Navigation

Ana Mitrovski
anaivk44@gmail.com
Faculty of Philology
University of Belgrade
PDF

UDC: 72.071.1:929 Начић Ј.
72(497.11)"18/19"

Original scientific article

Modernity in the Life and Work of Jelisaveta Načić

The focus of this paper is the modern subjectivity and the modern attitude towards the world of Jelisaveta Načić (1878–1955), the first woman architect educated in Serbia, on which she builds her existence and individuality in the society of 19th-century Serbia. At that time, Serbia was just beginning to modernize and, under the pressure of that time, change the existing values. In turbulent times exemplified by the changes of rulers, dynasties, ideologies, the state, the patriarchal society and the stereotypes of relations between the sexes, the self-awareness of the creative potentials and the personal and professional experience of Jelisaveta Načić were not common among women. Free from numerous frameworks traditionally imposed on women, she stepped into the world of "people" in which she established herself as an active creator of buildings that earned her a place in the history of architecture.

Another focal point of this paper is the consideration of the reactions of professional circles, the public and the Serbian press to the life and work of Jelisaveta Načić. The paper is supported by photographs of some of her numerous architectural achievements. This confirms the thesis that architectural works can be read as narratives because they have the capacity to transpose tradition into other epochs – they can provide inspiration while testifying to the time of their creation, social movements and the time that followed, and also stand as testimonies of their creators.

Keywords:

modernity, Jelisaveta Načić, architecture, press, photography

Full text in Serbian only

Ана Митровски
ana.mitrovski@fil.bg.ac.rs
Филолошки факултет
Универзитет у Београду
PDF

УДК: 72.071.1:929 Начић Ј.
72(497.11)"18/19"

Оригинални научни чланак

Модерност у животу и делима Јелисавете Начић[1]

У фокусу овог рада су модерна субјективност и модеран однос према свету Јелисавете Начић (1878–1955), прве жене архитекте школоване у Србији, на којима она гради егзистенцију и индивидуалност у друштву Србије 19. века. Србија тада тек почиње да се модернизује и, под притиском времена, мења постојеће вредности. У немирним временима промена владара, династија, идеологија, државе, патријархалног друштва и стереотипа односа међу половима, самосвест о стваралачким потенцијалима, лично и професионално искуство Јелисавете Начић нису честа појава међу женама. Ослобођена бројних жени традиционално задатих оквира, закорачила је у свет „људи“ у коме се остварује као активан стваралац здања којима је ушла у историју архитектуре. Друго тежиште овог рада је разматрање реакција професионалних кругова, јавности и српске штампе на живот и рад Јелисавете Начић. Рад је поткрепљен фотографијама неких од њених бројних архитектонских остварења. Тиме је потврђена теза да се архитектонска дела могу читати као наративи јер поседују капацитет транспоновања традиције у друге епохе – могу да инспиришу док сведоче о времену свога настанка, друштвеним кретањима и времену које је уследило, подједнако као што су сведочанства о својим ствараоцима.

Кључне речи:

модерност, Јелисавета Начић, архитектура, штампа, фотографија

Back to the top of the page