Рад је посвећен покушају да се прво дело деспотице Јелене Серске осветли кроз тренодијску традицију хеленске и византијске поезије, остављајући по страни друге делове интертекстуалне мреже из које је исткано, пре свега иконофилску и стоичко-етичку традицију. Интертекстуалне везе са тренодијском баштином нису једнозначне, али управо у својој сложености омогућавају да се на херменеутичком путовању стигне до самосвојности првог женског гласа српске књижевности. Рад ће за том самосвојношћу трагати на месту на коме хришћански доживљај стварности, и свеобухватан и универазално кодиран, ступа у додир са личним, емотивним и осетилним  – са семантичким зрачењем које се сабира у две речи: тело и матерњи.

Намера ми је да у овом тексту контекстуализујем поезију Данице Марковић као ауторке која je делoвaлa у оквирима доманантне мушке песничке формације. То ћу учинити бавећи се дискурсима српске историје књижевности, конструисањем нових интерпретативних оквира за њихово читање. Поћи ћу од тезе да је је симптом модернизације и извођења периферног националног књижевног поља успостављање аутономије књижевности. Српску модерну ћу, зато, дефинисати као малу, периферну европску књижевну културу која тежи да развије аутономију књижевних пракси и тиме националног књижевног поља. У том сегменту реферираћу на текстове Предрага Палавестре и Јована Деретића. Затим ћу се усредсредити на феминистички оријентисане интерпретације Биљане Дојчиновић и Магдалене Кох које се тичу поезије Данице Марковић. Анализирајући интерпретацију Радомира Константиновића, заговараћу тезу да је ова ауторка артикулисала женско лирско ја у својој поезији, користећи стратегије и тактике доминантно мушке модернистичке песничке културе у којој је партиципирала. 

У раду се анализирају приповетке Лепосаве Мијушковић. Показује се њихово место у контексту српске књижевности и анализира се рецепција током живота и након смрти ауторке. Примењени приповедачки поступци попут технике тока свести и фрагментарност текста, као и дисконтинуирано схватањe времена и субјективистичка перспектива и интериоризација приповедања, ове приповетке лоцира у књижевноисторијски контекст почетка српске модерне, који подразумева раскид са реалистичком приповетком. Анализом садржаја приповедака дефинише се љубавна прича као њихова тематска окосница на основу чега се ове приповетке укључују у љубавни дискурс литературе. Показује се њихова припадност интимистичким жанровима карактеристичним за женску књижевност почетка XX века и препознаје се припадност  фукоовски схваћеном жанру исповести који, поред љубавне тематике, подразумева аутобиографску заснованост и аналитичност наратива. Анализом природе главних ликова показују се генеративни моменти и перформативност њиховог  родног идентитета, где се као кључни моменти анализом издвајају прекорачење забране и меланхолија.

Рад разматра роман Нове (1912) Јелене Димитријевић и женско питање, тј. положај жене у оријенталном друштву на прелазу два века. Кроз главну јунакињу Фатму, васпитану на  западноевропским, просветитељско-сентименталним узорима, ауторка је сагледала аспекте положаја жене у затвореним друштвима, а њеном побуном најављују се и стварне, револуционарне промене, које ће се десити у турском друштву (Младотурска револуција). По својој теми и њеној обради, овај српски роман, са почетка 20. века, занимљив је и у интернационалним оквирима. 

У тексту је реч о раду књижевнице, етнографкиње и педагога Јелице Беловић Бернаджиковске на самоафирмацији и афирмацији стваралаштва савременица. Њена настојања да рад жена у култури и јавној сфери опише и представи сагледана су у светлу специфичне идеје о култури коју излаже у монографији о везу из 1907. године, и повезана са радом и рецепцијом савременица представљеним у алманаху Српкиња из 1913. године.