloga prenebregavanja figure putnice u dosadašnjem književnom i kulturnom istoriografisanju 20. veka, sa izuzetkom monografije Vladimira Gvozdena. Razmatrajući važnost putnika, Jovan Deretić je konstatovao da su putovanja od krucijalnog značaja za srpsku kulturu i književnost, kulturna matrica „koja se u svim osnovnim, prekretničkim situacijama naše književne istorije nanovo realizuje!“[39] – na čelu svake nove epoha, svakog novog umetničkog pravca stoje putnici i njihova iskustva stečena na putovanjima. Izdvojivši dva tipa književnih putovanja, prosvetiteljsko i pesničko, Deretić ističe da su prosvetiteljska putovanja svojstvena ranijim epohama (poslednji putnik tog tipa je Dositej), a da pesnička putovanja dobijaju primat nakon Prvog svetskog rata, izdvajajući Crnjanskog kao paradigmu. Sa Deretićevim tezama se možemo sporiti na više planova. Međutim, ono što je najproblematičnije jeste da autor ne nalazi za shodno da navede nijednu ženu na listu značajnih putnika srpske književnosti i kulture. Čak i da prihvatimo Deretićevu podelu putovanja, a ona svakako ne bi bila validna ukoliko uključimo u razmatranje i iskustvo putovanja žena i njihov doprinos kulturi (misionarska putovanja žena, recimo Jelene Dimitrijević, su važan emancipatorski čin tokom 20. veka), elementarno poznavanje književne istorije već osporava njegovu tezu. Elem, pesnička putovanja u srpskoj književnosti ne počinju sa Milošem Crnjanskim, već sa Isidorom Sekulić, njenim Pismima iz Norveške iSaputnicima. Isidora Sekulić je Pismima iz Norveške i Saputnicima (već naslovom se pripovedna subjektivnost predočava kao putnica) radikalno menjala geografiju srpske književnosti, ali i njenu poetičku paradigmu. Kosmopolitizam, na koji se, podsetimo se, već Jovan Skerlić u prikazu knjige narogušio, u njenom stvaralaštvu je blisko skopčan sa poetičkim inovacijama, ali i sa rodnim diskursom. Ne samo da je u svojoj prozi konstituisala radikalnu žensku subjektivnost i formalni eksperiment, već je zasekla i u koncept balkanske hegemone muškosti. Baš kao i Jelena Dimitrijević svojim Pismima iz Niša i romanom Nove.

Povećana intelektualna radoznalost i traganje za intelektualnom zajednicom koji su intenzivirali putovanja i jedno su od obeležja modernog iskustva početkom 20. veka ženama je, međutim, donelo drugačiji kulturnoistorijski usud za razliku od njihovih savremenika. Sociološkinja Ksenija Vidmar Horvat je pokazala da žena koja putuje sa ciljem ličnog usavršavanja, radi sticanja novih intelektualnih, kulturnih i umetničkih iskustava, uznemiruje poredak jer se oslobađa ograničenja roda i propisane posvećenosti porodici, majčinstvu i domaćinstvu. Kada žene prekorače granice države, granice rodne zemlje (motherland) su izazvane; prelaskom, simbolički prag nacionalne države/rodne zemlje perfomira se i pomera. To tvori glavnu opasnost za racionalnu, maskulinu organizaciju političkih teritorija nacionalnih dražava. Otuda su, zaključuje autorka, putnice na margini kolektivnog sećanja i utišane zvaničnom istoriografijom.[40]

Autorke, poput Isidore Sekulić, Jelene Dimitrijević, Zofke Kveder, Julke Hlapec Đorđević, da spomenem samo one o kojima je bilo reč u ovom radu,[41] utišavane su zvaničnom istoriografijom i tako će biti sve dok na delu bude „skandalozna istorija zataškavanja feminizma“, kako je to u članku o Julki Hlapec Đorđević, nazvajući je valjano strankinjom u sopstvenoj kulturi, konstatovala Svetlana Slapšak.[42] Sve dok kao kultura ne prihvatimo žensko iskustvo i feminističku misao i praksu kao njen integralni deo, kao njen konstitutivni činilac, putnice će biti na margini kolektivnog sećanja. Ipak, poslednjih godina akademske feminističke inicijative rade na ispravljanju ove nepravde,[43] pružajući model i podsticaj za predstojeće istraživačke, konferencijske i izdavačke poduhvate kojima bi se legitimisao reprezentativni status i kulturni doprinos putnica i nomatkinja regionalnim kulturnim zajednicama.