У раду се анализирају приповетке Лепосаве Мијушковић. Показује се њихово место у контексту српске књижевности и анализира се рецепција током живота и након смрти ауторке. Примењени приповедачки поступци попут технике тока свести и фрагментарност текста, као и дисконтинуирано схватањe времена и субјективистичка перспектива и интериоризација приповедања, ове приповетке лоцира у књижевноисторијски контекст почетка српске модерне, који подразумева раскид са реалистичком приповетком. Анализом садржаја приповедака дефинише се љубавна прича као њихова тематска окосница на основу чега се ове приповетке укључују у љубавни дискурс литературе. Показује се њихова припадност интимистичким жанровима карактеристичним за женску књижевност почетка XX века и препознаје се припадност фукоовски схваћеном жанру исповести који, поред љубавне тематике, подразумева аутобиографску заснованост и аналитичност наратива. Анализом природе главних ликова показују се генеративни моменти и перформативност њиховог родног идентитета, где се као кључни моменти анализом издвајају прекорачење забране и меланхолија.