Драган Бабић (Карловац, 1987) основне, мастер и докторске студије завршио je на Филозофском факултету у Новом Саду. Бави се есејистиком и књижевном критиком, главни је уредник часописа Домети и програмски уредник Сомборског књижевног фестивала. Објавио је књиге прозе Твитер приче (2014) и Twitter приче 2.0 (2017), и приредио књигу Проза о прози: фрагменти о краткој причи Давида Албахарија (2017). Живи у Новом Саду.

Моника Бала рођена је у Београду 1975. године. Ради као доценткиња на Катедри за хунгарологију Филолошког факултета Универзитета у Београду, где је дипломирала, а потом и магистрирала на смеру Наука о књижевности из области књижевног преводилаштва, на тему Рецепција Хамвашевих дела Филозофија вина и Невидљиво збивање у српској култури. На истом факултету је одбранила докторску дисертацију из области антрополошке лингвистике под насловом Аутобиографски наративи буковинских Мађара у Банату, која истражује везу између сећања и идентитета, као и однос између језика и етничког идентитета мађарске мањинске заједнице у Војводини. Области њеног проучавања су аутобиографски наративи, буковински Секељ Мађари у Банату, етнички идентитет, двојезичност, мањински језик. Њена најновија интересовања су списатељице и женска периодика у Мађарској у 19. веку.

Марија М. Булатовић (Краљево, 1990) дипломирала је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. На истој катедри 2014. године завршила је мастер академске студије одбранивши мастер рад под насловом Дијалектика насиља у Расиновом трагичком свету. Од 2014. године похађа докторске академске студије на студијском програму Језик, књижевност, култура, модул Књижевност, на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Тренутно пише тезу под насловом Филозофски концепт тела Мориса Мерло-Понтија и Ролана Барта као принцип естетске недовршености у его-документу. Стипендисткиња је Фонда за младе таленте за школску 2012/2013. и 2013/2014. годину, као и Министарства просвете за период 2017-2019, када је и ангажована на пројекту Књиженство. Добитница је Похвале Филолошког факултета у Београду за изузетан успех у току основних академских студија. Пише књижевну критику. Влада енглеским, француским и шпанским језиком. Области интересовања: теорија уметности, српска књижевност у европском контексту, француска књижевност и француска савремена књижевна теорија.

Изабела Бељић (1972) хиспанисткиња je, преводитељка и истраживачица, докторанткиња на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Бави се социолингвистиком, фонетиком, фонологијом и дијалектологијом, феминистичком књижевношћу, шпанским реализмом и натурализмом, индихенистичком књижевношћу, те савременом литературом на шпанском језику. Објавила је више научних радова у домаћим и међународним часописима и зборницима, као и неколико стручних радова. Била је стипендисткиња Шпанске агенције за међународну развојну сарадњу (AECID), програма Erasmus Mundus, CEEPUS и Erasmus+. Чланица је Друштва хиспаниста Србије и Мреже хиспаниста Средње Европе. Превела је на српски десетак књига шпанске и хиспаноамеричке књижевности 19. и 20. века. Коуредница је едиције Bibliotheca Hispania издавачке куће Партенон из Београда.

Миглена Дикова-Миланова предаје бугарски језик и културу на Катедри за језике и културе на Универзитету у Генту. Њена истраживачка интересовања укључују руску и бугарску класичну и савремену књижевност, посебно М. Булгакова, Л. Толстоја, А. Попова и Г. Господинова, књижевну историју и критику, филозофију културе и естетику. Миглена Дикова-Миланова докторирала је филозофију на Католичком Универзитету у Левену са темом Кант и културна политика узвишеног, коју је одбранила 2008. године.

Биљана Дојчиновић (1963), редовна професорка на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. Једна је од оснивачица Центра за женске студије у Београду као и Индок центра Асоцијације за женску иницијативу. Главна уредница Генера, часописа за феминистичку теорију, од 2002. до 2008. Од 2009. чланица управног одбора COST Action IS0901, Women Writers in History: Toward a New Understanding of European Literary Culture (2009–2013). Oд 2011. руководитељка истраживачког пројекта Књиженство – теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године. Објавила је књиге Гинокритика: Род и проучавање књижевности коју су писале жене (1993); Одабрана библиографија радова из феминистичке теорије/женских студија 1974–1996 (1997); Градови, собе, портрети (2006); GendeRingS: Gendered Readings in Serbian Women's Writing (CD) (2006); Картограф модерног света (2007); Сусрети у тами: увод у читање Вирџиније Вулф (2011) и Право сунца: Другачији модернизми (2015). Издања која је уредила, самостално или у сарадњи, у оквиру пројекта Књиженство налазе се на линку http://www.knjizenstvo.rs/sr/izdanja.

Тамара Ђермановић (Београд, 1965) ванредна је професорка естетике и руске културе и књижевности на факултету Хуманистичких наука Универзитета Помпеу Фабра у Барселони. Дипломирала је на Катедри за Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду 1990. године. Након краткотрајног бављења новинарством напустила је земљу и отишла у Шпанију, где живи од септембра 1991. године. Од 1996. године ради на Факултету Хуманистичких наука Универзитета Помпеу Фабра. Тамо је 2004. докторирала на тему Однос Русије и Запада кроз Достојевског: Записи из Подземља, Зли дуси и Браћа Карамазови. Њен докторски рад објављен је на шпанском и на руском језику: Dostoyevski entre Rusia y Occidente (Достојевски између Русије и Запада), HERDER, 2006; Достоевский между Россией и Западом, Moskva: Rudomino, 2013. Објавила је седам књига, преко двадесет научних чланака и поглавља књига, као и велики број текстова. https://upf.academia.edu/TamaraDjermanovicTanasijevic

Гордана Ђоковић (1976) ванреднa је професорка на Катедри за библиотекарство и информатику Филолошког факултета Универзитета у Београду. Предаје на семинарима за школске библиотекаре, акредитованих од Завода за унапређење образовања Републике Србије. Чланица је редакције часописа Преводилац (издавач Удружење научних и стручних преводилаца Србије). Чланица je Одбора Рукописног одељења и уредништва едиције Библиографије Матице српске. Чланица је Комисије за полагање стручног испита у Народној библиотеци Србије, испитивач за предмет Основе библиотекарства. Учествује на пројекту Књиженство, теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године.

Жељка Јанковић (Крагујевац, 1989) дипломирала је и одбранила мастер рад на Катедри за романистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, где држи часове из француске књижевности 17. и 18. века од 2014. године. На матичном факултету је 2020. одбранила и докторску дисертацију Приступ делу госпође Де Лафајет из угла женских студија. Носилац је више од 20 награда и признања из области језика и књижевности које су јој донеле и стручна усавршавања у иностранству (Француска, Белгија, Чешка, Кина, Румунија). Аутор је преко 20 радова и превода у домаћим и међународним часописима и зборницима и једне двојезичне монографије, у чијем фокусу се налазе стилистика, компаративна књижевност, класична и савремена француска књижевност, студије рода, српско-француске књижевне и културне везе. Од 2014. године чланица је пројекта Књиженство – теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године.

Аленка Јенстерле-Долежал рођена је у Словенији. Дипломирала је на Катедри за словенске студије, компаративну књижевност и филозофију на Универзитету у Љубљани, а 2000. године докторирала са темом Антигона у јужнословенској и западнословенској драми након Другог светског рата. Од 2002. године предаје на Факултету уметности, на Карловом универзитету у Прагу (Чешка). Запослена је као ванредна професорка на Катедри за јужнословенске и балканске студије. Предаје словеначку књижевност, словенске књижевности и теорију књижевности. Oбјавила је преко седамдесет академских чланака, aуторка је четири монографије и уредница и коуредница пет зборника. Теме којима се бави су: словеначка модерна, словеначко-чешки односи и словеначке и јужнословенске књижевнице. Такође је и књижевница: објавила је неколико збирки поезије и два романа.
Линк: https://kjbs.ff.cuni.cz/cs/ustavkatedra/vyucujici/slovenistika/doc-phdr-alenka-jensterle-dolezalova-csc/

Јелена Лалатовић (Београд, 1994) завршила је основне и мастер студије на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, где је уписала докторске студије. Ауторка је десетак научних радова из области књижевности за децу и младе, феминистичке књижевне критике и студија периодике. У кооауторству са Христином Цветинчанин Књежевић објавила је Приручник за употребу родно осетљивог језика. Књижевну критику објављује на порталу Буквица и у часопису Поља. Чланица је Управног одбора Аутономног женског центра. Запослена је као истраживачица приправница на Институту за књижевност и уметност.

Софија Матић (Симовић) рођена је у Краљеву 1994. године. Основне (2017) и мастер (2018) студије српске књижевности завршила је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на коме тренутно похађа докторске студије. Објављивала је научне радове у часописима Књижевност и језик, Свеске Задужбине Иве Андрића, Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима и Свет речи. Коаутор је приручникâ за наставнике српског језика за пети, шести и седми разред, као и дигиталне читанке за седми разред, издавачке куће Нови Логос. Током студија била је стипендиста Фонда за младе таленте – Доситеја, Министарства омладине и спорта. Као стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја, од 2019. године ангажована је на пројекту Књиженство – теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године.

Ана Митровски (Ивковић) је рођена 1992. год. у Београду, где је завршила гимназију, основне и мастер студије на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. На нивоу основних и мастер студија изучавала је архитектуру и интегрални урбанизам, а на нивоу докторских студија, од 2017. год. на Филолошком факултету Универзитета у Београду, определила се за проучавање културе и књижевности. Током студија архитектуре паралелно је похађала часове Технике академског писања, Методологије истраживања и поједине курсеве из књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Њена истраживања обухватају питања литераризације простора и спацијализације литературе. Користећи се методологијом хуманистичке архитектуре, фокусирала се на истраживања књижевности у периоду после Другог светског рата. Од 2019. је истраживач-приправник на пројекту Књиженство – теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године.

Катја Михурко Пониж, рођена 1972. године у Марибору, запослена је на Универзитету у Новој Горици, где предаје словеначку књижевност и студије рода на Факултету хуманистичких наука и ради као истраживачица у Истраживачком центру за хуманистичке науке. Ауторка је пет словеначких научних монографија (Drzno drugačna: Zofka Kveder in podobe ženskosti; Labirinti ljubezni v slovenski književnosti od romantike do II. svetovne vojne; Evine hčere: konstruiranje ženskosti v slovenskem javnem diskurzu 1848-1902.; Zapisano z njenim peresom: prelomi zgodnjih slovenskih književnic sparadigmo nacionalne literature; Literarna ustvarjalka v očeh druge_ga: študije o recepciji, literarnih stikih in biografskem diskurzu) и уредница сабраних дела Зофке Кведер (до сада је објављено пет томова). Активно учествује у интернационалним научним пројектима. Области њеног истраживања су: феминистичке књижевне студије, студије рода, дигитална хуманистика, словеначка драма, словеначко-немачке књижевне везе и историја словеначког женског покрета.

Сања Петровић Тодосијевић (Шабац, 1977), научна сарадница Института за новију историју Србије (Београд). Дипломирала је и магистрирала на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Докторирала је на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум. Бави се друштвеном историјом Србије и Југославије у периоду после Другог светског рата с посебним освртом на историју детињства и историју образовања, као и историјом Другог светског рата с посебним освртом на масовне злочине и Холокауст, као и политику колаборационистичке управе на тлу немачке окупационе зоне у Србији. Једна је од оснивачица Центра за југословенске студије (Цејус). Ауторка је две монографије (Отећемо светлост бучном водопаду. Реформа основношколског система у Србији 1944–1959 (Београд: Институт за новију историју Србије, 2018) и За безимене. Делатност УНИЦЕФ-а у Федеративној Народној Републици Југославији 1947–1954 (Београд: Институт за новију историју Србије, 2008). Приредила је рукопис Глигорије Бабовић, Летопис Шапца 1933–1944 (Београд, Шабац: Институт за новију историју Србије, Библиотека шабачка, 2010).

Жарка Свирчев (1983), научна сарадница у Институту за књижевност и уметност у Београду на одељењу Периодика у историји српске књижевности и културе. Основне и мастер студије је завршила на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Докторирала је на Филолошком факултету у Београду. Објавила је књиге „Ах, тај идентитет!ˮ – Деконструкција родних стереотипа у стваралаштву Дубравке Угрешић (2010), Винаверова књижевна република (2017), Авангардисткиње. Огледи о српској (женској) авангардној књижевности (2018) и Портрет претходнице: Драга Дејановић (2018).

Нина Сирковић (Сплит, 1964) ради као ванредна професорка на Факултету електротехнике, стројарства и бродоградње Свеучилишта у Сплиту, где предаје колегије Енглески језик и Вештине комуницирања на енглеском језику. Магистарске студије из књижевности завршила је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторске студије на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу. Уже подручје научног и стручног интересовања су: књижевност модернизма, развој књижевности коју пишу жене, питање жанровске поделе и места есеја у жанровској хијерархији, као и употреба комуникацијских стратегија у побољшању способности вербалног изражавања на енглеском језику студената техничких факултета.

Биљана Скопљак је рођена 1993. године у Београду. Основне и мастер студије је завршила на Филолошком факултету у Београду, где је тренутно уписана на докторске студије. Током основног и мастер образовања је била стипендисткиња Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Министарства омладине и спорта. На докторским студијама је стипендисткиња Министарства просвете, науке и технолошког развоја и укључена је у рад пројекта Књиженство: теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. Говори енглески, шпански и руски језик.

Ирена Филеки је музејски саветник. Рођена је и школована у Београду (дипломирала на Филозофском факултету – Група за етнологију 1983. године, мастер студије завршила 2011). У Земаљском музеју у Сарајеву, Одељењу за етнологију, радила је као кустос – педагог. Од 1994. запослена у Етнографском музеју у Београду као кустос – руководилац збирке Вез и чипка. Ауторка је више студијских изложби (Једнобојни вез у Скопској Црној Гори и на Змијању 1998, Здраво сванули – Пешкир у традиционалном животу Србије 2002, Вез у граду – национално наслеђе и европски утицаји 2012. године, Вез и чипка моје баке 2019. и коаутор изложбе Косовски и шаркоски вез – културне паралеле) и стручних радова на тему текстилне радиности, традиционалног и савременог веза, народне уметности и другог.