Кратки епистоларни записи, Писма из Индије Јелене Ј. Димитријевић (1862-1945), објављени су први пут давне 1928. године у Београду, као интегрални део путописног рукописа С пута око света. После скоро пуних 90 година, 2017. године појављује се издање Писама из Индије које је приредила и објавила др Ана Стјеља, већ годинама заокупљена књижевним делом крушевачке књижевнице и светске путнице.[2] У част 155-годишњице рођења Јелене Димитријевић и 90-годишњице њеног сусрета са поетским сином Индије, песником Рабиндранатом Тагором,[3] Писма су, као подсећање на књижевни и културолошки значајан текст, поново објављена, али овог пута уз коментаре издавача и паралелни превод на енглески и хинди језик као својеврстан читалачки куриозитет, омогућивши књижевном раду Јелене Димитријевић да постане доступнији и читанији.

У релативно позној животној доби за далека путовања, Јелена Димитријевић 1926. године започиње свој „поход“ на Исток, током којег су настали њени значајни путописни записи. Писма из Индије чине два епистоларна записа из Мадраса упућена неодређеним адресатима, тачније студенткињама, односно младим девојкама. У првом писму, датираном 11. марта 1927. године, ауторка описује први контакт са индијским тлом, народом и његовим навикама и обичајима. Живи описи који прате унутрашње стање и узбуђење рашчаравају текстуалну конструкцију и топосе о источњачкој култури и егзотичним пределима. Прво писмо наговештава неизмерну жељу ауторке да се састане са Рабиндранатом Тагором и представља увертиру у друго, незнатно дуже писмо које подробно упризорује сусрет две поетске душе у Индији. Друго писмо настало 12. марта 1927. године представља детаљно описивање првог уласка у свети храм, разговоре о колонијализму и тада актуелним политичким дешавањима у Индији. Све подробне дескрипиције, запажања, околна дешавања и појединости „оквир су око духовног лика Тагорова, као што су они разни богови и божанства у облику људи и животиња по индуским храмовима оквир око светог бића Брамина.“[4] Но, чини се ипак да је фасцинација Јелене Димитријевић Индијом, егзотичном, мистериозном и необузданом, најснажније осећање које читалац путем стилски наглашених места наслућује у тексту. Осећање припадности Индији постепено се претапа у нацрт феноменологије женског, имајући у виду да ауторка у више наврата индијску земљу екстатично назива мајком.

Писма из Индије не представљају само лична запажања и есејистичке записе аутобиографског карактера, већ и сведочење о етосу и умећу живљења једног народа с којим, премда географски и културно удаљеним, српска ауторка проналази духовну спону:

И ја сам уобразила да су ме ова два необична човека примили у кућу само зато што сам ја младићу казала, кад сам рекла своје име, да сам из Србије. Јер великој Индији импонује мала Србија; и њу узимају као идеал за остварење својих идеала.[5]

Захваљујући спони велике Индије и мале Србије, Тагор, видно болестан, прима у посету Јелену Димитријевић и узвраћа љубазном обичајношћу и пожртвованошћу, присећајући се „словенског гостољубља“[6] које је искусио приликом свог боравка у Београду. Премда је централни наративни догађај сусрет са индијским песником, кључна, сложена поетска слика постаје ауторкино калеидоскопско предочавање Истока кроз лик бенгалског песника, софистицирана запажања и демистификацију свега раније прочитаног и имагинираног о удаљеним, мистичним пределима:

Индија није онаква како сам о њој читала и слушала. Али о њој су писали и о њој су ми причали страни људи који њу нису умели видети онакву каква је. Индија није остарела, а није се ни подмладила: и данас је онаква каква је била у оно доба кад је Буда држао прву проповед, у Сарнату, у близини светог града Бенареса... Мајка Индија![7]

Слику Индије као једног дела источњачког мозаика ауторка конструише једноставним стилом и кратким реченицама. Песничка поређења и оригинални спојеви речи уз изражену ноту аутентичне сентименталности и усхићености последично су праћени и спорадичном редундантношћу у изразу. Мангово дрвеће и кокос-палме на врелом ваздуху, искежени мајмуни и жене лагано одевене у традиционални сари само су неки од наративних детаља који читаоцима приближавају важност приступања Тагоровој кући као духовном средишту и важност сусрета са поетским сином Индије, што за Јелену Димитријевић, чини се, представља сусрет са бенгалском поезијом самом.

Ревитализација Писама из Индије Јелене Ј. Димитријевић значајна је и због превода текста на енглески и хинди језик који су укључени у ово издање. Енглески превод Писама прецизан је и јасно прати мисао поетског „ја“ транспоновану у други језик. Недостаци енглеског превода у суштини обележени су границама једног језика, најчешће прозодијског и лексичког типа. Отуда, на пример, синтагма „изливена река од света“[8] преводи се као „the overflown river of people“[9] при чему се губи лепота контекста речи свет. Превод на хинди у суштини је превод „из друге руке“, односно са енглеског, те би било упутно у будућности да познаваоци хинди језика прокоментаришу квалитет и поступак таквог превода, с обзиром на то да превођење не подразумева искључиво пренос значења текста, већ и разумевање дате културе.

Било у Индији, на енглеском или српском говорном подручју, данашњем читаоцу Писма из Индије пружају наговештај дугогодишњег стваралаштва Јелене Ј. Димитријевић, које је неоправдано читалачки и критички запостављено. Поновно издање Писама из Индије заправо је подсећање и на све друге путописе Јелене Ј. Димитријевић из Солуна, Египта или Америке, као и на њен специфичан културолошко-антрополошки увид у друге светове и народе. Рашчаравање литерарно окамењеног света Истока у Писмима уједно представља и стварање новог света путем слике о топлој и безбрижној унутрашњости Индије – Велике Мајке Индије Јелене Димитријевић.